Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, kao prvo, htela bih da počnem svoje izlaganje jednom pohvalom. Htela bih javno u ime svoje poslaničke grupe da pohvalim Ministarstvo pravde, a posebno ministarku pravde, s obzirom na to da je ona veoma promptno, veoma odgovorno reagovala na očigledna nesavesna postupanja određenih sudija Vrhovnog suda. Napokon smo doživeli i to da nadležni organi odlučuju u jednom veoma kratkom vremenskom razdoblju kada treba da se odluči brzo, kada treba da se reaguje na nešto što je problematično u ovom društvu, a jeste, problematična je ta odluka od strane Veća Vrhovnog suda čije su sudije sada pod određenim postupkom kod nadzornog organa.
Što se tiče teme koja je danas na dnevnom redu, pažljivo slušajući ministarku shvatila sam da je osnovna intencija zakonodavca bila modernizacija Zakona o eksproprijaciji.
Normalno, modernizaciju bismo pohvalili u svakom pogledu, pohvalili bismo svaki korak koji znači neki napredak u pogledu naše legislative, u pogledu tako ozbiljnog zakona kao što je Zakon o eksproprijaciji. Međutim, kada govorimo o Zakonu o eksproprijaciji, ne bi trebalo da zaboravimo šta znači eksproprijacija. Eksproprijacija znači neko ograničenje ili oduzimanje vlasništva. Tu se pre svega misli na privatnu svojinu. Ako se radi o ograničenju i o oduzimanju, u tom slučaju moramo biti veoma pažljivi sa svim postupcima koji su usmereni na to.
Kada govorimo o izmenama ovog Zakona o eksproprijaciji, nismo baš primetili da je država napravila neki korak ka modernizaciji, niti da je pokazala dužnu pažnju i poštovanje prema privatnoj svojini, niti je pokazala neku dozu osetljivosti prema interesima onih koji su faktički žrtve eksproprijacije. Ko su žrtve eksproprijacije? Uglavnom se radi o fizičkim licima.
Kada bi ovaj zakon morao da se menja u skladu sa savremenim propisima, on bi pre svega morao da bude kruna određenih promena zakona kao što je, recimo, zakon o nacionalizaciji. Da li smo doneli zakon o nacionalizaciji? Nismo. Da li smo doneli zakon o restituciji? Nismo. Da li smo stavili van snage jedan problematični zakon iz 1996. godine, Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije? Nismo.
Dakle, nijedan od tih zakona niti smo doneli, niti smo promenili. Čemu onda promene ovog Zakona o eksproprijaciji? Te promene su usmerene u dva pravca: pre svega, šire se oblasti javnog interesa. Dakle, to je okosnica eksproprijacije za oduzimanje i ograničenje svojine. Šta to znači? Da li je to neki savremen pravac razvoja ovog društva u pogledu poštovanja privatne svojine? Ne bih to tako nazvala.
S druge strane, širi se krug korisnika eksproprijacije. Da li i to doprinosi osavremenjivanju Zakona o eksproprijaciji? Ne bih to tako nazvala, jer članovi 58. i 86. Ustava predviđaju, pre svega, ravnopravnost svojinskih oblika, kao i ograničenje odnosno oduzimanje prava svojine samo iz razloga javnog interesa i uz određene tržišne naknade, odnosno cene koje bi se uskladile sa tržišnim uslovima prometa nepokretnosti.
Ukoliko ovaj stari Zakon o eksproprijaciji nije u skladu sa Ustavom, a nije, kako onda mogu ove promene da budu u skladu sa Ustavom kada te promene ne vode ka osavremenjivanju ovog zakona koji je već u startu protivustavan? Podsetila bih vas da je 31. decembra 2008. godine protekao rok kada su svi zakoni morali biti usklađeni sa članovima Ustava, po Ustavnom zakonu. Očigledno je da ovaj Zakon o eksproprijaciji nije usklađen sa Ustavom, a ove promene koje se predviđaju samo proširuju tu etatizaciju tako što tu etatizaciju izvode i na korisnike te etatizacije. Samim tim mi i tu državnu svojinu favorizujemo u odnosu na ostale oblike svojine, a to vam je, kao što sam već rekla, razlog što ove promene ni u kom slučaju nisu u skladu sa Ustavom.
Da se zaista htelo da se zakon uskladi sa Ustavom, da se zaista modernizuje, onda se ne bi te promene svele na to da se poveća broj korisnika i da se proširi oblast, jer ove promene daju velike mogućnosti za zloupotrebe i što se tiče korisnika, a i u pogledu ovih oblasti.
Recimo, kao korisnike, između ostalog, navodimo i privredna društva, privredna društva osnovana od strane javnih preduzeća.
Koliko se sećam, decembra prošle godine smo prodali NIS, odnosno većinski paket akcija, jednoj stranoj državnoj firmi. Eto nama prilike, sa ovim izmenama i promenama Zakona o eksproprijaciji, da doradimo taj ugovor, u negativnom smislu normalno, pošto smo se u startu protivili tom ugovoru.
Kada zakonodavac navodi obrazloženje uz član 2. interesantno je da posebno ističe gasovode i naftovode. Podsećam vas da se radi o članu 2. zakona koji kaže da se u članu 6. stav 1. posle reči "izgradnjom objekata" dodaju reči "i ustanovljenjem službenosti, za koje je u skladu sa ovim zakonom utvrđen javni interes". Službenost ograničava prava svojine, a interesantno je da se u obrazloženju zakona potkrao, to vam je kao neka vrsta podsvesti, taj gasovod, taj naftovod i sve ostalo. To je, inače, veoma čudno obrazloženje u pogledu neke nepotpune eksproprijacije, kako to zakonodavac u svom obrazloženju navodi.
Očigledno je da mi naše zakone radimo ad hok i očigledno je da ih radimo po nekim pojedinačnim interesima, a sve to svodimo na neki javni interes, jer, bože moj, treba da se radi privatizacija, trebaju nove investicije i slično, a zaboravljamo da kod tih novih investicija pre svega moramo da vodimo računa o interesu naših privrednih društava, naših građana i naše države, a ne da jednim ovakvim zakonom još više produbimo nesklad između jedne stare legislative sa postojećim društvenim stanjem i društvenim sistemom.
Kada je donet Zakon o eksproprijaciji, 1996. godine, postojao je jedan sasvim drugi društveni sistem, drugi ekonomski sistem, koji nikako ne može da se više održi na snazi na način kako je u tom jednom prilično etatističkom periodu postojao.
Kada govorimo o tim korisnicima eksproprijacije, posebno bih se osvrnula na član 3. koji kaže da korisnike čine Republika Srbija, autonomne pokrajine, gradovi, grad Beograd, opštine, javni fondovi, javna preduzeća, privredna društva koja su osnovana od strane javnih preduzeća, kao i privredna društva sa većinskim državnim kapitalom osnovana od strane Republike Srbije.
Kada krenete da nabrajate sve ove korisnike eksproprijacije onda vidite da mnogo šta može da se podvede pod to i da na taj način mi veoma proširujemo krug onih koji mogu da zatraže od pojedinaca da žrtvuju, sada ne više svoj život, kao što je to bilo za vreme mobilizacije, ali, u svakom slučaju, svoju imovinu, jer na ovaj način se ljudi primoravaju da odustanu od dela svoje imovine uz neku nadoknadu koju će, gle čuda, opet neki državni organ da odredi po nekim tržišnim uslovima. Kada bi se zaista razmišljalo o tome i kada bi zaista ove promene bile usklađene sa tržišnim uslovima, onda bi i ta naknada morala biti prilagodljiva.
Kada govorimo o toj tržišnoj naknadi, posebno bih se osvrnula na član 43. ovog zakona koji govori da za oduzeto građevinsko zemljište u državnoj, odnosno javnoj svojini korisniku tog zemljišta pripada pravo na naknadu. Taj član nikako ne može da se odvoji od člana 12. starog Zakona o eksproprijaciji koji tačno navodi šta se dešava sa vlasnikom objekta koji ne visi u vazduhu nego se nalazi na gradskom građevinskom zemljištu, odnosno građevinskom zemljištu koje je u državnoj svojini.
Taj korisnik građevinskog zemljišta, a vlasnik objekta, ima pravo na pravičnu naknadu, na tržišne uslove, što se vrednosti objekta tiče, a s obzirom na to da je samo korisnik zemljišta koje je u državnom vlasništvu, po ovim promenama (koje, u stvari, nisu nikakve promene), on eventualno ima pravo, ukoliko je po određenoj ceni stekao pravo korišćenja na tom zemljištu, da dobije neku naknadu, ali u tu naknadu se nikako ne uračunavaju ni komunalije, niti sve ono što je on uložio u to zemljište da bi se ono privelo nameni.
Prema tome, praktično da vam objasnim, ukoliko ste vlasnik neke straćare u elitnom delu Beograda ili bilo kog grada u Srbiji, imate pravo da vam država nadoknadi vrednost te straćare, po tržišnim uslovima, a što se korišćenja zemljišta tiče, to je u državnom vlasništvu. Tu postoje neki uslovi, neka šminka koju je ovaj zakon o izmenama Zakona o eksproprijaciji malo upodobio, malo osavremenio, ali suština ostaje ista: i dalje ste, kao onaj kome je nekretnina, odnosno svojina oduzeta, odnosno ograničena, u jednom nepovoljnom položaju.
Dakle, ako se zaista mislilo da se nešto modernizuje, onda je trebalo da se ovaj član 12. malo promeni na drugi način, a ne kako je to učinjeno ovim članom 43a.
Mislim da rešenja koja su predviđena ovim zakonom nisu dobra. Liberalno-demokratska partija ne može da podrži ovaj zakon. Opet bih napomenula da time što se proširuje broj korisnika i time što se proširuje oblast u pogledu javnog interesa mi ne dobijamo modernizaciju eksproprijacije, ostajemo na starom, što se jednog ozbiljnog ograničenja prava privatne svojine tiče. Štaviše, još striktnije ograničavamo tu privatnu svojinu, omogućavamo zloupotrebe, a rezultat je – ništa. Ne može se pozivati na javni interes, ne mogu se građani pozivati da žrtvuju neke svoje interese radi javnog interesa, koji je pod znakom pitanja zato što je veliki krug onih koji su sada dobili pravo da taj javni interes realizuju, odnosno praktikuju.
Prema tome, kao što sam i napomenula, Zakon o eksproprijaciji je neustavan, ove promene koje su predviđene takođe su neustavne. Oblici svojine po ovom Zakonu o eksproprijaciji njegovim promenama ostaju definitivno u neravnopravnom položaju, definitivno se favorizuje državna svojina.
Ako je to tako, zašto onda pričati o modernizaciji, zašto onda pričati o tome da se mi krećemo ka nekom savremenom načinu života i poštovanju privatne svojine? Zašto ne krenemo u ozbiljnu reformu? Zašto ne donesemo zakon o nacionalizaciji, zakon o restituciji? Zašto onaj Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije ne promenimo, ukoliko Ustav više ne predviđa ni tu nesrećnu društvenu svojinu?
Prema tome, Liberalno-demokratska partija ovaj zakon ne može podržati.