Poštovani gospodine potpredsedniče, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o političkim strankama. Predmet zakonskog uređenja ovog zakona jeste osnivanje i pravni položaj političkih stranaka, upis i brisanje iz registra, prestanak političkih stranaka i druga pitanja koja su značajna za rad političkih stranaka.
Pravni život političkih stranaka počinje dobijanjem statusa pravnog lica. Status pravnog lica stiče se danom upisa u registar političkih stranaka. U prilog tome da je neophodan pravni okvir u ovoj oblasti govori činjenica da imamo zapravo dva registra u koje se upisuju političke stranke, i to je neodrživo stanje, tako da smatram da je ovaj predlog izuzetno dobar.
Umesto, kao do sada, 100 punoletnih građana potrebnih za osnivanje političke organizacije, predlaže se da političku stranku može osnovati 5.000 punoletnih i poslovno sposobnih građana.
Naročito bih se osvrnula na dva člana Predloga zakona, koja bih istakla kao izuzetno dobra i kompatibilna sa pravnim poretkom i pozitivnim zakonodavstvom naše zemlje. Radi se o članu 19. Predloga zakona o političkim strankama koji je kompatibilan sa osnivanjem privrednih društava. On decidirano kaže da naziv političke stranke ne može biti identičan nazivu druge političke organizacije koja je upisana ili uredno prijavljena za upis u registar, odnosno koja je brisana iz registra, pod uslovom da od dana brisanja iz registra nije proteklo više od četiri godine, odnosno takav da izaziva zabunu u javnosti ili povređuje moralna osećanja građana, što jeste intencija zakonodavca.
Drugo rešenje koje smatram da je veoma dobro jeste postupak upisa u registar političkih stranaka. Naročito bih se osvrnula na član 26. Predloga zakona koji kaže da je Ministarstvo dužno da donese rešenje o upisu političke stranke u registar u roku od 30 dana od dana predaje uredne prijave za upis. Rešenje koje donese ministar jeste konačno i protiv njega se može voditi upravni spor.
To rešenje jeste kompatibilno, zapravo, sa Zakonom o opštem upravnom postupku, i na dva načina se stiče zaštita: kao ćutanje administracije, a s druge strane se može pokrenuti upravni spor.
Ono što mislim da je najvažnije, i što je dobro, istaknuto je u članu 26. stav 4 – ako Ministarstvo u roku od 30 dana, iz stava 1, ne donese rešenje o upisu političke stranke u registar, odnosno ne odbaci prijavu (što je decidno normirano Predlogom zakona) za upis političke stranke u registar, smatra se da je politička stranka upisana u registar narednog dana od dana isteka ovog roka. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Reč ima gospođica Nataša Vučković.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, očigledno je da rasprava koju vodimo o ovom zakonu interesuje najveći broj poslaničkih grupa, jer ovo jeste suštinsko pitanje za funkcionisanje i političkih partija i demokratije u Srbiji. Postavilo se pitanje da li je donošenje ovog zakona potrebno i da li možda nemamo neka preča posla u ovim trenucima krize. Rekla bih da funkcionisanje demokratije uvek jeste jedno od ključnih pitanja za svaku zemlju i činjenica je da jedan zakon pripremamo duže vreme da bismo o njemu mogli da raspravljamo u parlamentu.
Ovaj zakon je potrebno doneti iz razloga što političke stranke funkcionišu na osnovu dva stara zakona, jednog republičkog i jednog saveznog. Oni koriste staru terminologiju, dolaze iz jednog starog režima i sigurno je da je potrebno da novi zakon uskladimo kako sa novim Ustavom, tako i sa konvencijama koje smo u međuvremenu ratifikovali.
Postavilo se pitanje da li se ovim zakonom stvara jedna restrikcija na planu slobode političkog udruživanja. Naravno da je to pitanje koje zavisi od stava svake političke stranke o tome koji je potrebni broj osnivača kojim se takvo pravo neće ograničiti. Sigurno je da je određen broj osnivača potreban. Koliki će on biti, ne možemo licitirati da li je to 100, 1.000, 5.000, 10.000, vidimo da su i poslaničke grupe iz opozicije podnele amandman da se taj broj osnivača poveća na 10.000.
Meni je žao što poslanička grupa LDP nije podnela amandmane. Pažljivo sam slušala njihovu diskusiju danas, sigurno je da bi neke od njihovih primedaba bile usvojene.
Čini mi se da je jednu od primedaba koja se tiče mogućnosti registracije lokalne stranke, dakle, stranke na lokalnom principu, bilo moguće na neki način ugraditi u ovaj zakon i žao mi je što u tom smislu neki predlog sa njihove strane nije potekao.
U svakom slučaju, donošenje zakona o političkim strankama je uvek prilika, pored razmatranja samih konkretnih rešenja koje zakon predviđa, da razmotrimo na koji način funkcioniše pluralizam u našoj zemlji i da li smo kao građani i kao predstavnici građana zadovoljni njegovim funkcionisanjem.
Postoje dve odredbe u ovom predlogu zakona za koje mi se čini da ih je ključno razmotriti da bismo videli na koji način se one reflektuju, odnosno projektuju u nekoj našoj političkoj i društvenoj stvarnosti. Jedno je pitanje šta je politička stranka, da je to organizacija koja oblikuje političku volju, s jedne strane, a s druge strane, da politička stranka ne može sebi potčiniti vlast, niti je neposredno vršiti.
Kako se te dve odredbe projektuju u našoj stvarnosti, kako ih doživljavaju naši građani? Kod nas postoji jedan ostatak autoritarne kulture ili, bolje rečeno, autoritarne tradicije koja ide za tim, koja stvara jednu atmosferu da svako zlo u ovoj zemlji potiče od političkih partija, od pluralizma, jednom rečju - od demokratije.
To je nešto što kod građana stvara osećanje da je zapravo svaki vid političkog angažmana nešto što je negativno, nešto što ne donosi nikakvu korist, nešto što stvara apatiju i potpunu nezainteresovanost.
Ovo je vrlo važno pitanje kada govorimo o pravu na političko udruživanje, jer inače bi svaka rasprava o tom pravu na političko udruživanje bila potpuno artificijelna ukoliko, s druge strane, kao političari i kao narodni predstavnici ne vodimo računa o tome da li na pravi način uspevamo da animiramo građane na učešće u javnom životu, na učešće u političkim debatama, u procesu donošenja odluka, jer to je ono po čemu se meri uspešnost svakog pluralističkog društva.
U tom smislu, mislim da moramo mnogo više kao političke stranke i kao političari pojedinci da radimo na tome. Demokratska stranka, u svakom slučaju, imajući u vidu svoju tradiciju i iskustvo koje je prošla kroz dugi opozicioni period, nema nikakvu nameru da ide za restrikcijom prava na slobodu političkog udruživanja jer želi da pronađe najbolja rešenja. Možda bi nam u ovoj raspravi bilo dobrodošlo da smo imali neka komparativna rešenja, da vidimo kako je isto pitanje regulisano u nekim drugim zemljama oko nas, ali, u svakom slučaju, verujem da ćemo i kroz raspravu o amandmanima uspeti da dođemo do najboljih rešenja.
Jedna druga odredba koja je takođe podstakla debatu jeste pitanje da politička stranka ne može potčiniti sebi vlast, odnosno da je ne može neposredno vršiti. Naravno, to je pitanje vrlo opšte i ono se razume kao takvo da politička stranka učestvuje na izborima, i samim tim učestvuje u vršenju vlasti, ali kada razgovarate sa građanima vi ćete videti da veliki broj građana zapravo smatra da političke stranke u našoj zemlji imaju neosnovano vrlo veliki uticaj, mnogo veći nego što bi po njihovom osećanju to bilo potrebno. Da li je to osnovano ili nije osnovano, zavisi od slučaja do slučaja, ali je činjenica da postoji jedna, rekla bih, vaga između toga kako deluju političke stranke i samih institucija.
Dakle, mi imamo situaciju da zbog slabosti naših institucija ponekad političke stranke deluju, kao oni koji učestvuju u formiranju same vlasti, sa mnogo više uticaja nego što bi to možda trebalo da bude.
Dakle, razvoj institucija je, to je ono što hoću da kažem, nešto što će sigurno napraviti tu ravnotežu u periodu koji je pred nama. Za to je potrebno vreme, potrebno je vreme da bi se stvorila jedna kultura svake institucije. Vidimo koliko nam je napora potrebno da u parlamentu napravimo neke rezove koji bi doveli do boljeg funkcionisanja i više demokratske i efikasne procedure.
Dakle, još jednom želim da istaknem da se ovim zakonom ni na koji način ne dovodi u pitanje restrikcija prava na političko odlučivanje, uvodi se, rekli bismo, red u jednu oblast i usaglašavanje sa postojećim zakonima. U tom smislu smatram da je donošenje ovog zakona potrebno. Hvala vam na pažnji.

Hvala vama. Reč ima gospođa Daniela Lovrin-Gavrilović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, na početku želim da kažem da će Poslanička grupa ZES podržati ovaj zakon, pre svega zato što je zakon dobar. U toku prepodnevne rasprave imali smo dijalog između gospodina ministra i Poslaničke grupe LDP, gde je praktično ministar jasnim argumentima otklonio svaku sumnju u dobru nameru za donošenje ovog zakona.
Kada govorimo o razlozima zbog čega treba doneti novi zakon, činjenica je da ovu materiju, dakle materiju nastanka i delovanja političkih stranaka, regulišu propisi koji su nastali 1990. godine, dakle pre skoro 20 godina, i da takvi propisi nisu u skladu sa Ustavom Republike Srbije, te je stoga neophodno doneti nov zakon i uvesti red u politički život.
Osvrnuću se na dve najznačajnije primedbe koje su iznete u današnjoj raspravi.
One se odnose na preregistraciju političkih stranaka i na to da li treba imena osnivača da stoje na internetu, dakle, da li građani treba da budu upoznati preko interneta sa tim ko su osnivači određenih političkih stranaka.
Smatram da je preregistracija veoma dobra iz prostog razloga što se na svakih osam godina utvrđuje da li neke političke stranke zaista imaju podršku određenog broja građana i da li one mogu i treba da nastave sa svojim političkim delovanjem, jer, zapravo, smisao političke organizacije jeste da se učestvuje u političkom životu jedne zemlje i da se utiče na kreiranje političke svesti građana Srbije. Stoga ne vidim da postoji bilo kakav problem da se na svakih osam godina preispita da li određene političke organizacije, političke stranke ispunjavaju zakonske uslove za svoje političko delovanje.
S druge strane, smatram da je veoma važno da građani znaju ko su osnivači političkih stranaka, dakle, ko su ljudi koji na izborima traže glas, traže od građana da podrže njihovu politiku i na taj način određuju, praktično, život građana Srbije.
Na početku sam rekla da je zakon dobar. Rekla sam da će DS podržati ovaj zakon, ali želim da istaknem još jednu činjenicu, čini mi se da se moje kolege nisu osvrnule na to, a to je da ovaj zakon ukazuje, odnosno kaže ko ne može biti član političke stranke, što takođe smatram da je veoma važno – to su nosioci pravosudnih funkcija, to su pripadnici vojske i policije, dakle, to su one delatnosti, odnosno nosioci onih funkcija koji zapravo i ne treba da uzimaju na taj način učešće u političkom životu.
Dakle, još jednom, smatram da je zakon dobar i zato će Demokratska stranka podržati ovaj zakon. Hvala.

Zahvaljujem. Reč dajem potpredsednici Narodne skupštine, narodnoj poslanici Gordani Čomić, uz napomenu da je preostalo vreme 58 minuta za poslaničku grupu Demokratske stranke.

Zahvaljujem. Dame i gospodo, stanje u vezi sa organizovanjem, registracijom i radom političkih stranaka u Srbiji možda najslikovitije, malo karikaturalno, opisuje jedan razgovor koji sam imala sa predstavnicima evropskih političkih stranaka, čija je reakcija na našu informaciju da u Srbiji postoji preko 500 registrovanih stranaka bila – pobogu, kako ste im svima našli različita imena? To je prvi paradoks koji vidite vrlo jasno tek kada razgovarate sa nekim ko decenijama ili vekovima živi u prostoru političkih i ekonomskih sloboda.
Drugi paradoks vezan za rad političkih stranaka u Srbiji jeste da su svi birači svih naših stranaka stariji od vremena postojanja naših stranaka, opet sa malo cinizma – imamo maloletne političke stranke sa punoletnim biračima.
U društvu u kojem postoji tradicija ekonomskih i političkih sloboda nije problem organizovati stranku koja postoji dve-tri godine, zato što ona uleće u milje u kome inače postoji kultura dijaloga i kultura organizovanja i poštovanja pravila i reda, i svest o tome šta je opšti interes u kojem političke stranke učestvuju kao društveni akteri.
Ako imate mahom maloletne stranke, onda imate problem sa kontekstom, o kojem morate da vodite računa, dakle, na koji način ćemo sa tako malo iskustva, sa tako malo znanja, nažalost, i sa premalo veština, a ne želeći da poštujemo red u organizovanju, uspeti da definišemo opšti interes.
Razlog za postojanje stranaka uopšte leži upravo u tome što ljudi, ljudska bića, ljudska društva nemaju sposobnost spontanog definisanja i organizovanja opšteg interesa. To ljudi jednostavno nemaju, za razliku od mrava, pčela ili drugih koji žive u zajednicama, koji evolutivno imaju svest o tome šta je opšti interes. Ljudi nemaju. Kod ljudi opšti interes neko treba da definiše, neko treba da kaže šta je to što nam je svima cilj da se desi u našoj maloj lokalnoj zajednici i široj društvenoj zajednici.
Daću vam najjednostavniji dokaz da je ta teorija ispravna, dokaz koji nam je svima poznat, a to je zagađivanje i uništavanje životne sredine tokom 20. veka.
Dakle, koliko glup moraš da budeš da uništiš, da zagadiš vodu, vazduh i zemlju, resurse koji ti omogućavaju da živiš? Nakon što smo videli da smo štetu napravili, počeli smo da razgovaramo o regulativi kojom ćemo štetu popraviti i kojom ćemo nadalje životnu sredinu štititi.
To je treći paradoks koji je vezan za političke stranke kod nas, koji nedovoljno jasno sopstvenim biračima, najširoj javnosti i stručnoj javnosti pokazuje da umemo da definišemo opšti interes.
Četvrti paradoks je kontekst u kojem donosimo zakon kojim želimo preregistraciju, želimo uvođenje reda u sferu političkih stranaka. Zašto je paradoks? Zato što je kod nas moderno, "in", ako hoćeš o sebi da kažeš nešto pozitivno, da kažeš "nisam član nijedne političke stranke". Ako to radiš javljajući se u radio i televiziju, onda obično i pozdraviš sve u studiju.
Nije normalno da se pozitivnim definiše da nisam član nijedne političke stranke. Pogotovo nije normalno da postoji rašireno javno mnjenje u kojem je popularno gaditi se političkih stranaka ili sa prezirom govoriti o ljudima koji žele da se organizuju u političke stranke jer žele da nauče kako se definiše opšti interes i žele da to rade u uređenom sistemu.
Problem sa percepcijom o nama koji želimo da se aktivno uključimo u političke stranke jeste što imamo negativnu percepciju i što se uglavnom za nas smatra da smo koruptivni, da smo lopovi, da smo svi isti, vucibatine, hohštapleri i sve ostalo što se vezuje za bilo koga ko želi da bude organizovan u političke stranke. Pri tom, zato je to paradoks, svi ti koji o politički organizovanim ljudima govore negativno nemaju nikog drugog sem nas – da definišemo opšti interes, da se takmičimo na političkom tržištu za pravo da učestvujemo na javnim poslovima u institucijama gde bi mogao da se kroz dijalog ostvari opšti interes.
Žrtve tog negativnog stava, negativnih predrasuda o političkim strankama kao takvim jesu institucije, ova naša institucija u kojoj sedimo, o kojoj mahom većina ljudi koji žive u Srbiji misli sve najgore.
Odgovornost za to snosimo mi koji smo u instituciji, zato što nedovoljno jasno ljudi koji nas gledaju vide da brinemo o njihovim brigama, njihovim problemima i da želimo da rešimo njihove probleme, nego vide nas koji se češće bavimo jedni drugima i činjenicom da nećemo da se uspostavi red, a da tražimo od drugih da taj red bude uspostavljen.
Izjednačavanje regulative i stvarnosti u Srbiji je šansa ovog tehničkog zakona. Manje-više, on ima tehničku normu, tehničke odredbe kojim treba da učini mogućim da bude reda u registrovanju političkih stranaka, da bude reda u tome ko je osnivač, da bude reda u tome ko i na koji način program stranke nudi i pri registraciji i u izbornim kampanjama.
Sve to zajedno ne može nas da natera da se ponašamo dolično i da stičemo znanja i iskustva da bismo zaista opravdali postojanje političkih stranaka, a to je da na političkom tržištu, u političkoj utakmici, ne kroz sukobe i kroz potpuno izostajanje dijaloga, nego kroz dijalog, na način primeren onima na koje želimo da ličimo u EU, definišemo opšti interes.
Potpuno ubeđena u sposobnost i volju svih onih u Srbiji koji žele da rade u političkim strankama i potpuno ubeđena da ćemo i ovaj zakon menjati, želim da dam podršku ministru koji je uneo ovaj zakon i da zaista podsetim da je Ministarstvo finansija u obavezi da unese još jedan zakon u Narodnu skupštinu, zakon o finansiranju političkih stranaka, da bi bilo sve jasno – ko je u političkim strankama, zašto, na koji način donosi odluke i ko nas i koliko plaća.
Hvala.

Pre nego što dam reč gospodinu Konstantinu Samofalovu, samo da se izvinim zbog lapsusa, poslanička grupa je "Za evropsku Srbiju".
Reč ima gospodin Konstantin Samofalov. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine predsedavajući, ovim zakonom o političkim strankama, čiji je predlagač Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, menjaju se dva postojeća zakona koja su usvojena još u vreme SFRJ, Zakon o političkim organizacijama i Zakon o udruživanju građana u udruženja, političke i društvene organizacije, koja su u mnogo čemu zaista prevaziđena. S obzirom na činjenicu koja je više puta ovde pomenuta, da danas u Srbiji ima oko 600 političkih stranaka i da se postavlja pitanje njihove ozbiljnosti i političke scene uopšte, smatram da je zaista bilo krajnje vreme da dobijemo jedan moderan zakon.
Ovim zakonom uređuju se najpre načela organizovanja političkih stranaka, dakle načela javnosti i zakonitosti u radu, zatim, način organizovanja na teritorijalnom principu, predviđa se i mogućnost ograničenja slobode udruživanja, i to, pre svega, ukoliko su aktivnosti političkih stranaka usmerene na nasilno rušenje ustavnog poretka, zatim, na izazivanje rasne, nacionalne, verske mržnje, razdora, netrpeljivosti. Posebno je značajno udruživanje u šire političke saveze u zemlji i inostranstvu.
Podsetiću da je Demokratska stranka na neki način probila led po ovom pitanju prijemom u Socijalističku internacionalu, jednu veliku ideološku organizaciju koja okuplja oko 160 organizacija iz čitavog sveta, a na principima solidarnosti, slobode, ravnopravnosti, socijalno pravednijeg društva itd.
Prema tome, ovim zakonom se stabilizuje politička scena u Srbiji. Nadam se da ćemo na taj način dobiti kudikamo ozbiljniju političku scenu. Ono što je takođe nekoliko puta pomenuto kao glavna novina jeste izmena broja osnivača – umesto 100 neoverenih potpisa, što je dovelo do hiperprodukcije političkih partija, sada će biti potrebno 5.000 overenih potpisa poslovno sposobnih i punoletnih građana Republike Srbije, čija će imena biti dostupna javnosti na internet prezentacijama ovih političkih stranaka.
Takođe, predviđa se i osnivanje političkih stranaka nacionalnih manjina sa 500 potpisa, zatim, mogućnost upisa u registar stranaka manjinskih zajednica ne samo na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu, nego i na jeziku nacionalne manjine. Ove odredbe smatram izuzetno pozitivnim, zbog toga što Srbija na ovaj način potvrđuje da je država koja brine o svim svojim građanima, posebno o predstavnicima nacionalnih manjina. U poslednje vreme se u Srbiji dosta govorilo o tome da idemo ka nekakvom sistemu koji postoji u razvijenim evropskim i svetskim demokratijama, gde postoji tri, četiri, pet dominantnih partija. Ne bih predviđao koliko ćemo stranaka imati u našem parlamentu nakon sledećih izbora, ali svakako, nakon usvajanja ovog zakona, njihov broj će se smanjiti i na taj način ćemo početi jedan proces apsolutnog uvođenja reda.
Takođe, imaćemo i lakšu kontrolu finansijskog poslovanja političkih stranaka, ali ćemo i smanjiti troškove za državu i građane, jer smo imali situaciju da političke stranke kandiduju liste, skupe 10.000 potpisa za kandidovanje, a onda ne dobiju ni toliko glasova. Pitanje je gde su zaista išla sredstva iz budžeta Republike Srbije.
Na kraju, uzimajući u obzir činjenicu da su prve političke stranke u Srbiji nastale 1881, a podsetiću da je Demokratska stranka jedna od najstarijih, osnovana je između dva svetska rata, smatram da je neophodno da se ovo pitanje konačno uredi. U tom smislu, pozivam i predstavnike ostalih stranaka da podrže ovaj zakona. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima ovlašćeni predstavnik DSS dr Zoran Šami.