Hvala. Reč ima poslanik Đorđe Milićević.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovani ministri, poštovani predstavnici ministarstava, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je danas čak 38 konvencija i sporazuma. Imajući na umu koliko vremena, shodno broju poslanika, pripada Poslaničkom klubu SPS - JS, u svom današnjem izlaganju pažnju ću usmeriti pre svega na nekoliko predloženih konvencija i sporazuma.
Kada je reč o Predlogu zakona o potvrđivanju Revidirane evropske socijalne povelje, kao što je rečeno, Revidirana evropska socijalna povelja je konvencija Saveta Evrope i odnosi se na oblast radnih i socijalnih prava. Može se reći da je to najznačajnija konvencija posle Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovaj zakonski predlog svakako ima ogroman značaj, posebno danas, u situaciji kada se u Srbiji sve više osećaju efekti ekonomske krize.
Kao što sam već rekao, reč je o jednom od najvažnijih dokumenata Saveta Evropa kojima se regulišu egzistencijalna prava građana, pravo na socijalnu zaštitu, stanovanje, nediskriminaciju, obrazovanje. Proces potvrđivanja Revidirane evropske socijalne povelje, kada je reč o institucijama u Srbiji, započeo je 2003. godine. Usvajanje ovog zakonskog predloga predstavlja obavezu Srbije kada je reč o članstvu u Evropskoj uniji.
Inače, Povelja je revidirana 1956. godine i u tom revidiranom obliku je stupila na snagu 1999. godine; naravno, usvajanjem u parlamentima zemalja članica zamenila je onaj prvobitni tekst iz 1961. godine. Ovako revidiranu Evropsku socijalnu povelju do sada je usvojila 21 od 47 članica Saveta Evrope.
Kada je reč o Srbiji i potvrđivanju Revidirane evropske socijalne povelje, ovo revidiranje podržali su, što je veoma važno, reprezentativni sindikati i udruženja poslodavaca u Republici Srbiji. Smatramo da je izuzetno važno što je došlo do usaglašavanja ovog zakonskog predloga sa socijalnim partnerima. Dakle, suštinski, Evropska socijalna povelja propisuje osnovna prava i slobode građana i uspostavljanje načina kako omogućiti i garantovati njihovo poštovanje.
Kada govorimo o pravima, o bezbednosti, odnosno o socijalnim partnerima, želim u tom kontekstu da pomenem još dva predloga zakona. Reč je Predlogu zakona o potvrđivanju Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 167 o bezbednosti i zdravlju u građevinarstvu, kojom se zapravo potvrđuju preventivne mere koje predstavljaju onaj minimum zahteva kako bi se stvorili bezbedni i zdravi uslovi rada. Što se tiče nacionalnog zakonodavstva, ono može zakonskim i podzakonskim aktima utvrditi i druge mere na građevinskom gradilištu, u cilju preventivnog delovanja na obezbeđivanje bezbednih i zdravih uslova rada.
Drugi zakonski predlog koji takođe želim da pomenem je Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 187 o promotivnom okviru bezbednosti i zdravlja na radu. Reč je o promociji stalnog poboljšanja bezbednosti i zdravlja na radu, u cilju prevencije povreda na radu, profesionalnih oboljenja i oboljenja u vezi sa radom. Nakon usvajanja ove konvencije, ovo obavezuje državu na svim nivoima da promoviše i unapređuje prava radnika na bezbedno i zdravo okruženje, u skladu sa nacionalnim uslovima i praksom, a u dogovoru sa najreprezentativnijim organizacijama poslodavaca i radnika.
Deo današnje objedinjene rasprave čine i Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom i Predlog zakona o potvrđivanju Opcionog protokola uz Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom. Želim da istaknem važnost ova dva predloga i veoma važan cilj koji se želi postići njihovim usvajanjem, a to je da se unapredi i osigura zaštita, puno i jednako uvažavanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda osoba sa invaliditetom, kao i poštovanje njihovog dostojanstva.
Takođe, pred nama su danas i tri izuzetno važna finansijska sporazuma o ukupnoj vrednosti od oko 225.000.000 evra. Predlog zakona o potvrđivanju Finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke (Zajam za opštinsku i regionalnu infrastrukturu) predviđa kredit u iznosu od pedeset miliona evra namenjen za realizaciju, odnosno izgradnju i modernizaciju opštinske i regionalne putne infrastrukture. Reč je o pojedinačnim projektima koji su usmereni ka poboljšanju saobraćajne mreže u urbanim sredinama, obnovi objekata namenjenih za osnovno, srednje i više obrazovanje, objekata namenjenih za istraživački rad, sportskih objekata, objekata namenjenih za pružanje zdravstvenih usluga i socijalne zaštite. Takođe, misli se i na pojedinačne projekte koji su usmereni ka poboljšanju efikasnosti rada organa uprave.
Predlogom zakona o potvrđivanju Finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke za Projekat Klinički centri/B predviđen je kredit od sedamdeset miliona evra. Sam projekat, kao što je rečeno u današnjoj raspravi, podrazumeva modernizaciju i unapređenje četiri klinička centra: u Novom Sadu, Beogradu, Nišu i Kragujevcu. Želim da kažem da mi podržavamo cilj koji je naveden u ovom zakonskom predlogu – unapređenje pružanja usluga zdravstvene zaštite.
Treći, veoma značajan, finansijski sporazum govori o finansijskom zajmu za razvoj privatnog i finansijskog sektora. Reč je o ukupnim sredstvima od 150.000.000 dolara. Program se realizuje u periodu od tri godine, počev od 2009. godine, pa se za svaku narednu godinu Srbiji stavlja na raspolaganje po 50.000.000 dolara.
Precizno su definisani ciljevi koji se žele postići: povećanje makroekonomske stabilnosti, povećanje broja potencijalnih investitora, razvoj pravnog sistema, koji će garantovati pravnu sigurnost za one koji obavljaju privrednu delatnost u Srbiji, kao i povećanje produktivnosti poslovanja preduzeća koja su u vlasništvu države i društvenih preduzeća.
Ono što je navedeno u obrazloženju kada je reč o ovom sporazumu jeste namera koja se želi postići realizacijom postavljenih ciljeva, a to je kontinuirani rast bruto društvenog proizvoda, povećanje udela investicija u bruto društvenom proizvodu sa 24 na 26 - 28%, kao i smanjenje stope nezaposlenosti sa 18,9 na 11,9%. Zapravo, povećanjem udela investicija predviđeno je otvaranje 200.000 novih radnih mesta.
Kada je reč o ovom zakonskom predlogu, moram da se složim sa malopređašnjim izlaganjem nekog od kolega. Bilo je reči o konceptu privatizacije. Slažem se da imamo jedan loš koncept privatizacije. Nakon ovako sprovedenog koncepta privatizacije, kakav je danas na delu u Srbiji, imamo štrajkove koji se javljaju mahom tokom proteklih dana. Imali smo dva-tri štrajka i neću navoditi štrajkove o kojima je reč.
Šta konkretno država, Vlada u situaciji u kakvoj se danas nalazi može da radi nakon sprovedenog koncepta privatizacije? Može samo da posreduje u razgovorima između onog ko je privatizovao firmu ili preduzeće i onih koji štrajkuju, odnosno zaposlenih. S druge strane, može da poništi privatizaciju ukoliko se od strane onog ko je privatizovao određeno preduzeće ne ispunjavaju uslovi.
Slažem se, loš koncept privatizacije, ali zaista želim da verujem u namere koje su istaknute u Predlogu ovog zakona. Namere koje se žele postići jesu definisane, ciljevi koje se žele postići takođe su definisani, ali ono što nije definisano u ovom predlogu jesu aktivnosti koje će se preduzeti da bi došlo do realizacije namera i ciljeva. Rečeno je, na određeni način, u šta se ne sme ulagati, ali, sa druge strane, nije rečeno u šta će se ulagati.
Moram da se osvrnem na jednu rečenicu: "Ostvarivanje planiranih ciljeva realizovaće se i preko izrade i primene strategije za privatizaciju ostalih finansijskih institucija koje su većinsko vlasništvu zajmoprimca, odnosno države Srbije, radi smanjivanja učešća zajmoprimca, odnosno države Srbije u finansijskom sektoru od sadašnjih 17,29 na 10% u 2010. godini kada su u pitanju banke, i smanjenja učešća sa sadašnjih 34 na 30% u 2010. godini kada su u pitanju osiguravajuća društva."
Nad ovom rečenicom se zaista treba zamisliti. Nažalost, mi danas u Srbiji, osim navodnih domicilnih i domaćih banaka poput Komercijalne banke i AIK banke, nemamo domicilnu banku koja ima samostalnost u davanju kredita.
Imamo veći broj ekspozitura, veći broj predstavništva, finansijska sredstva odlaze iz Srbije, ali te ekspoziture i predstavništva nemaju samostalnost da kreditiraju ono što je u ovom trenutku neophodno u Srbiji, a to je da kreditiraju privredu. Još jednom se zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine Milićeviću. Reč ima Boris Aleksić.

Sada bih skrenuo pažnju na već pomenute zakone koji podrazumevaju dodatna zaduživanja Republike Srbije i naših građana. Kao što sam rekao, tu je najpre Predlog zakona o potvrđivanju Finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke (Zajam za opštinsku i regionalnu infrastrukturu), gde je dodatno zaduživanje naših građana pedeset miliona evra. Nakon toga, tu je zakon o potvrđivanju Finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke za Projekat Klinički centri/B, gde se naši građani zadužuju za dodatnih sedamdeset miliona evra. Na kraju, tu je Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o zajmu (Programski zajam za razvoj privatnog i finansijskog sektora) između Republike Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj, kojim se naši građani zadužuju za dodatnih 34.900.000 evra.
Želeo bih na konkretnom primeru da vam pokažem šta znači za jednu zemlju kada se zaduži preko određene granice, preko određene racionalne mere. Naš spoljni dug je danas prevazišao iznos od trideset milijardi evra.
Videćemo kako je prošla Argentina. U vreme vojne diktature u Argentini spoljni dug te zemlje se povećao 5,5 puta. Kao što znate, diktatorske režime u Latinskoj Americi su podržavale i organizovale Sjedinjene Američke Države. Međunarodni monetarni fond je planski podržavao i savetovao generale, čak je jedan visoki funkcioner ove organizacije, gospodin Dante Simon, bio postavljen pri argentinskoj centralnoj banci.
Po međunarodnom pravu, dug koji napravi neki diktatorski režim smatra se dubioznim, sumnjivim potraživanjem, a država nije u obavezi da ga vrati. Rizik ulaganja u zemlju koja ima autokratski režim ili koja ima diktatorski režim snosi onaj koji ulaže. Ipak, po uspostavljanju demokratije u Argentini 1985. godine, MMF je vršio pritiske na predsednika Raula Alfonsa da prizna dug. Iako je predsednik imao pravni osnov da odbije zahtev Fonda, on je prihvatio njihov uslov. Ugovorom je priznat umanjeni dug.
Nešto slično se desilo sa priznanjem starog duga stare Jugoslavije, po pitanju Srbije i Jugoslavije. U pitanju su Londonski i Pariski klub.
Dakle, pričali ste, režim je pričao da je otpisao 35% duga, a on je u stvari priznao veći deo tog duga, dve trećine duga, iako nije morao da ga vrati po međunarodnom pravu, jer je napravljen u vreme diktatorskog režima, a na zapadu i dalje važi pravilo da je komunizam bio jedna vrsta totalitarnog sistema i diktature.
Danas građani Republike Srbije plaćaju dugove za koje, po međunarodnom pravu, ne bi morali da plate ni dinara.
Kao što sam rekao, spoljni dug Srbije prevazišao je iznos od 30 milijardi dolara, iako je 2003. godine iznosio 12,3 milijardi dolara, a bilo je projektovano da će 2010. godine iznositi 10,5 milijardi dolara. U takvim uslovima dodatno se zadužujemo kod međunarodnih finansijskih institucija, koje u stvari tako koncipiraju kredite da država koja je ciljana na kraju ne može ni da ih vrati. Videćemo to i na konkretnom primeru u, da kažem, ispovestima ljudi koji su radili za Svetsku banku i MMF.
Građani Srbije su, primera radi, avgusta prošle godine bili zaduženi 311,9 milijardi dinara, što znači da je zaduženost građana porasla za 5,8% u odnosu na kraj prošle godine. To su pokazatelji Udruženja banaka Srbije.
Do čega dovodi nekontrolisano zaduživanje najbolje se može videti na primeru Južne Amerike i čuvene argentinske krize iz 2001. godine. Kreditori MMF-a i Svetske banke su u nekim državama, kao što su Haiti, Peru, Dominikanska Republika, obezbedili sebi pravo da ubiru takse i poreze, naravno, kad te države više nisu mogle da vraćaju kredite, da vraćaju kamate. U drugim slučajevima (Meksiko) eksploatisali su glavne izvozne resurse, gde je prihod od nafte išao preko njujorških bankarskih računa koje su kontrolisale federalne rezerve SAD.
Ne znam da li vam je poznato, ali sistem federalnih rezervi je centralna banka SAD i ona je privatna. Ona je privatizovana 1913. tzv. Zakonom o federalnim rezervama, a prema konkretnim podacima, američka država je 1933. godine bankrotirala. Bila je prinuđena da određene prihode od poreza preusmeri na sistem federalnih rezervi. Danas je sistem federalnih rezervi privatna institucija, koja po sopstvenoj volji kreira monetarnu politiku u SAD, i to su činjenice.
Kreditori ovih međunarodnih finansijskih institucija su često nametali svoju pravnu nadležnost u rešavanju sporova, a nisu prezali ni od vojne intervencije kako bi realizovali svoja potraživanja. Od 1980. godine do 2000. godine privatni kreditori su od Latinske Amerike naplatili 192 milijarde dolara više od iznosa koji su joj pozajmili. Godine 1999. i 2000. latinoameričke zemlje su isplatile 86,2 milijarde dolara više nego što su pozajmile. Ovo su analize iz francuskih listova "Mond" i "Mond diplomatik".
Međunarodni monetarni fond je Argentini u periodu od 1980. do 2000. godine stavio na raspolaganje 71,3 milijarde dolara, dok mu je ona vratila 86,7 milijardi dolara. Dakle, MMF je ostvario zaradu od 15,4 milijardi. Od 1982. do 2000. godine Latinska Amerika je isplatila svim kreditorima neverovatnu sumu od 1.450 milijardi dolara, što je četiri puta više od njenog duga iz 1982. godine! Argentinski spoljni dug je 2004. godine bio 130 milijardi dolara, iako je Argentina u periodu od 25 godina isplatila više od 200 milijardi dolara.
Jula 2000. godine nadležni argentinski sud je u presudi obrazloženoj na 195 strana razotkrio nelegitimnu prirodu duga i krivicu MMF-a i sistema federalnih rezervi SAD zbog siromašenja zemlje. Veliku pomoć u ovom procesu MMF i sistem federalnih rezervi SAD su dobili od novokomponovanih argentinskih kapitalista, tajkuna. Slična je situacija danas i kod nas, kao što vidimo.
Neke od južnoameričkih zemalja su uspele da očuvaju svoju ekonomiju. Postavlja se pitanje kako? Tokom tridesetih godina prošlog veka 14 zemalja je obustavilo otplate dugova na duži rok ovim međunarodnim finansijskim institucijama, na primer MMF-u. Među velikim dužnicima samo je Argentina otplaćivala dugove bez prekida. Sledeći bespogovorno savete MMF-a, svoju valutu je vezala za dolar. Ova rešenja su Argentinu ubrzo dovela do prosjačkog štapa i poznate velike ekonomske krize, dok su zemlje poput Brazila i Meksika, koje su prekinule otplatu inostranim poveriocima i svetskim finansijskim organizacijama, prošle znatno bolje.
Nije čudno što zbog toga direktor lista "Le mond diplomatik" Injasio Ramon zaključuje da su MMF, Svetska banka i Svetska trgovinska organizacija organizacije koje nameću kult profita izazivajući ekološko pustošenje raznih delova planete.
Sada bih skrenuo pažnju na jedan intervju koji je objavljen u poznatom srpskom listu "Geopolitika" 19. 2. 2008. godine. Reč je o bivšem ekspertu Svetske banke, koji je napisao knjigu "Priznanje jednog ekonomskog plaćenog ubice". Videćete, on iznosi neke prosto neverovatne stvari. Mislim da će biti zanimljivo i za građane i za predstavnike Vlade i za naše poslanike u Narodnoj skupštini da čuju ovo.
Nekadašnji najuspešniji "ekonomski ubica", "economic hitman", odnosno Džon Perkins sumirao je svoje bogato profesionalno iskustvo 2004. godine objavivši fascinantnu knjigu "Priznanje jednog ekonomskog plaćenog ubice", koja i dan-danas uzbuđuje javnost. Džon Perkins je završio studije za rukovodioca, menadžera kompanije na Univerzitetu u Bostonu i vrlo brzo je postao zanimljiv kao odgovarajući potencijal izvesnim političko-privrednim i bezbednosnim strukturama, kao što je Nacionalna agencija bezbednosti.
Inače, kada je u pitanju sistem bezbednosti u SAD, valja pomenuti da, prema njihovim zvaničnim podacima, od onih 60 milijardi, koliko pripada iz budžeta američkim bezbednosnim službama, 80% otpada na vojne bezbednosne službe.
Dakle, izvesna kompanija "Majn", mala kompanija koja je bila konsultant Svetske banke, rešila je da zaposli gospodina Perkinsa. Preko noći, postao je neka vrsta tajnog agenta ex officio, ekonomski plaćeni ubica, koji je odlično pokazao da zna da radi svoj posao, jer je dugo godina opstao u srži sofisticiranih privrednih manipulacija na međunarodnom nivou. Radilo se na stvaranju niza država ekonomski zavisnih od SAD, čime bi ta ista Amerika sebi obezbedila regularan put do eksploatacije resursa. Radilo se o milijardama dolara koje su kružile i koje su za jedne značile početak, a za druge kraj.
Perkins u svojoj knjizi primećuje sledeće: "U zemljama kao što su Ekvador i Nigerija ili Indonezija oblačimo se kao učitelji ili vlasnici radnji, u Vašingtonu i Parizu izgledamo kao vladini službenici ili bankari, delujemo skromno i prosečno, posećujemo projekte i obilazimo osiromašena sela, propovedamo altruizam, čovekoljublje i govorimo za lokalne novine o dobrobiti koje će doneti naši humanitarni projekti". Dakle, govori kao ekspert Svetske banke.
"Konferencijske stolove i vladine odbore prekrivamo tabelama i visokim proračunima, a na harvardskoj školi za ekonomiju držimo predavanja o čudesnim čudesima makroekonomije. Mi smo stalno prisutni i radimo otvoreno. Ipak, u najmanju ruku, tako se predstavljamo i takvi smo prihvaćeni. Tako funkcioniše ovaj svet".
Taj njegov svet uključuje MMF i Svetsku banku, koji su i te kako odigrali značajnu ulogu u novom ekonomskom problemu sveta i zato Džon Perkins veruje da samo jedinstven odgovor ugroženih zemalja u razvoju može razbiti obruč te nove svetske imperije bez milosti.
Nekadašnji "ekonomski ubica" Džon Perkins, bez straha od revanšizma "šakala", to su plaćene ubice koje su u službi privredne mafije, sa zadovoljstvom budi savest i otvoreno govori o tim problemima. Dakle, on kaže sledeće: "Regrutovala me je Nacionalna agencija za bezbednost NSA, a završio sam radeći kao rukovodeći ekonomista u privatnoj konsultantskoj firmi, gde sam bio obučavan kao ekonomski plaćeni "ubica". Danas "ekonomske ubice" i "šakali", plaćene ubice, obično rade za privatne kompanije, a ne direktno za Nacionalno bezbednosnu agenciju ili CIA. Već sam pomenuo na koji način Svetska banka i njene sestrinske organizacije funkcionišu u čitavoj ovoj priči, ali treba dodati da jednom kada se zemlja zaduži, MMF im nudi dodatnu finansijsku pomoć; u izvesnom smislu to je smanjenje dugovanja, ali tek onda kada se država ili države slože da prodaju svoja dobra i druge resurse stranim kompanijama i da privatizuju javni sektor.
Posledica toga je da te države potpadaju pod svetsku imperiju, tj. pod dominaciju SAD".
Dakle, gospodin Džon Perkins je izričito u svojoj knjizi iz 2004. godine "Priznanje jednog ekonomskog ubice", kao službenik Svetske banke, MMF-a, pomenuo da je zadatak eksperata ovih međunarodnih finansijskih institucija bio da plasiraju kredite u zemlje trećeg sveta pre svega, sa izuzetno visokim kamatnim stopama, da te zemlje dovedu do toga da ne mogu da vraćaju te kredite i da na kraju od njih preuzmu prirodne resurse ili da određene prihode iz budžeta plasiraju direktno prema MMF-u i Svetskoj banci.
Prema nekim podacima, nakon zaduženja koje je sama američka država ostvarila, negativnog zaduženja prema sistemu federalnih rezervi, 1933. godine, 30% prihoda iz budžeta je plasirano u zemlje trećeg sveta i za te plasmane uzimane su ogromne kamatne stope, tako da smatram da zaista treba pažljivo raditi sa MMF-om, sa Svetskom bankom. Predstavnici Vlade bi trebalo da prouče ovo i trebalo bi svakako da pročitaju ovu knjigu, jer to je pisao čovek koji je bio visoki funkcioner ekspertskog tima Svetske banke i MMF-a, i da shvate do kojih problema može da dovede dodatno zaduženje naših građana. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Aleksiću. Reč ima narodni poslanik Gordana Rajkov.

Poštovana predsednice, uvaženi ministri i članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, u ovoj objedinjenoj raspravi ja ću svoju pažnju zadržati na Predlogu zakona o ratifikaciji Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom i pratećeg Opcionog protokola.
Zašto je ovaj dokument važan za svet, a i za Srbiju? Već je bilo govora o tome da u svetu živi oko 650.000.000 osoba sa invaliditetom, ali ako tome dodate i članove njihovih porodica, onda dođete do zaprepašćujuće cifre od dve milijarde ljudi koji svaki dan žive sa invaliditetom.
U svakoj zemlji u svetu osobe sa invaliditetom žive na marginama društva, lišene osnovnih životnih iskustava. Njihove nade da će jednog dana ići u školu, dobiti posao, imati svoj dom, zasnovati porodicu, gajiti svoju decu, glasati ili učestvovati u društvenom životu veoma su male. Za ogromnu većinu osoba sa invaliditetom u svetu javni objekti, prodavnice, saobraćaj, kao i informacije, potpuno su van domašaja. Tako, zapravo, osobe sa invaliditetom čine najveću i najugroženiju manjinu na svetu. Dvadeset posto najsiromašnijih ljudi na svetu čine osobe sa invaliditetom, 98% dece sa invaliditetom u zemljama u razvoju ne ide u školu, a 30% dece koja žive na ulici pripadaju deci sa invaliditetom. Stopa pismenosti odraslih osoba sa invaliditetom kreće se oko 30, a nekad i manje posto.
O teškom položaju osoba sa invaliditetom u Srbiji je bilo dosta reči. Na sreću, poslednjih nekoliko dana, odnosno nedelja i mnogi poslanici u ovoj skupštini govorili su o tome kada smo raspravljali o Zakonu o rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, tako da posebno o tome sada neću govoriti.
Konvencija zato predstavlja, u stvari, odgovor međunarodne zajednice na dugu istoriju diskriminacije, isključenosti i dehumanizacije osoba sa invaliditetom. Nastojanja Ujedinjenih nacija da promene ovu situaciju traju već 35 godina, od 1971. godine, kada je doneta prva Deklaracija o pravima mentalno retardiranih osoba, preko Svetskog programa akcije za osobe sa invaliditetom 1982. godine i Standardnih pravila za izjednačavanje mogućnosti koje se pružaju ovim osobama 1992. godine, pa sve do 2006. godine kada je konačno doneta i Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom.
Ova konvencija predstavlja prvi međunarodno obavezujući dokument koji se odnosi na osobe sa invaliditetom i zapravo je jedan istorijski i inovativni dokument, jer uz holistički i sveobuhvatan pristup govori o osobama sa invaliditetom, ali i članovima njihovih porodica.
U danu kada je Konvencija usvajana u Ujedinjenim nacijama generalni sekretar Ujedinjenih nacija gospodin Kofi Anan je rekao: "Današnji dan obećava da će postati svitanje nove ere, jednog novog doba u kome osobe sa invaliditetom više neće morati da podnose diskriminatorska ponašanja i stavove, koji su previše dugo bili dozvoljeni."
Konvencija je, kao što je već rečeno, otvorena za ratifikaciju i potpisivanje marta 2007. godine. Ono što je kuriozitet vezan za nju jeste da je toga dana više od 80 zemalja u Njujorku potpisalo ovaj dokument, što je najveći broj zemalja koji je ikada u istom danu potpisao jedan dokument UN, što govori, naravno, o njegovom značaju.
Srbija je Konvenciju i Akcioni protokol potpisala, kao što je rečeno, decembra 2007. godine, pošto je pre toga više od tri godine aktivno učestvovala u njenoj izradi i donošenju. Možemo biti ponosni što je Srbija bila jedna od retkih zemalja koja je kao svog predstavnika i eksperta u Ad hok komitetu imala osobu sa invaliditetom.
Načela na kojima se bazira ovaj dokument su dostojanstvo, donošenje odluka o sopstvenom životu i samostalnost osoba sa invaliditetom, nediskriminacija, puno učešće u svim sferama društvenog života i prihvatanje i poštovanje invalidnosti kao dela ljudske raznovrsnosti i, naravno, jednake mogućnosti za sve.
Šta će ova konvencija značiti za osobe sa invaliditetom u Srbiji?
Kao što je već rečeno, ona ne stvara nova prava, ali definiše mehanizme za ravnopravno korišćenje već usvojenih opštih građanskih, političkih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava. Ovom ratifikacijom država Srbija će se obavezati da će osigurati puno ostvarenje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda osoba sa invaliditetom i da će u tom procesu osigurati konsultacije i aktivno učešće osoba sa invaliditetom.
Konvencija pokriva niz prava: pravo na pristup pravdi; zaštitu od nasilja, zloupotrebe i eksploatacije; učešće u političkom životu; pravo na obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, na rad i zapošljavanje i socijalnu sigurnost.
Mada postoje posebni dokumenti UN o pravima žena i dece, ova konvencija takođe posebno uređuje položaj žena i dece sa invaliditetom, kao izuzetno i višestruko marginalizovanih grupa.
Naravno, već je rečeno da ratifikacijom Konvencije Srbiji predstoji usklađivanje mnogih propisa. Na naše veliko zadovoljstvo, u nekoliko poslednjih godina naša država je učinila dosta napora da se naše zakonodavstvo uredi u skladu sa ovom konvencijom. I dokumenti koji su doneti su već pominjani, ali nam, naravno, predstoji usklađivanje zakona o obrazovanju, o zdravstvenom osiguranju i o socijalnoj zaštiti, a verovatno i tumačenje termina iz člana 12. Konvencije (o čemu je govorio gospodin Meho Omerović) koji govori o pravnim kapacitetima. To je zapravo termin koji nije poznat u našem zakonodavstvu i koji treba dovesti u vezu sa poslovnom sposobnošću, što je jedno važno pitanje o kome je ovde dosta bilo reči pre desetak dana.
Smatram da je značajno sledeće: usklađivanje propisa sa odredbama Konvencije ne znači samo ciljane izmene u pojedinim zakonima koji se uvek čine da su najbliži osobama sa invaliditetom, kao što su obrazovanje, zdravstvena i socijalna zaštita. Mislim da je naša uloga kao narodnih poslanika da pri donošenju svakog novog propisa proverimo da li njegove odredbe stvaraju prepreke za ostvarivanje prava osoba sa invaliditetom i da li je potrebno doneti dodatne mere koje će omogućiti ostvarivanje tih prava, kao što smo nedavno učinili pri donošenju Zakona o javnim nabavkama uvodeći standarde pristupačnosti i kao što ćemo, verujem, učiniti u predstojećoj raspravi o zakonu o bezbednosti saobraćaja.
Naravno, kada se ratifikuje Konvencija promene u životu osoba sa invaliditetom, nažalost, neće nastati preko noći. Ratifikacijom Konvencije zapravo će se tek intenzivirati jedan dug proces izjednačavanja mogućnosti, što će morati da se dešava postupno, uz definisanje novih mera koje će država preduzeti da bi obezbedila primenu Konvencije, naravno u skladu sa svojim raspoloživim resursima.
Iskreno se nadam da ćemo neke od tih novih mera moći da vidimo reflektovane i u predlogu budžeta za 2010. godinu, jer ukoliko ne obezbedimo sredstva sve naše lepe želje i namere ostaće zaista samo slovo na papiru.
Na kraju bih želela da podsetim da invalidnost nije ničiji slobodan izbor. Invalidnost može da se desi svakom čoveku. Borba osoba sa invaliditetom za svoja prava, uvek je tako, jeste i deo borbe za lični opstanak svakog drugog građanina. Zato ratifikacija Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom nije značajna samo za nas kao osobe sa invaliditetom. Ratifikacijom ove konvencije i Opcionog protokola Narodna skupština Republike Srbije učiniće korak dalje u stvaranju uslova za ostvarenje prava svih svojih građana.
U danu za glasanje, naravno, poslanici Poslaničke grupe G17 plus glasaće za usvajanje predloga zakona o ratifikaciji Konvencije i Opcionog protokola. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem gospođi Rajkov. Reč ima narodni poslanik Svetlana Stojanović.

Poštovani narodni poslanici, Konvencija o zaštiti i unapređenju raznolikosti kulturnih izraza, koja je jedna od 38 tačaka dnevnog reda u objedinjenoj raspravi, mogla bi da bude snažni pravni instrument za političke i društvene reforme u oblasti kulture, pod uslovom da već jednom donesemo sopstvene zakone. Usvojena je 2005. godine na generalnom zasedanju UNESKO-a i predstavlja prvi međunarodni obavezujući sporazum u oblasti kulture.
UNESKO-ova revidirana Konvencija o raznolikosti kulturnih izraza nastoji da razvija svest o kulturi kao nosiocu identiteta, vrednosti i smisla; teži da ostvari uticaj kulture na programe održivog kulturnog razvoja, da poveže kulturu sa privredom i razvija kulturne industrije; zalaže se za stvaranje međunarodnog zakonodavnog okvira i međunarodne solidarnosti u oblasti kulture; predviđa definisanje strategije kulturnog razvoja; preporučuje harmonizaciju kulturne politika zemalja potpisnica. Mi nemamo šta da harmonizujemo jer nam zakoni o kulturi ne dolaze na dnevni red. Dalje, ona ima u vidu opasnost od marginalizacije malih i ekonomski slabijih država, što Srbija jeste, i takva opasnost srpskoj kulturi realno preti.
Konvencija o raznolikosti kulturnih izraza priznaje suvereno pravo država da primenjuju sopstvenu kulturnu politiku. Srbija nema sopstvenu, niti bilo kakvu drugu prepoznatljivu kulturnu politiku.
Što je veoma važno, Konvencija o raznolikosti kulturnih izraza se odupire ekonomskom liberalizmu u kulturi. Jednostavnije rečeno, obavezujuće propisuje da se kultura ne sme prepustiti isključivo slobodnoj tržišnoj utakmici, već se nacionalne kulture moraju štititi od ekonomske globalizacije.
Konvencija o raznolikosti kulturnih izraza predvidela je i osnivanje fonda za razvoj kulturne raznolikosti, u koji će se slivati dobrovoljni prilozi, sredstva Generalne konferencije UNESKO-a, pokloni, legati država potpisnica, kao i sredstva drugih organizacija i programa UN, ne samo UNESKO-a. Novcem ovog fonda raspolaže međuvladin komitet, koji bira i kontroliše skupština strana potpisnica. Sve ovo je veoma pozitivno i Srbiji potrebno.
Nije dobro što Srbija nema sa čim da izađe pred UNESKO. Ne razvijamo kulturne industrije, koje prema UNESKO-voj konvenciji ne bi bile isključivo u ingerenciji Svetske trgovinske organizacije, već i UNESKO-a. U skupštinsku proceduru još nije ušao godinama najavljivan zakon o kulturi, da bismo ga mogli uskladiti sa normama sadržanim u Konvenciji koja je danas pred nama. Ne poštujemo ni pozitivne zakone o kulturi, ove koje imamo i koji nesumnjivo zahtevaju poboljšanje. Dok ne donesemo nove i bolje, valjalo bi ih se držati, što ne činimo.
Rešavamo probleme u kulturi kako gde procuri ili, tačnije, ne rešavamo ih. Za nas pitanja kulturne politike nisu u funkciji razvoja i smanjenja siromaštva. Nacionalne ustanove kulture su nam gotovo sve zatvorene, propadaju ili tavore. Naši zakoni ne podstiču partnerstvo između javnog i privatnog sektora, a međunarodnu razmenu u kulturi uglavnom doživljavamo kao odlazak povlašćenih na poneki festival ili neki sajam.
Mnogo je dalek put Srbije do sprovođenja načela sadržanih u UNESKO-voj Konvenciji o zaštiti i unapređenju raznolikosti kulturnih izraza. Međutim, ako ćemo usvajanjem ove konvencije napraviti makar prvi korak na tom putu, i to je nešto. Hvala.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Konstantin Samofalov. Izvolite. Nije tu.

Gospođa Milica Vojić-Marković ima reč. Izvolite. Ostalo je još šest i po minuta.

Hvala, gospođo predsednice. Gospodo ministri, dame i gospodo poslanici, danas prvo moram gospođi predsednici da čestitam, ovo je zaista rekord – i do sada smo spajali veliki broj raznoraznih tačaka koje po srodnosti nikako ne mogu da budu spojene, ali danas prvi put imamo 38 različitih konvencija koje po svom sadržaju ni u jednom slučaju ne mogu da budu podvedene pod ovakav način izlaganja, da se o njima raspravlja objedinjeno. To su toliko različite oblasti, svaka od ovih konvencija je u svojoj oblasti izuzetno važna i svako od nas ko pokriva neku određenu oblast smatra da o njoj treba da govori i da javnost o njoj dovoljno zna. Posle 38 tačaka, mi danas raspravljamo o svih 38 na ovakav način.
Druga moja večerašnja prednost jeste to što govorim pred polupraznom (više praznom, nego polupraznom) salom, što nema direktnog televizijskog prenosa, nego će, kako će mi predsednica odgovoriti, kasnije biti odloženi prenos pa će svi oni građani Srbije koji pate od nesanice moći da me gledaju kako govorim o ekologiji.
Ono što je isto tako važno, a što treba da se kaže, jeste i to da ministra iz oblasti na koju se odnosi konvencija o kojoj želim da govorim, a to je ekologija, danas nema ovde u sali. To su sve moje prednosti.
Pokušaću da u ovom kratkom vremenu kažem nekoliko vrlo važnih stvari koje se tiču Konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa.
Vrlo je važno što je ova konvencija danas pred nama, jer smo mi usvajajući onih 17 ekoloških zakona (koje smo isto tako po hitnoj proceduri spojili u jednu objedinjenu raspravu) već praktično dotakli teren koji ova konvencija pokriva, a to su, u stvari, oni čuveni hemijski udesi, odnosno udesi sa vrlo opasnim materijama u procesu proizvodnje, skladištenja, prenosa, transporta i upotrebe tih materija.
Isto tako, važno je reći da mi imamo problem, kao zemlja, i sa "Petrohemijom", i sa hemijskom industrijom i sa naftnom industrijom. To su takođe vrlo opasni resursi, a s obzirom na našu poslovičnu trapavost, odnosno neodgovornost i s obzirom na to da imamo zastarelu opremu, u koju očigledno niko nema volje da ulaže, imamo veliki problem sa mogućnošću takvih udesa.
Nažalost, ono o čemu još želim da govorim, a tiče se upravo načina na koji mogu da utiču na nas udesi iz naše okoline, jesu nuklearne elektrane.
Iako Srbija ima moratorijum da do 2015. godine ne može da gradi nijednu nuklearnu elektranu (razlozi za to su različiti, a jedan od njih jeste nedostatak prostora za skladištenje nuklearnog materijala), i iako nemamo nuklearnu elektranu, u okruženju od 600 kilometara imamo četiri takve nuklearne elektrane. Jedna od njih je poznata, to je čuvena bugarska Kozloduj; od 1992. godine traženo je od Bugarske da se ona zatvori i da zatvori prva četiri reaktora, dakle jedinice 1, 2, 3 i 4. Bugarska je u više navrata radila što zatvaranje pojedinih reaktora 1 i 2 - 1992. godine, 1999. godine sve četiri, pa je onda radila modernizaciju nekih od tih reaktora. Ako ćemo da budemo pošteni, uslov da Bugarska uđe u EU bio je da zatvori sva četiri reaktora. U međuvremenu, ona je napravila dva nova dva, 5 i 6, koja su navodno modernizovana i danas funkcionišu.
Svi dobro znate koliko smo problema imali sa Černobilom. Jako mnogo problema smo imali, verujte, i sa ovim Kozlodujem.
Sada imamo informacije da će u našem okruženju Albanija graditi još četiri takve nuklearne elektrane; imamo problem sa Hrvatskom, koja na granici sa Srbijom, u Erdutu, hoće da gradi nuklearnu elektranu, tako da potpisivanje ove konvencije predstavlja zapravo potrebu da se Srbija zaštiti od svojih suseda koji prilično neodgovorno mogu da pristupe svemu ovome.
Ovo je vrlo važna priča i zato što smo mi kao zemlja bombardovani osiromašenim uranijumom, a to takođe ima prekogranične efekte. Gospodin Dragan Šormaz iz moje Poslaničke grupe DSS danas je izuzetno dobro govorio o tome kada je govorio o potpisivanju konvencija koje nam kao kukavičije jaje poturate. I, upravo zato što danas nećemo da pričamo o njima na jedan otvoren način, o svakoj od tih konvencija, građani nemaju pojma da upravo to kukavičije jaje treba da bude smešteno u Srbiju i da na taj način Srbija potpisuje svoju kapitulaciju. Bojim se da ako danas ne budemo govorili i o ovoj konvenciji o kojoj govorim, o prekograničnom udesu, mi zaista svoje kukavičije jaje nećemo znati čak ni da nazovemo pravim imenom. Hvala.