Reč ima narodna poslanica Aleksandra Janković, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe Nova Srbija, a posle nje narodni poslanik Branko Ružić, Poslanička grupa SPS-JS.

Molim vas za prijavu još jedanput. Zahvaljujem. Izvolite.

Danas smo čuli, a i ranije smo čuli, od ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, da će usvajanje ovog zakona o političkim strankama stabilizovati političku scenu Srbije i uozbiljiti delovanje političkih stranaka, kojih je više od šeststo u registru. Ministar je objasnio da će za registraciju političke stranke, kako piše u ovom predlogu zakona, biti potrebno priložiti pet hiljada overenih potpisa punoletnih i poslovno sposobnih državljana Srbije koji će biti osnivači i čija će imena biti javno dostupna na stranačkim internet prezentacijama.
Mi smo iz Nove Srbije, kao i predstavnici drugih opozicionih stranaka, podneli amandman da se taj broj potpisa poveća na 10 hiljada, a za stranke nacionalnih manjina na hiljadu.
Međutim, ono što je ovde zanimljivo jeste šta to zapravo znači – Osnivači čija će imena biti javno dostupna na stranačkim internet prezentacijama, zvuči kao svojevrsna pretnja, a osim toga, šta zapravo znači ako, recimo, od ovih šeststo stranaka, koliko je u registru, ostane samo trista i da bude prihvaćen vaš predlog, da je potrebno pet hiljada potpisa, to dođe otprilike milion i po građana na nekakvim listama, građana koji su obeleženi kao osnivači određene političke stranke. Malo staljinistički zvuči, mora da se prizna, jer još uvek imamo pitanje – koliko ima nevladinih organizacija i da li su njihovi osnivači na zvaničnim sajtovima i internet prezentacijama?
Ono što je činjenica, jeste da je gospodin Marković kao dobru nameru izneo to da kada dođemo do optimalnog broja političkih stranaka, mi ćemo praktično lišiti i građane i državu nepotrebnih troškova tokom izbornih procesa. No, za nas je pitanje šta je to optimalan broj. Da li je optimalan broj načinjen po američkom modelu, pa mi sada imamo neku vrstu fensi pozicije i fensi opozicije ili je to neki drugi broj?
Vi ste, isto tako, precizirali da će osnivači i sva stranačka dokumenta biti javni i da će svi koji žele da se bave politikom morati da podnesu značajan teret i da budu svesni da su stalno pred očima javnosti. Opet, lagano zvuči kao pretnja.
Šta bi moglo po Novoj Srbiji, da budu dobre strane ovog novog predloga zakona? Pre svega, očigledno je reč o dobroj nameri, da se ukrupni politička scena, da se izvrši lakša kontrola finansijskog poslovanja stranaka, da se eliminišu one stranke koje su ipak samo mrtvo slovo na papiru i da se građani liše nepotrebnih troškova, i građani i država, tokom izbornog procesa.
Šta su po nama loše strane? Za stabilizovanje političke scene, koja je u nameri ovog zakona, ipak je neophodna promena izbornog sistema koja je u najavi, ali drukčija globalna atmosfera. Glavna odrednica politike u Srbiji, kao izuzetno važne društvene delatnosti, jeste njena unutrašnja dinamika, uzrokovana stalnim promenama okolnosti i preoblikovanjem najuticajnijih političkih aktera. Nakon parlamentarnih izbora naša politička scena se u velikoj meri izmenila, nastale su koalicije koje su do juče bile nezamislive. Jasno je da Srbija još uvek nije uspela da konsoliduje svoj demokratski sistem. Nova prekompozicija političkih stranaka otvorila je prostor da se politički život najzad uvede u institucionalne okvire. Međutim, ta burna promena uslovila je odsustvo poštovanja i zastupanje elementarnih demokratskih načela u našem društvenom životu.
U političkoj istoriji često se dešava da određene političke ličnosti, pokreti i stranke ostanu zarobljeni u retorici, načinu mišljenja, ideološkim postulatima jednog vremena. Sada te gromoglasne ideje često zvuče isprazno, ne pokreću i ne inspirišu ljude.
Vreme ih je pregazilo, a da politički akteri nisu u svojoj ideološkoj zaslepljenosti uspeli da to čak i primete. Oni i dalje uporno insistiraju na nekakvim svojim ideološkim mantrama, jer nisu spremni da oseti ni duh svog naroda ni vremena. Tako se praktično javljaju primeri političke farse kao izraz nemoći da se prepozna duh novog vremena, koje traži i drukčije odgovore.
Ovde se svakako ne može govoriti samo o potrebi političkog pragmatizma, već o nužnosti da se bez napuštanja osnovnih političkih načela demokratije menja politički život. U pitanju je potreba da se stabilizuju političke prilike i profilišu glavni akteri naše političke scene. Međutim, činjenica je da postoji nekakva vrsta slepe političke mrlje, u koju, kao u crnu rupu, upadaju političke stranke i organizacije, nesvesne da su se vremena promenila i da je neophodno menjati i sam način političkog odgovora, ali i suštinu delovanja.
Zaista imam utisak, ne samo ja, nego i većina građana koja nam se obraća, da se Srbija danas nalazi u težoj situaciji nego pod turskom okupacijom ili ''ukopacijom'', što bi rekao David Štrbac.
Srbija je pod Turcima bila porobljena, ali je narod bio vrlo jedinstven u otporu, a vođe su i u Prvom i u Drugom ustanku imale isti cilj kao i narod, oslobođenje od ropstva. Trenutno, kod nas su političke stranke, naročito one na vlasti, interesne grupe koje se ponašaju po osnovnom načelu demokratije – demokratija je kada nekompetentna većina izabere korumpiranu manjinu.
Zbog suspektnog govora mržnje nema više ni satire, kao književnog roda, nema ni srpskih medija, sve je prodato Sorošu i sličnima, nema ni talasića ni mehurića na ustajaloj površini žabokrečine. Mi ne proizvodimo skoro ništa, uvozimo sve, samo je nevolja što više nemamo šta da prodamo, pa nemamo čime da zatvorimo budžetski deficit.
Druga bitna mana ovog predloga, sa dobrim namerama, jeste teza o tome da će oni koji su potpisali za registraciju političke stranke biti osnivači, a njihova imena javno dostupna na stranačkim internet prezentacijama i u BIA, ne sumnjam. Sam ministar je precizirao da će osnivači i sva stranačka dokumenta biti javni i da će svi koji žele da se bave politikom morati da podnesu značajan teret i da budu svesni da su stalno pred očima javnosti.
Zašto sam rekla da zvuči kao pretnja i stavljanje na listu podobnih i nepodobnih? Jer ova vlast zapravo kontroliše apsolutno sve, i zaposlenje, i napredovanje, i stipendije, i penzije i komunalije. Da li to, zapravo, znači da će pristalice i osnivači aktuelnih opozicionih stranaka pretrpeti konsekvence jer ne veruju u tezu da se politička scena ukrupnjava tako što je optimalan broj stranaka dva?
To je uostalom bio proces i scenario, da se naprave te čuvene dve stranke za ukrupnjavanje političke scene u postkomunističkim zemljama, pa velimo, što da Srbija bude izuzetak, pogotovo što je njena vlast već prećutno dozvolila opstanak, pre svega formiranje, zatim i opstanak NATO države na jednom delu svoje teritorije, kao da ne postoje drugi načini za restrukturaciju političke scene.
Na sve to, posebno pitanje za ministra, ali i za stranku kojoj pripada, jeste – ko će zaštititi političke stranke od diskriminacije od strane tzv. nevladinog sektora koji otvoreno napada ne samo političke lidere, već i istaknute intelektualce i profesore, iako je Ustavom zagarantovana sloboda govora i izražavanja, a Zakonom o zabrani diskriminacije, nedozvoljenim proglašava diskriminaciju na osnovu političkog opredeljenja, kao i govor mržnje.
Kako to da nema imena osnivača na zvaničnoj internet prezentacijama tzv. nevladinih organizacija koje vode Biserko, Kandić, Vučo, Pavićević?! Možda zato što njihovi osnivači i ideolozi nisu državljani Srbije, već pripadnici vladajućeg establišmenta nekih drugih zemalja. Kako da se zaštite simpatizeri političkih stranaka ako se diskvalifikuje srpska intelektualna elita samo zato što drugačije misli? Da li je ovo govor mržnje? Sada ću vam pročitati jedan citat iz izveštaja Helsinškog odbora – Samoizolacija, realnost ili cilj:
''Na osnovu izloženih stavova savremene intelektualne elite u Srbiji može se zaključiti da je dominantan nacionalizam koji ima šovinistički karakter. On se ogleda u satanizaciji kako spoljašnjih, tako i unutrašnjih neprijatelja. Opasnost je veća za poslednje, jer se šovinizam odlikuje većom agresijom ka unutrašnjem neprijatelju. Taj nacionalizam ima rasističke elemente, usmerene ka Albancima, a što je samo neizrečena praksa institucija i većinskih partija u državi koje odlikuje ksenofobija ka svim etničkim manjinama. Veza akademske elite sa režimom vidljiva je i na osnovu negiranja genocida u Srebrenici, smatrajući presudu Međunarodnog suda pravde pozitivnom, a tužbu BiH, kao one koja nema mnogo veze sa pameću.
Izrazi "antizapadni kurs" i propagiranje jednog romantizovanog odnosa prema naciji, ujedno je indikator i jedan od uzroka blokiranog stanja u Srbiji, koja tokom 2007. godine, za koju je pravljen taj izveštaj, nije pokazalo ni najmanji pomak ka evropskoj budućnosti. Jedna od najopasnijih posledica delovanja akademske elite je ogroman medijski prostor koji im je na raspolaganju.''
E, sad stvarno, da nije strašno, bilo bi smešno, jer nacionalno osvešćena elita uopšte nema nikakav dostup medijima. S tim u vezi i pojašnjenje da svi koji žele da se bave politikom moraju da podnesu značajan teret i da budu svesni da su stalno pred očima javnosti, zaista deluje preteće.
Nova Srbija, i njen predsednik Velimir Ilić, zaista, ima bogato iskustvo nošenja ovakvog tereta, jer je bila podjednako proganjana i dok je vršila vlast i kada je u opoziciji. Kao da je bila organizovana neka vrsta takmičenja u tome koji će mediji dalje dobaciti u pljuvanju čoveka koji je omogućio mnogima da danas sede ovde i predstavljaju narod, mnogima da sede u Nemanjinoj, pa čak i na Andrićevom vencu, kao i da slobodno izveštavaju u raznoraznim medijima. Verovatno, s obzirom na ovakvo iskustvo, a i nedavne napade na porodicu lidera LDP, ne možemo a da ne doživimo ovakvo objašnjenje kao svojevrsnu pretnju.
Ni mi, ni građani Srbije, među kojima ima mnogo sposobnih, poštenih, duhovno i nacionalno osvešćenih ljudi, spremnih da se aktiviraju politički, a ne u stilu Džemsa Bonda "Danger is my buisness". Da li je ovo, zapravo, svojevrsno upozorenje mladim, pametnim i sposobnim ljudima da se klone političkog angažovanja, jer im samo može doneti probleme, pogotovo ako nisu iz serije "Podvučeno žutim"?
Kao da nije dovoljno što se naša vlast protiv nasrtaja na našu prošlost, a preko nje i na našu budućnost, bori mutavo i mlitavo. Obično se kaže da je nastava istorije u funkciji totalitarnih režima, dok su demokratski sistemi imuni na njenu zloupotrebu. Međutim, nije baš tako. Linija koja razdvaja upotrebu istorije od zloupotrebe, prilično je tanka i uvek porozna.
Vlasti ozbiljnih zemalja su u punoj meri svesne onoga što je jasno rekao Henri Kisindžer "istorija, to je pamćenje države". Otuda je i nastava istorije uvek podređena nacionalnim vrednostima i interesima. Naravno, kada se radi o unutrašnjoj upotrebi istorije, vlade demokratskih zemalja imaju ograničenja. Podsećanje na prošlost nalazi se u službi vladajućih vrednosti aktuelne politike, ali se ipak sistematski ne pribegava istorijskom inženjeringu.
No, kada se radi o borbi za nacionalne interese u inostranstvu, moćne demokratske zemlje postupaju jednako kao totalitarno na unutrašnjem planu.
Na jednom naučnom skupu održanom 1996. godine u Bostonu, naš istoričar i diplomata Dušan Bataković primetio je da su mnogi američki istoričari drastično na negativan način promenili odnos prema srpskoj istoriji. Kada ih je upitao na kojim to novim saznanjima zasnivaju radikalnu drugačije tumačenje naše istorije od one koju su donedavno zastupali, dobio je odgovor da su oni, pre svega, državni službenici. Kako je Bataković napisao, oni su priznavali da svoj posao istoričara prevashodno vide kao logističku podršku pravdanju državne politike svoje zemlje prema Balkanu.
Naša Vlada nije ni približno uspešna kao američka na polju mobilizacije naučnih i drugih potencijala zemlje, za pružanje podrške nacionalnim ciljevima.
Možda je to i dobro. Nastojimo da izgradimo demokratsko društvo, a SAD, bez obzira na demokratsku tradiciju, u tom pogledu nisu više dobar uzor.
Međutim, jedna stvar je svođenje naučnika na nivo državnih propagandnih bojovnika a druga je elementarno vođenje naučne i prosvetne politike u skladu sa interesima zemlje.
Fihte je s mnogo razloga rekao: "Mi smo ono što pamtimo". Ako dozvolimo da mladi Srbi i Srpkinje zapamte ono što žele Medlin Olbrajt, Hilari Klinton, Džordž Soroš, onda ćemo i bez direktnog potkupljivanja ubrzo imati mnogo više sunarodnika ravnodušnih prema nacionalnim interesima, pa čak i ubeđenih da su oni u postmoderno doba i relevantni. Pošto će biti uvereni da smo narod opterećeni mitomanijom i bremenom kolektivne krivice, neće im biti sumnjivo to što ona zemlja koja najviše govori o univerzalnim vrednostima i humanizmu u međunarodnim odnosima, sebično štiti svoje parcijalne interese, ni to što tako postupaju i narodi iz našeg okruženja, sa kojima smo bili u sukobu, a kojima mi treba da se izvinjavamo, dok oni uglavnom previđaju svoju krivicu iz vremena ratova za jugoslovensko nasleđe, a istrajavaju u ružičastom viđenju svoje uloge u njima.
Dakle, ministar Marković je naveo i da će novi zakon o političkim strankama dovesti do toga da političari budu odgovorniji u svom poslu i da se uspostavi direktan odnos građana i političara. Takav direktan odnos mi iz NS nismo ni prekidali, jer smo narodna stranka, stranka tzv. običnih ljudi.
I ovog trenutka se naš predsednik Velimir Ilić i zamenik šefa Poslaničke grupe NS nalaze na proslavi Osnovne škole "Brana Petrović" iz Slatine. Posle skoro dva meseca odsustvovanja, koja nikako nisu značila prekid komunikacije sa građanima, Velimir Ilić je do maločas bio u ovoj skupštini, a sada je opet u narodu. Nama ne treba novi zakon da bismo napravili novu Srbiju koja dolazi iz naroda i u narod se stalno vraća.
Umesto zaključka, reći ću samo ovo: sa stanovišta moje stranke, princip "što gore – to bolje" ne važi. Mi smo sigurni da najbolje možemo da vodimo svoju politiku u stabilnoj Srbiji. Našu politiku razumeju ljudi koji imaju vremena da malo zastanu, malo razmisle, a to teško mogu biti ljudi koji su uplašeni, nemaju struju, nemaju grejanje. Naša solidarnost sa vlašću postoji utoliko što i mi, kao stranka, sa zebnjom razmišljamo o mogućoj propasti dinara, jer to pogađa i nas.
– ''Kad nastupi galama, vika, dernjava, tu mi kao stranka nemamo šansu. Onda prolaze uvežbani demagozi, putujući cirkusi koji prolaze Srbijom kao ciganske čerge, od mesta do mesta.''
Nažalost, ove reči nisu moje, ovo je citat nekoga ko vam je dobro znan. Sada nagradno pitanje za mnoge koji sede ovde i nalaze se u stranci na vlasti: ko je ovo rekao? Da li neko zna? Ovo je rekao Zoran Đinđić 19. oktobra 1994. godine i ovo je deo koji bi, kao ovlašćeni predstavnik NS, potpisala.

Reč ima narodni poslanik Branko Ružić.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, trajanje važećeg Zakona o političkim strankama dokazuje da se pre dve decenije, kada je donet, našla prava mera za obnavljanje višestranačkog sistema i političkog pluralizma, gde je dragocen doprinos upravo dala SPS. On je konstituisan na veoma liberalnim kriterijumima koji su omogućili jednostavno korišćenje prava na političko organizovanje, a  još je važnije da on nijednim rešenjem nije bio prepreka za formiranje ili formatizovanje stranačkog sistema i funkcionisanja stranaka.
Današnje prilike su bitno drugačije od onih od pre dve decenije. U Srbiji je u registru političkih stranaka bilo upisano više od 650 stranaka, 440 u registru Srbije i 150 iz preuzetih registara bivše federalne države. Za mnoge od tih stranaka građani nikada nisu čuli, a ni njihovi osnivači više im se ne sećaju imena.
Proizvodnja novih stranaka je svake godine donosila po tridesetak novih, a sve ovo vreme iz registra je izbrisano jedva manje od 60 i to: 38 iz Republičkog registra i 21 iz Saveznog. Pored toga stranački sistem se konsolidovao. Stranke su prošle niz izbornih testova, a stranačka scena se u suštini polarizovala.
Na jednoj strani su stranke koje su učestvovale na izborima i prošle status stranaka na vlasti ili stranaka u opoziciji, a na drugoj strani je veliki korpus stanaka koji je u suštini postojao samo na papiru, odnosno u registru.
Njihov učinak u političkom životu nije se osećao, nisu predstavljale građane, nisu promovisale svoje programe. One su više smetale i zbunjivale biračke nego što su doprinosile kvalitetu stranačke scene.
Stranke su u protekle dve decenije postale nezaobilazni činilac u stabilizaciji demokratije, bez obzira da li se o njima misli pozitivno ili ne. Njihovo pozicioniranje u normativnom smislu treba dograditi tako da se naglasi odgovornost i važnost stranaka za funkcionisanje političkih institucija.
Smatramo da je Predlog zakona dobar i da sadrži niz poboljšanja i preciziranja koja će uneti više ozbiljnosti na partijskoj sceni, omogućiti veći uvid javnosti u rad stranaka.
Intencija zakona je da se ne zadire u autonomiju stranaka ali da se čvršće formira okvir za osnivanje, registraciju, organizovanje i funkcionisanje stranaka na način koji će podići kvalitet političkog organizovanja na jedan viši nivo i same stranke obavezati na minimum organizacionog i programskog uređivanja, što po pretpostavci onima koje tako nisu urađene može pomoći da unaprede svoju unutrašnju organizaciju i rad.
Upravo je to kvalitet ovog zakona, kompleksnije uređena pitanja stranačkog organizovanja i primerena potrebama institucionalnih reformi našeg sistema. To bi trebalo da bude bar normativna garancija za veću odgovornost stranaka pred građanima, za ulogu koju imaju u sistemu. Pored ove opšte karakteristike nekoliko novina zaslužuju posebnu pažnju. Prva je broj osnivača. Predlog zakona je 50 puta podigao važeći limit sa 100 na pet hiljada potpisnika i to je veliko povećanje.
Međutim, taj broj predstavlja manje od jednog promila biračkog tela u Srbiji. Ima li ozbiljne političke ideje u Srbiji koja ne može okupiti promil građana u stranku i kakav je to ekskluzivni program koji ne može da prikupi potpise manje od promila birača. Kakva je svrha takve stranke ako se ne radi o nekoj vrsti političkog egzibicionizma i nekoj vrsti privredne delatnosti da se približi budžetskim fondovima za finansiranje izbora, jer izvesno, oni koji se koriste na osnovu parlamentarnog statusa, za takve stranke je neostvariv. Ovaj broj nije prepreka za relevantne stranke, ni za stranke manjina. On može biti isključivo problem samo za regionalno orijentisane stranke i to sam one koje su okrenuti biračima u području na primer jedne opštine.
Treba razmotriti mogućnost podizanja tog broja na 10 hiljada potpisa, jer je taj broj potreban na primer za predaju izborne liste na republičkim izborima. Bilo bi dobro, takođe, da se precizira zakonom da li su pet hiljada potpisnika ujedno i članovi stranke. Mislim da to nije potrebno. Zakon u članovima na početku i to 8, 9. i 12. govori o osnivačima i utvrđuje taj broj na pet hiljada, a kasnije u članu 30, koji reguliše ponovnu registraciju, traži se pet hiljada članova. Ovu nedoumicu treba otkloniti iz dva razloga. Prvo, teško je da neko za kratko vreme učlani nekoliko hiljada građana. Drugo, tendencija u razvijenim demokratijama pokazuje da se broj članova stranke smanjuje i sve manje je relevantan za poziciju stanke na izborima. Ovo preciziranje je nužno, ne samo zbog stranaka, nego da bi se izbegle nedoumice kod registracije, odnosno kod naknadne registracije.
Druga stvar koja proizilazi iz ovako strožije određenog kriterijuma, koga u zakonu nema, jeste da li će dostizanje tog limita važiti za druge postupke i legitimisanje stranaka u političkom životu.
Mislim da bi bilo potpuno primereno u logici ovog rešenja da se stranke registrovane po novim pravilima oslobode prikupljanja potpisa za izbore poslanika i odbornika, ili da imaju manje limite od onih koji na izborima učestvuju, a nisu registrovane kao stranka. Ako to ne može biti materija ovog zakona onda je to ideja koju svakako treba imati u vidu u reformama izbornih zakona.
Drugi aspekt na koji skrećem pažnju je propisivanje obaveze stranke da njen rad bude javan. To nije sporno, jer stranke i žele što više da budu u javnosti. Međutim, član 16. nije dovoljno precizan. Traži se da se objave podaci o osnivačima, konkretno imena. Ovde možda treba precizirati da se ne mogu objavljivati drugi podaci kao jedinstveni matični broj građana i adresa stanovanja, jer se zadire u lične podatke i ti se ljudi mogu dovesti pod udar raznih neprijatnosti. Opet, ako objavite samo ime, sam taj spisak, neće govoriti mnogo.
Ove odredbe treba precizirati, ili navođenjem saglasnosti članova da se to uradi ili eventualno izostavljanjem te obaveze. Isto važi i za objavljivanje drugih opštih akata ako ih stranka donese. To je širok pojam kojim se može lako zaobići namera zakonodavca da rad stranaka učini transparentnijim. Bolje je na primer pobrojati program, statut, pravilnik, uputstva ili se samo ograničiti na program i statut.
Ovakav predlog zakona o političkim strankama je vidan pomak u normativnom regulisanju ove problematike i Poslanička grupa SPS - JS će podržati ovaj zakon, kao i konstruktivne amandmane koji bi usavršili ovaj zakon. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik Zoran Šami, Poslanička grupa DSS. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, odmah da kažem da DSS apsolutno misli da treba doneti novi zakon o političkim partijama. Postojeći Zakon donesen u vreme kada je uvaženi kolega Ružić imao 15 godina, donesen je, bojim se ne sa preterano poštenim namerama; prva verzija je donesena još dok je postojala jednopartijska država, a kasnije su doduše, dolazile izmene, u višepartijskom sistemu, ali opet sa jednom apsolutnom vlašću SPS.
Moj je tadašnji utisak bio, i ne samo moj nego i mnogih uglednih intelektualaca, da je donesen jedan zakon koji je trebalo do maksimuma da iskompromituje ideju višestranačkog sistema. Mnoge od tih 576 postojećih partija, izvinjavam se, napravila je policija. Birali su im divna imena, na primer, ''Partija poštenih pijanaca'', pa ''Jogi-letači'', pa da ne nabrajam, oni koji imaju dugo pamćenje setiće se još takvih sličnih naziva. Svakako je neophodno stvari svesti na pravu meru i celu priču uozbiljiti. Dakle, potreba donošenja novog zakona nije sporna.
No, ako nije sporno da valja igrati utakmicu, mi nismo previše zadovoljni igrom same utakmice, odnosno nismo presrećni sa Predlogom koji smo dobili, ne sumnjajući u dobre namere predlagača, mislimo i imamo dosta primedbi. Dve primedbe su globalne. Jedna je otklonjiva, a druga nije. Naime, mislimo da zakon o političkim partijama ne treba samo da ima onu jednu stranu obaveza političkih partija, odnosno onih koji prave političku partiju, nego mora da sadrži i onu drugu stranu, a to su prava koja se stiču organizovanjem političke partije. U tom smislu je bilo mudro da zajedno sa ovim tekstom dobijemo jedan tekst koji je zapravo predmet jednog drugog zakona, a to je zakon o finansiranju političkih partija. Mislimo da bi bilo pametnije da se to sve nalazi u jednom zakonu, a ne u dva zakona. Taj deo je, nažalost, u ovom trenutku neotklonjiv, jer naravno, radi se o jednoj materiji koja zahteva jedno bitno proširenje predloženog teksta.
Drugi deo je otklonjiv i u tom smislu DSS je napisala jedan amandman. Naime, cilj formiranja političke stranke je učestvovanje na izborima, parafraziram, to ste napisali u jednom članu i to je ispravno, smatramo da samim činom formiranja političke stranke pod uslovima koji su navedeni, a koje mi čak mislimo da pooštrimo, treba jasno naglasiti da samim tim politička stranka može da učestvuje na svim vrstama izbora, kako na predsedničkim, tako na i parlamentarnim i na pokrajinskim i na lokalnim, bez dodatnog skupljanja potpisa. Dakle, ako sam ja kandidat neke stranke, recimo, na predsedničkim izborima, onda ne treba da skupljam posebno potpise, a ako hoću pod imenom i prezimenom da budem kandidat kao nezavisni kandidat ili imam neku grupu građana na nekim lokalnim izborima, onda naravno treba da skupljam potpise.
Znam da ćete kazati da je to materija izbornog zakona i da to treba da se reguliše u izbornom zakonu. Tačno je. To jeste materija izbornog zakona i treba da bude regulisano u izbornom zakonu, ali treba kao pravo da stoji i u ovom zakonu. Sutra će biti neko drugi na vlasti, neka druga koalicija, ili prekosutra ili za 10 godina, svejedno, treba da stoji u zakonu o političkim strankama pravo političkih stranaka da sudeluju na izborima, a da pri tom ne prikupljaju dodatne potpise. Jer, da se razumemo, 10 hiljada potpisa, ako ništa drugo, košta pola miliona dinara, ako je 50 dinara po potpisu, verifikacija potpisa, a možda i više, ne znam koje su sada cene, i naravno, predstavlja jedno beskrajno gubljenje vremena i svega ostalog.
A, ako smo registrovana politička stranka, onda je prirodno da idemo ona izbore, prirodno je da imamo predsedničkog kandidata, prirodno je da idemo na lokalne izbore, pokrajinske izbore, parlamentarne izbore i to je nešto što smo mi predložili, tako da, mislimo da pored toga što to treba uneti u odgovarajuće izborne zakone, treba kao pravo političkih stranka da stoji i u ovom zakonu.
DSS je imala, u vezi sa svojim primedba jednu globalnu dilemu – koliko amandmana da podnesemo, ne u smislu da bismo zamajavali ovu skupštinu, nego da li da insistiramo na tim primedbama ili samo na onim najvažnijim? Opredelili smo se za ovo drugo. Imamo dosta različitih primedbi na razne formulacije u raznim članovima, ali smo podneli samo osam amandmana. O njima ćemo detaljno pričati kada bude tekla rasprava u pojedinostima. Ja bih samo apostrofirao, jedan sam već pomenuo, samo još dva amandmana.
Dali smo primedbu, i mislimo da je to ozbiljna primedba, na član 18, gde se govori o nazivu političke stranke, gde je predlagač zakona ispravno, pored ostalih stvari, predvideo da ime ne može da sadrži elemente predviđene članom 4. stava 2. ovog zakona. Dakle, to je ono u vezi širenja verske, rasne i ostale mržnje. Međutim, vi ste prevideli, odnosno predlagač je prevideo jednu mogućnost. Zamislite da ja osnujem stranku po svim našim propisima, po Ustavu, po zakonu, po evropskim normama, kako god hoćete i nazovem tu stranku, nacional–socijalistička partija. Po ovom predloženom tekstu ja to mogu.
Mi smo dali predlog da se ne može dati ni ime, odnosno neka imena iz prošlosti koja direktno asociraju na određenu vrstu politike. Drugu primedbu, vidim da su mnogi ovde to pomenuli, a odnosi se na broj potpisa, saglasno onom našem predlogu da registrovana politička partija može bez skupljanja potpisa da sudeluje na izborima, smatramo da broj potpisa za političke stranke treba da bude 10 hiljada, odnosno sa pet hiljada da se digne na 10 hiljada. Doduše, ne mislimo da treba dizati potpise za stranke nacionalnih manjina i to ću da obrazložim.
Postoji, doduše, jedno matematičko obrazloženje. Stranka da bi ušla u Parlament treba da osvoji oko 200 hiljada glasova. Stranka manjina da bi ušla u Parlament treba da osvoji oko 14 hiljada glasova. Ako to stavite u srazmeru ispada – ako je za registraciju političke stranke potrebno 10 hiljada glasova da je onda za registraciju stranke nacionalnih manjina potrebno 700 glasova. Nacionalne manjine to je širok pojam, ali srećom imamo dosta nacionalnih manjina i ja ne sumnjam da nacionalne manjine koje su brojno veće, kao mađarska nacionalna manjina, albanska, bošnjačka itd, mogu da skupe možda i više, mogu da skupe pet stotina, sigurno hiljadu i dve hiljade, ali mi mislimo da šansu treba dati da se politički organizuju one nacionalne manjine kojih kod nas nema dovoljno i da bi zato bilo dobro da se ostavi predloženih pet stotina potpisa.
Konačno, odmah da kažem, kao i uvek, rekao bih, raširenih ruku pristupamo raspravi o ovom zakonu, pod uslovom da minimalan broj primedbi koje smo dali bude prihvaćen mi bismo u tom slučaju zakon i podržali, ali ako naše primedbe ne budu prihvaćene, naravno, u tom slučaju nećemo moći da glasamo o tom zakonu. Hvala lepo. (Aplauz.)

Reč ima ministar Marković, izvolite.

Zahvaljujem. Ja bih molio gospodine Šami da glasate za zakon, na osnovu primedbi koje ste uputili i na osnovu onoga što sam čuo i što smo razgovarali, ja sam ovaj i sve druge zakone predstavljao svim političkim strankama. Imao sam i tu primedbu da budem gost i u vašoj stranci, zahvaljujem na tom dijalogu koji smo vodili, posebno zbog toga, rekao sam, što se tiče 10 hiljada potpisa vrlo je smisleno prihvatiti takav amandman i mislim da je to ključni, da kažem, vezano za celu ovu ideju.
Što se tiče direktne prohodnosti na izbore ja sam vam rekao i od toga sigurno neću odstupiti – to moramo da rešimo izbornim zakonima. To definitivno ne može biti materija ovih zakona, dakle, direktna prohodnost na izbore mora se rešiti izbornim zakonima. Zaista mislim da tu ne bi trebalo da imamo neku dilemu, s obzirom na to da kada dođe izborni zakon na redu, ko god da bude ministar, i koja god vlast da bude, kada su izborni zakoni normalno je da se vodi dijalog između svih stranaka da bi se došlo do rešenja koje će postići najveći mogući konsenzus. Za finansiranje političkih stranaka i ja bih voleo da smo napravili jednu celinu, ali vi znate da je ovo materija koja je vrlo jasno podeljena, iz delokruga različitih državnih organa i prosto ovaj zakon nije mogao da sadrži taj deo koji se tiče finansiranja.
Što se tiče podataka o imenu i prezimenu, koje je pomenuo gospodin Ružić, a i koleginica iz Nove Srbije Aleksandra, važno je znati, ti podaci su državi poznati, nema tu ništa novo. Država i ovako i onako sve zna, jer naša imena, kada smo se svi mi učlanjivali i prijavljivali, ona postoje u svim registrima. Ti registri su javni i svaki građanin može da ode i da pogleda taj registar. Nema to veze, mi sada samo hoćemo jednu stvar više – da ime i prezime bude na sajtu. Moramo poraditi na tome da političke stranke jačaju svoj legitimitet u građanstvu. U suprotnom na izborima će se pojaviti jedan dosta neartikulisani deo političkih razmišljanja. Zbog toga je ovo jedan od simboličkih pristupa kojima će se to unaprediti.
Što se tiče primedaba gospodina Ružića, u principu mi smo to uzeli "opšta akta". Mi ne znamo kakva će opšta akta biti, statut se podrazumeva, i druga opšta akta, kao što je akt o članarini koji bi, takođe, trebalo da bude, jer bi mogli ljudi od kuće da se informišu, pa da kažu hoću u ovu stranku ili neću, članarina je tolika ili nije tolika. To ništa nije sporno. Treba da afirmišemo taj pristup korišćenja tih modernih tehnologija i treba jednostavno ono što je javno, jer ništa nije tajno, da bude dostupno putem interneta. Opet kažem da su podaci javni.
Gospodin Šami je član stranke, znamo koje i to je javno i to ne može da se sakrije.
Ko je spreman da vrši diskriminaciju po tome doći će pod udar zakona koji je nedavno ova skupština usvojila – diskriminacija po političkom osnovu, koliko se sećam, jedan od najtežih oblika diskriminacije. Prema tome, ovaj zakon to svakako ne rešava.
Slažem se sa vašom primedbom na član 18. Bilo bi suludo registrovati partiju pod imenom nacional – socijalistička partija i tu nema nikakve dileme. Ja bih tu voleo i nadam se da može da vas zadovolji objašnjenje koje proizilazi iz člana 19, gde se kaže – naziv političke stranke ne može biti takav da povređuje moralna osećanja građana. Vi ste praktično u svom amandmanu rekli da vas to asocira na to. To je subjektivna ocena organa i ako bi stajalo nacional – socijalistička partija, ja kao ministar bi svakako odbio, jer smatram da vređa moralna osećanja građana, ne samo kod nas u Srbiji, već verovatno u celom svetu, ali kod nas posebno, imajući u vidu kakve smo žrtve imali za vreme Drugog svetskog rata i u kojoj meri bar ovde ne bi smele da se pojavljuju nikakve organizacije, nikakve ideje koje podsećaju na to zlo vreme fašističkih i nacional – socijalističkih ideja.
U tom smislu pogledajte molim vas član 19. i nadam se da će to biti u istom onom pravcu u kome ste vi malopre diskutovali.
Što se tiče stranaka nacionalnih manjina, hajde da obavimo još jedan krug konsultacija i sa strankama nacionalnih manjina i još jedanput da razmislimo. Imamo vremena do rasprave o amandmanima, pa ćemo i to pitanje rešiti. U svakom slučaju, nadam se da će ovo objašnjenje biti dovoljno da ipak Poslanička grupa DSS podrži ovaj predlog zakona. Hvala vam. (Aplauz.)

Reč ima narodna poslanica Marina Raguš, ovlašćena predstavnica Poslaničke grupe SRS. Samo vas molim da se prijavite, da biste mogli da budete evidentirani. Izvolite.

Gospođo Čomić, hvala.
Dame i gospodo, gospodine ministre, SRS i ljudi koji su nama dali poverenje za 78 mandata trebalo bi vama da veruju na reč kada kažete da želite da uvedete red u život i organizaciju političkih stranaka. Evo, sada izražavam sumnju da ćete to uspeti, možda vam je to lično i namera, ali ste pre izvesnog vremena jednog poslanika ovog parlamenta oslovili kao poslanika Srpske napredne stranke. Sada vas ovom prilikom pitam, gospodine ministre, na kojim izborima je Srpska napredna stranka učestvovala? S druge strane, ono što je evidentno i ono o čemu bih želela u narednih desetak minuta da pričam, jeste politička klima i atmosfera u okviru koje govorimo o Predlogu zakona o političkim strankama.
Priznaćete, gospodine ministre, vidim da ste to i rekli, to sam u tezama ovde pribeležila sebi, ispravićete me ukoliko sam pogrešno pribeležila, da je zapravo kapacitet svake stranke proveriv i verifikovan na samim izborima.
U ime Poslaničkog kluba SRS bih želela da vas pitam – koje su stranke učestvovale na majskim izborima i kakva je slika Parlamenta Srbije na današnji dan?
Takođe, slažem se sa vašom konstatacijom da jeste direktno, politikolog sam po struci, dakle, školovana za ovo o čemu sada pričam, vrlo dobro na beogradskom Fakultetu političkih nauka, prekrajanje izborne volje ovo što se dešava u srpskom parlamentu, da imate klub koji predstavlja a ne možemo da utvrdimo koji politički program, s obzirom na to da je reč o ''naprednjacima'' bez ideologije.
Političko uverenje i potpuno ubeđenje SRS jeste da se septembra meseca odigrao pred očima srpske političke javnosti državni projekat udara na SRS, a to ne govori samo SRS, govore i uvaženi akademici Srpskog društva, kao što je prof. dr Kosta Čavoški, da je Zapadu zaista bio interes fragmentiranje političke scene u cilju manipulacije i to jeste političko uverenje SRS.
Pokušaću da budem što konciznija kako bi obojila političku atmosferu u kojoj govorimo o zakonu o političkim strankama, u nadi da će se uvesti red u politički život u Srbiji. Evo, mi kažemo da vam ne verujemo, gospodine ministre, jer ste vi to prvi prekršili. Vi ste u politički život prekrojili volju građana i uveli poslanika Srpske napredne stranke. Da li je reč o lapsusu ili ne, to je nešto što svakako predstavniku izvršne vlasti ne sme da se desi.
Da vas podsetim, 11. maja 2008. godine, preciznosti radi, lista SRS – dr Vojislav Šešelj je osvojila 1.219.436 glasova, odnosno 78 mandata. To je jedina činjenica za SRS, premda je demokratska vlast u Srbiji, kada je reč o prekrajanju izborne volje, pala na ispitu parlamentarne demokratije. To je naše političko poverenje.
Dakle, kada je reč o političkim mandatima, to nije tema za ovu vrstu zakona, ali slika svakako političku atmosferu u Srbiji 2009. godine i s kraja 2008. godine, jeste da nesumnjivo on pripada poslaniku koji ima pravo po Ustavu, a možemo samo o ustavnim kategorijama da pričamo, jer nas na to obavezuje kao najviši zakonodavni akt. Poslanik ima pravo da taj mandat pokloni, odnosno preda političkoj stranci.
U našem slučaju se desilo da su ostavke nestale. Krivične tužbe i sam postupak će utvrditi pravu istinu, nije sporno, međutim, Administrativni odbor je dobio tri ostavke koje su naknadno date i Administrativni odbor zapravo nije uspeo da nađe snage i da donese odluku u korist parlamentarne demokratije u Srbiji, u društvu i državi kako ona pretenduje da bude.
Mi nemamo dilemu da se u korist SRS ništa značajno neće desiti i da će ovakva slika srpskog parlamenta da ostane. Ta naša dilema potvrđena je direktnim mešanjem, što mislimo da je nedopustivo i volela bih da mi odgovorite i na to pitanje, jer često znate i to da prokomentarišete, a jesu stavovi diplomatskih predstavnika SAD i Velike Britanije, koji su direktno ušli u sam politički život države Srbije kvalifikujući odnos, prirodu, budućnost određenih stranaka. Mislimo da je to nedopustivo. Opet, nemamo nikakvu iluziju da će se bilo šta u korist SRS promeniti, zapravo, situacija je sledeća – nalazimo se u političkom ringu, to je naše uverenje, jer se tako i osećamo, vidite ovde pustoš, gospodine ministre, malu belu tačku, to sam ja. Mi smo u političkom ringu u kojem ste nam vezali ruke, vezali noge, stavili povez na oči i primamo udarce. Dakle, mandati nisu jedini problem.
Krajem prošle godine, takođe, radilo se o izglasavanju budžeta. Pokušali smo da napravimo politički dogovor koji se ticao mandata. Govorili smo tada da je demokratska vlast na ispitu, izražavali sumnju, ne dao bog da se nešto desi poslanicima koji su izašli iz SRS, sa koje ćete liste nadomestiti mandate, pokušavajući da slikamo potpuno prekrajanje izborne volje. To se nije desilo. Dogovor nije ispoštovan.
Šta smo mogli da uradimo, gospodine ministre. Mogli smo da biramo, podsetiću vas samo na period kada ste vi bili opozicija, legitimne načine opozicione borbe. Došli smo u situaciju promene Poslovnika, da se izglasava, kada tražite reč po Poslovniku, da nemate prava, i unapred predsedavajući ili predsednik zna šta ćete reći i dobijate opomenu. Naše političko uverenje je da sve radi protiv SRS. Naravno da su se u svim tim procesima zaboravili i principi i pravila političke borbe na kraju i to samo reflektuje da u državi Srbiji ne postoji klima političke volje da se dođe do političkog dogovora i zato vam ne verujemo da ćete uspeti ovim zakonom da uvedete red u Srbiji koja je pod protektoratom. I to je naše političko uverenje. Dokazi za to su svakodnevni.
Konačno, imate da najveća opoziciona politička stranka, kao što je SRS, za nas je činjenica 78 mandata, koja je tradicionalno sedela u dve kolone, najjača opoziciona politička stranka ne može da sedi, uz dužno poštovanje kolega iz opozicije, za leđima drastično manje političke stranke. Taj koji je doneo raspored sedenja očekivao je reakciju SRS, i kako je ona usledila i 48 poslanika je udaljeno sa ovog redovnog zasedanja. Ovo je slika parlamentarne demokratije u Srbiji.
Trudiću se i trudim se svih ovih dana, iz petnih žila, da predstavim moje kolege poslanike koji su udaljeni na dostojan način.
Ovlašćeni predlagač po ovoj tački dnevnog reda bio je gospodin Zoran Krasić, koji je uputio informaciju ovom parlamentu, za koju ja nažalost sada neću imati vremena, poštujući pravilnik o radu Narodne skupštine, ali ću i te kako sebi dati slobodu da konkretnim primerima, dakle, političke diskriminacije dokažem i pokažem zašto SRS sa svih 1.220.000 glasova ljudi koji su glasali vama ne veruje da ćete uspeti da uvedete red u Srbiju.
Srpska vlast je definitivno potpisnik onoga što ste spočitavali ubijenom Miloševiću. Uspeli ste da uradite da posle izbora prekrojite izbornu volju građana! Šta je još jedan dokaz toga? To što Srpska napredna stranka, kako je vi zovete, koja nije deo ovog parlamenta, jer za nju niko nije glasao, već klub Napred, Srbijo koji se izdvojio iz SRS, po udaru na SRS je dobio poziciju i priliku da se medijski eksponira i podršku režima, tamo gde nikada SRS, a još ređe celokupna srpska opozicija, nije imala mesta.
Gospodine ministre, volela bih da me ubedite suprotnim argumentima da ćete zaista uspeti da sprovedete ovaj zakon u praksi. Dosadašnja praksa demantuje demokratsku prirodu srpske vlasti, to je političko i krajnje realno ubeđenje SRS. U Parlamentu od 78 mandata samo ja iz poznatih razloga, o kojima sam već pričala, predstavljam moje kolege. Moje kolege neće prihvatiti raspored koji stoji u ovoj skupštini, ne zato što je to najbitnija tema, nego zato što jeste pravilo parlamentarne demokratije, a tiče se najjače opozicione stranke, oni neće remetiti red, oni neće remetiti nijedan dalji tok sednice i to morate, drage kolege, svi da znate, ali će ti ljudi stajati, jer njima jeste mesto u prvim redovima.
Kada dođu neki drugi izbori, kada druge stranke postanu najjače opozicione stranke, mi prvi nećemo imati problem sa tim da to priznamo. Kao što znate mi, takođe, posle svih obavljenih izbora, bez obzira kako mi prođemo i koliko mi malo ili mnogo glasova osvojimo, prvi izlazimo sa rezultatima i čestitamo na uspehu svim učesnicima na izboru, jer mislimo da je to zaista vrhunsko dostignuće demokratije. Dakle, slobodno izražena politička volja na izborima.
Mi je ovde, gospodine ministre, imamo ''storno'', zbog volje američke i britanske administracije.