Reč ima gospođa Zlata Đerić. Samo vas molim da se ponovo prijavite kako bih vam dala reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto nisam uspela u prepodnevnom izlaganju da pomenem do kraja onaj najbitniji razlog za izdvajanje mišljenja, koristim ovo vreme da završim tu diskusiju.
Vreme opozicionim poslanicima, čini mi se, ponekad duplo brže teče nego pozicionim, to je naravno samo šala. Usput, da iskoristim, pošto sam poslanik iz Vojvodine, da kažem gospođi predsednici da ima pozdrav iz Banata i zamoljena je da nama poslanicima iz Vojvodine toleriše naš malo sporiji akcenat, pa da nam da malo više vremena. Prolazno vreme poslanika iz Vojvodine je malo sporije, vežbaćemo s Lalom, kojeg sam malopre pominjala.
Stala sam kod toga da je najnoviji, nažalost, srpski brend postao upravo promovisanje narodnih kuhinja, uzimanje izjava u udarnom terminu dnevnika od korisnika narodnih kuhinja i blagodeti koje one donose. Nažalost, narodne kuhinje su postale vrlo produktivni privredni subjekti. Otišlo se i korak dalje, u 21. veku mi otvaramo i prodavnice za siromašne. Kao i brojne šarene laže i ova je, kažu kupci, jedna od tih, jer tu se isto kupuje za pare, za novac. Samo, oni koji tu dolaze ne znaju gde da ga zarade. Dolaze samo oni koji ga imaju, da li ušteđenog ili još u nekim skromnim primanjima.
Svakog dan je sve više otkaza, novih investitora, investicija je slabo na vidiku. Onih 1.000 evra besplatnih akcija nema nigde. Mislim da su građani shvatili da je besplatan sir ostao još samo u mišolovci. Zakon o zapošljavanju, ovakav kakav jeste, treba da stvori, bojim se, još jedan privid ''Eldorada'' koji samo što nije osvanuo u Srbiji. Odakle nam pravo da ne verujemo, pitamo se mi. Možda zato što je sve više onih kojima je isključena struja, onih kojima svakodnevno šalju druge inkasante i onih koji sve više i češće šalju pisma Skupštini, tražeći pomoć za neke elementarne potrebe, najčešće za lečenje svojih najbližih. Onda ne čudi što Vlada vodi vrlo specifičnu kampanju protiv Parlamenta, koristeći sve raspoložive medije, ona na svakom koraku ističe kako je Parlament preglomazan i kako mnogo košta.
Najbolji parlament je, u stvari, onaj koji ima samo sliku, a nema ton. Možda bi bilo dobro kada bismo i glas naroda, koji se još jedino na ovom mestu i kroz ovaj parlament čuje, jer mi smo ipak izabrani od ovog naroda, mogli na neki način da utišamo, a i da im uši začepimo, jer ne bi onda čuli o onim velikim platama u javnim preduzećima, koje su i posle silnih smanjivanja ipak na tolikom nivou da koštaju kao osrednji poslanički klub u ovom istom parlamentu.
Vlada i nadalje samo Vlada. Ako narod nastavi da zapitkuje, a ne bude izvršavao onu svoju osnovnu ulogu – da glasa, mogao bi da doživi neku ''ibijevsku'' sudbinu, pa da mu bude ponuđeno da bude zamenjen za neki bolji, poslušniji ili bar izdržljiviji narod ili da ga ministarstvo zameni za neki upola manji. Volela bih da vidim i taj tender. Pitam se u kom bi ministarstvu bio.
Milim da smo mi polako i sigurno počeli da dobijamo ponovo jednu partijsku Srbiju sa prividno nepotrebnim institucijama, bar one koje imaju pridev "narodna" u svom nazivu.
Ova vlada je uspela da stvori još jedno neviđeno čudo, baš kao što je Andrić uspeo da stvori prividni realizam, mi smo uspeli ovde da vidimo na delu prividnu demokratiju i ona podseća na raspad starogrčke državnosti. Sve liči na državu, samo nema nikoga ko bi u to poverovao.
Zakon o zapošljavanju i osiguranju u slučaju nezaposlenosti je, u stvari, potreban i nužan, ali dorađen i prilagođen stvarnim mogućnostima Srbije. U ovom zakonu se operiše nemogućim kategorijama ili pojmovima koji spadaju u nemoguće ili bar licemernu kategoriju. Zalažemo se za afirmaciju rada i za to da se rad u Srbiji učini napokon isplativim.
Trenutni trend mera koje sprovodi Vlada, a koje će sprovesti i ovaj zakon, posebno će pogoditi jednu novu kategoriju stanovništva i kvalifikujem novi naziv za dalju raspravu, a to je ''radno otpisano'' stanovništvo. Čemu eufemizam o teže zapošljivim kategorijama? To su oni koji svakodnevno primaju otkaze, čija je starosna kategorija od 40 do 60 godina života, sa 20 i naviše godina radnog staža, koje niko više neće zaposliti.
Bez obzira koliko oni budu aktivno u tome učestvovali, minimalan broj njih, što su godine života veće, biće u prilici da stekne novo radno mesto ili novo zaposlenje. Moram da vam kažem da su to ljudi prilično istrošeni, pre svega emocionalno i radno, i vrlo im je teško da započinju od nule i vrlo je teško početi od nekih prekvalifikacija, koje su nužne, a za društvo vrlo skupe, jer prekvalifikacije zahtevaju, pre svega, da se konsultuje i Ministarstvo prosvete i da se neke stvari radi na duže staze, sa objektivnijim i tačnijim planiranjem. Takvo prekvalifikovanje radnog stanovništva nije moguće bez ozbiljnog uključenja Ministarstva prosvete. To zahteva timski rad unutar Vlade, unutar različitih političkih opcija, a to bar na prvi pogled izgleda nemoguće.
Ono što je u zakonu o zapošljavanju i osiguranju u slučaju nezaposlenosti novina, to je svakako aktivna politika zapošljavanja i nacionalni akcioni plan. Ostavljeno je mnogo toga individualnoj kreativnosti i individualnoj aktivnosti.
Ovde postoji nekoliko članova koji će osporiti sprovodljivost ovog zakona, koje će objektivne okolnosti osporiti. Prvo, član 59. koji govori o finansiranju aktivne politike zapošljavanja, budžet Republike Srbije, za koji znamo da bi trebalo realno da ga puni privreda Srbije, a privreda ovako osakaćena, ovako privatizovana, ovako osiromašena, teško da može da nosi samu sebe, ona nam najavljuje stalno nova i nova otpuštanja radi uštede.
Sredstva teritorijalne autonomije i jedinice lokalne samouprave su, takođe, nedostatna i znamo u kakvim problemima oni grcaju i da ne mogu da finansiraju ni osnovne delatnosti u ovom trenutku kojima servisiraju građane. Sva transferna sredstva prema njima ili kasne ili ne dolaze uopšte. U tački 4) doprinosi za slučaj nezaposlenosti, koji će, takođe, trpeti sve ostale restrikcije društva.
Tačke 3) i 5) u ovom članu govore o poklonima, donacijama, legatima, kreditima, kamatama i drugim sredstvima u skladu sa zakonom i drugim izvorima u skladu sa zakonom. To je nešto diskutabilno, što je poznato u Šumadiji pod nazivom "može da bidne, ne mora da znači".
Član 67. koji govori o onim nezaposlenima koji imaju pravo na novčanu naknadu, po meni je posebno problematičan u tački 3) koja kaže da će imati pravo na novčanu naknadu svi oni, po prestanku funkcije izabranih, imenovanih i postavljenih lica, ukoliko nisu ostvarili pravo na mirovanje radnog odnosa ili naknadnu platu, u skladu sa zakonom. Imenovana, izabrana i postavljena lica su ljudi iz sveta politike i to građanima mora biti jasno. Mislim da nije pošteno, jer to do sada nije bila praksa u mnogim slučajevima, da se svi mi u politici služimo ovim sredstvima koja u ovom trenutku, u ovim merama restrikcije, treba prepustiti, pre svega, građanima koji su u ovoj teškoj situaciji bez ikakve krivice.
Ono što mislim da provejava iz člana 67. tačka 3), to je nagoveštaj da bi moglo skoro 5.000 raznih partijskih službenika, zaposlenih po raznim javnim preduzećima, ustanovama, institucijama ili državnim organima, da ostanu bez posla silom ovih novih restrikcija, pa da se ipak to premosti. Mislim da svako ko je ušao u politiku, da je pre svega ušao sa jednom ozbiljnom biografijom, radnom, životnom i ličnom i da se preporučio građanima da se bavi rešavanjem njihovih problema, pa bi, pre svega, za primer i za dalje bavljenje politikom morao prvo da reši svoj problem, pre svega radni. Očekujem da ti ljudi imaju te vrste kvalifikacija, jer su već negde kao partijski stručnjaci zaposleni po tom osnovu.
– Nije dobro da profesija ''političar'' dobije na ovoj vrsti atraktivnosti.
Član 69, kaže da će posebno visina naknade biti problematična zbog nedostatka sredstava, mada se ona ovim zakonom umanjuje, ali se broj korisnika i broj onih koji stiču pravo dramatično uvećava. Mi smo svedoci toga svakog dana, ma koliko koristili eufemizme za ono što se događa, ma koliko pokušavali da te kategorije drugačije imenujemo, činjenica je da Srbija ulazi u ozbiljnu dubiozu, ekonomsku, privrednu i svaku drugu.
Dakle, nije rešenje ni da ovaj parlament zaćuti. Ljudi ipak žive van ovog parlamenta i znaju šta ih tišti. Zakon treba da se bavi radom i zapošljavanjem. Ova dva zakona su, u svakom slučaju, zaslužila bar jednu potpunu sednicu bavljenjem ovim najznačajnijim problemom Srbije u ovom trenutku. Ako Srbija ne bude radila, ako u Srbiji svako bude rešavao samo problem svoje osnovne egzistencije, Srbijom će zavladati ozbiljan strah. U ozbiljnom strahu odlučuju najniži bazični instinkti i emocije. Mislim da tada nećemo moći da se opredelimo za racionalnu politiku. Drugačije skrene vizura i pogled građana koji se bore za golu egzistenciju. Ne smemo biti uzročnici očaja. Mi moramo ponuditi rešenja za izlazak iz krize. Hvala lepo. (Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik Meho Omerović.

Poštovana gospođo predsednice, uvažena ministarko, poštovane i uvažene kolege, dame i gospodo narodni poslanici, danas se pred nama nalaze dva, rekao bih, veoma značajna ali i specifična zakona. Za razliku od nekih mojih prethodnika, mislim da je dobro, bez obzira što se nalazimo u vremenu krize, što su se ova dva zakona našla na dnevnom redu Skupštine Srbije.
Osobe sa invaliditetom u našoj zemlji su se decenijama, nažalost, suočavale, nekad sa otvorenom a nekad sa prikrivenom diskriminacijom. Od 10% od ukupnog broja stanovnika države Srbije, dakle, njih 750.000, oni čine najveću manjinu u državi Srbiji.
Ove osobe su bile i tzv. nevidljivi građani, građani drugog reda, sakriveni često od pogleda, prinuđeni da borave u svojoj kući ili instituciji, a sve zbog predrasuda, stida, a nekada i straha. Dakle, 70% njih živi u siromaštvu, a 52% ne učestvuje u društvenom životu lokalne zajednice, preko 50% osoba sa invaliditetom ima samo osnovno obrazovanje ili nisu pohađali školu, a oni koji se školuju to čine u posebnim školama, nažalost, te su prilike za druženje, na primer, sa decom sa i bez invaliditeta, veoma ograničene. Iz tzv. specijalnih škola deca sa invaliditetom odlaze kućama ili instituciji iz kojih retko mogu da izađu zbog nepristupačnosti ulica, radnih mesta i javnih objekata.
Dakle, to su bili goli podaci i činjenice o osobama sa invaliditetom.
Pre nego što ukažem na značaj zakona o kome danas raspravljamo, podsetio bih da je država Srbija prva u regionu jugoistočne Evrope koja je usvojila Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom kojim se poboljšava pristup kako uslugama, tako komercijalnim, stambenim i javnim zgradama.
Zašto je ovaj zakon važan. Šta je to novo što ovaj zakon, o kome danas raspravljamo, donosi? Moramo da imamo u vidu činjenicu da je u Republici Srbiji doneta odluka ne samo o pristupanju EU, u toku je i proces našeg pridruživanja i harmonizacije svih naših propisa sa standardima i tzv. evropskim zakonodavstvom, potrebno je naglasiti da je u toku i izrada zakona kada su u pitanju osobe sa invaliditetom, pri čemu su korišćena osnovna rešenja i direktive, rezolucije i preporuke EU i Saveta Evrope, kao i akcioni planovi osoba sa invaliditetom, o čemu je govorila moja prethodna govornica, uvažena koleginica Snežana Sedlar.
Obaveza donošenja zakona kojim se uređuje ova oblast zapošljavanja i profesionalne rehabilitacije uslovljena je još jednim međunarodnim aktom. Naime, reč je Konvenciji međunarodne organizacije rada broj 159 o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju invalida, koji je, podsetiću vas, naša zemlja ratifikovala 2000. godine. Osobe sa invaliditetom moraju imati ista prava kao i svi građani, i moraju imati iste mogućnosti da ta prava i ostvare. Stopa nezaposlenosti osoba sa invaliditetom je izuzetno niska, iznosi 13%, a što će reći da se u radnom odnosu danas u Srbiji nalazi svega 21.000 osoba sa invaliditetom.
Razlog za donošenje ovog zakona jeste činjenica da postojeća regulativa u ovoj oblasti, odnosno Zakon o radnom osposobljavanju i zapošljavanju invalida, uređuje samo zapošljavanje osoba sa invaliditetom pod posebnim uslovima rada u tzv. zaštitnim radionicama.
Ovim zakonima bi se obezbedilo potpuno redefinisanje odnosa između osoba sa invaliditetom kao potencijalnih zaposlenih i radnog okruženja, odnosno poslodavca. Potrebno je da buduće zapošljavanje osoba sa invaliditetom bude zasnovano na ekonomskim motivima, odnosno da se nezaposlene osobe sa invaliditetom tretiraju ravnopravno sa svim ostalim kandidatima u okviru grupa onih lica koje traže zaposlenje.
Načelnim odredbama ovog zakona zabranjuje se svaka vrsta diskriminacije osoba sa invaliditetom, uz poštovanje ljudskih prava i dostojanstva podstičući uključenost u sve sfere i procese društvenog života, ravnopravnost u ostvarivanju prava i obaveza, i povećanje zaposlenosti i stvaranje odgovarajućih radnih mesta i uslova za rad.
Definicija osoba sa invaliditetom koja se reguliše ovim zakonom obuhvata i medicinski i socijalni pristup, sagledavajući invalidnost kao individualni problem, koji je prouzrokovan bolešću, povredom ili nekim drugim oštećenjem zdravlja. I, sa druge strane, kao socijalno definisan problem, koji kao proizvod socijalne organizacije prouzrokuje različite barijere u svakodnevnom životom sa kojim se suočavamo.
U skladu sa ovim zakonom, osoba sa invaliditetom može da ostvari sledeća prava: utvrđivanje statusa i procenu radne sposobnosti, podsticanje zapošljavanje radne i socijalne uključenosti i afirmaciju jednakih mogućnosti na tržištu rada, pravo na mere i aktivnosti profesionalne rehabilitacije, zapošljavanje pod opštim uslovima, zapošljavanje pod posebnim uslovima, mere aktivne politike zapošljavanja, zapošljavanje u posebnim organizacionim oblicima zapošljavanja i radnog angažovanja osoba sa invaliditetom, druga prava kojima se podstiču radna i socijalna uključenost osoba sa invaliditetom.
Procene radne sposobnosti po ovom zakonu vršiće se u Fondu PIO, dok će rešenja donositi organizacija koja je nadležna za poslove zapošljavanja. Osobe sa invaliditetom koje su radno sposobne imaće mogućnost da se, shodno ovoj procenjenoj radnoj sposobnosti i poslovima koje mogu da obavljaju i ličnim afinitetima, i dodatno edukuju, odnosno obrazuju kroz procese profesionalne orijentacije i rehabilitacije, kroz obuke, doobuke, treninge i druge oblike aktivnosti.
Pod pojmom profesionalna rehabilitacija, koja je u naslovu ovog zakona, podrazumeva se program mera i aktivnosti koje se sprovode sa ciljem da se osoba sa invaliditetom osposobi za odgovarajući posao – da se zaposli, da zadrži posao ili u njemu napreduje, odnosno da se prekvalifikuje za drugi odgovarajući posao. Ona pruža uvid i u psihofizičke i radne sposobnosti osoba sa invaliditetom, interesovanje, mogućnosti, zapošljavanje i spretnost i izdržljivost i umešnost, i ukazuje nam na očuvane radne sposobnosti, odnosno potencijale koji su od značaja za buduću profesionalnu aktivnost ovih lica.
Učešće osoba sa invaliditetom u procesu profesionalne rehabilitacije je deo pripreme osobe sa invaliditetom za ulazak ili ponovni povratak u svet rada. Otuda je predlagač zakona, shodno programima aktivne politike zapošljavanja, predvideo da osobe sa invaliditetom imaju prava i na određena novčana primanja koja su u vezi sa priznavanjem prava na profesionalnu rehabilitaciju, ukoliko je reč o radnom osposbljavanju, dokvalifikaciji i prekvalifikaciji, i drugim programima za unapređenje radnih sposobnosti.
Novčana pomoć se odnosi na troškove javnog prevoza za osobu i njenog pratioca, ukoliko je pratilac potreban, i mesečnu nadoknadu za vreme trajanja profesionalne rehabilitacije u iznosu od 20% od minimalne zarade, a koja je utvrđena u skladu sa propisima o radu u slučaju da se pojedine mere i aktivnosti izvode u trajanju od najmanje 100 časova.
Obaveza zapošljavanja osoba sa invaliditetom važi za sve poslodavce koji zapošljavaju najmanje 20 radnika. Poslodavac koji ima između 20 i 49 zaposlenih dužan je da zasnuje radni odnos sa jednom osobom sa invaliditetom. Poslodavac koji, pak, ima više od 50 zaposlenih, dužan je da zasnuje radni odnos sa najmanje dve osobe sa invaliditetom i tako na svakih narednih započetih 50 zaposlenih po jednu osobu sa invaliditetom.
Zakonom su propisane i različite mogućnosti za oslobađanje od obaveze zapošljavanja, odnosno ukoliko poslodavac iz bilo kog razloga ne ispuni obavezu zapošljavanja osobe sa invaliditetom, on je dužan da uplati penale, kako se to popularno kaže, u budžetski fond za profesionalnu rehabilitaciju u visini od trostrukog iznosa minimalne zarade, a koja je utvrđena u skladu sa propisima o radu, za svaku osobu sa invaliditetom koju nije zaposlila. Ovakva obaveza poslodavca postoji za svaki mesec u kome nema uopšte zaposlene ili nema dovoljan broj zaposlenih osoba sa invaliditetom. Sredstva koja su ostvarena na ovakav način, koristiće se za mere aktivne politike zapošljavanja osoba sa invaliditetom ili obavljanje poslova rehabilitacije. Prema tome, služe podsticanju zapošljavanja isključivo osoba sa invaliditetom.
Poslodavci koji zapošljavanju osobe sa invaliditetom bez radnog iskustva ostvaruju pravo na subvenciju zarade za ta lica u trajanju od 12 meseci u visini minimalne zarade, koja je utvrđena sa propisima o radu. Zakonom su utvrđene novčane kazne kojima će se kazniti za prekršaje organizacija nadležna za poslove zapošljavanja, preduzeće za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom i sva pravna lica koja sprovode profesionalnu rehabilitaciju, a koje ne postupaju u skladu sa odredbama ovog zakona.
U skladu sa ovim zakonom, koji predlaže Vlada Republike Srbije, sankcionišu se i vrlo je bitna činjenica, da i novoosnovani poslodavac nema obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom u trajanju od 24 meseca od dana osnivanja svoje firme. Sa druge strane, predviđene su i stimulativne mere za zapošljavanje ovih lica i to: mogućnost refundacije troškova, prilagođavanja radnog mesta, subvencija zarade za zapošljavanje na određeno vreme osobe sa invaliditetom bez radnog iskustva, refundaciju troškova za obavezno socijalno osiguranje i poreza i zarade koji padaju na teret poslodavca, a u skladu sa Zakonom o doprinosima za obavezno osiguranje.
Na samom kraju, dame i gospodo, uvaženi poslanici, kada je reč o predloženom Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanje invalida, da li je dovoljno da mi kao narodni poslanici donosimo samo strategije i zakone? Nije! Jer će ona ostati samo mrtvo slovo na papiru, ukoliko se odnos svih nas prema ovim osobama ne promeni. Ja ću vam dati samo jedan primer koji najbolje ilustruje raskorak, kako se to popularno kaže, između normativnog i stvarnog.
Pravilnik o utvrđivanju telesnih oštećenja koji je bio na snazi od 2003. godine propisao je, sada me, molim vas, pažljivo slušajte sledeće – osoba koja nema jednu ruku, nažalost, ili jednu nogu, invalid je 80%, a osoba koja nema ni jednu, ni drugu ruku, odnosno nogu, opet je osoba je sa 80% invalidnosti. Prema tome, neko u administraciji, ko piše pravilnike, protokole, uredbe, sva ostala podzakonska akta, sabrao je dva puta 80 i dobio je opet 80%?!
Nisu, drage moje kolege narodni poslanici, ljudi brojevi pa da na njih možemo da primenjujemo nekakve matematičke aršine. Moram ovom prilikom da istaknem, zbog građana Srbije i zbog osoba sa invaliditetom, zahvaljujući, pre svega, angažovanju gospodina Milovana Glođevca predsednika Koordinacionog odbora osoba sa invaliditetom posle godinu dana uspeli smo da promenimo ovakav pravilnik.
Ukoliko nema ovakvih zajedničkih napora svih nas u društvu, a pre svega institucija i nas koje su izabrali građani Republike Srbije, ništa nam neće vredeti silne strategije i zakoni. Ipak, pred nama je veliki posao. Potrebno je u narednom periodu da promenimo 11 zakona i da izmenimo i dopunimo 11 zakona i podzakonskih akata koji se odnose na unapređenje prava i položaja osoba sa invaliditetom. Za to je, naravno, potrebna politička volja i kada su u pitanju osobe sa invaliditetom ja sam ubeđen da takva volja postoji u sadašnjem sazivu Parlamenta Republike Srbije.
Kada je reč o drugom Zakonu, dakle, o Zakonu za zapošljavanje i osiguranje u slučaju nezaposlenosti ja bih napomenuo samo nekoliko reči.
Osnovni razlog za donošenje ovog zakona leži u činjenici da smo mi usvojili Nacionalnu strategiju zapošljavanja 2005. godine i da smo usvojili Nacionalni akcioni plan zapošljavanja za period 2006-2008. godine. Stoga ću ovom prilikom samo ukazati na neke od novina koje donosi predloženi zakon.
Mere aktivne politike zapošljavanja su definisane fleksibilno, razgraničenje poslova planiranja i utvrđivanja aktivne politike i njenog sprovođenja, o čemu su govorili i predstavnici Vlade, uvažena ministarka Verica Kalanović i moji prethodni govornici iz G17 plus, Socijalističke partije Srbije i ostalih predstavnika vladajuće koalicije, uvodi se nacionalni akcioni plan zapošljavanja kao centralni instrument planiranja aktivne politike zapošljavanja, uspostavlja se sistem za praćenje sprovođenja mera programa aktivne politike zapošljavanja, uvodi se sporazum o učinku Ministarstva i Nacionalne službe za zapošljavanje, predviđa se poseban podsticaj za pokrajinu i lokalne samouprave.
S druge strane, uvode se – individualni plan za zapošljavanje za nezaposlena lica, o čemu je bilo dosta reči, ukida se formalna obaveza prijavljivanja poslova Nacionalnoj službi za zapošljavanje za poslodavce, uvodi se i novi podsticaj za aktiviranje nezaposlenih lica koji su korisnici novčane naknade.
Novčana naknada se predviđa u visini od 50% prosečne zarade koju je radnik primio u prethodnih šest meseci, u trajanju od tri do 12 meseci, a, izuzetno, 24 meseca za one koji imaju dve godine do penzije.
Poštovane kolege, kada je reč o ovom predlogu zakona, dakle, o Predlogu zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, u pogledu ovoga poslednjeg što sam napomenuo, a to je naknada za slučaj nezaposlenosti i dužina isplate naknade za nezaposlenost, moram priznati iskreno, nije to nikakva tajna – Predlog zakona je u ovom delu restriktivniji u odnosu na postojeći Zakon o zapošljavanju.
Vlada je u obrazloženju Predloga navela da sredstva za pasivne mere odnose više od 80% ukupnih sredstava koja su na raspolaganju. Dakle, cilj ovog predloga je, kako se navodi i u obrazloženju Vlade, da se težište stavi na aktivnu politiku zapošljavanja, da se rad učini isplativijim i da ga prevashodno bude, pre svega.
U tom smislu za vođenje aktivne politike zapošljavanja uvode se i odgovarajući prateći i kontrolni mehanizmi. To su, kao što je napomenuto i rečeno u odredbama predloženog zakona – nacionalni akcioni plan zapošljavanja sa budžetskim planiranjem, i individualni plan zapošljavanja za svakog zaposlenog, akt o učinku, koji utvrđuje ministar koji je zadužen za poslove zapošljavanja, mislim na učinak Nacionalne službe za zapošljavanje, i ocenjuje sprovođenje akcionog plana zapošljavanja od strane Nacionalne službe za zapošljavanje.
Svakako da je dobro da se kao osnova svakog uspešnog i efikasnog rada postavljaju individualni i nacionalni planovi, kao i kontroli izveštaji. I svakako, nije dobro što će nezaposleni imati nižu nadoknadu.
Nažalost, mislim da je nastupio i čas našeg direktnog suočavanja sa stvarnošću, sa činjenicom od koje ne možemo pobeći i koju ne smemo i nećemo da sakrivamo od građana Srbije – da novca nema dovoljno, da je Srbiju zahvatila kriza, da se bez razvoja ekonomije, poljoprivrede, proizvodnje i svih vrsta usluga ne može ostvariti i stvarati socijalno poželjan ambijent!
Za ekonomski oporavak, poštovane dame i gospodo, kao preduslov su nam potrebne, stabilne političke prilike, pre svega, i dobri zakoni, koji su prvi i neophodni uslov za privlačenje stranih investicija, unapređenja regionalne ekonomske saradnje i napredak u procesu evropskih integracija, za pristup evropskim fondovima. Ali, pored tih stranih investicija, lično mislim, da i svi mi sami u okviru onoga što imamo možemo dobrom, planskom, organizacijom rada napraviti i stvoriti, tako što ćemo angažovati celokupni stvaralački, kreativni i kadrovski, potencijal.
Imamo mi, poštovane dame i gospodo, građani Srbije, mnogo sposobnih, odgovornih i vrednih ljudi koji znaju da rade. Ostavimo po strani političku, odnosno stranačku pripadnost. Ima mnogo pametnih ljudi i pametnijih i od nas koji smo ovde u ovom parlamentu, koji nisu politički angažovani, ali su puni znanja i stvaralačkog potencijala.
Dajmo šansu i tim i svim drugim pametnim ljudima i njihovom kritičkom mišljenju, na kraju krajeva, da bismo dali šansu privredi, ekonomiji naše zemlje, da bismo dali šansu Srbiji – mislim da drugog puta i nemam!. Ja vam zahvaljujem na pažnji. (Aplauz.)

Zahvaljujem, gospodinu Omeroviću.

Od prijavljenih predstavnika, odnosno predsednika poslaničkih grupa još nije govorila gospođa Marina Raguš. Izvolite, gospođo Raguš.

Gospođo Đukić-Dejanović, predstavnice ministarstva, gospođo Kalanović, dame i gospodo, pre nego što obratim pažnju na izuzetno značajan predlog zakona, čijem se provođenju zaista svi možemo samo da radujemo, jer bi to značilo da se jedna vrlo osetljiva i loše regulisana oblast dovodi u red. Moram da upozorim samo na par tehničkih stvari.
Verovatno da niste još svesni, tehnički pokušavamo da se osposobimo svi, ali poslanici kada govore nisu potpisani, tako da u prenosu vi de fakto i ne znate koji se poslanici obraćaju, pa se onda dovodi u pitanje i ovaj smart čip, koji je na kartici i koji bi trebalo na displeju da očitava podatke sa smart čipa. Pretpostavljam da je softverski problem, to se ne dešava.
Nadam se da će se to otkloniti, jer od početka zasedanja u ovoj zgradi parlamenta to nije rešeno. Znam da služba zaista danonoćno radi na otklanjanju svih sličnih problem, ali od izuzetne je važnosti, nas ljudi zovu primećujući to kao veliki nedostatak.
Takođe, moram još nešto da kažem, s obzirom na to da nisam imala pravo na repliku u pre podnevnom zasedanju, a negde sam se, gospođo Kalanović, pronašla prozvanom kada ste govorili o tome da, na osnovu kritike upućene s moje strane, oni koji su predstavnici nekadašnjeg režima do 2000. godine nemaju prava da pričaju o određenim prilikama nastalim posle ili nemaju prava da postavljaju određena pitanja zašto smo mi u ovakvoj situaciji. Ispravićete me ukoliko sam vas pogrešno razumela. Razumem vaš stav, to je vaše političko ubeđenje, vaša partijska platforma i to bi bilo razumljivo da vi ovde niste kao predstavnik Vlade, u funkciji ministra, a da ja nisam poslanik.
Ono što SRS radi proističe iz člana 99. Ustava države Srbije, a jeste izvedena funkcija nadzora rada Vlade, i te kako ćemo vam postavljati pitanja i trudićemo se da srpskoj javnosti ukažemo na sve ono što ste na kraju krajeva i vi radili kao opozicija do 2000. godine, pa između ostalog, vaš partijski šef je napisao ''ekonomiju destrukcije'', a mi planiramo da pišemo nešto slično od 2000. pa naovamo i to je naše pravo. Mi smo opozicija, pripadamo toj ideološkoj skupini, analiziramo, pokušavamo da skrenemo pažnju da bi život građana u Srbiji trebalo da izgleda mnogo bolji, mnogo lepši, mnogo plodotvorniji i dostojan čoveka, a on to nije.
S druge strane, nadam se da sve što mi upućujemo, a jeste kritika, nećete doživeti lično, jer nema razloga da to tako doživite, mi se ne poznajemo. Ovo bi trebalo da bude argumentovana kritika. Izaći ćete sa svojim podacima, pa da vidimo šta je najbolje činiti za državu Srbiju. Čini mi se da je vaš partijski šef juče u par navrata reagovao kao da je lično doživeo celokupnu kritiku i raspravu koja se juče vodila u Parlamentu, a zaista smo se svi složili da je bila ipak jako dobra, sve u svemu i u krajnjem zbiru.
Naravno da tu ima političkih uverenja i političkih boja, zaboga, mi smo svi predstavnici političkih partija i iznosimo ovde svoja politička uverenja, a građani to prosuđuju na izborima i to, pretpostavljam, da nije ništa sporno. Takođe, ono što bi srpska javnost isto trebalo da zna je da stav SRS nije svakako iracionalan pa da vas osuđuje za efekte svetske finansijske krize. Niko živi mnogo glasniji, mnogo moćniji u smislu kvalifikovanosti nije mogao da pretpostavi da će se tako nešto desiti u ovoj razmeri. Niko nije mogao ni da pretpostavi, niti može da projektuje kakvi efekti krize se očekuju u državi Srbiji.
Međutim, ono što jeste predmet kritike, jeste stanje ekonomije i stanje u državi Srbiji na današnji dan u svetlu finansijske krize. To je ono što mi pokušavamo da učinimo vrlo transparentnim, vrlo očitim i da vidimo gde se grešilo da se ne bi grešilo i dalje.
Izbori će biti, daće Bog, Srbija je toliko izbora imala da pretpostavljam da se vrlo izveštila i naučila, uslovno rečeno, i političkim žargonom i lažnim obećanjima i političkim trikovima, tako da narod u Srbiji, čini mi se da već može da prepozna kompletnu političku sliku i političku scenu u državi Srbiji.
Takođe, ono što jeste jedna od polaznih osnova moje stranke, pretpostavljam da ćete se vi složiti sa tim, jeste da u ovako osiromašenom društvu bitna stavka jeste obračun sa korupcijom, ali radikalan obračun sa korupcijom gde neće biti nedodirljivih, gde će se za svako ime i prezime za koje se utvrdi, van osnovane sumnje, da učestvuje u korupciji, da potkrada narod države Srbije, morati javno da se govori o tome.
Juče smo izneli primer ukrupnjavanja vlasništva ''Luke Beograd'' i pomenuli smo dve porodice, sada već, koje skoro da vladaju Srbijom. Jedan je gospodin Mišković, drugi je gospodin Beko. Tražili smo konkretne odgovore i to je nama signal da je Vlada rešila, pogotovo resorno ministarstvo, da se jasno odredi prema takvim novonastalim situacijama. Nama nije bilo jasno i mi smo to pred celokupnom srpskom javnošću izneli, kako to da neko ko ima of šor kompaniju sa 30.000 evra uloga može da plati akcije u vrednosti od 40 miliona evra, kako to da se stvaraju takvi monopoli da Srbijom vladaju dve porodice, pa smo naveli primer ''C marketa'', naveli smo primer ''Luke Beograd'', premer "Knjaza Miloša".
A ono što bi javnost u Srbiji sada trebalo da zna, SRS je na današnji dan uputila i zvanični predlog da se obrazuje anketni odbor u vezi kupoprodaje Poslovnog centra ''Ušće'' i izgradnje multifunkcionalnog centra ''Ušće''. I to je ono što mi kao opozicija možemo da uradimo. Dakle, na današnji dan zvanično je Skupština Srbije dobila ovaj predlog.
Ono što SRS obećava, jeste da će se pred očima javnosti konačno transparentno, vrlo plastično utvrditi – kako je moguće da se nekoliko puta menjaju urbanistički planovi, kako je moguće da se zemljište ili kvadratura od 30.000 kvadrata transformiše u kvadraturu od 180.000 kvadrata i da sadašnja vrednost znači 720 miliona evra. Imena koja se tu pojavljuju su, takođe, vrlo značajna za srpsku javnost i mi ćemo tu da damo svoj doprinos, jer mislimo da obračun sa korupcijom i organizovanim kriminalom pod okriljem države daje nama odgovore na sve.
Dakle, daje nam odgovore ko je to ko utiče na političku scenu u državi Srbiji, ko prekraja izbornu volju, na koji način se ovde donose političke odluke i tu će svi argumenti, želimo svi bolje narodu Srbije, da padnu.
Mi smo ovaj predlog da se obrazuje anketni odbor potkrepili konkretnim činjenicama, tražeći da Skupština izađe u susret, i drago mi je što je gospođa Đukić-Dejanović tu, da se obezbedi da se rad ovog anketnog odbora, za koji mislimo da će biti od izuzetnog značaja za državu Srbiju, proprati u direktnim prenosima, da kamere budu prisutne svakoga dana kada mi završimo zasedanje, posle 18.00 časova, iz prostog razloga što je to najgledaniji termin i javnost u Srbiji mora da zna šta se zapravo dešava u državi Srbiji, na koji način se zaista funkcioniše u ovoj državi.
Postoji gomila javnih tajni, ali vlast u Srbiji, režim u Srbiji ne želi da priča o tome. Zašto? E, došlo je vreme da mi saznamo ko je ''MK Kostić'', ko je gospodin Petar Matić, na koji način su se menjali urbanistički planovi, na koji način se sada planira još jedna zgrada pored poznatog Poslovnog centra ''Ušće'', kako je došlo do promene namene, kako je izigravan zakon, a mi treba da verujemo da će se zakoni u državi Srbiji provoditi.
SRS ima 3.000 strana dokaznog materijala. Tokom rada tog anketnog odbora, pred lice srpske javnosti izaći će svi. Mi obećavamo da ćemo ovoga puta isterati stvar do kraja i na čistac. Ovaj predlog je Srpska radikalna stranka, devet godina posle demokratskih promena i obećanja da će se ući u direktan obračun sa organizovanim kriminalom, monopolistima i korupcijom u državi Srbiji, pazite, opoziciona stranka, takođe, uputila gospodinu Ivicu Dačiću, predato je 2. februara 2009. godine, a 26. marta 2009. godine je obavljen razgovor sa zamenikom šefa kabineta gospodina Dačića na ovu temu. Zatim, predato je gospodinu Oliveru Duliću 9. februara 2009. godine, a 9. marta 2009. godine sa ovim je bio upoznat i predsednik Republike Srbije, gospodin Boris Tadić, Ministarstvu pravde, gospođi Snežana Malović, predato je 9. marta 2009. godine. Prvi čovek grada Beograda, gospodin Đilas, dobio je 31. marta 2009. godine.
Dakle, ono što smo očekivali jeste konkretna reakcija koja je izostala. Svi ovi ljudi će morati da odgovore baš pred ovim anketnim odborom zašto je izostala konkretna reakcija i konkretan odgovor svih ovih koji su bili upoznati sa, a pokazaće se, istorijskom pljačkom u državi Srbiji. Ovo će biti samo početak. Imamo 3.000 stranica dokaznog materijala za Poslovni centar "Ušće", imamo i dokazne materijale za Miškovića i Beka. Ono što jeste naš doprinos i što će biti naš doprinos, a mislim da ćemo time pomoći i vama na vlasti, ali ćemo očekivati odgovor zašto se to do sada nije uradilo.
Juče ste čuli za ''Luku Beograd'', to je stara priča. Imate Izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije, od februara 2008. godine, nečuveno je da se nije reagovalo u tom smislu, pa da vidimo zašto se konačno vlast nije uhvatila u koštac sa organizovanim kriminalom koji seže do najviših vrhova države, pa ćemo videti zašto se ljudi otimaju za vlast u Beogradu, šta vlast u Beogradu konkretno znači i ko stoji iza određenih političkih, uslovno rečeno, varijanti u okviru režima gospodina Tadića, koji to centri moći upravljaju životom u Srbiji.
Mislim da će to biti vrlo transparentno, od odnosa Skupštine prema tom anketnom odboru, da li će postojati kamere, da li će biti direktnog prenosa, to će biti definitivan odgovor srpskoj javnosti da li država Srbija namerava da se obračuna sa korupcijom i organizovanim kriminalom ili ne. To će, nadalje, svima nama biti odgovor na ono osnovno pitanje – da li uopšte treba da imamo parlament, da li treba da donosimo zakone kada zakoni važe samo za određenu kategoriju, u sve većem procentu osiromašene populacije u Srbiji, kada ćemo dokazati konkretno. Prema tome, 3.000 stranica dokaznog materijala postoji da se na svakom koraku uzurpira ono što je zakonska obaveza.
To je samo tek jedan aspekt i u prvom delu izlaganja ću da koristim samo ovo vreme kako bih nagovestila da pretpostavka za priču o svim ovim zakonima jeste pretpostavka da živimo u društvu koje ima funkcionalnu privredu, koje nema dug od 30 milijardi dolara, koje ne trpi štete od jednostrane primene Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU u iznosu od 267 miliona evra. Pretpostavka je, da smo na vreme obratili pažnju, da je moglo da se desi da država Srbija uđe u recesiju, međutim, zakasnilo se sa određenim merama, to je naše političko uverenje.
Vrlo brzo ćemo biti ili potvrđeni ili demantovani, ali ono na šta ćemo skrenuti pažnju u mom sledećem izlaganju jesu konkretni podaci do kojih smo došli uporednom analizom podataka do koje smo mogli da dođemo tako što smo tragali po određenim sajtovima određenih grupa koje su se bavile, recimo, procentom invalida po gradovima u Srbiji.
Ono što nas zaprepašćuje jeste da baza podataka ipak nije ažurirana na način na koji smo očekivali da jeste, pa da slika bude mnogo prihvatljivija i jasnija kada već govorimo o ovako važnom setu zakona. A ono što je značajno u celoj ovoj priči jeste da nam odgovorite – da li će ovi zakoni biti primenjivani na teritoriji Kosova i Metohije?!
To je pitanje koje će SRS da ponavlja svaki put kada se na dnevnom redu nađe predlog bilo kog zakona. Zašto? Zato što će odgovor na to pitanje nama dati odgovor da li je država Srbija pod protektoratom ili nije, da li država Srbija upražnjava sve one atribute državnosti ili ne. U odnosu na to, imamo odgovore na sva buduća pitanja.
Dakle, kakva nas budućnost čeka? Hvala vam.

Zahvaljujem, gospođo Raguš.

Prelazimo na rad po redosledu narodnih poslanika kako ste i prijavljeni po tač. 26. i 27.

Gospodin Riza Halimi nije ovde.

Reč ima gospođa Aleksandra Janković.

Gospođa ministar Kalanović je rekla da u Srbiji danas ima 758.387 nezaposlenih. Pitanje je kakva će cifra biti za mesec dana, pošto se predviđaju nova otpuštanja od najmanje 10.000 ljudi, a kada prođe par meseci i dođe više nego tegobna jesen, onda ćemo osetiti svo nezadovoljstvo naroda kome su izneverena sva očekivanja i uskraćena sva prava, pa i pravo na rad.
Znate, u psihoterapiji postoji jedan princip koji je primenjiv i ovde. Često je mnogo važnije ko i kako govori, nego šta govori. Sadržaj može da bude lep, a ishod poražavajući.
Gospođo Kalanović, kako da imamo poverenje u vas i u ministra Dinkića posle svega što ste rekli i uradili? Naravno da niko normalan ne bi mogao da bude protiv zakona koji za cilj ima ostvarivanje, kako piše – najvećeg mogućeg stepena zapošljavanja kroz stvaranje efikasnog i fleksibilnog zakonskog okvira za obavljanje tih poslova, ali u situaciji kada niko novi nije dobio posao, osim po partijskoj liniji ili po liniji nepotizma, a posao gubi najmanje 10.000 ljudi mesečno, priča o smanjenju nezaposlenosti zvuči kao još jedna bajka gospodina ''Mlađena Minhauzena''.
Samo kada bi nam ovaj ministar, zvani "hiljadu evra", jer mu je to omiljena novčanica bila i za akcije i za zamenu "staro za novo", a sada je verovatno kao podloga ili kao pozadina, gde samo fali još slika njegova, još, recimo, mogao da objasni kako će da realizuje član 78, po kome korisnik novčane naknade ima pravo na zdravstveno, penziono i invalidsko osiguranje za vreme ostvarivanja prava na novčanu naknadu. Osnovica za to je iznos novčane naknade. To je super, da ima i para, ide i staž i osiguranje, ali ako i vi i Nacionalna služba kažete da sa martom ima 758.387 lica na evidenciji nezaposlenih, ako isplate kasne mesecima, odakle će ministar ekonomije, koji je sam sebe proglasio najboljim ministrom na svetu, taman da je i Hudini ili da je alhemičar, obezbediti novac i koliko je za to mesečno potrebno iz budžeta?
Pošto ste vi iz izvršne vlasti, vidim, smešljivi, a po dopuštenju osobe u ulozi predsednika učinili ste i presedan u međunarodnom pravu demokratskih zemalja tako što ste prekrojili načelo odvojenosti izvršne, zakonodavne i sudske vlasti, pa sada vi kao izvršna vlast donosite leks specijalis, kontrolišete zakonodavnu vlast, što je stvarno potpuno paradoks, očigledno je da nemate baš najbolji kontakt sa realnošću.
Da samo malo pogledate kroz prozore tih svojih službenih automobila ili da se kojim slučajem odlučite da prošetate ovim gradom, videli biste ovu čuvenu igru skrivanja koja se odvija po ulicama, tipa Bulevara kralja Aleksandra, gde ljudi beže, sklanjajući ove papirne kutije i ove tzv. ''hauba butike'', kada naiđe policija, koja sama, kada niko ne vidi, kupuje od istih tih uličnih prodavaca, jer im je takva kupovna moć.
Videli biste i ljude koji su postali višak tokom vaših privatizacija i uspešnog razvoja tržišne ekonomije, koji su dostojanstvo i profesionalne kvalifikacije upakovali u lako sklopive kartonske kutije. Profesori, inženjeri, pa i lekari, tu ima više visokokvalifikovanog kadra nego kod vas u Vladi.
Ovim zakonom predviđena je neka kvalifikacija ili dokvalifikacija nezaposlenih osoba za deficitarna zanimanja na tržištu rada radi povećanja stepena njihove zapošljivosti. Možda su se ovi ulični prodavci samoinicijativno prekvalifikovali, pa zašto ih onda jure organi reda kada vrhovni organ ove zemlje, gospodin Tadić, okrenuvši svoj lepši profil u "Utisku nedelje", sa ushićenjem glasa za mladog nezaposlenog lekara koji je medicinski fakultet završio sa prosečnom ocenom preko 9, a sada se vratio u srednju medicinsku, da se prekvalifikuje. Ako je već bio tako egzaltiran svetlim primerom nezaposlenog mladog intelektualca, slučajem koga bi se svaki normalan državnik postideo, što se onda on ne bi prekvalifikovao, pa se, recimo, se vratio u doba kada je prodavao lutkice i suvenire koje mu je supruga pravila?
Da li je najbolje, recimo, da kada sa 50 godina ostanete bez posla, odlučite da se vratite u vrtić, jer po usvojenom Zakonu o zabrani diskriminacije, niko ne može da vam uskrati pravo na obrazovanje, te da onda lepo tako podetinjeni dođete u Nacionalnu službu za zapošljavanje i sa ovim ostarelim i okorelim kadrovicima napravite "brend nju", pošto vi uglavnom engleski govorite, individualni plan zapošljavanja u roku od 90 dana? Naravno, u slučaju da vas prethodno neko ne strpa u "Lazu" ili neku sličnu instituciju.
Skupštinu ste vi potpuno obezvredili. Pokušavate da narod nahuškate na poslanike i to uglavnom na one iz opozicije, koji stvarno ozbiljno i odgovorno rade, ali nažalost, nisu po meri stranih sila koje bi preko ''žutih'' tastera da uspostave dvopartijski sistem, pod kompletnom kontrolom. Kada ukinite državno finansiranje opozicionih stranaka, ostaće samo da tajkuni kupe Parlament, rasporede par likova koji su po njihovoj meri, a da predsednik Tadić, recimo, angažuje svoje učenike, to je imao običaj koji su lojalni, i da prepišu zakone EU i to bez prevoda. Šta ima veze, ako Tadić kaže da Parlament treba da ima 125 poslanika, što nije u skladu sa Ustavom, onda i službeni jezik u Srbiji može da bude engleski?!
Ne treba se držati zakona kao pijan plota, govorio je onaj JBT e, sad, od tog JBT ostao je BT, tačnije, izrastao je BT koji kaže – ne mora ni Ustava! Ne smete da izađete među ljude ili vam se taj zahtevni narod gadi, jer stalno ima neke prigovore, pa ministar ekonomije više ne treba da se meša u privatizacije, jer je sve propalo čega se gospodin Dinkić dotakao, od privatizacije RTB "Bora", JAT-a, rušenja ''koncesije'', tu je jedino bio uspešan, mislim u rušenju, uz zamalo poništeni gasni aranžman, a ne veruje mu se ni što se zapošljavanja tiče, kakvu sigurnost ovom narodu nudi čovek koji nijedno svoje obećanje nije ispunio.
Pošto nećete da čujete svoj narod, ja ću vam pročitati, recimo, par komentara i to na TANJUG-ovu vest od 20. februara 2009. godine, kada je Vlada u skupštinsku proceduru uputila Predlog zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, imali ste prilike da ste Vlada koja je u kontaktu sa javnošću pročitali biste, ovako moram ja da vam pročitam, kaže, početak:
– Prvi komentar – ma da, prvo hoće da nam dele otkaze, a sada hoće da zapošljavaju, jer, kao, ima puno nezaposlenih, ovo toliko smrdi da osećam kroz monitor. Izvinjavam se, kaže Aleksandar.
– Druga stvar – dakle, ministar određuje kvotu koju mora da postigne nacionalna služba za ''nezapošljavanje''. I, šta kada ista to postigne, da li se ukida, smenjuje glavni i odgovorni urednik? Teško, pošto iz ove ''gej'' 17 plus, to sam ja dodala, hoće li to biti gledano na nivou lokala ili na nivou Srbije, pa kada se u Beogradu ili Novom Sadu zaposli preko kvote, a u Surdulici i u Šidu niko, onda u proseku – sarma!
– Slušajte sledeći komentar – šta je sa gomilom ljudi koji zvrje na birou i nisu nezaposleni. Hoće li oni dobiti tih 50% prosečne zarade dok ne pronađu posao? I oni moraju da žive. U durim zemljama EU nezaposleni od 18 imaju socijalnu pomoć dok ne nađu posao. Ovde je normalno da ne dobijaju ništa i da žive sa roditeljima koji u zavisnosti od milostinje njih izdržavaju, ponegde i dok ne umru. Država tim istim nezaposlenima sa nula prihoda potražuje novac za sve moguće stvari, pa i za vađenje ličnih dokumenata koji su najskuplji u EU. Ne može se stimulisati proizvodnja i potrošnja, ako se ne može kupiti ni ono osnovno, odnosno ono što se jede.
Mislim da je Vlada uradila vrlo malo na smanjenju siromaštva, iako je poslednje glasanje bila velika opomena, neće više izgleda biti ni glasanja, da je Srbija duboko podeljena i da je borba protiv siromaštva broj jedan. Umesto da ste se skoncentrisali na to, čitamo kako je jedan batinaš dobio milione, čitamo o krađama, upravnim odborima, gomili malverzacija, dok se sa socijalno ugroženim stanovništvom ne radi ništa. Završetak, ova vlada ne radi ništa! Zanimljivo je da je reč o nezaposlenom, urbanom sociologu koji ima 30 godina.
– Dalje, odlično, prvo podignu starosni prag za penziju generacija koja živi na bensedinima, da ne pričam zašto bensedini, svi valjda znaju šta smo sve preživeli devedesetih. Sada kada su otkazi počeli da pljušte kao kiša, oni smanjuju maksimalno trajanje nadoknade na 12 meseci. Diplomirani mašinski inženjer, 59 godina, zna da radi na kompjuteru, zna engleski, odlično poznaje svoju struku, nije krao pa nema kapital, sada ostaje bez posla. Šta će on da radi do penzije? Kome on treba? Može on da napravi sto planova, zna da ih napravi, ali ga niko zaposliti neće. Brzo prođe 12 meseci, a penzija je daleko.
– Sledeći, ma te beneficije se odnose na njihove partijske kadrove (dakle, na vaše) koji kao fol daju otkaz, uzmu lepe otpremnine, pa se posle toga opet zaposle u nekoj lagodnoj državnoj službi. U Vranju imamo Dinkićev izum, ljudi se pod pretnjom otkaza prekomanduju iz "Jumka" u "Zamber" (je li tako, pitam kolegu iz Vranja, samo da potvrdi) proviziju podele odabrani, a firma propada, a 800 radnika se nađe na ulici bez ikakve otpremnine ili nadoknade. Ovaj zakon sigurno se ne donosi zbog njih.
– Da završim, možda sa ovim, sramota, Vlada ovim predlogom smanjuje prava nezaposlenih, praktično smanjuje na 80% od minimalne zarade naknade za nezaposlene, iako je to do sada bilo 100% od minimalne zarade! Smanjuje se pravo na dužinu primanja naknade za nezaposlene. Vlada tim činom smanjuje samo troškove i stvara lažan utisak o smanjenju nezaposlenosti na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje.
(Predsednik: Hoćete li završiti?)
Završila bih ja kada bih pročitala još par hiljada ovih komentara, ali pošto za to nemam vremena, mislim da ćete se sa tim komentarima uskoro uživo sretati na ulici! (Aplauz.)

Gospodin Kenan Hajdarević ima reč. Izvolite.

Poštovana predsednice, gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, u 2009. godini ušli smo sa ogromnom partijskom državom a slabom privredom. To je posledica brzog rasta broja zaposlenih u javnoj lokalnoj administraciji. S toga, gospođo ministarko, danas kada ste govorili o broju zaposlenih, možda je trebalo da analizirate broj zaposlenih u poslednjih nekoliko godina i videli biste da je broj zaposlenih u javnom sektoru, odnosno u državnoj lokalnoj administraciji rastao, dok je broj zaposlenih u privredi opadao, odnosno da je pad zaposlenih u privredi u prethodnim godinama puno veći, odnosno brži nego što je bio rast u javnoj administraciji.
Ako govorimo o Predlogu zakona o zapošljavanju, možemo da govorimo o potrebnom, ali ne i dovoljnom uslovu, kako bi se izborili protiv nezaposlenosti.
Ključni problem kada je u pitanju položaj nezaposlenih na tržištu rada, pre svega, u nerazvijenim opštinama su slaba ponuda radnih mesta u proizvodnim delatnostima, mali broj malih i srednjih preduzeća, orijentisanost privatnog sektora prevashodno ka trgovini i ugostiteljstvu, neusklađenost obrazovnog sistema sa zahtevima tržišta rada, rad na crno, nedostatak industrijskih zona u tim opštinama, kao i tehnološki viškovi.
Iz svega navedenog smatram da je trebalo u članu 28, koji govori o savetu za zapošljavanje na lokalnom nivou, da govorite kao organu koji mora da se formira, jer i lokalne samouprave moraju da preuzmu određenu odgovornost za proces zapošljavanja, odnosno da lokalne samouprave ne rade samo na zapošljavanju kada treba da povećaju svoju birokratiju, već i da stvaraju i učestvuju u stvaranju mesta u privredi.
Takođe, ako govorimo o aktivnoj politici zapošljavanja, što je dobro predviđeno ovim zakonom, rekao bih nekoliko primera koji su se u praksi pokazali kao veoma loši i koje bi trebalo da ispravi u narednom periodu Nacionalna služba za zapošljavanje. Prevashodno mislim na komplikovanu dokumentaciju za programe, što dodatno destimuliše poslodavce da koriste ove programe. Ako govorimo o programu, na primer, o samozapošljavanju i programu novog zapošljavanja, vidimo da neki obrasci govore, između ostalog, da je neophodan dokaz o vlasništvu nad nabavljenom opremom, plaćeni računi adresirani na ime podnosioca zahteva ili ugovori o kupoprodaji opreme overeni u sudu ili opštini.
Zamislite čoveka koji se 10 ili 15 godina bavi građevinom, ima neku skelu, koji ima neku bušilicu i sada ako hoće da se prijavi, da više ne radi na crno i traži da koristi ovaj program samozapošljavanja, on mora da donese neki fiskalni račun ili račun na njegovo ime da je to pre 10, 15 godina kupio. Ali, ako to ne donese, u napomeni kaže da ako ne posedujete neki od navedenih dokumenata, ugovor se neće potpisati.
Mislim da ovo treba da ispravite.
Takođe, kada govorite o programu za stručno osposobljavanje u svojstvu pripadnika volontera i pripravnika praktikanta, treba malo da vodite računa i o kvotama koje dajete pojedinim ograncima Nacionalne službe za zapošljavanje, pa tako i ogranak koji pokriva četiri opštine: Priboj, Prijepolje, Nova Varoš i Sjenica, dobije 24 moguća, a u te četiri opštine ima 20.460 nezaposlenih, od toga sa sedmim stepenom 412 i sa šestim stepenom 487 nezaposlenih, a za godinu dana dobijemo kvotu od 24. Ono što je najgore, kada se dobije ta veoma mala kvota, dođe dopis iz Ministarstva kako je neophodno obustaviti sve aktivnosti vezane za realizaciju programa pripravnika, pripravnika volontera i praktikanata po konkursu objavljenom 18. marta .2009. godine – o daljim aktivnostima bićete pravovremeno obavešteni od Ministarstva.
Ukida se ono što je bilo objavljeno kao konkurs 18. marta, a već danas ili juče dobijamo nove informacije, kako će Vlada u narednom periodu da zaposli novih 1.000 ili ne znam koliko pripravnika. Postavljam pitanje – da li je to nešto novo ili ovo staro ulazi u novi oblik?
Takođe, ako govorimo o ovom zakonu, neophodno je da kažemo da se ovim zakonom, član 104. kaže, da će svi oni koji su ostvarili neke prinadležnosti po ranijem zakonu to i da ostvare, ali u prethodnom periodu je bilo takvih slučajeva da se pojedincima koji primaju naknadu od zavoda za zapošljavanje obračunavala naknada umanjena za 20% zbog nekog novog zakona, pa Ministarstvo, odnosno Nacionalna služba za zapošljavanje, umesto da prizna grešku i vansudski se poravna sa takvim osobama, već dolazi do sudskih troškova i na taj način pojedinci ostvaruju svoja prava.
Na kraju bih nešto rekao o obrazovanju. Mislim da je obrazovanje jedan od glavnih generatora buduće nezaposlenosti na području Republike Srbije, odnosno da je neophodno da postoji jedna tešnja veza između institucija obrazovanja i institucija koja se bave zapošljavanjem. Bićemo svedoci veoma brzo, možda već za dve-tri godine, da na zavodu za zapošljavanje imamo veliki broj mladih ljudi, čak i sa završenim fakultetima, koji neće moći da nađu adekvatno radno mesto zbog neadekvatnog obrazovanja, odnosno zbog obrazovanja na onim fakultetima čijih kadrova imamo sasvim dovoljno. Hvala. (Aplauz.)