Gospođo Čomić, preciznosti radi, Predlog zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, o kome sada govorimo? Hvala.
Zaprepašćuje činjenica da nije prisutan resorni ministar, koji je ubedio celokupnu srpsku javnost da će tolike oblasti koje je stavio pod svoj resor da uredi i provede ceo sistem reformskih promena u svim tim oblastima, pogotovo kada pričamo o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti.
Neprisustvo ovlašćenog predstavnika predlagača trebalo bi da bude jasna poruka srpskoj javnosti da čak i ovlašćenog predlagača apsolutno nije briga na koji način će moći eventualno da prevaziđe prepreke koje će se postaviti pred njega, a na koje mogu da ukažu ipak predstavnici naroda koji su dobili mandat, na majskim izborima, da ih predstavljaju.
Ili, gospodin Dinkić apsolutno ne shvata važnost funkcije najviše zakonodavne vlasti u jednoj državi, nije ga briga, s obzirom na to da se verovatno i sam uverio da može vrlo vlasno da vlada svim tim što je stavio pod svoju nadležnost.
Međutim, ono što bi trebalo da bude, nadamo se, jasno jeste činjenica – valjda je gospodin Dinkić svestan i toga da će na kraju ceh efekata svetske finansijske krize na državu Srbiju u dobrom delu da plati i on sam, sa jedne strane, a sa druge strane, i gospodin Boris Tadić koji nas je više puta uverio da je on taj koji odmotava Gordijev čvor kada to resorni ministri ne mogu, nabavlja gas kada ne može da se nabavi, utiče na funkcionisanje Parlamenta tako što govori da je 250 poslanika mnogo i nas zaista sve ovo što se dešava u Parlamentu, odnos izvršne vlasti prema Parlamentu, uverava u to da mi polako, ali sigurno, klizimo u jednopartijski sistem, u sistem u kojem će odluke da se donose samo u jednom centru moći, u sistem koga nije briga šta to narod misli i u sistem kome je opozicija potpuno suvišna i sve institucije sistema potpuno nepotrebne.
Da vas podsetim, Broz je imao Goli otok, a čini se da Srbija postaje Gulag jednoga čoveka, polako ali sigurno. Kada za to dođe vreme ova dva pomenuta gospodina će vrlo verovatno, svesno, da plate račun celokupne krize, ne reformskog kursa, potpuno pogrešne ekonomske politike i neodgovorne Vlade.
Međutim, da nastavimo tamo gde sam stala, SRS je pre izvesnog broja meseci ukazivala, zapravo, pozvonila na uzbunu, kada je reč o finansijskoj krizi koja je već tada pretila da se prelije na državu Srbiju i krajem prošle godine, tokom oktobra, novembra i decembra, postavili smo određena, konkretna pitanja pred resorno Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, pred gospodina Rasima Ljajića, Ministarstva rada i socijalne politike, ali i pred Ministarstvo trgovine.
Kao što vidite, pokušavali smo da kroz jedno poslaničko pitanje, koristeći institut tadašnjeg Poslovnika koji je omogućavao da se vrlo značajne i važne životne teme, kao što je zadržavanje radnog mesta, upošljavanje sve većeg broja ljudi koji su ostajali bez posla, dovedu na dnevni red Parlamenta koji je to očigledno stavljao na margine najznačajnijih društvenih događanja.
Upravo zato što smo svakodnevno u kontaktu sa svojim glasačima i aktivistima na terenu, to su ljudi koji spadaju u onu polako nestajuću radničku klasu, došli do određenih podataka da će solidan broj firmi, nažalost, da otpusti veliki broj radnika. Mediji su krajem prošle godine pisali o tome. Nismo hteli da zvučimo panično, jer su mediji potpuno pod režimskom kontrolom, odnosno kontrolom jednog centra moći, pravog premijera u senci, gospodina Tadića, pokrenuli medijsku kampanju protiv SRS, i hteli smo odgovorno da pristupimo vrlo značajnom problemu, kao što je politika zapošljavanja u svetlu finansijske krize, odnosno krize koja je dobrano zakoračilo u državu Srbiju i hteli da dobijemo konačno zvaničan državni podatak.
Dakle, koliko ljudi, po kom osnovu, u kojim preduzećima ostaju bez posla, na koji način država misli da uposli te ljude i reši njihove egzistencijalne probleme i, sa druge strane, s obzirom na to da se već primetio nominalni pad mesečnih zarada, na koji način država garantuje da će taj nivo odnosa porasta cena na malo pratiti nominalni iznos zarada?
Dobili smo određene konkretne odgovore koji se sada opet radikalno menjaju zato što je situacija potpuno promenjena. Da vas podsetim, ovo je zbog javnosti u Srbiji, resorni ministar nije prisutan, gospođica Matić sasvim sigurno ne može da odgovori na ova pitanja, ali će javnost jednog dana gospodinu Dinkiću postaviti ova, slična i desetostruko više pitanja, recimo, šta bi za privatizacijom, gde su otišla sredstva iz privatizacionih fondova i šta bi sa ekonomskom i socijalnom sigurnošću svih građana države Srbije, sa ekonomskim oporavkom države Srbije, sa reformskim kursom?! Prema tome, to će sve biti pitanja na koja će gospodin Dinkić kad-tad morati da odgovori.
Tada smo dobili kao obaveštenje, dakle, zvanični državni odgovor, da su na osnovu analize raspoloživih podataka u novembru 2008. godine, evidentirani ili najavljeni otkazi ugovora o radu, u većoj meri, posledica ili utvrđivanja viškova zaposlenih u društvenim preduzećima koja su u procesu restruktuiranja i pripreme za privatizaciju, a ta privatizacija, moram da vas podsetim, ojadila je mnoge gradove države Srbije tako što je ugasila mnoga preduzeća koja su izdržavala te gradove, radnici su ostali na milost i nemilost ljudi koji su privatizovali preduzeća, jureći najčešće imovinu i ostali su prepušteni samo jednoj jedinoj mogućnosti – da skrenu pažnju na nemogućnost preživljavanja, a to je ulica. Kao što vidite, radikalizovali su svoje zahteve, nažalost. Zahtevi su vrlo brutalno predstavljeni pred nosioce izvršne vlasti.
Imamo gospodina Ljajića koji shvata sve veći problem i shvata situaciju da vlast neće moći da izađe na kraj sa socijalnim buntom bez odgovarajućeg socijalnog dijaloga, što znači da vlast nema rešenja za ono za šta zna da dolazi, a to je talas protesta do socijalnih nemira.
Mi smo tada dobili informaciju da će po ovom prvom osnovu bez posla ostati radnici "Viskoze", "Zlatare Majdanpek", "Prahovo proizvodnja đubriva'', "Iris" Prijepolje, "Zastava automobili", "Goša", "Šamot" Aranđelovac, JAT, pa onda, opet, po drugom osnovu utvrđivanje viška zaposlenih u privatizacionim preduzećima, u cilju oslobađanja novih viškova zaposlenih. To je kontinuitet otpuštanja radnika.
Prema tome, kako su velike društvene firme bile privatizovane, radnici su ostajali bez posla i bez mogućnosti da se uposle, zato što su, prvo, imali godine starosti koje više niko nije hteo, sistem obrazovanja je bio odgovarajući za nekadašnja društvena preduzeća, a sada su bili prepušteni projektima dokvalifikacije, a suštinski su svi radili sezonske poslove ili većina njih, na crno, što će reći da je država ostala bez obaveznih poreza, doprinosa, jer svi ti ljudi nisu bili prijavljeni.
Takođe, dobili smo podatak da su ljudi dobili otkaze ili je najava otkaza i po osnovu upućivanja zaposlenih na prinudni odmor, uglavnom opet u privatnim preduzećima i onim preduzećima gde nema mogućnosti da se radnici proglase viškom. Isto tako, prestanak rada po osnovu otkaza ugovora o radu na određeno vreme i rada preko omladinske zadruge, pa, onda, utvrđivanje viška zaposlenih u namenskoj industriji, prestanak rada dohodovnih institucija u okviru vojske, tako da smo mi sveukupno došli do cifre od 64.033 ljudi. Dakle, to je bio frapantan podatak samo za kraj 2008. godine.
Zakonom o budžetu za 2009. godinu predviđena su sredstva u iznosu od tri milijarde dinara, a mi smo budžet već rebalansirali zato što se u međuvremenu desio MMF sa svojom računicom, koja je očigledno zatekla sve u vlasti koji su očekivali da kriza jednostavno preleti Srbiju i da nećemo doći u situaciju da rešavamo efekte svetske finansijske krize, tako da sve ono što se Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu opredelilo za mere aktivne politike zapošljavanja, to sada već možemo da stavimo na stranu.
Takođe, ono što je isto bilo značajno jeste postojanje tog tranzicionog fonda. Isto je podatak zastareo vezan za Zakon o budžetu za 2009. godinu, sve je to sada promenjeno. Tada smo postavili pitanje – šta će sa onima koji ostanu, a nisu prijavljeni, i kako će oni koji budu primali neke prihode moći da prežive jedan mesec, s obzirom na porast cena na malo, ono što bi trebalo da interesuje javnost u Srbiji, a do sada nismo predstavili, jeste i odgovor koji je nama dalo Ministarstvo rada i socijalne politike (koje ovde treba da bude prisutno kada mi pričamo o zapošljavanju, jer su ovo usko povezane teme, teme koje bi trebalo da znače bezbednost i sigurnost svake porodice u Srbiji) dakle, nama je inspektorat za rad rekao, da će u 2009. godini primeniti i pripremiti akcioni plan za borbu protiv rada na crno.
Mi još nemamo taj akcioni plan. Cilj je bio da se zaposleni koji rade na crno uvedu u sistem legalnog rada, čime će se ne samo povećavati broj zaposlenih, već će ovim licima da se obezbedi ostvarivanje prava iz rada i po osnovu rada. Mi odmah shvatamo da to neće moći da se desi, da mere ekonomske politike koje je Vlada donela u susret rebalansu budžeta MMF, naprosto, stimulišu sve poslodavce da isplaćuju samo osnovne zarade radnicima, a da ih ne prijavljuju.
Imamo tu drugi problem koji proističe iz ovog i zato je bilo vrlo važno da tu sedi ministar nadležan za sam rad, kao i predstavnici inspektorata za rad, zato što vi imate sada već situaciju mobinga na radnim mestima, situaciju neljudskog ponašanja od strane poslodavaca, ne bi li se radnici sami pokupili i otišli.
Imate situaciju kašnjenja u isplatama zarada, imate situaciju da ljudi rade više od osam sati dnevno, što je potpuno nehumano i neljudski. Ukoliko odbiju ili se požale bilo kome, samo ne znam kome bi mogli da se žale s obzirom na to da mi nemamo nijednu zdravu sindikalnu organizaciju, jer se država nije potrudila da napravi takvu klimu, nema socijalnog dijaloga, ono bez čega mogu da ostanu jeste bez posla.
Nije jasno u ovom celokupnom miljeu i celokupnoj društvenoj klimi i onome što sam gospodin Ljajić najavljuje kao vrlo veliki problem za državu Srbiju – kako će se ovaj predlog zakona sprovesti?
Zapravo, vi imate predlog zakona koji vrlo verovatno odgovara standardima EU, ali ne odgovara situaciji u državi Srbiji.
Mi svakodnevno ovde saopštavamo podatke do kojih dolazimo, a tiče se, recimo, stanja zaposlenosti u državi Srbiji. Najčešće je to alarmantna situacija, pa imamo utisak da se problemi gomilaju, da mi ovde sami sa sobom retorički raspravljamo. Neko ima utisak da pokušavamo da stičemo jeftine političke poene, a samo iz razloga što nema predstavnika vlasti, nema povratne informacije, nema povratne akcije, tako da smo svi mi zaglavljeni u jednom manevarskom prostoru koji je potpuno minsko polje i preti da odnese sve nas koji učestvujemo u nečemu što se zove politički život, zato što niko neće moći da izađe u susret onome što se Srbiji sprema na jesen.
Dakle, mi ćemo imati armiju ljudi koji neće više imati šta da izgube. Gubitkom posla izgubiće sve. To je problem koji je očigledno prepoznao samo gospodin Ljajić. Ministar ekonomije i regionalnog razvoja se oglušava na taj problem, nema odgovor i na kraju, nije ga briga, jer da ga je briga, on bi već bio tu sa kriznim štabom Vlade, izašao pred celokupnu javnost, pred poslanike i rekao – evo, naš plan aktivnosti izgleda tako. Prema tome, Vlada nema rešenje za nastupajuću krizu u Srbiji, kada je reč o zadržavanju nivoa zaposlenosti.
Evo još jedan podatak, a naprosto, samo linijom manjeg otpora, gospođice Matić, gledam u vašem pravcu i ne očekujem nijedan odgovor na sve ovo, niste vlasni da govorite na ovu temu, ali javnost treba da vidi do kraja vrlo transparentno o čemu je ovde reč. Srpska javnost treba da zna da mi nikada nećemo saznati gde su otišle pare od privatizacionih fondova. Možemo samo da zaključimo da su otišle na kupovinu političkog i socijalnog mira, dakle, u javnu potrošnju. Nikada nećemo dobiti odgovor na određena pitanja koja ovde postavljamo, zato što ti odgovori povlače za sobom nečiju odgovornost.
Budite sigurni, neko će sasvim sigurno morati da odgovara zato što je opljačkao narod, zato što je vodio pogrešnu, ekonomsku, socijalnu i bilo koju drugu politiku! Zato što im nikada nije palo na pamet da tom istom narodu izađe i da kaže, izvinite, nismo uspeli, bilo nam je važnije da akumuliramo bogatstvo u rukama samo određene nekolicine ljudi, koji sada jesu problem države, kao što je ''Delta holding'' kompanije i ništa više! Jer, to je jedini zaključak koji se stavlja pred svakog ko pokušava da racionalno presuđuje situacijom. To će biti varijanta, da kada se ''narod desi'' na ulicama, jer nema drugog načina i institucije se oglušavaju o njegove zahteve, da gospodin Dinkić izađe i kaže, izvinite, ali, jednostavno, prešao sam vas.
Jedan od primera jeste užasna činjenica vezana za Valjevo. U Valjevu je za četvrtinu manje nezaposlenih u odnosu na isti period lane, praksa je pokazala da posla nema za starije od 40 godina koji su postali višak u nekadašnjim društvenim preduzećima, jer ih poslodavci ne primaju u radni odnos. Hajde da vidimo koji je to deo populacije i o kojem broju ljudi je reč. Pokušavali smo da saznamo procenat nezaposlenih po gradovima u Srbiji, a to su Niš, Kragujevac, Čačak, Valjevo i ono što nas je interesovalo u odnosu na postojeće analize, koje su to ranjive kategorije stanovništva kojima treba frontna pomoć u smislu starosne granice ili lica sa invaliditetom ili bilo kakvom posebnom potrebom, polna struktura, šta je sa mladima, Romima, samohranim roditeljima. Nažalost, taj podatak nismo dobili.
Ne želim da predstavljam osobu koja će redovno zvoniti na uzbunu, čini mi se da Nacionalna služba za zapošljavanje nema preciznu strukturu nezaposlenih ljudi.
Kada je reč o Valjevu, do smanjenja nezaposlenosti je došlo zahvaljujući grinfild investicijama, političke korektnosti radi pominjem ovo sa namerom, privatizovanim društvenim firmama, ali je u Valjevu trenutno oko 7.000 nezaposlenih, dok je u istom periodu skoro četvrtina osoba na evidenciji lokalne filijale za ''nezapošljavanje'' koje su starije od 50 godina.
Interesuje me, predlagač nije tu, ne znam ko bi mogao da mi odgovori na ovo pitanje, svakako ću ga postaviti jer to je obaveza prema ljudima koji se nama javljaju – na koji način ćete izaći u susret ljudima koji imaju više od 50 godina života, a po strukturi obrazovanja apsolutno ne mogu da odgovore na zahteve tržišta, recimo, u Valjevu? Da li možete da zamislite kakvo je njihovo mentalno stanje i kakvo je stanje inače njihove porodice, jer nisu u mogućnosti da obezbede jednomesečno preživljavanje.
Dakle, polovina od ukupnog broja nezaposlenih u Valjevu, kojih je oko 7.000, stariji su od 40 godina, poslodavci zapošljavaju samo mlade do 30 godina. Stariji od 40 godina mogu posao da dobiju samo ako su stručnjaci u svojoj oblasti, a o zapošljavanju starijih od 50 godina nema ni govora. Poseban je problem kada je reč o zapošljavanju invalidnih lica i lica sa posebnim potrebama, kao i ostalih ranjivih kategorija stanovništva. O tome ćemo malo kasnije, ali je sve veći problem upravo taj što su poslodavci krenuli logikom i najčešće pod izgovorom svetske finansijske krize i dovode u vrlo nedostojanstven položaj sve one koji pokušavaju da zarade mesečne prihode kod njih, uslovljavajući ih na najgore moguće načine.
Da li možete da zamislite zemlju u kojoj čovek radi duže od osam sati, u kojoj se ne plaćaju porezi i doprinosi, ne može čak da računa na penzijsko i ostalo osiguranje. Da li možete da zamislite zemlju u kojoj se majci traži da ne rađa decu, a da, pri tom, niko ne odgovara za to?! Ili, što je najgore, zemlju u kojoj nema bolovanja ili godišnjeg odmora – to su, dakle, potpuno izmišljene kategorije.
O ostalim uslovljavanjima i užasnoj diskriminaciji, koja je protivustavna kategorija, pričaćemo verovatno kada tu bude sedeo gospodin Ljajić, vrlo brzo, i kada bude izašao pred Parlament sa sledećom konstatacijom – ne znam kako da izađem iz ove krize. Opet će biti vrlo verovatno kasno i vrlo verovatno će se i tada opoziciji spočitavati da smo pozvonili za uzbunu, rasuli paniku po državi Srbiji i počeli da pričamo o onome što verovatno prosečan građanin ne zna, a to je, da ne može da preživi, da ne vidi rešenje iz situacije u koju ga je država Srbija smestila. A ono što se očekuje u ovakvim predlozima zakonima jeste da radnik i svi koji zarađuju ne misle, naprosto, žele da zarade svoj hleb, a država je tu kao garant da to mogu da učine u kategorijama koje su dostojne ljudskog bića a ne roba.
Polako ali sigurno i ono malo što će ostati da radi u Srbiji radiće pognute glave i vrlo verovatno 12 sati dnevno, sa vrlo neizvesnom zaradom. Imate primere gde su poslodavci kasnili u isplatama nekoliko desetina godina. A, izgovori u smislu nasleđene situacije apsolutno ne prolaze. Ili ste u situaciji da, kada već želite vlast, volite vlast i u nju uđete, potpisujete svoju odgovornost. Ne možete prebacivati to na neke prethodne periode koji su neuporedivi. Ako ne možemo da poredimo budžete iz ranijih perioda, onda, takođe, istorijski kontekst nije uporediv.
Gospodo i dame, za sve ovo što otprilike jeste kontekst u koji mi polako ali sigurno ulazimo, jeste direktna odgovornost vaša i ceh, za potpuno nesposobnu i neodgovornu vlast koja je provodila očigledno tuđe a ne srpske interese, platićete samo vi!
Politički ovo ne bi trebalo nas da zabrinjava, s obzirom na to da kriza neće ostaviti jednu porodicu na miru, ne možemo da budemo srećni zbog činjenice da smo sve vreme bili u pravu. Ne možemo da se radujemo ni sledećoj činjenici, da se ova vlast, po ko zna koji put, pokazala otuđenom od onoga što je prosečan ljudski život u Srbiji. Ovih dana Srbija beleži najtužnije moguće slike. Svi ovde ličimo kao osobe koje su potpuno otuđene od realnosti i ne želimo da konstatujemo samo jedno, da vlast radi samo u vlastitom interesu, a ne u interesu onoga što bi trebalo da budu osnovni demokratski principi i osnovna demokratska načela. Pogledajte parlament i sve je jasno. Hvala.
