Ja bih, takođe, prvo htela da pozdravim donošenje ovih zakona. Što se tiče prvog zakona ja ću biti veoma kratka zato što su druge kolege pripremile da govore više o ovom zakonu. Pošto mi imamo ograničeno vreme, onda ću govoriti u onom delu kod onih naših čuvenih 13. 14 minuta.
Ja ću govoriti o ovom zakonu koji se odnosi o zapošljavanju i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, odnosno rekla bih da je dobro da uvedemo ove aktivne mere zapošljavanja, zato što one svakako mogu da doprinesu povećanju zaposlenosti, pogotovo kada se uzme u obzir da ovde postoji ogroman strah i sa ovom nadolazećom krizom od gubitka radnog mesta, a sve je veća zabrinutost da li će uopšte ljudi više moći da se zaposle. Jedno radno mesto individualno, da se ne gledaju veliki procenti i veliki brojevi, uvek pretpostavljam da to mnogo znači.
Htela bih da kažem jednu stvar, kada se tiče naše nezaposlenosti, o tome je govorila gospođa ministar, Verica Kalanović, da su očigledno jako visoke stope nezaposlenosti koje karakterišu Srbiju i koje je svrstavaju u red zemalja sa najvišim stopama nezaposlenosti, koje zaista dolaze zbog makroekonomskih mera, upravo zbog makroekonomske politike i to se kaže u 39. članu – da akcioni plan sadrži makroekonomski okvir za stvaranje primene politike zapošljavanja.
Htela bih da kažem da su predložene aktivne mere, OK, ali moramo ipak da istaknemo u Narodnoj skupštini Republike Srbije pitanje odgovornosti – zašto je i posle devet godina, da ne računam prethodni period, razvoj naše privrede tako loš i zašto se nije napravila nova ekonomija koja bi produkovala radna mesta? Drugim rečima, mislim da je naša tranzicija bila veoma neuspešna, naročito u delu koji se odnosi na privatizaciju i da su te privatizacije u velikom broju slučajeva, mi još uvek nemamo podatke, bile veoma neuspešne, da nismo kontrolisali poreklo novca.
Tu su još pitanja koja su postavljana i od strane drugih stranaka – tu je i pitanje stečaja. I tu su napravljene kardinalne greške koje su u stvari pokazale da nismo podsticali novu i zdravu privredu, nego da smo sekli, uništavali, zbog raznih drugih interesa koji nisu dozvoljeni, koji su koruptivne privrede i to je u velikoj meri naštetilo pitanju, mogućnosti i šansi za razvoj zdrave privrede, koja je praktično jedini uslov za povećanje stope zaposlenosti u našoj zemlji.
Ja sam se inače koncentrisala da govorim o ovom drugom zakonu. Prelazim na drugi zakon koji je ovde predstavljen potpuno tačno, da je reč o potpuno novom zakonu i da je njegovo donošenje zaista opravdano, ne samo kako se ovde navodi, zbog toga što imate jedan tehnološki razvoj, da se društveni odnosi menjaju. To je potpuno tačno. Sigurno da se napredovanje tehnologije omogućava i reflektuje i na mogućnosti zapošljavanja osoba sa invaliditetom.
Ja bih istakla da je ovaj zakon, vrlo je važno da osvetlimo tu činjenicu, ipak posledica niza dokumenata koje smo i mi doneli, s obzirom i na našu tendenciju da se jednog dana približimo pa i učlanimo u EU, to su sigurno podsticajni standardi koji važe u EU koje mi moramo da prihvatimo. Naravno, tu dolazi i socijalna povelja EU i niz dokumenata Međunarodne organizacije rada, njene dve konvencije koje se ovde, takođe, pominju, kao i Konvencija UN.
Moram da kažem ovom prilikom, iako smo ovde gubili ogromno vreme kada je bila reč o donošenju Zakona o zabrani diskriminacije, da vidimo da član 26. u tom zakonu zaista eksplicite zabranjuje diskriminaciju osoba sa invaliditetom. Sada vidimo od kolikog je to velikog značaja, tako da i ovo što je malopre rekla koleginica Kovač, ovaj zakon jeste posledica rasta svesti da nijedna individua ne sme biti diskriminisana po bilo kom osnovu, ni po osnovu invaliditeta. To je sigurno presudno uticalo da se donese ovakav zakon i ja to u punoj meri pozdravljam.
Da je ta diskriminacija je prisutna i osobe koje imaju invaliditete prolaze velike nedaće od najranijeg detinjstva, to je nesumnjivo, na to ukazuje i onaj šturi podatak da je od 22.000 osoba sa invaliditetom koje traže zaposlenje 7% visokoobrazovanih. Vidite, to je strašno visok procenat ako se zna kvalifikaciona struktura u Srbiji, koja, koliko god da se mi pozivamo na naše ljudske resurse, vi u Ministarstvu sigurno znate i mi svi znamo, koliko malo ima obrazovanih i sposobnih ljudi u našoj zemlji, a ja mislim da ovo čak prevazilazi onaj procenat Srbije, ako zaboravimo koji je procenat bio u nekadašnjoj velikoj Jugoslaviji, ovo čak prevazilazi ovaj prosečni procenat sa visokim obrazovanjem.
Ovo je, za Srbiju, jako visoki procenat da je 7% visokoobrazovanih među osobama sa invaliditetom, koje nemaju zaposlenje i koje traže zaposlenje. Već sama ta činjenica ukazuje na diskriminaciju ovih ljudi ili da se naš sistem zaista nije prilagodio ovim najvišim standardima građanskih prava, znači jednakih mogućnosti, a ne diskriminacije i marginalizacije koja je postojala u ovoj oblasti.
Smatram da su neka rešenja u ovom zakonu veoma dobra, naročito ona koja se odnose na profesionalnu rehabilitaciju, gde imamo čitave modele i zakonske formulacije koje pokazuju da smo izgleda prihvatili te socijalne modele koji su najsavremeniji, a takođe i podsticanje samih poslodavaca i samih osoba sa invaliditetom za zapošljavanje. To su dobra rešenja i svakako ih treba pohvaliti.
Međutim, ako krenemo od tih vrednosti, od potpune jednakosti građana, i naročito od onoga što se u Nacionalnoj strategiji ističe, a to je inkluzija, ja ne volim da upotrebljavam te strane reči pa ću zato odmah tu reč prevesti, to je u stvari ''inklužn'', na engleskom znači uključivanje, i vrlo često mi odavde sa ove govornice upotrebljavamo takve termine koje naši građani ne mogu da razumeju, jer su strane reči, a masovno ulaze u upotrebu, dakle, inkluzija znači da se uključuju, odnosno što veće uključivanje svih građana, bez obzira na nekakva lična svojstva, na opredeljenja, bilo da su politička, seksualna, bilo da je reč o osobama sa invaliditetom, dakle, uključivanje u sve sfere društvenog života – politike, rada i naročito zapošljavanja, što je ključno.
Ako se govori o ovome, ja bih sa tih najviših standarda nediskriminacije, otvaranje mogućnosti za sve građane, za uključivanje u sve oblasti društvenih aktivnosti, stavila određene primedbe na ovaj zakon i ukazala na određene njegove manjkavosti. S obzirom na ovu kritiku koju ću ovde izneti podnela sam i određeni set amandmana i volela bih da ih Ministarstvo razmotri i da vidi koje bi amandmane moglo da prihvati, s tim što sam kod jednog amandmana, govorim o članu 8, napravila jednu krupnu grešku, prosto se potkrala u samom kucanju, ali ću nju sada usmeno ispraviti, a posle ću je dati pismeno.
Znači, šta bi bila nekakva osnovna zamerka na ovaj zakon? Osnovna zamerka se odnosi na pitanje i možda izvesne suprotnosti između standarda kada se govori o obrazovanju, profesionalnoj rehabilitaciji i osposobljavanju, i jedne institucije koja se ovde uvodi i kod statusa, o čemu je govorila gospođa ministar, to je član broj 4, gde se utvrđuje po prvi put status osoba sa invaliditetom, pa se navodi šest tih statusa, pri čemu se šesti status odnosi na lice kome se, u skladu sa ovim zakonom, procenjuje radna sposobnost saglasno kojoj ima mogućnost zaposlenja ili održanja zaposlenja, odnosno radnog angažovanja.
Vidite, od samog člana broj 1. procena radne sposobnosti, pa do člana 4. gde sam sada citirala status osoba sa invaliditetom, pa posle toga ide poglavlje broj 3 – Procena radne sposobnosti, pojedina udruženja građana koji su aktivni kada je reč o ovim problemima imaju primedbu na procenu radne sposobnosti i ja sam u tom pogledu tako i uskladila svoje amandmane.
Koje su to primedbe?
Primedbe su te što tu postoje određene komisije, prijavljuju se praktično Zavodu za zapošljavanje ili Agenciji za zapošljavanje, moram da kažem da te aktivne mere zapošljavanja uvek povećavaju administraciju, pa onda neki put možemo da se zabunimo kad kažem zavod ili agencija, dakle, prijavljuju se tamo gde svi traže zaposlenje i onda one određuju nekakve komisije koje treba na osnovu medicinskih, socijalnih i drugih kriterijima da određuju taj stepen sposobnosti.
Oni imaju sumnju da ovakve procene sposobnosti, koje u stvari predstavljaju nekakvu selekciju, neku vrstu odabira, da su one jednokratne primedbe i da nije dobro da osoba koja je već bila izolovana nizom okolnosti, koja nije ušla u proces komunikacije, koja nije ušla u proces osposobljavanja bude negde procenjivana (održavajući te komisije verovatno je uzeto u obzir da i one treba da opstanu, to su nekakvi ljudi koji možda tu uzimaju nekakve honorare) da se oni tako jednokratno procenjuju zato što bi to moglo da dovede do njihove marginalizacije ili do, kakao da kažem, presecanja tog kontinuiranog puta gde bi se one mogle rehabilitovati, a zatim i zaposliti.
Dakle, ta procena je preterano gruba. Ukoliko ne prihvatite tu argumentaciju koju ja sada ovde iznosim, da se izbaci ova procena radne sposobnosti, da bi takva jednokratna procena mogla u stvari da indirektno da dovede, ovde to direktno ne piše, do diskriminacije ovakvih ljudi već na prvom koraku, a da ne uzmemo u obzir čitav kontekst načina života ovakvih ličnosti.
Pored toga, upozoravam vas i pozivam se i na neke druge stvari. Setite se, molim vas, kada smo mi sami na ispitu, pa da li na ispitu pokazujemo svoje najveće mogućnosti ili kada smo oslobođeni? Dakle, osoba koja već ima određene smetnje, ako dođe na tu komisiju, njene će se smetnje samo pojačati. Pitanje je kolika je uopšte mogućnost takve jednokratne komisije koja uspostavlja neke kriterijume, gde praktično dominiraju lekari. Mislim da bi to trebalo da se preformuliše i da bi trebalo govoriti u stvari o proceni, ali ne na taj način, nego na drugi način. U stvari, da se pokazuje koje su sve podrške potrebne takvoj jednoj osobi, koja su sve osposobljavanja potrebna, na koji bi način neki određeni socijalni servisi mogli da pomognu toj osobi.
Dakle, reč je o podršci, o proceni podrške, a ne o tome da se neko zakuca preko nekakvih kriterijuma i kad će ponovo da stigne na tu komisiju, da li će neki njegov razvoj onda biti uzet u obzir ili je to još jedna nova etiketa koju bi tom prilikom dobio, da mu se kaže – ti moraš da se zaposliš ovde, ti možeš ovo ili ti ne možeš ili da kažu – ne možeš uopšte da se zapošljavaš!
Ukazujem na mogućnosti grubosti ovakvih komisija, kakve do sada poznajemo i predlažem, ukoliko se moji amandmani odbace, da se prihvati ono što ima na jednom mestu – da može ministar o tome da odlučuje, da se u podzakonskim aktima prihvati razrađivanje i da se tu uvede jedan novum, da se prihvati jedno razrađivanje da bi se pokazalo da bi ta procena bila u kontinuitetu sa osobama koje, takođe, predstavljaju neko prirodno okruženje ovakvih osoba, da bi zaista onda mogla da se da prava šansa u toj proceni, a ne da bude ovako, kao što znamo one gužve i gde postoje invalidske komisije.
Evo, zbog čega ovo posebno naglašavam?
Ovo posebno naglašavam zato što se stiče utisak da ovaj zakon daleko više implicite obraća pažnju i pokušava da otvara nove šanse za osobe sa fizičkim invaliditetom, a da im se manje pokazuje mogućnost kako se zapošljavaju, kako se rehabilituju i da li ne postoji mogućnost i dalje velike socijalne marginalizacije ljudi, osoba sa intelektualnim individualitetom. Nema dovoljno pokazatelja da ovakav sistem uzima u obzir takve osobe i da njima daje jednake šanse.
S tim u vezi, postavljam pitanje – ovaj zakon ne otvara uopšte pitanje poslovne sposobnosti. Ako se to pitanje ne otvara, znate da su osobe sa intelektualnim invaliditetom po pravilu lišene poslovne sposobnosti, da su one pod starateljstvom i da se tretiraju kao osobe koje nemaju četrnaest godina, a znate da već osobe koje imaju petnaest godina, koje nisu punoletne i nisu poslovno sposobne u punom smislu reči, da one imaju radnu sposobnost.
Prema tome, nema analize čitavog ovog problema i naglašavam da tu onda postoji ogromna mogućnost jedne marginalizacije velikog broja invalida, ljudi sa intelektualnim invaliditetom, osobe koje zbog poslovne sposobnosti mogu i na ovim procenama automatski da bivaju odbačene. Ističem da je taj problem zaista ostao ovde nerešen. Pokušavali smo sa tim udruženjima nekako na brzu ruku taj problem da otvorimo, ali u tome nismo imali uspeha i zato kažem da ovo ostaje kao veliki problem. Ne znam kako ćete ga rešiti i da li to znači da ipak i ova velika načela koja bi sad mogla da čitam, iz tih evropskih konvencija i akcionih planova i povelja, da i pored toga ovde imamo dosta veliki problem. Ja kažem da ovaj zakon taj problem nije rešio i zbog toga ističem njegove manjkavosti, upravo u pogledu tih najviših principa.
Druga stvar koju smo istakli u našoj analizi i pokušaju da popravimo ovaj zakon, odnosi se upravo na forme zapošljavanja osoba sa invaliditetom, to je član 43. Vidite, vi ste ovde pohvalili jednu novu instituciju, ne znam da li je potpuno nova, nekada su bile zaštitne radionice, čitava tendencija kada je reč o invalidima, ide se na još jedan novum koji je strahovito važan za antidiskriminaciju. Ako sam malopre govorila o integraciji, to znači da oblici zapošljavanja ili oblici pomaganja osobama sa invaliditetom idu u one forme i rada kao što je otvoreno tržište, dakle, da se ide na deinstitucionalizaciju, jer glavna segregacija invalida je bila preko toga što se osnivaju posebne institucije i one su se sklanjale sa očiju da ih mi ne vidimo, pa idu da rade ili da budu institucionalizovane.
Što se tiče pojma radnog centra, koji ovde stoji kao mogućnost zapošljavanja u odvojenom smislu, mi smo insistirali da se omogući zapošljavanje invalida sasvim i isključivo u otvorenoj privredi, ali sa određenim podrškama koje bi dolazile od određenih službi. I, da invalidi i oni koji pate od intelektualnih ili fizičkih smetnji imaju mogućnosti da se zapošljavaju u otvorenoj privredi.
Radni centri, moram da kažem, da tu postoji specifična grubost na koju hoću da ukažem, da se tu govori o nekakvoj radnoj terapiji. Kaže se da je reč ''zaposlenost'' kao radna terapija. Očigledno je da se to odnosi na osobe sa intelektualnim smetnjama, to nisu nikakvi bolesnici, radna terapija, ako hoćemo, verovatno, ovde ima onih koji se razumeju u psihijatriju, da psihijatrijski bolesnici mogu određenom radnom terapijom da popravi svoj status.
Kada je reč o statusu invaliditeta, ne radi se o bolesnicima, tako da ovaj patronistički pristup, da su to neke terapije koje se tu sprovode, tu se ne sprovode nikakve terapije, nego je reč o zatvorenom zapošljavanju, mislim da ovo nije dobro i da ovo otvara velike mogućnosti, ponovnog vraćanje na institucionalni pristup, a Nacionalna strategija je odustala od takvog pristupa.
Na kraju, završavam sa još jednim kompleksom, o kojem moj amandman govori, gde možete to veoma lako da popravite, kaže se da ove radni centri i druge nove organizacije o kojima se govori, preduzeća, organizacije, socijalna preduzeća i socijalne organizacije, može da osniva Republika, pokrajina ili lokalna samouprava.
Nema razloga da te ustanove ostanu potpuno državne institucije, nego, to sam u amandmanu dodala, da mogu da ih osnivaju i nevladine organizacije, i privatnici, i da se to proširi, pa predlažem da se taj amandman prihvati.
Molim da ozbiljno razmotrite ove moje dobronamerne kritike, jer ne mislim da je ova oblast izložena na nekakva stranačka i politička prepucavanja, nego smo svi dužni da se sa jednakom pažnjom obratimo i pomognemo, kao i da učinimo sve da osobe sa invaliditetom, bilo fizičkim ili intelektualnim, dobiju sva prava i mogućnosti za razvoj. Hvala vam. (Aplauz.)

Reč je tražila ministarka Verica Kalanović. Izvolite.

Hvala vam na učešću i u učestvovanju u izradi ovog tekst, s obzirom na to da ste imali zaista veliko angažovanje i u podnošenju amandmana i u ispravljanju u određenim delovima. Želela sam da kažem da su neki vaši predlozi kroz amandmane usvojeni. Gospodin Omerović je mogao da vam prenese informacije sa Odbora.
Sa druge strane, neki nisu mogli da budu usvojeni u obliku u kakvom ste predložili, ali su nađeni kompromisi vezano za utvrđivanje statusa osoba sa invaliditetom, vezano za član 4.
Govorili ste o jednoj grupi udruženja koja su se obratila vama. Nazvali ste ih, ne znam da li je naziv apsolutno prihvatljiv, intelektualnim invaliditetom, ali postoji značajan broj drugih udruženja koja su tražila utvrđivanje statusa kroz komisiju, kako bi mogli ravnopravno da učestvuju u jednoj otvorenoj utakmici, u otvorenom traženju posla.
Šta je nađeno kao kompromis? Podzakonski akt će urediti ovu oblast tako da će se prema kriterijumima i prema ustaljenom načinu utvrđivanja sa lekarskom komisijom, ali sa izveštajem o svakom pojedincu, utvrđivati status kako se ne bi oštetila jedna grupa, a kako bi se izašlo u susret ovoj drugoj grupi osoba koje upravo žele da prođu kroz jednu ovakvu ocenu. Ovde smo našli, čini mi se, jedan kompromis, nije usvojeno da se izbaci, ali je usvojeno da se kriterijumi i način utvrđivanja statusa uredi podzakonskim aktom.
Što se tiče drugog dela, jedan deo o kojem ste pričali uređen je Zakonom o porodici i to jeste u nadležnosti tog zakona, ali je većina vaših predloga prihvaćena kroz radne centre i kroz osnivače, mogu to da budu i nevladine organizacije, nije eksplicitno da mora da bude samo javni servis, da ne bude samo država i pokrajina i lokalne samouprave.

Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević.

Poštovani predsedavajući, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su dva zakona koja faktički reguliši četiri oblasti i ja ću u ime Poslaničke grupe SPS-JS dati jedan kratak osvrt kroz sve četiri oblasti.
Prvo, kada je u pitanju zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, zakon koji reguliše i oblast profesionalne rehabilitacije koja podrazumeva organizovanje i sprovođenje mera i aktivnosti u cilju osposobljavanja za odgovarajući posao, zapošljavanja, održavanja zaposlenja, napredovanja itd, i sa druge strane, zapošljavanje osoba sa invaliditetom pod opštim uslovima, kada se ne menja ni radno mesto, ne prilagođava ni radno mesto ni posao, i posebnim kada se prilagođava i radno mesto i posao. Dakle, ovaj zakon ima za cilj da omogući, pre svega, uključivanje u svet rada ovih osoba i, naravno, u sve sfere i tokove društvenog života.
Želim da kažem da će iz razloga koji smo čuli, dakle, iz samog Predloga zakona i obrazloženja gospođe ministarke i već do sada diskusija, Poslanička grupa SPS-JS će podržati ovaj predlog zakona.
Samo kratko da obrazložim da smatramo da treba istaći dve- tri stvari. Prvo, čini mi se i najvažnije, pitanje socijalnog uključivanja ovih osoba, osoba sa invaliditetom, u sve sfere društvenog života, naravno, uključivanju u tržišta rada, nije samo pitanje socijalne politike, već, kao što smo čuli, i pitanje poštovanja ljudskih prava. Dakle, nije samo pitanje obezbeđivanja egzistencijalno tih osoba, nego je pitanje uključivanje u sve sfere života. To je s jedne strane.
S druge strane, u Srbiji ima oko 700.000 invalida, oko 300.000 radno sposobnih, od toga je 21.000 zaposlena. Najvažnije pitanje za te ljude jeste u stvari zapošljavanje i ima primarni značaj za poboljšanje uslova života i rada tih osoba.
Ako se ova očekivanja ispune, a govori se o cifri preko 7.000 ljudi koji će biti zaposleni, to je sasvim dovoljan razlog da se ovaj zakon podrži.
Takođe, želim da javnost zna da se zakonom uvodi obaveza zapošljavanja. Već je rečeno, odnosi se na sva privredna društva, na sve organe itd. i precizira da su dužni svi oni koji imaju zaposlenih preko 20 ljudi, do 50, da zaposle jedno lice, jednu osobu sa invaliditetom, a preko 52 i na svakih sledećih 50 po jednu.
To je sada obaveza. Naravno, zakon je predvideo i izuzetak od toga, koje firme mogu biti oslobođene od toga i pod kojim uslovima, računajući one novoosnovane, računajući one koje već učestvuju u rehabilitaciji, računajući one koji kupuju proizvode u postupcima javne nabavke od preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju itd.
Još jedno značajno pitanje i ne bih duže o tome, predviđena je još jedna mogućnost da su firme koje ne zaposle osobe sa invaliditetom dužne da uplaćuju najmanje tri minimalne zarade u budžetski fond. U zakonu stoji kao penali, ja ne volim tu reč iz prostog razloga što to što je predviđeno nije kazna za firmu, već druga mogućnost, alternativa za tako nešto. Da ne dužim više o tome, mi ćemo podržati ovaj zakon.
Kada je u pitanju zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, želim, takođe, kao gospođa ministarka u svom izlaganju, da kažem da nema važnijeg pitanja u Srbiji od ovog pitanja. Nema većeg straha kod građana Srbije od straha od nezaposlenosti i ostanka bez posla. Srbija se nalazi u velikom problemu, visoke stope nezaposlenosti i niske stope zaposlenosti. Nema nikakve dileme da ovo pitanje mora biti prioritet. Nema nikakve dileme da će bilo koja mera Vlade, bilo kog organa, bilo kog zakona kojim ćemo regulisati zapošljavanje makar jednog imati podršku SPS. Naravno, znamo da zakon nije taj koji može da reši to pitanje. Rast zaposlenosti zavisi, pre svega, od razvoja privrede, pre svega od ekonomskog razvoja i to je glavno pitanje. Država svu svoju pažnju treba na to da usmeri da bi na taj način stvorila mogućnost za veće zapošljavanje ljudi.
Želim samo da se kratko zadržim na četiri pitanja, kada je u pitanju zapošljavanje. Kada su u pitanju mere aktivne politike zapošljavanja, da ne nabrajam sve one mere koje su već predviđene u zakonu, želim da posebno istaknem jednu, a to su javni radovi. Socijalistička partija Srbije već dugo insistira na tome da se predvide, planiraju i otvore javni radovi kao mogućnost zapošljavanja teško zapošljivih, socijalno ugroženih, ali istovremeno kao i mogućnost za opštinu, pokrajinu, Srbiju da se paralelno sa tim dobijaju nove vrednosti na toj teritoriji. Želim da pozdravim ovu inicijativu i ovo što se već čini. Koliko vidim objavljeni su konkursi u sredstvima informisanja. Mislimo da je to prilika, još jedna prilika za zapošljavanje ljudi.
Drugo što želim da istaknem, da podržim je da se uvodi nacionalni akcioni plan za zapošljavanje, kao osnovni, kao centralni instrument za planiranje aktivne politike zapošljavanja, koji će služiti kao osnov za budžetsko planiranje u oblasti zapošljavanja. Naravno, ono što iza toga sledi je kategorija akta o učinku na kraju svake godine.
Podržavam i želim da se vrlo kratko osvrnem, prosto zarad javnosti, ne da bi doveli u pitanje, mislim da je potrebno da predlagač još detaljnije objasni javnosti da iza toga ne stoji ništa drugo osim dobre namere, a to je uvođenje individualnih planova. Individualni planovi zapošljavanja, njima se utvrđuje učešće nezaposlenosti merama aktivne politike zapošljavanja. Za tu rečenicu nemamo šta da dodamo. Ne sme se stvoriti utisak da će to biti samo preveliko administriranje, 800.000 ugovora, pogotovo se ne sme steći utisak da, obzirom na mogućnost da agenciji može da se poveri taj posao, da se u stvari samo na ovaj način pravi posao agencijama za zapošljavanje. Naravno, ne verujem da je to intencija da je ideja, ali se mora vrlo jasno javnosti predočiti tako nešto.
Doći ćemo kasnije na deo koji govori o ljudima koji su, da tako kažem, najugroženiji, a to su ljudi koji ostaju bez posla, a vrlo malo im ostaje do penzije. Evo prilike, neka se sa njima prave individualni planovi i neka se na taj način podstiče zapošljavanje te kategorije ljudi.
Četvrto pitanje, opet, da ne bi bilo nikakvih nejasnoća, radi se o Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Nacionalna služba za zapošljavanje, podsećam, jeste organizacija obaveznog socijalnog osiguranja, organizuje se na način da može da se stekne utisak da to u stvari postaje državni organ. Mislim da pred predlagačem ovih dana do razmatranja u pojedinostima, do glasanja, stoji vreme da se ta pitanja razjasne.
Kako je inače predviđeno da se organizuje služba? Pre svega, govorimo o organima, upravni odbor, nadzorni odbor se ukidaju. To zahteva detaljnije obrazloženje. Upravni odbor se organizuje na način da se smanjuje na devet, ali zalaže se da se među tih devet nalazi direktor koji je, ipak, uslovno rečeno, činovnik ove države, zapaža se da četiri člana upravnog odbora imenuje Vlada na predlog nadležnog ministra, od čega dva iz ministarstva.
Mislim da to pitanje treba još jednom razmotriti i imate nekoliko rešenja kroz amandmane, vrlo korektnih, različitih varijanti, ali suština je da to treba da bude samostalna organizacija obaveznog socijalnog osiguranja i suština je u tome da treba da se obezbedi ravnopravan odnos sva tri socijalna partnera. Zapošljavanje je nešto što tangira sva tri. Mislim da deo koji govori o zapošljavanju uživa našu podršku i ne bih se duže na tome zadržavao.
Želim na kraju da zadržim vašu pažnju na oblast – osiguranje za slučaj nezaposlenosti. Za razliku od prethodnog gde imamo pozitivan pristup, moram da vam kažem da imamo velike primedbe na ovaj deo zakona. Prethodno ću, znamo mi poziciju, ne dovodimo u pitanje zakon, ali mislimo da ima prostora do razmatranja amandmana, do usvajanja, da se još detaljnije porazgovara o tome sa ciljem da se dobije još bolji, dobar zakon i da on bude socijalno pravedan zakon.
Samo da podsetim, osiguranje za slučaj nezaposlenosti je deo sistema obaveznog osiguranja građana, kojim se na načelima uzajamnosti i solidarnosti obezbeđuju prava za slučaj nezaposlenosti. Govorimo o osiguranju kao kategoriji, ne o socijalnoj pomoći. Obaveznim osiguranjem za slučaj nezaposlenosti obezbeđuju se prava za slučaj nezaposlenosti i to – novčana naknada, zdravstveno osiguranje, penzijsko invalidsko osiguranje u skladu sa zakonom, druga prava u skladu sa zakonom i opštim aktom.
Mislimo da ovaj deo zakona nije dobro ponudio rešenja. Mislimo da je restriktivniji i to dosta u odnosu na postojeći zakon. Mislimo da treba još dosta o tome porazgovarati, pre nego što dođe do konačnog usvajanja. Kada to kažem, imam na umu tri stvari. Ovaj predloženi zakon je restriktivan i kada je u pitanju visina novčane naknade, i kada je u pitanju trajanje, i kada je u pitanju ponovno prijavljivanje za novčanu naknadu.
Kada se govori o aktivnoj politici zapošljavanja i kada se govori o novčanim naknadama, naravno da je uvek prioritet zaposliti čoveka i tu nema nikakve dileme. Ovde govorim o kategoriji ljudi koji ne mogu da se zaposle, koji su ostali bez posla ne svojom krivicom i o kojima država mora da brine.
Kada je u pitanju visina naknade, do sada je bilo 60% od prosečne zarade, koju je doneo u poslednjih šest meseci, prva tri meseca, a zatim 50%. Sada se predviđa 50%. Drugo, kada je u pitanju ograničenje, koje bi svakako trebalo da bude, do sada je bio maksimum prosečne zarade u Srbiji minimum minimalne zarade. Sada je predloženo ovim zakonom da je maksimalna 160% od minimalne zarade, minimalna 80% od minimalne zarade. To je smanjenje 20%, najmanje, govorim zbog brojke koja se ovde pominje. Hajde, ako se gornja smatrala velikom, iako mislim da nije, jer se radi o osiguranju, radi se o onima koji su uplaćivali da imaju pravo na tako nešto, zašto minimalnu smanjismo na 80%?!
Kada je u pitanju trajanje, do 20 godina staža, da ne zavara u celoj skali, ostalo je isto. Gde se vrši restrikcija? Od 20 godina pa nadalje, kod onih koji su u najtežoj situaciji. Svi mi znamo da je to postala činjenica, da neko ko ima 5-6 godina do penzije ostane bez posla, ne svojom krivicom, teško se može zaposliti, neće ga niko zaposliti. Nemojte da svalimo na njih ovaj teret.
Treća restrikcija odnosi se na ponovno prijavljivanje. Do sada je isto bilo rešenje da može ponovo da se prijavi i u skladu sa uslovima koje ispunjava, osim ljudi koji imaju preko 25 godina staža, koji mogu da koriste sve vreme staža. To je izbrisano. Opet najugroženije kategorije stanovnika.
Da ne bih više detalja iznosio, biće prilika kad budu amandmani, želim samo da kažem sledeće:
Smatramo da to nije dobro. Smatramo da ono na čemu insistira predlagač, s pravom insistira da se veća pažnja posveti aktivnoj politici zapošljavanja, mi to podržavamo, ali se stiče utisak da se ovim zakonom čini to, da taj trošak treba da plate oni koji nemaju. Ovde se pominje i suma od 1,5 milijarde koja će se uštedeti. Podsećam da Vlada ima ispravnu politiku, da je u merama za ekonomsku stabilnost Srbije zaštitila najugroženije kategorije stanovnika, pa je rekla – neće se odnositi na penzionere, neće se odnositi na sve zaposlene u društvenim delatnostima, inače, neće se odnositi ni u državnoj upravi ako ima ispod 40 hiljada. Zašto se ovde odnosi na nezaposlene, da kod njih uštedimo, a oni su u najtežoj situaciji? Neko ko je zaposlen živi u teškoj situaciji jer je mala plata, ali najteže je onom koji nema ništa, koji je nezaposlen!
Mislim da treba porazgovarati o ovim rešenjima, iz prostog razloga jer se otežava položaj siromašnih slojeva i nezaposlenosti. Slažemo se da treba više za aktivne mere politike, ali smatramo da treba zadržati nivo postojećih prava u ovoj oblasti. Ovako se stiče utisak, a danas je moderno pričati o štednji, da ćemo štedeti na onima koji nemaju, a imamo prilike.
Svakog dana se otvaraju, juče, prekjuče, sto i kusur regulatornih tela, ogromne plate, ne možemo da tvrdimo kolike su, eto prostora. Nemojte da plaća onaj koji je ostao bez posla i koji treba da primi naknadu zato što je uplaćivao za slučaj osiguranja, za slučaj nezaposlenosti, da on snosi taj trošak!. Neka plate oni koji imaju i neka to uradi Vlada, neka se uradi i u Skupštini, ali na ozbiljan način.
Ovako postaje pomalo neukusno utrkivanje ko će šta da predloži, šta, ko, drugi u Skupštini treba da uradi, osim da se sedne, ono što je suvišno ukine, što je visoko smanji i izađe sa ozbiljnim merama na ozbiljan način.
Savez samostalnih sindikata Srbije je uložio, ne slažući se sa tim, amandmane koje smo mi podneli u njihovo ime. Tome se pridružio Savez udruženja sindikata Sloga i mi želimo…
(Predsedavajuća: 20 minuta, narodni poslaniče, vreme je iskorišćeno.)
… završavam, da obavimo čitav niz razgovora, da nađemo najbolje rešenje do kraja rasprave o ovom zakonu u pojedinostima, da se teret ne bi svaljivao na one koji nemaju. Hvala vam. (Aplauz.)

Reč ima ministarka Verica Kalanović, izvolite.

Poštovani narodni poslaniče, ne želim da danas diskutujemo o predlozima koji su vezani za vaše amandmana, o tome će se diskutovati naknadno. Jasno je da su detaljno razmotreni svi predlozi.
Osnovna ideja zakona je da se deo sredstava i način razmišljanja sa pasivnih mera okrene ka aktivnim merama za traženje posla. Iznela sam podatak da su sredstva koja se uplaćuju na ovu pasivnu meru, a odnosi se na osiguranje za slučaj nezaposlenosti, u ovom trenutku za 2009. godinu 20 milijardi, u odnosu na 3,5 milijarde koje su predviđene za 10 puta veću populaciju i nalaze se na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje. Nije to razlog što sam se javila.
Milijardu i po koji se pominju u obrazloženju zakona ne predstavljaju uštedu koja će se vratiti u budžet, niti je smisao u ovom zakonu da se uzima od nezaposlenih, 1,5 milijarda koja je vezana za određena manja sredstva koja su zakonom predviđena za pasivne mere će se preorijentisati u drugi fond, u aktivne mere.
Pohvalili ste javne radove. Jedna od aktivnih mera koja je ovih dana kroz konkurs definisana i biće realizovana jesu javni radovi. Sigurno je da se 1,5 milijarda neće vratiti, nego će ići na takvu vrstu aktivnih mera. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ministarko Kalanović, na početku želim da kažem da smo očekivali da ovaj zakon obrazlaže i brani nadležni ministar Mlađan Dinkić, s obzirom na to da je u opisu tog glomaznog ministarstva i posao zapošljavanja, smatrali smo da nije primereno da ministar nadležan za Nacionalni investicioni plan brani jedan zakon koji sasvim sigurno ne može da u ovim uslovima da ikakav efekat. Bilo bi važno da smo čuli gospodina Dinkića, koji je ministar za ekonomiju, i da vidimo kako ovaj zakon o zapošljavanju i osiguranju socijalne nezaposlenosti može da se primeni, da efekte da  u uslovima u kojima se trenutno nalazi srpska ekonomija, a pogotovo u uslovima predloženih Vladinih mera.
Želim da kažem na početku kakva je to atmosfera u kojoj se u Srbiji donosi zakon koji treba da podstakne zapošljavanje.
Tu atmosferu svojim odlukama i svojom politikom stvorila je Vlada Republike Srbije. Sva kontradiktornost predlaganja ovog zakona u takvoj jednoj atmosferi ne govori ništa drugo nego da je ovaj zakon čist marketinški potez Vlade, a sa druge strane, efekat tog zakona jeste ozbiljno urušavanje još jedne institucije, a to je Nacionalna služba za zapošljavanje. Ovaj zakon donosi se u uslovima kada je Srbija, od ni od kog zahtevano, počela da jednostrano primenjuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji će direktno da smanji prihode, s jedne strane, procenjuje se oko 300 miliona evra, a sa druge strane, ozbiljno da ugrozi našu privredu, naše preduzetnike, pogotovo poljoprivredu, one koji u stvari treba da budu prostor za zapošljavanje.
Ovaj zakon donosi se u uslovima opšte nelikvidnosti srpske privrede. Vidim ovih dana da Vlada pokušava da likvidnost rešava sredstvima koja treba banke da plasiraju privredi, da umoljavamo banke da snize kamate, a sa druge strane, da država postaje većinski vlasnik, da faktički konvertuje u kapital svoje potraživanje u preduzećima koja nisu u stanju da izmiruju svoje obaveze. To je način na koji Vlada pokušava da rešava likvidnost i velike probleme koji postoje u privredi, koja treba da bude prostor za zapošljavanje.
Ovaj zakon donosi se u uslovima izuzetno niskih subvencija poljoprivredi, koja treba da bude nosilac zapošljavanja preko 500 hiljada ljudi. U isto vreme, te najniže subvencije u regionu redukuju se na vrlo mali broj građana koji se bave poljoprivredom. Isključuju se i poljoprivredna preduzeća i zemljoradničke zadruge i neregistrovana poljoprivredna gazdinstva, pa čak i ona registrovana poljoprivredna gazdinstva gde građanin u tom poljoprivrednom gazdinstvu ima ostvaren radni odnos mimo samog bavljenja poljoprivredom.
Dakle, u atmosferi gde Vlada svojim merama direktno oštećuje lokalnu samoupravu ukidajući joj transferna sredstva u iznosu od 15 milijardi, koja su uglavnom namenjena za investicione poslove, ovde smo pričali o investicijama, o javnim radovima, na koji će se način ljudi zapošljavati u pokrajinskoj upravi, kada neće imati mogućnosti za rešavanje tekućih nadležnosti, a da ne govorimo o širim aktivnostima koje podrazumevaju investicije i zapošljavanje novih ljudi. U isto vreme, mogućnost samozapošljavanja je izuzetno ograničena sredstvima koja su predviđena u merama Vlade Republike Srbije. S druge strane, imamo potpuno ukidanje samostalnosti, videli smo, Fonda za razvoj, videli smo, privrednih komora Srbije i sada Nacionalne službe za zapošljavanje.
I Fond za razvoj i Nacionalna služba za zapošljavanje bukvalno postaju odeljenja Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. Postavlja se pitanje kakvu oni ulogu imaju i kakav je efekat Nacionalne službe za zapošljavanje kada nema, gledano kroz strukturu, svojih organa, nikakvu više samostalnost u vođenju ozbiljnije politike zapošljavanja.
Naravno, dodatno opterećenje o kome smo ovde danas govorili predstavljaće mogućnost osnivanja agencija za zapošljavanje koje imaju identične nadležnosti i mogućnost obavljanja poslova kao i Nacionalna služba za zapošljavanje. Onda se postavlja pitanje, koje je ovde u toku rasprave istaknuto, gde će ići sredstva, govorim o aktivnim merama zapošljavanja, koja se da tako kažem, zakidaju nezaposlenima sa stažom od preko 25 godina, tj. njima se smanjuje mogućnost isplaćivanja naknade na godinu dana i iznos sredstava.
– Ići će upravo tim novoformiranim agencijama, koje će raditi paralelno poslove kao i Nacionalna služba za zapošljavanje, gde će verovatno poslove dobijati predstavnici vladajuće koalicije i direktno ta sredstva koja se uzimaju najugroženijoj kategoriji u ovom trenutku koja treba aktivno da traži posao, a to su nezaposleni koji imaju više od 25 godina staža, kojima je najteže, kojima treba više vremena za profesionalnu prekvalifikaciju, da dođu do mogućnosti da nađu posao, njima se ukida godinu dana pravo na naknadu i još im se naknada snižava, dakle, ta sredstva će uredno biti usmerena u još jedne agencije koje se formiraju ovim zakonom.
Zakon o zapošljavanju za slučaj nezaposlenosti je zakon koji na direktan način demantuje da je ova vlada socijalno odgovorna. Teško je moguće zamisliti da, kada s jedne strane, imamo odustajanje od politike zapošljavanja koju je izneo premijer u ekspozeu, jer je predsednik Republike rekao da je suština odbrana radnih mesta, snižavamo naknadu licima koja ostaju u ovim uslovima bez posla. Snižavamo i najviši i najniži iznos naknade. Zašto se odustalo od vezivanja naknade za prosečnu zaradu? Nijedno ozbiljno obrazloženje o tome ovde nismo čuli.
Postavlja se pitanje zašto se smanjio period u kome se isplaćuje ta naknada za godinu dana? Zašto tim najugroženijim licima? Njima je najteže da nađu posao. Da li smo mi od tih lica odustali, od tih naših građana? Kažemo – u redu je, vi ste izgubili posao, snalazite se posle godinu dana kako znate i umete. Takvo obrazloženje ovde nismo čuli, a oni će biti najviše pogođeni ovom ekonomskom krizom i ovom nelikvidnošću u srpskoj privredi.
Naravno, veliko je pitanje zašto je Vlada Republike Srbije odlučila da na ovaj način postavi poziciju Nacionalne službe za zapošljavanje. Ona na osnovu svih ovih odredaba, ukidanjem nadzornog odbora, strukture upravnog odbora, učešćem direktora u upravnom odboru, velike uloge koju ima Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja u predlaganju u upravni odbor direktora, postaje potpuno nesamostalan organ, postaje jedno odeljenje Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. Onda je čudno zašto se na velika zvona ovde iznosi kako će sada prvi put biti zaključen ugovor između Nacionalne službe za zapošljavanje i Ministarstva.
Mi predlažemo, kada ste već krenuli ovim putem, da završite taj posao, neka taj direktor bude deo Ministarstva, neka ga ministar ocenjuje za njegov radni učinak u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja, kao običnog zaposlenog u tom ministarstvu. Ili, što mi predlažemo, prihvatite amandmane DSS koji su na pravi način definisali poziciju Nacionalne službe za zapošljavanje.
Smatramo da su ova rešenja, pogotovo uvođenje agencija za zapošljavanje, koje po ovom zakonu mogu da formiraju fizička i pravna lica nešto neverovatno. Te agencije, po zakonu, imaju iste poslove kao i Nacionalna služba i dobijaće poslove od Nacionalne službe da traže posao, da rade iste poslove koje radi i Nacionalna služba.
– Postavljam pitanje, koji je smisao tih agencija? Ko će dobijate te poslove? Po kojim kriterijuma će se dobijati ti poslovi? Šta će da rade ti ljudi? Koja će sredstva biti njima uplaćivana?
Mi ovih dana govorimo o agencijama, o iznosima koje pojedini zaposleni u agencijama imaju. Govorimo o štednjama. U isto vreme, najavljuje se mogućnost osnivanja agencije koja će biti finansirana državnim parama. Govorimo o štednjama, a dajemo prostor da se ta sredstva troše na potpuno neracionalan način.
I u Nacrtu zakona o ravnomernom regionalnom razvoju, predviđeno je da se, opet, formiraju agencije čija se uloga apsolutno ne zna.
Smatramo da rešenja u ovom predlogu zakona ne mogu ni na koji način u ovim uslovima u kojima se nalazi srpska privreda da reše problem zapošljavanja. On će, sa jedne strane, da poskupi čitavu ovu aktivnost, jer omogućava da novi organi i nova lica učestvuju u čitavom ovom procesu, oni koji su najzainteresovaniji neće imati mogućnost učešća u upravnom i nadzornom odboru i, s druge strane, sama Nacionalna služba izgubiće svoju ulogu koju je do sada imala. To nikako nije jačanje Nacionalne službe, kako je ovde rečeno u diskusiji. To je upravo urušavanje kao što se događa i sa privrednim komorama, kao što se događa i sa Fondom za razvoj.
Što se tiče drugog Predloga zakona, mi smatramo da ovaj zakon, kada se pogledaju njegove norme, kada se pogleda rad njegovih instituta, neće dati nikakav efekat. Ideja je dobra, namera je sasvim dobra i to je sasvim sigurno potreban zakon, ali ovako kako je on definisan, kako su definisani instituti koji su ovde namenjeni, neće moći da odgovore potrebama.
Bojimo se da će jedan važan zakon, jedna važna materija ostati potpuno bez efekta i potpuno će razočarati one koji najviše očekuju, a to su invalidi. DSS je uložila niz amandmana i na ovaj predlog zakona. Prvo, smatramo, ako se već formira budžetski fond, da bi trebalo da se finansiraju svi poslovi kada je u pitanju rehabilitacija i uopšte profesionalno angažovanje i zaposlenje invalida, da i oni sami moraju da imaju učešća u odlučivanju u tom fondu, njihovi predstavnici i njihova udruženja.
Ono što je ovih dana vrlo zanimljivo pitanje, jeste najava Vlade da će biti zabranjeno svako zapošljavanje u narednom periodu u Vladi i u državnim organima, bez saglasnosti Vlade, jer je to mera štednje. U zakonu se definiše da i državni organi Republike Srbije moraju da zapošljavaju invalide i to je u redu. U slučaju da to ne učine, plaćaće penale sami sebi.
Sada se postavlja pitanje, da neko iz Vlade da ovde obrazloženje, na koji će način te dve kontradiktorne odluke Vlade ovde moći biti pomirene, upravo u situaciji koja je najosetljivija, koja je važna kada su u pitanju invalidi. Mi takav odgovor nismo dobili i zato insistiramo na tome da ovaj zakon neće, nažalost, da one efekte da koji se od njega očekuju.
Na kraju ovog prvog dela mog izlaganja želim da kažem da je zapošljavanje nešto što, sasvim sigurno, predstavlja osnovu bilo kakve ozbiljne ekonomske politike. Mi nismo dobili ovde od predstavnika Vlade nijedan ozbiljan podatak i analizu efekata primene ovog zakona. Recimo, na koji način se očekuje efekat zakona o invalidima u narednom periodu, baš kada je u pitanju zaposlenje invalida, da vidimo kako Vlada projektuje primenu ovog zakona?
A da ne govorimo o pitanju zapošljavanja uopšte i pitanju osiguranja nezaposlenosti, i da vidimo kako je Vlada izmerila da će oni kojima se smanjuje naknada i smanjuje period primanja naknade, baš zato što se takve odluke donose, lakše naći posao nakon isteka tog perioda.
Smatramo da ove zakone treba povući iz procedure, dorati ih. U raspravi u pojedinostima, Poslanička grupa DSS će jasno ukazati u kojoj meri ovi zakoni mogu da se poprave amandmanima koje je podnela. Hvala. (Aplauz.)

Reč ima narodna poslanica Snežana Sedlar-Kenig.