Hvala. Ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji, nažalost, još jedan je od dokaza za nesposobnost Vlade Republike Srbije da na valjan način uređuje ili predlaže rešavanje ove zakonske materije.
Od svega što smo maločas čuli jedno je tačno. Ovaj predlog zakona vrši neko formalno jezičko usklađivanje teksta sa novom terminologijom, pogotovo u oblasti svojinskih prava, i Ustavom Republike Srbije. Sve drugo što je ovde navedeno činjenično jeste tačno, to jesu proklamovani ciljevi, kako ih je gospođa Diana Dragutinović pročitala, ali postavlja se pitanje da li postoje u ovom zakonu izvesni skriveni ciljevi. Čak i ako nisu skriveni ciljevi ovog zakona, postavlja se pitanje da li se ciljevi koji se žele ostvariti ovim zakonom ostvaruju dobrim sredstvima u ovom zakonu. Odgovor na ovo pitanje, na žalost onoga ko predlaže ovaj zakon, negativan je.
Dakle, proklamovani ciljevi se ne brane adekvatnim sredstvima u ovom zakonu, niti su rešenja koja su predviđena u ovom zakonu u nekim slučajevima kompatibilna ustavnom poretku, tj. samom Ustavu Republike Srbije i poimanju zaštite suštinskih vrednosti kao što je svojina, jer vi znate da se u Ustavu Republike Srbije svojina smatra neprikosnovenim pravom, koje se može ograničiti samo zakonom i iz razloga koji su tamo navedeni.
Postoje određena rešenja preko kojih se olako prešlo u samom obrazloženju Predloga zakona, a na koja valja skrenuti pažnju da bi se utvrdilo ili lako videlo na osnovu toga da je reč o nepotrebnom i suvišnom ograničenju prava svojine. Pokušaću da dodirnem nekoliko segmenata u ovom zakonu, pa ćete videti da sam u pravu.
Dakle, sumarno rečeno, to sam već rekao, ovaj predlog zakona, prvo, nije ni napisan krajnje korektno, niti se vodilo mnogo računa o tome da ovaj zakon bude deo celovitog pravnog poretka, jednog celovitog sistema, a u odbranu interesa vladavine prava i pravne države.
Mi imamo jedan drugi zakon koji je na neki način povezan sa ovim zakonom u jednom segmentu, to je Zakon o planiranju i izgradnji, i taj zakon reguliše način na koji se može pribavljati zemljište u državnu svojinu. Postoji više modusa, načina pribavljanja zemljišta u državnu svojinu, a jedan od tih načina je i ovaj. Tamo lepo stoji da se ne može pribavljati zemljište u državnu svojinu bez planskog akta.
Ovaj zakon uvodi jedan drugi modalitet, daje alternativnu mogućnost da se zemljište pribavi u državnu svojinu i tako što se javni interes dokazuje putem ugovora kojim se osniva određeno privredno društvo koje će obaviti neku aktivnost na terenu, koja će biti procenjena kao aktivnost od javnog interesa. Bez obzira na to što se ovim zakonom širi pitanje javnog interesa, to nije sporno. Dakle, taj element da se eventualno pitanje javnog interesa može tretirati drugačije je nesporan.
Ali, gledajte sad, jedno privredno društvo koje je osnovano tako što država ima pretežni udeo u njemu ili je osnovano od strane javnog preduzeća može da obavi određenu delatnost koja će biti protumačena od strane Vlade Republike Srbije, a na predlog Ministarstva finansija, jer ono pokreće inicijativu, kao javni interes. U tom slučaju, prema odredbama ovog zakona, nije potreban planski akt. Planski akt za realizaciju tog interesa, da bi se nekome eksproprisala nepokretnost, recimo zemljište, nije potreban. Dovoljno je, dakle, da Vlada Republike Srbije to proceni na osnovu ugovora. To jednostavno nije dobro. To nije dobro jer nije u saglasnosti sa jednim drugim propisom. Onda je trebalo ići simultano sa izmenom oba propisa kako bi se to pitanje rešilo. Znači, nije nemoguće, može se to i tako uraditi, ali ne možemo u pravnom sistemu praviti ovakav haos.
Ono što ovde definitivno nije dobro, bez obzira na to da li ugovor jeste osnov osnivanja privrednog društva, da se proceni da će to privredno društvo obaviti određenu delatnost na određenom mestu, na određeni način, što bi bilo u skladu sa javnim interesom, to je što se ovde procena javnog interesa ostavlja Vladi Republike Srbije, na osnovu predloga samo za ovu aktivnost koja se ima obaviti, bez obzira na onog ko tu aktivnost obavlja. Ako se uvodi ovaj pojam privrednog društva koje to može da učini, onda je valjalo reći još jednu stvar – da to privredno društvo mora biti registrovano, njegova delatnost mora biti u javnom interesu, znate, nije dovoljno samo ovo.
Možemo zamisliti da će jedno javno preduzeće osnivati neko drugo privredno društvo i da će državni kapital biti značajan udeo u nekom privrednom društvu, ali da iza toga stoji takođe privatni interes.
To je, praktično, privatizacija eksproprijacije, na kraju krajeva.
Ako to povežemo sa članom 17. Predloga ovog zakona i vidimo da se tu radi verovatno i o određenoj manipulaciji kod administrativnog prenosa, onda iz toga proističe da neko kome je eksproprisano zemljište, na primer, može biti dezavuisan; ne on, nego država i državni interes može biti dezavuisan na taj način što bi se to pravo dalje prenosilo bez obzira. Ko zna gde će to da završi.
Mi nemamo ni jedan jedini dokaz da će odredbe koje su ovde predložene biti korektno primenjivane, u saglasju sa onim što je gospođa Diana Dragutinović nama ovde rekla. Ono što je ona rekla zvuči super, ali ako čitamo odredbe zakona koje su predložene, to onda može dovesti do izvesnih manipulacija na terenu i do određenih zloupotreba.
Ono što je takođe neverovatno u ovom predlogu zakona jeste da se predviđa da lice kome je eksproprisano, na primer, zemljište ima rok od pet godina po zaključenju ugovora o naknadi da traži poništaj rešenja o eksproprijaciji. Ima još jedan uslov, nije bitno, uglavnom pet godina je taj rok. To je neverovatna stvar.
Dakle, Ustavom se jemči pravo svojine. Postupak eksproprijacije ne pokreće vlasnik objekta ili zemljišta. Zašto bi bilo u interesu vlasnika objekta ili zemljišta da se pokrene postupak eksproprijacije? On se pokreće u javnom interesu, a postupak eksproprijacije trpi vlasnik objekta.
Da li vlasnik objekta ili zemljišta želi zemljište ili objekat da proda? Ne. Da je to hteo, prodao bih ga u nekom privatnom ili pravnom poslu, u nekom obligaciono pravnom ugovoru bi ga otuđio. On to ne želi, on je prinuđen da proda svoje zemljište po tržišnim uslovima zato što to država od njega traži, zato što je doneto rešenje za tako nešto.
To samo znači da se ne može pretpostaviti da je to njemu odgovaralo. Čak i kada zaključi ugovor o naknadi, čak ni tada on nije dobrovoljna strana u tom ugovoru, on je nateran na taj ugovor.
Ustav ove države štiti pravo svojine, ono je neprikosnoveno. Ne možemo reći da neko čije je zemljište eksproprisano, a koje nije nikada privedeno nameni zbog koje je eksproprisano (nije izgrađen objekat, nije realizovan put koji tu treba da prolazi) u roku koji je određen zakonom, gubi pravo na tzv. rešenje o eksproprijaciji zato što je proteklo pet godina.
Pa, gde ste vi to čuli i videli? Ako ste negde to čuli i videli, to svakako nije u saglasnosti sa osnovnim pravnim principima i postulatima demokratske države koja štiti pravo svojine kao jedno od elementarnih prava.
Ako išta od ovih amandmana budete imali nameru da prihvatite, nakon ove rasprave biće amandmana, oni su već predati, odmah na vas apelujem da prihvatite amandman DSS-a kojim se predviđa brisanje te, da kažem, gluposti koju ste napisali u Predlogu zakona, jer je prosto neverovatno da se nekome sprečava da traži da eksproprijaciju (on ili njegov naslednik) bilo kada, ako zemljište nije privedeno nameni niti to, očigledno, u rokovima utvrđenim zakonom može biti.
Zašto moramo da postavimo ograničenje u odnosu na korisnika eksproprijacije? Zbog toga što je eksproprijacija izuzetak, što se utvrđuje u javnom interesu i što je javni interes da se ono što treba da se izvede na nečijem zemljištu, zbog čega mu se oduzima uz naknadu, što je zapravo suština eksproprijacije, zato što je njegov interes preči, po Ustavu Republike Srbije, od korisnika eksproprijacije, od javnog interesa u tom trenutku. Ako postoji javni interes, onda je javni interes da se to što se izvodi kao rad uradi što pre, da se što pre završi.
Gospođa ministar je to rekla u svom uvodnom izlaganju, da je, između ostalog, jedan od ciljeva koji se ovim hteo postići to da se postupak ubrza. To nije sporno. Svako od nas bi želeo da ti postupci kratko traju, da se to brzo završi i da se realizuje javni interes.
Ovde govorimo o situaciji – šta ako to ne bude učinjeno? Ne može to zemljište ostati večito u državnom vlasništvu, ukoliko onaj kome je oduzeto uz naknadu (jer to je pravna priroda i suština eksproprijacije) bude želeo da to vrati u svoj posed. Znate, neko je nasledio neko zemljište negde od svog čukundede. Nekome je to možda drago, znate, postoji i afekciona vrednost prema stvarima. Nekome nije svejedno da li će za to zemljište dobiti neko drugo zemljište ili novčanu naknadu. Odakle vam ideja da u Predlogu zakona ograničite pravo ljudi da zatraže da u jednom trenutku eksproprijaciju, ukoliko ta eksproprijacija nije realizovana, ponište?
Nisam mogao ni da sanjam da tako nešto mogu dobiti kao predlog ove Vlade Republike Srbije, bez obzira na sve mane koje ima, o kojima mesecima govorimo.
Dakle, ako hoćemo da ozbiljno razgovaramo na ovu temu, onda je bilo potrebno pripremiti ozbiljan predlog zakona, koji mora biti u saglasnosti sa Ustavom i ustavnim principima, mora biti u saglasnosti sa drugim pravnim propisima ove države, a ne da se bode rogovima sa svima.
Trebalo je da na Vladi Republike Srbije prođe odgovarajući predlog izmena Zakona o planiranju i izgradnji i da se to da u paketu, jer je to vezano. Takođe, trebalo je voditi računa o tome da pojedine odredbe ovog zakona ne budu takve da stvaraju pometnju ili smutnju kada je reč ne o sukobu interesa (ja ovo govorim zbog javnosti, da ljudi bolje razumeju), nego o sukobu kompetencija.
Vi imate Ministarstvo finansija koje će predložiti pitanje javnog interesa, odnosno pokrenuće pitanje javnog interesa, a onda ovaj predlog zakona predlaže da procenu tržišne cene u slučaju eksproprijacije vrši organ nadležan za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava na nepokretnosti. Kako to može? Izvinite, u redu, možda se to vama čini logičnim, ali nije logično. Nije logično da tako bude, odnosno da organ koji pokreće pitanje javnog interesa u konkretnom slučaju bude u osnovi organ koji će utvrđivati tržišnu cenu naknade. To ne može biti. Možda može u vašoj glavi, ali u glavama onih ljudi koji žele da naprave jedan razuman pravni poredak to ne može da bude slučaj. Možda se to vama sviđa, možda je to vama super, ali to nije super.
Ako u uporednom pravu postoje takvi primeri to ne znači da je svaki slučaj u uporednom pravu koji ste negde videli genijalan i ne znači da je to put kojim moramo da idemo. Postoji nešto u pravnom poretku što mora da se štiti. Očigledno to vama nije bitno. Važno je da se proklamuje cilj, važno je da gledate kako da dođete do tog cilja sa Predlogom zakona koji ste predložili, a šta će se pri tome porušiti, kakav će se kermes u pravnom sistemu ovim napraviti, šta će tu sa čim da se sukobljava i na koji način će ovaj predlog zakona, ako se ovaj zakon u ovom izmenjenom obliku usvoji, oštetiti osnovne postulate i vrednosti koje Ustav Republike Srbije brani, to uopšte nije važno.
Znate, jedno je kada izađete za govornicu i pričate o proklamovanom cilju, ja bih bio spreman da sa vama potpišem sve što ste rekli o proklamovanim ciljevima ovog zakona, sve, nije sporno, problem je tehnika. Problem je da li je Vlada Republike Srbije – ne mislim pri tome na vas lično, vi ste svakako šef državnog organa kao ministar – da li je Vlada Republike Srbije u celini, da li je Ministarstvo ustrojeno na taj način, sa svojim kompetencijama i kompetentnim ljudima u njemu, da iznese pred nas tehnički valjan predlog, koji nema ove mane na koje sam ja ukazao. Ove mane su nesumnjive. Mi se oko njih ne možemo sporiti. Različito gledanje na ova pitanja koja sam ovde izneo ne otkriva razliku u shvatanjima pojedinih pravnih pojmova i njihovog značaja i upotrebe u životu, nego otkriva razliku u znanju, to je poenta priče.
Sada da vidimo šta biste ovde hteli da branite, to je ono što nas interesuje. Dakle, mi smo podneli jednu grupu amandmana, mislim da ih ima desetak, i očekujemo da veliki broj amandmana usvojite. Ako ih budete usvojili, a oni ne diraju suštinu intencije ovog teksta, onda je to zakon koji može biti relativno prihvatljiv.
Ovako kako ste ga napisali, ako bude usvojen u izmenjenom obliku, on je ne samo... Ni u jednom ni u drugom slučaju nećemo glasati za njega, naravno, jer je u pitanju vaš predlog, ali u ovom drugom slučaju to je katastrofa. Mi nećemo glasati za taj predlog zakona, jer ste doneli zakon koji je dibidus užasan, koji je katastrofa za pravni poredak u Srbiji.
Naravno, mislio sam da je ovo moje izlaganje dovoljno što se tiče ove načelne rasprave. Mi smo se u poslaničkom klubu DSS dogovorili da ću samo ja govoriti u ovom načelnom pretresu. Sačekaćemo raspravu u pojedinostima, kada se bude razgovaralo o amandmanima i onda ćemo govoriti o pojedinačnim rešenjima i šta je to što pojedinačnom članu zakona zameramo i šta mi mislimo kako bi bilo bolje da se taj član zakona napiše. Tada vi imate pravo, kao ministar u Vladi, da neposredno odgovorite na svaki naš predlog i na svaku našu sugestiju kada je reč o amandmanima koji su podneti.
Ja vam predlažem, prvo, da ovaj predlog zakona povučete, da ga vratite na Vladu i da stavite na dnevni red i predlog izmena Zakona o planiranju i izgradnji, ukoliko ste o tome uopšte razmišljali i ukoliko je bilo šta tome slično spremno u Vladi Republike Srbije, da napravite koordinaciju i da napravite neke smislene i kompatibilne odredbe. Zatim, da prilikom iznošenja novog predloga povedete računa o zaštiti principa koje garantuje Ustav Republike Srbije i onda da to dođe u Skupštinu Srbije. Ako to ne učinite, druga mogućnost je da razmotrite pažljivo amandmane koji su podneti na ovaj predlog zakona i da spasete što se spasti da. Toliko od mene za sada a svakako se vidimo u raspravi o pojedinostima, kada budemo iznosili pojedinačne primedbe na pojedine članove. Hvala. (Aplauz.)
