Dame i gospodo narodni poslanici, SNS smatra, a to je i u skladu sa Opštom preporukom Evropske komisije za rasizam i netoleranciju članicama Saveta Evrope, da ono što ste predvideli kao nadležnost poverenika za zaštitu ravnopravnosti treba da obavlja zaštitnik građana. Za takav stav postoji, rekao bih, više razloga.
Prvo, principijelno formiranjem još jedne institucije nastavljamo sa lošom i skupom praksom svih DOS-ovih vlada, da se svaki zakonom koji Skupština usvaja formira neka nova komisija, agencija ili nešto slično i uvodi vladavina birokratije, a da se nijedan problem, praktično, ne rešava. U uslovima velike ekonomske i socijalne krize ovo, da bude jasnije, nije u pitanju jedno lice, radi se o 30, 40 ljudi koji bi radili u toj administraciji, veliki luksuz, u situaciji kada postoji institucija – zaštitnika građana. Dakle, sve se pretvara samo u vladavinu birokratije.
Sa druge strane, čini mi se, i utoliko bitnije je da prihvatite naš koncept kojim predlažemo da se ovim poslom bavi zaštitnik građana, da vi ovde već prilagođavate čak i zakonske uslove koje treba neko da ispuni da bi mogao da bude na ovom mestu, kroz amandmane vladajuće partije ZES, kao i uvođenje čak, na taj način, zamenika poverenika za zaštitu ravnopravnosti.
U situaciji kada najavljujete da neće biti primanja radnika u državnu administraciju ovo je bezobrazluk, da želite da nečije apetite na ovaj način zadovoljite. Država i lokalne samouprave treba da štede i da stežu kaiš, a ne građani Republike Srbije.
Na kraju, još 10 sekundi, u svakom slučaju prihvatanjem našeg koncepta imaće više koristi država, a ni na koji način prava ugroženih, odnosno diskriminisanih kategorija stanovništva i pojedinaca neće ostati nezaštićena. Hvala vam.
(Tokom ovog izlaganja poslanici SRS lupali o klupe.)

Da li još neko želi reč?
Na član 4. amandman je podneo poslanik Ognjen Mihajlović.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Ognjen Mihajlović.

Poštovani gledatelji Tijanićeve televizije, SRS je dala sve od sebe da zaustavi ovaj zakon, ali teror žute većine nedvosmisleno, po dosadašnjoj praksi, ukazuje da će zakon biti usvojen.
Šta će da nam se desi, pokušaću na jednom praktičnom primeru, posle usvajanja ovog zakona, da objasnim. Imam kuma. Živi u Holandiji, dobro situiran, stan, kuća, dva sina, Marko i Luka, obojicu sam krstio, inženjer, odlična plata, žena mu je naravno Srpkinja, Branka.
Kaže on meni, negde oko Nove godine, kada su ga pustili za te njihove olandske praznike – kume, vraćam ti se u Srbiju. Što, bre, kume, pa fino ti je tamo, taman si sve sredio, dobio si čak i njihove papire? Kume, bre, ne mogu, kada izađem na ovu njihovu ulicu, da objasnim sinovima zašto je čika uhvatio drugog čiku za opomenu, za ono bezobrazno. Ne mogu, bre, ni da se svađam sa Holanđanima po tom pitanju. Ovo je njihova zemlja. Ovde sam stranac. Neka rade šta god hoće. Brate, vraćam se u onu našu normalnu zemlju Srbiju, da živimo ko ljudi, da ne mislimo o tim glupostima.
Kume moj, ne vraćaj se. Znam da ti ponekad puste ovu jadnu Tijanićevu televiziju i ovu još jadniju Skupštinu. Čućeš me. Ne vraćaj se. Ostani tamo gde si. Tamo si već izgradio neki način preživljavanja. Mi ovde tek treba da pazimo kuda i kako ćemo da se krećemo, da odredimo unapred sebi smernice, uza zid, pa polako dokle stignemo. Toliko. (Aplauz.)

Da li još neko želi reč?
Na član 4. amandman je podnela poslanik Vesna Marić.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodna poslanica Vesna Marić.

Dame i gospodo narodni poslanici, podnela sam amandman na Predlog zakona o zabrani diskriminacije, kojim se u članu 4. stav 1. menja i glasi: Građani su jednaki, bez obzira na razlike u ličnim svojstvima.
Amandmanom se predlaže izmena navedenog člana Predloga zakona, kako bi se osnažila ustavna odredba iz člana 21. Ustava Republike Srbije o zabrani diskriminacije.
Najpre bih želela da vas podsetim da predlagač zakona nije u članu 2 – Pojmovi, dao obrazloženje za pojam "svi". Objasnio je reči "lice" i "svako". Kada ste već počeli sa pomodarstvom, morali ste da objasnite i pojam koji najčešće koristite u zakonu. Ljudska prava su ustavna kategorija, te stoga na njih moramo da obratimo dužnu pažnju, tu nema proizvoljnosti.
Jednakost je danas u svim oblastima dovedena u pitanje. Jesu li u bolnicama i pred pravom na zdravstvenu zaštitu jednaki svi i da li će ovim zakonom to da se promeni? Danas je svima opštepoznata činjenica da onaj ko ima para može sebi da obezbedi za lečenje krevet u bolnici i adekvatnu lekarsku uslugu.
Gospodine ministre, znate li da ljudi sa dijabetesom nemaju ista prava i da zbog činjenice da imaju dijabetes ne mogu da ostvare pravo na rad jer poslodavac smatra da su takvim osobama ugrožene radne sposobnosti. Vaš predlog da su svi jednaki i uživaju jednak položaj nedovoljno je precizan.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podneo poslanik Bojan Mladenović.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima gospodin Bojan Mladenović.

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, podneo sam amandman na član 4. da se stav 1. menja i glasi: "Jednakost u Republici Srbiji je svima zagarantovana, bez obzira na lična svojstva".
Dame i gospodo, ovaj zakon je uvod za kasnije donošenje zakona i mogućnosti braka homoseksualnih parova, a kasnije i mogućnosti usvajanja dece.
O tome sam malopre govorio pa sam bio prekinut, pa bih nastavio, da dete koje će biti usvojeno, dete koje će imati dve majke, neće imati stričeva. To je neka nova, nenormalna pojava koja će zadesiti zemlju Srbiju. Dete koje će imati dva oca, neće imati ujake. Da li je to opet neka nenormalna pojava koju odobrava Vlada Srbije, koju odobrava vladajuća većina.
Ovaj zakon favorizuje ne samo homoseksualizam, već i pedofiliju, nekrofiliju, sodomiju. Sve ove pojave su neprirodne, nakaradne, koje apsolutno ništa pozitivno ne mogu doneti našem društvu i našoj državi.
One koji podržavaju ovakve pojave treba lečiti, treba ih izvesti na pravi put, treba im posvetiti dosta pažnje i pomoći, treba ih okrenuti crkvi, pravoslavlju, učiti ih i pripovedati im o srpskoj istoriji, o hrišćanstvu, o normalnim pojavama, vratiti ih u normalne tokove života, treba ih pravilno seksualno orijentisati na odnos između muškarca i žena, a ne na odnose između dva muškarca ili dve žene, ili na odnos između čoveka i životinje, čoveka i leša, čoveka i starih i nemoćnih lica ili čoveka sa decom.
Treba se boriti protiv svih ovih pojava, treba ih iskoreniti. SPC, katolička crkva, islamska zajednica, jevrejska zajednica imaju po ovom pitanju isti stav koji je izuzetno čvrst i jasan, koji ovakve stvari ne odobrava i bori se protiv njih. Svi vernici u Srbiji podržavaju ovakav stav.

Dva minuta, zahvaljujem.
Da li još neko želi reč?
Ako ne, određujem pauzu i raspravu u pojedinostima nastavljamo u 15.00 časova raspravom o amandmanu na član 4. koji je podneo narodni poslanik Boris Aleksić. Hvala vam.
(Posle pauze – 15.00)

Nastavljamo popodnevni rad Skupštine.
Na člana 4. amandman je podneo poslanik Boris Aleksić.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Boris Aleksić.

Zahvaljujem, gospođo Čomić.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, najpre žao mi je što ministar nije ovde, iako je počela sednica, iako je to njegova obaveza. Nastaviću vezano za amandman na član 4. stav 1. Predložio sam da se on promeni i glasi: "Organi javne vlasti su dužni da svima obezbede istovetnu zaštitu prava, bez obzira na različita lična svojstva".
Najpre bih želeo da vam skrenem pažnju na jednu polemiku koja se ovde pojavila. Više ljudi koji su izašli da brane ovaj zakon je istaklo da Ustav ne dozvoljava homoseksualne brakove.
Međutim, sama definicija u Ustavu da je brak zajednica muškarca i žene postojala je, na primer, i u zakonodavstvu i Ustavu samih SAD.
Pogledajte šta se desilo u njihovoj pravnoj praksi. Gej lobiji, koji imaju izuzetno velike finansije, finansirali su duge sudske postupke, u kojima su dokazivali da je ta definicija zastarela i da podrazumeva osobe koje se po rodu drugačije izjašnjavaju. Tako su sudovi u Americi počeli da zaključuju, u određenim državama, homoseksualne brakove.
Iz tog razloga su građani tri države u SAD, Arizone, Kalifornije i Floride, izglasali ustavne amandmane u kojima precizno definišu brak. Dakle, sam argument da naš Ustav zabranjuje homoseksualne brakove možda nije dovoljno jak i snažan, jer će se postaviti pitanje upravo uvođenjem ovog zakona, a na osnovu prakse koju su doživeli ljudi u SAD, počev od 1970. godine i čuvenog izjašnjavanja američkog udruženja psihijatara, pa do danas. Dakle, pozivam vas da još jednom razmotrite ovaj zakon i prihvatite ovaj amandman. Hvala.