Poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo, ovo je zakon koji treba, zajedno sa drugim zakonima, da uredi jednu važnu oblast, a to je oblast političkog sistema Srbije.
Politički sistem Srbije, računajući tu i njegov parlamentarizam i Vladu, nije uređena oblast i on deluje poprilično nestabilno poslednjih godina, pa i od samog uvođenja političkog pluralizma, od 1990. godine. Uređenje života stranaka je tu odlučujuća stvar.
Moj prethodnik iz stranke gospodin Obradović je izneo glavnu primedbu stranke, a sada ću je samo ponoviti, da su pored ovog zakona morali da se pojave i zakon o finansiranju stranaka i zakon o izborima, koji se uvek donosi nekako u izbornoj godini, pa da onda imamo uređen ovaj aspekt političkog sistema, kako bismo s njime nadalje išli i pokušavali da konsolidujemo ovu situaciju u zemlji. To je, po mom mišljenju, važnije nego na brzinu usvajati razne prepisane zakone koji treba da doprinesu našim navodnim brzim evropskim integracijama.
Ništa ne može bolje jednoj takvoj stvari pomoći, nego stabilan sistem u zemlji, pre svega politički, pravni i ekonomski, razume se, ali od tog skeleta političkog sistema zavise i drugi sistemi. Učešće stranaka u njemu je gotovo odlučujuće.
Prosto je zanimljivo, kao fenomen, da je Srbija delovala u okviru svog političkog pluralizma oslanjajući se na jedan zakon koji je donet 1990. godine, dakle Zakon o političkim organizacijama. Taj zakon nije ni pominjao stranke, ne slučajno, zato što su u to vreme (a zakon je donesen maja ili juna 1990. godine) još uvek reči "politička stranka", ili "politički pluralizam" baziran na političkim strankama, bile tabu tema za vladajuću stranku, dakle za Socijalističku partiju Srbije. Mislim da ona još uvek nije bila Socijalistička partija Srbije, već Savez komunista Srbije, mislim da je koji mesec kasnije postala Socijalistička partija Srbije.
Dakle, po tom zakonu, koji je na neki način dopustio slobodno političko organizovanje, a sa druge strane nije hteo da ga definiše kao stranačko organizovanje, mi živimo do današnjeg dana, 2009. godine. Nije ni čudo da je na osnovu tog zakona napravljen toliko veliki broj stranaka.
Meni se čini da su tada vladajuće strukture u Srbiji, kad su već morale da dopuste politički pluralizam, htele da ga degradiraju i da od pluralizma naprave jedan hiperpluralizam, u čemu su uspele i koji traje do današnjeg dana. Znači, kad postoji 100, 200 ili 300 stranaka, da ne govorim o većem broju, a mi danas imamo veći broj stranaka, onda onaj ko drži poluge vlasti u svojim rukama može bolje da manipuliše, pa i tim strankama.
Vi se dobro sećate da su stranke nicale kao pečurke i da su ih osnivale razne, jako opskurne, organizacije i tajne službe u ovoj zemlji. Mi još uvek baštinimo tu situaciju i još uvek baštinimo taj zakon. Dobro je da ga danas menjamo, iako to ne činimo na pravi način, ne u paketu, kako bi valjalo da se ova situacija u potpunosti stabilizuje.
I posle oktobra 2000. godine mi imamo jedan hiperpluralizam. Prva DOS-ova vlada je imala 18 stranaka, što je krajnje neprirodno. Dakle, jedan pokret je bio na vlasti. Posle je na nekim izborima došlo do smanjivanja broja stranaka u vlasti, da bi se opet podigao na nekih 10-15 stranaka. Ne znam da li danas neko može da izbroji broj stranaka koje čine vladajuću koaliciju.
Sve je to posledica ovakvog sistema i on može da počne da se stabilizuje i preko zakona o političkim strankama, ali, kao što smo i sami utvrdili, to nije dovoljno.
Dakle, što se samog zakona tiče, Demokratska stranka Srbije je podnela veliki broj amandmana i mi ćemo imati prilike da o njima posebno govorimo. Ovog puta ću se zadržati samo na par opštih stvari koje reguliše nekoliko amandmana. Dakle, ne govorim strogo o tim članovima, nego o fenomenu koji ti članovi regulišu.
Najpre, sama definicija političke stranke nije uopšte jasna. Ima tu nečeg čudnog, kao i 1990. godine, kada je pravljen onaj Zakon o političkim organizacijama, pa se nije htelo reći "stranke" nego "političke organizacije", pa se onda namerno napravila ta situacija da razna udruženja, razne grupacije sa 100 potpisa mogu da naprave stranku. Sada se stranke ne definišu na, tako da kažem, specifičan način. Ne ističe se u toj definiciji šta je ono najbitnije za političke stranke. Ima nekoliko odredaba ili nekoliko parametara prema kojima se stranka određuje u ovom zakonu, pa se kaže da su dve ili tri stvari tu bitne: da stranka učestvuje u oblikovanju volje građana i da to čini preko izbora. Obe te stvari nisu najspecifičnije za postojanje i delovanje političke stranke.
Za političke stranke je najvažnije da one svoje ciljeve ostvaruju ili delovanjem u vlasti, naravno, posredstvom organa vlasti, ili delovanjem u opoziciji. To su dve osnovne stvari i ne znam zašto ta definicija jasno ne kaže da su političke stranke organizacije koje su dobrovoljno udružene, na bazi slobodnog udruživanja, političkog udruživanja, kojima je cilj da učestvuju u vlasti posredstvom državnih organa vlasti ili, pak, da svoje ciljeve ostvaruju delujući u opoziciji. To je jedna stvar koja bi morala da se pojasni, da bi sam pojam ovog zakona bi potpuno jasan, kao što je to potrebno.
Druga stvar je već sledeći član koji govori o političkim strankama nacionalnih manjina. On uvodi jednu kategoriju novog tipa političke stranke. Znači, govori se da su to stranke koje štite svoje manjinske interese na bazi, još se kaže, međunarodnih standarda.
Kao prvo, političke stranke nacionalnih manjina su takođe političke stranke i na njih treba da se odnose odredbe koje se odnose na sve političke stranke, a da se samo istakne, u okviru tih opštih odredaba, ono što je za njih specifično.
Kao drugo, to bi trebalo da stoji u stavu 2. istog člana u kome se definišu političke stranke. Zašto postoji poseban član za političke stranke nacionalnih manjina? Nema nikakve potrebe za tim. Time se kaže ono što sam na početku rekao i što je najveća primedba – deluje kao da je to neka posebna vrsta političkih stranaka, što ne bi smelo da bude.
Razume se, kada već o tome govorim, političke stranke nacionalnih manjina treba da štite svoje nacionalne interese u okviru Srbije kao države, ali ne samo na bazi međunarodnih standarda zaštite, kako to piše u ovom zakonu, već i na bazi naših ustavnih i zakonskih odredaba. Treba da imate u vidu da imamo vrlo uzoran Zakon o zaštiti nacionalnih manjina, donet još 2002. ili 2003. godine. Srbija ga je preuzela iz nekadašnje SRJ, ali je najviše na tome činila i nemamo zašto da se toga stidimo i da to ne istaknemo u ovom stavu.
To su dve ozbiljne primedbe opšteg karaktera, koje nisu samo zagrižene teoretske primedbe, već se tiču onoga što određuje političke stranke.
Najzad, da sa tim i zaključim, prošlo je sto godina otkako su prve ozbiljne knjige o političkim strankama napisane, početkom 20. veka; dve knjige, sa gotovo istovetnim nazivom "Sociologija političkih stranaka", izašle su 1906. i 1909. godine, dakle knjige Mihelsa i Ostrogorskog. Već odatle je sasvim jasno da su političke stranke političke organizacije kojima je cilj da osvoje vlast. Do današnjeg dana je to standardna definicija koja se u udžbeniku nigde ne menja i ne treba da se bojimo da će se onda ugroziti ovaj ispravan stav u članu 4. da politička stranka ne može neposredno vršiti vlast. Razume se da ne može neposredno vršiti vlast, ona je vrši preko državnih organa i prema tome se zadovoljava jedan uslov iz te definicije. To je jedna opšta primedba.
Kada je reč o većem broju konkretnih primedaba na odredbe, DSS ih ima i zavisi od diskusije i od kvantiteta prihvatanja da li će stranka prihvatiti ovaj zakon.
Kažem, velika je primedba stranke što on nije donet u paketu, kako bismo ovaj aspekt stabilizacije sistema mogli da rešimo na jednoj skupštinskoj raspravi, usvajajući tri komplementarna zakona o regulaciji političkih stranaka i izbora.