SRS smatra da je ovo vrlo značajna tema koja je zahtevala možda duži period javne rasprave i uključivanje svih onih koji su godinama na određene načine davali doprinose boljem sagledavanju razvoja turizma u Srbiji. Uopšte nije jasno kako to da država Srbija toliko malo prihoduje od turizma i na koji način su fantastične lokacije potpuno devastirane ili zapostavljene. Jedna od tih, govorili su malopre, jeste Fruška Gora, za koju, pretpostavljam da ćete se složiti svi, da je bolna tačka svih nas. To je ipak mala Sveta Gora, koja je mogla da doprinese i duhovnoj, i istorijskoj, i kulturnoj i turističkoj slici Srbije, ali, nažalost, država nije smatrala za shodno da uloži značajna sredstva kada je reč o Fruškoj Gori.
Nije jasno, šta je onda strategija razvoja turizma u Srbiji. Međutim, ono što smo se potrudili da uradimo za ovu raspravu, očekujući ovlašćenog predstavnike da učestvuje sa nama u ovom dijalogu, jeste da prikupimo i određene naučne radove koji su nam pomogli, prvo, da razumemo na koji način su sve te međusobno discipline povezane, pa samim tim i resori. Zato je ovde trebalo, ukoliko je već prioritet ekonomski oporavak zemlje i ukoliko je prioritet ublažavanje efekata svetske finansijske krize, da sedi nekoliko resornih ministara, ali ovo je odgovor na koji način država Srbija vidi turizam kao vrlo profitabilnu oblast za jednu državu kakva je Srbija.
Mi smo tako konsultovali rad Branislava Gulana, zahvaljujući opet Privrednoj komori Srbije, za koju vidimo da se 2013. ruši tradicija duga 150 godina, i ovaj naučni rad je bio predstavljen na međunarodnom kongresu u hotelu ''Planum'', i u hotelu ''Hajat'', vrlo značajan za nas, zato što govori o nečemu što mi smatramo celishodnim i vrlo važnim, a tiče se i privrede, ekonomije i turističke ponude, a to je upravo veza agrobiznisa ruralnog turizma u Srbiji, za koji smatramo da je nepravedno zapostavljen.
Ono što možemo da detektujemo, to je samo nekoliko manifestacija, ali strategijskog promišljanja u ovoj oblasti, čini se, da nema. Da je ovlašćeni predstavnik tu verovatno da bi nam dao još poneku informaciju.
Zato mi mislimo da je konkretno i ovaj predlog zakona poguban, pogotovo kada je reč o agrarnom razvoju određenih lokalnih zajednica.
Međutim, da se vratimo na sam naučni rad. Mislim da javnost u Srbiji treba da ima ovakve informacije, makar od poslanika i predstavnika opozicije, ako ne od predstavnika vlasti. Počeću od kraja koji je, čini mi se, vrlo značajan, da bi prethodna slika bila potpuno jasna.
Dakle, na osnovu određenog istraživanja, zaključak je bio da je Svetska turistička organizacija preporučila Srbiji da razvija ruralni, odnosno seoski turizam. Evropska agencija za rekonstrukciju je finansirala dva projekta sa ciljem da stanovnike, recimo, istočne i južne Srbije informiše o velikim mogućnostima za bolji život kroz razvoj seoskog turizma, ali ne znamo kako je država Srbija podržala efekte ovih projekata, jer da bi određena oblast bila razvijena u smislu turističke ponude država mora da investira ili makar da podrži određeni razvoj.
U ovom naučnom radu izneta je činjenica da od svih zemalja u Evropi koje se bave seoskim, odnosno ruralnim turizmom, Srbija definitivno ima najbolje uslove. Hajde da vidimo da li Srbija ima i najbolje efekte, kada je reč o razvoju seoskog turizma.
Činjenica je da je ponuda ekobiznis turizma u Srbiji ipak iz godine u godinu sve prisutnija, da je ipak procenjeno da ova grana turizma, odnosno ruralno seoski turizam može da bude izvanredan potencijal, ali nije najjasnije šta je strategija razvoja ove grane turizma, koje bi trebalo da budu i materijalno tehničke pretpostavke i finansijski okvir za razvoj seoskog turizma, jer se to direktno dovodi u vezu sa razvojem, recimo, poljoprivrede i svega onoga što sama grana poljoprivrede sa sobom vuče.
Ispravite me, u stvari, ne znam ko bi mogao da me ispravi, možda gospodin Novaković, ali nije vlasan u ovom kontekstu, nažalost, ovlašćenog predstavnika nema, ali čini nam se da je poljoprivreda, bar na osnovu rezultata ostvarivanja i rada u okviru ove grane u državi Srbiji potpuno marginalizovana.
Ono što bi, ali samo kroz naučan rad i naučni rad o kom mi ovde govorimo, trebalo da bude korist od ruralnog turizma i da vidimo šta je sve država Srbija izgubila nemarnim i neodgovornim odnosom prema ovoj oblasti privrede, dakle, ako bi jedno ruralno domaćinstvo imalo dve sobe sa po dva kreveta, izdavalo ih strancima 200 dana godišnje, po ceni od samo 20 evra za jedan pun pansion i ukoliko to sve pomnožite, a matematika je vrlo tačna i precizna, dobijate cifru od 16 hiljada evra prihoda.
Isto, treba imati u vidu da najveći deo troškova predstavlja hrana i piće koje naš seljak uglavnom sam proizvodi, što će reći da nema više odlazaka na pijacu, troškova za benzin, zakupljivanja tezgi i gubljenja vremena, sve ide na sto ispred njegovog klijenta, odnosno turiste, a kada bi se to preračunalo na Srbiju u kojoj polovina stanovništva živi u selima, pa se može reći da u njoj ima i do milion seoskih domaćinstava, zvanična cifra je 778 hiljada, kada bi se samo 10% tih domaćinstava bavilo turizmom, to bi za Srbiju značilo dodatni prihod od 1,6 milijardi evra. Međutim, odmah se postavlja pitanje zašto bi jedno domaćinstvo imalo samo dve sobe i četiri ležaja za izdavanje? Pošlo se od te pretpostavke u ovom naučnom radu. Već danas ima domaćinstava koja imaju po desetak i više ležajeva. U srpskim selima odmor bi bio odličan i zimi, tamo gde ima snega, pa bi boravak bio moguć tokom čitave godine. Dakle, turistički kapaciteti bi mogli da budu u potpunoj funkciji tokom svih godišnjih doba. Dalje se navodi da stranci potroše mnogo više od 20 evra dnevno, ako su zadovoljni uslugom i ako im se ponudi kvalitetna roba. Na kraju, zašto bi se samo 10% stanovnika ruralnih područja bavilo turizmom? Zašto to ne bi bilo 30% ili više? Ovo je upravo pitanje za državu.
Dakle, ovakva korist, ne samo za ljude koji su stanovnici tih određenih područja, a ukoliko bi se ulagalo u ta područja, samim tim bi se digao nivo razvoja tog područja i onda ne bismo imali migracije stanovnika iz tih sela u gradove, kao što je slučaj sada da imamo potpuno mrtve sredine, zato što mlađa generacija u potrazi za dobrim poslom napušta sela i dolazi u gradove. To bi, takođe zaustavilo i belu kugu u Srbiji, jer u njoj svake godine nestane po jedan grad. Naime, 40 hiljada stanovnika više umre nego što se rodi.
Razvijeni ruralni turizam, što je vrlo značajno, i zato je bilo vrlo bitno da gospodin Mlađan Dinkić, ministar ekonomije i regionalnog razvoja, bude prisutan, pokrenuo bi čitavu privredu, od poljoprivrede prerađivačke, građevinske industrije, industrije građevinskog materijala, opreme za domaćinstva, saobraćaja, trgovine, kao i veliki deo neprivrednih delatnosti.
Kao što vidite, rasprava o ovakvom predlogu zakona ne može da dotakne samo jednu oblast, a ukoliko vlast ima nameru da ekonomski oporavi državu Srbiju, jer je to obećala još 2000. godine, onda bi tu trebalo da sedi nekoliko predstavnika vlasti i mi bismo imali kompletnu priču. Ovako, ova rasprava se svodi na besmislenu raspravu u smislu provođenja zakonskih načela, tako što će neki poslanici učestvovati, najčešće neće biti prisutni, drugi će čitati novine, a građani će se pitati čemu rasprava kada dve trećine poslaničkih potencijala nije u skupštinskoj sali kada govorimo o ovako važnim temama kao što je Predlog zakona o turizmu.
A, šta je sve to što država Srbija gubi potpuno neodgovornom politikom planiranja? Ono što bi trebalo da bude isto jedan od značaja, a tiče se, naravno, razvoja turizma u Srbiji, najbolji dokaz iskorišćenosti potencijala je predviđanje generalnog sekretara Svetske turističke organizacije da će u svetu 2020. godine biti oko 1,6 milijardi stranih turista godišnje, što znači povećanje za više od 100% u odnosu na 2003. godinu. Inače, treba ukazati na to da u svetu već nekoliko poslednjih godina postoji trend širenja turizma ka unutrašnjosti kontinenta, a to su na prvom mestu sela.
Zbog svega toga danas u svetu postoji turizam koji se naziva seoski. U Evropi prednjače Francuska, Italija, Španija, Švajcarska, Austrija. Hajde samo odokativnom metodom da uporedimo sela, recimo, Francuske i Španije sa ruralnim turizmom u Srbiji. Kategorije potpuno neuporedive, u smislu održavanja infrastrukturne, opremljenosti, proizvodnje hrane, ponude, organizovanog dolaska, organizovanog odlaska, jednostavno, ovde nema strateškog planiranja.
Treba podsetiti da je nekadašnji ministar turizma najavio na otvaranju Međunarodnog sajma turizma u Beogradu, recimo, 2003. godine, to nažalost nikada nije zaživelo, već je bilo jedno puko obećanje, da će Srbija turiste brojati milionima, prihod od turizma milijardama evra, jer je trend u svetu putovanje ka manjim grupama ka selima i banjama. Ukupan budžet za turizam, recimo, u Srbiji za 2007. godinu bio je 4,08 milijardi dinara, što je bilo 3,5 puta više nego prethodne godine, tj. 2006. godine, ali nismo sigurni da su efekti ulaganja i ovog, sa sigurnošću možemo da tvrdimo, nenamenskog trošenja, išli u skladu sa porastom turističke ponude.
Ali, mi smo slepi za to, nemamo povratnu informaciju na koji način se ulaže u određene regije, koji su to projekti, ko su nosioci projekata. Planiralo se da se uloži u planinski rečni turizam, jezera i banje, oko tri milijarde dinara, da se podjednako vodi računa o nacionalnim i lokalnim projektima. Plan je bio da država ulaže u Srbiju i infrastrukturu, privatni sektor, ugostiteljske objekte. U 2007. godini u Srbiji su se očekivali prihodi od turizma od 500 miliona dolara, što je za 100 miliona dolara više nego, recimo, 2006, a bio je cilj da se do 2010. godine od turizma ostvari prihod od milijardu dolara.
Ono što bi ovde bio vrlo značajan podatak da čujemo – koliko se ulagalo i koliko prihodovalo od turizma od 2000. godine, pa naovamo i koje su to turističke lokacije koje su doživele svoj preporod i samim tim turističke grane.
Kada već govorimo o vrlo značajnoj oblasti seoskog turizma, za koji SRS smatra da je jedna od vrlo značajnih turističkih grana, upravo zbog toga što je poljoprivreda jedna od najznačajnijih oblasti koja je, očigledno, nečijim interesom, ne srpskim, marginalizovana.
Vrlo je značajno da pomenemo neke ruralne manifestacije, koje su, nažalost, tek samo manifestacije. Ne vidimo da će tu postojati neko plansko planiranje, u smislu bolje i efektivnije ponude. Ono što je Svetska turistička organizacija preporučila Srbiji, u smislu ruralnog razvoja, tiče se naše istorije, srpske, autentične, tradicionalne, koja je izuzetna i koloritna, bogata. Nemamo čega da se stidimo, a očigledno da je neko procenio da o tome ne treba da se priča.
Ono što je vrlo značajno i što treba negovati, potrudićemo se kao stranka da se u tom smeru samo ide, i zaista ćemo želeti da što mlađe generacije učestvuju u ovome, jer mislimo da na najbolji mogući način država može da se predstavi tako što će očuvati tradicionalne i istorijske vrednosti, a prikazati ih na prihvatljiv marketinški način. Dakle, to bi trebalo da bude naše lice i naličje. Ne vidimo trend ili ideju da država Srbija zaista želi da predstavi ono što mi jesmo, a što se nekako kontinuirano izvrgava i podvrgava ruglu u određenom delu zajednice, a da mi pri tom vrlo pomažemo u tome.
Danas kada se govori o ruralnom turizmu najčešće se stvara film ili slika, a to su priroda, šatori, muzika i naravno, ''bermudski trougao'' u okviru kojeg se ljudi izgube posle vrlo naporne poslovne nedelje ili poslovnog perioda. Najbolji primer toga je, recimo, Sabor trubača u Guči, koji se održava svake godine početkom avgusta. Onda, krajem avgusta, svake godine, u Vlasotincu se održavaju tradicionalni dani ''Vinskog bala'' u čast boga Bahusa, odnosno Dionisija. U Aleksandrovcu se održava ''Župska berba'', a posećuju je gosti sa Krfa, sa kojim je ovo mesto u bratstvu. Tu treba dodati Sabor frulaša koji se svake godine održava krajem jula i početkom avgusta u selu Grljan kod Zaječara.
Dalje, postoji jedna šetajuća manifestacija ove vrste, zove se ''prela i posela'' i mislim da smo potpuno uvereni da dobar deo građana koji prati u direktnom prenosu ovu raspravu za ove mnoge manifestacije možda čak i ne zna, a želeli bi da znaju. Tu je i ''Kobasicijada'' u Turiji, koja se održava početkom godine, gde se gostima prikazuje sve ono što meštani znaju. Na Zlatiboru se početkom godine održava manifestacija pršuta. Neke od ovih manifestacija su u lokalne varošice prizvale i svet, pa je Zlatibor domaćin manifestacije ''Svetski dani hrane''.
Onda, letnje manifestacije u ruralnim sredinama su, recimo, ''Dani šljive'' u Osečini. I za ljubitelje životinja organizuju se neke manifestacije.
Možemo da zaključimo da su te manifestacije uglavnom, i svi mi koji imamo tog lokalnog iskustva, odnosno iskustva u upravljanju lokalnom zajednicom, zahvaljujući dugoj tradiciji, zahvaljujući žiteljima tih lokalnih sredina i njihovoj umešnosti da to provode i ne prekidaju dugu i respektabilnu tradiciju.
Pitanje u smislu ovog zakona, koji lokalnim zajednicama zaista izbija određene nadležnosti, jeste – kako će sve te manifestacije da se održe, pogotovo što je podrška od strane opština ili grada prekopotrebna da bi se ovakve manifestacije održavale, koje zaista znače za život naših građana u tim lokalnim sredinama. Isto tako, trebalo bi da znače i za sve nas.
Ono što je izuzetno značajno, a, takođe je, tema ovog naučnog rada, zahvaljujući nekim našim naučnim radnicima možemo da sagledamo nešto što nemamo prilike tako često da vidimo, osim u "Žikinoj šarenici" i ponekom sadržaju u toku nedelje, recimo, na nacionalnom servisu, a jeste veza poljoprivrede i ruralnog turizma. Oko 90% teritorije Srbije, zamislite, čine ruralna područja, u kojima polovina stanovnika živi. Ta područja su bila dosta zanemarena kako u razvoju, tako i u korišćenju ruralnog turizma, tako da predstavljaju potpuno neiskorišćenu šansu. Nije jasno zašto je ovo ovako.
Neophodan zaokret u korist politike ubrzanog ruralnog razvoja trebalo bi da stvori uslove boljeg života na selu, odnosno u ruralnim područjima. Sa proizvodnjom i hranom, što je realno za Srbiju, može da se uravnoteži regionalni rast. Samim tim, stvaraju se uslovi za razvoj ruralnog turizma, koji je u neposrednoj vezi sa proizvodnjom hrane, od kojih bismo mi i izvozno, u smislu spoljnotrgovinskog poslovanja, mogli i te kako da prihodujemo. Od ruralnog razvoja u celini zavisi i razvoj ruralnog turizma u Srbiji.
Da je gospodin Dinkić tu, mogli bismo eventualno da čujemo kakav se to seoski razvoj očekuje, da li možemo da govorimo o projektu održivog seoskog razvoja, a onda bismo vrlo verovatno dobili odgovor na pitanje da li možemo da imamo dobar seoski turizam, koji bi, ne sumnjamo, posećivali svi stanovnici velikih gradova, a i svi mi bismo se potrudili da turistička ponuda lepe nam Srbije bude ponuda svih značajnijih svetskih manifestacija. Nažalost, nećemo dobiti odgovor na to i građani Srbije neće čuti šta to država Srbija priprema u ovom delu. Činjenica je da se privrednim rastom, sada govorim o privrednom padu, zato što nije bilo odgovornog planiranja ranijih godina, i razvojem povećava obim i kvalitet turističkih usluga u ruralnim sredinama. Ove usluge su u sprezi sa razvojem poljoprivrede, koje se međusobno prožimaju, jedna drugoj uslovljavaju razvoj.
Primera radi, sa povećanom posetom stranih turista ruralnim regijama odvija se tzv. nevidljivi izvoz hrane. Time se poboljšava ionako nepovoljan spoljnotrgovinski bilans zemlje. Pored toga, razvoj turističke privrede u ruralnim sredinama podstiče zaposlenost koja je isto jedna od tačaka ovog plenarnog zasedanja, pa ćemo o tom delu govoriti tada. Neophodno je da se kontinuirano usklađuje razvoj turizma u ruralnim sredinama, poljoprivrede i prehrambene industrije.
Kao što vidite, sve je ovo usko povezano i vrlo je značajno bilo da imamo tri ili četiri odgovorna ministra koji će odgovarati na ove teme, a ne, nažalost, zahvaljujem se gospođama ispred, pretpostavljam, resornog Ministarstva, što prisustvuju ovoj raspravi, ali, nažalost, ne možete da učestvujete u njoj, tako da smo svi hendikepirani, i vi, pretpostavljam da biste i te kako učestvovali u ovoj raspravi, a i mi, jer ćemo biti uskraćeni za mnoge odgovore na ove teme za koje smatramo da su vrlo značajne. Šta je tu je, vaša krivica nije, ali ćemo mi i dalje nastojati da dozivamo, a ne da prozivamo gospodina Dinkića, ne bili smo ga videli ovde, gde mu je mesto, tokom ove rasprave.
Treba pomenuti, recimo, da je u 2006. godini Srbija od turističke privrede prihodovala 400 miliona dolara. Za godinu dana kasnije u deviznu kasu trebalo je da stigne oko 500 miliona dolara, to je bio cilj, a kao što smo videli do 2020. godine, ono što je cilj države Srbije tada bio, milijardu dolara. Mi ne vidimo na koji način država misli da ostvari ovaj prihod, s obzirom na nivo ruralnog razvoja. Uz posete turista većim gradovima, najveći deo novca će, prema očekivanjima koja su tada bila izneta, ostaviti u ruralnim turističkim sredinama koja privlači sve više turista, što je primećeno u okviru Svetske turističke organizacije. U Srbiji je vrlo karakteristično i Srbija to može da pruži, s obzirom na to da je vrlo privlačna zemlja, bar kada su u pitanju predeli odslikani neverovatnom lepotom, ali, nažalost, sve ono što prati svu tu ponudu je na tako niskom nivou razvoja. Svi oni koji su iz sveta navikli na određeni stepen usluge žele da probaju nacionalnu kuhinju, pretpostavljam da ste svedoci da Srbija ima da se podiči svojom nacionalnom kuhinjom i da svuda u svetu, gde god da predstavi, na bilo kom sajmu, svoje proizvode, samo uveća interesovanje. Kada svi ti ljudi dođu u Srbiju bivaju razočarani onim što prati razvoj turizma, a to je infrastruktura i sve ostalo.
Dakle, ono zbog čega smo mi vrlo zahvalni ipak i Privrednoj komori Srbije, gospodinu Gulanu, a tiče se naučnog rada koji je odslikao vrlo značajnu oblast turizma, nadam se da smo na dostojan način predstavili građanima Srbije i predstavili da vlast zapravo i nema pravu sliku razvoja, kada je u pitanju kulturni turizam, seoski turizam, verski turizam. O tome svedoče primeri.
Jedan od primera koji je vrlo interesantan, ali suviše bolan da bi se o njemu detaljno govorilo, jeste i privatizacija jednog malog hotela u okviru manastira Studenica koji ima nekoliko desetina zaposlenih koji već godinama ne primaju svoje plate, izražavaju se tako što onima koji slučajno zalutaju tražeći Studenicu i smeštaj, da bi bili bliži manastirskom konaku, nude proizvode koje uglavnom sami prave, dakle, na crno, ispod tezge. I tako, zahvaljujući kajmaku, siru koji sami naprave, mogu sebe i svoje porodice mesečno da izdržavaju.
Turistički kapaciteti i resursi tog područja su neverovatni. Najžalosnija je činjenica što se država potpuno oglušila o razvoj ove vrste turizma, a to bi za žitelje svih okolnih sela bila fantastična šansa da žive životom dostojnim čoveka. A za monašku zajednicu, koja isto pravi izuzetne proizvode, jedan od primera zainteresovanosti države da investira u život, rad, duhovni razvoj svih tih ljudi koji gravitiraju u manastiru Studenica, a na prvom mestu, čini se da bi slika Srbije, kada svaka kamera nekog stranog turiste zahvati predeo oslikan neverovatnim bojama, bila mnogo lepša.
Pitanje je šta će Srbija, odnosno država da učini po tom pitanju, da se islikamo bojama kakve zaslužujemo, a jesu najlepše boje na ovom svetu. Hvala.
