Razumeli smo se. Hvala.
Na naziv zakona amandman je, na osnovu člana 142. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine, podneo Odbor za pravosuđe i upravu. Predlagač zakona je prihvatio amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć. Da li neko želi reč? (Da.) Izvolite, gospodine Aligrudiću.

Ovaj amandman pokazuje da zakon ne valja ništa. Ako mora da se ''udari'' amandman na naslov zakona i na svaki član zakona izuzev na član 1, koji, bez obzira da li ima ili nema amandmana, zapravo ne mora da se tumači kao sporna odredba, onda to znači da ono što je predlagač napisao ne zavređuje previše pažnje.
Kada je reč o intervencijama putem amandmana, one nisu vršene samo od strane opozicionih predstavnika zato što je predlagač član vladajuće koalicije, nego su amandmane na ovaj predlog zakona očigledno podnosili i drugi članovi ovog doma, učestvujući u radu resornog odbora.
Pošto nema člana ovog zakona koji ne trpi odgovarajuće primedbe, i to ne male, nego čak suštinske, onda to najbolje govori o samom predlogu zakona.
Naime, ovaj predlog zakona je došao na dnevni red ovog zasedanja tako što ga je uvrstila Slavica-Đukić Dejanović, predsednica parlamenta iako na Predlog zakona nije stiglo nikakvo mišljenje Vlade. A kada sam ja pitao zbog čega dva zakona koje je poslanička grupa DSS podnela, kao što je zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu, koji treba Vladu Republike Srbije da nauči da ne mogu da donose odluku o zaduženju kod MMF za očuvanje valutne stabilnosti bez pravnog osnova, što je veoma važan propis, jer se u proces već ušlo, a ne postoji pravni osnov za donošenje tog zakona, tu se nije našlo za shodno da se stavi na dnevni red sednice taj zakon jer, bože moj, Vlada nije dala mišljenje.
Jednako tako, Vlada nije dala mišljenje ni na Predlog zakona o prenosu nadležnosti Vojvodini, koji je DSS podneo, pa je to bio razlog zbog čega se ta dva zakona nisu našla na dnevnom redu zasedanja Narodne skupštine. Zatim je Slavica Đukić-Dejanović obrazložila da su to dva veoma važna predloga zakona, pa bi bilo veoma velika šteta da bez mišljenja Vlade budu raspravljana u parlamentu.
A contrario, ovaj predlog zakona onda uopšte nije važan. Predlagač zakona može da se igra sa celom Narodnom skupštinom, vladajuća koalicija sa predlagačem zakona, da se tu piše sve i svašta do Dana za glasanje, jer ćemo sutra verovatno o tome glasati, da bi se zadovoljio interes predlagača zakona da pošto-poto bude aktivan u političkom životu s nekim stavom, iako to što je tamo izneto predstavlja u većini slučajeva pravni pleonazam jer se ponavljaju određena gledišta izneta u mnogim drugim propisima, počev od Ustava Republike Srbije, pa do određenih zakona koje sam prošli put u načelnoj raspravi naveo, sve koji pokrivaju ovu oblast, sa izuzetkom toga što se tamo nigde ne pominju ni neonacizam, ni fašizam, a ovde da, i sa izuzetkom toga što u ovom predlogu zakona oba pojma nisu pojmovno razgraničena, a u preciznom propisu koji sadrži u sebi kaznene odredbe, pa makar to bile i prekršajne, ne može se ići bez definicije pojmova i tvrditi da se oni podrazumevaju, da su opštepoznati i opšteprihvaćeni.
To prosto tako ne ide. Jer, da se mogao štititi društveni interes protiv ovakvih negativnih pojava kojim hoće zakon da se bavi, koji su u svakom slučaju apsolutno negativni, protiv kojih svi na ovom svetu moramo nešto da imamo, onda bi i nekadašnji predlagači zakona u bivšoj SFRJ, koji su sponzorisali snimanje filmova protiv nacizma, fašizma, koji govore o Drugom svetskom ratu i trista čuda, već sami našli negde da ukotve pojam fašizma, nacizma, neonacizma u pozitivnim propisima, tadašnjim, bivše SFRJ, pa to nisu učinili jer postoje formulacije u pravnom sistemu, počev od ustavnih kategorija do njihovih razrada u pravnom sistemu, kojima se vrlo uspešno štiti sektor ljudskih prava.
Ovde to nije tako urađeno. Ovo se svodi na izvesno iživljavanje i ucenu jednog dela vladajuće koalicije u Skupštini Srbije, da se, zbog korektnog odnosa unutar samog korpusa vladajuće koalicije, jednostavno igramo propisom.
Ovo nije ništa drugo, u ovoj situaciji, nego igranje propisom. Kakav hoćete odgovor na to neko da ima? Mi nismo, recimo, našli za shodno da podnesemo nijedan amandman.
Znate, amandmane podnosite na predlog, zato komentarišem ovaj prvi. Na Predlog zakona podnosite amandmane, ako mislite da amandmanom možete popraviti tekst zakona. Ovo je potpuno nepopravljivo. Dakle, vi ovde nemate šta da popravite. Mora da se napiše ispočetka.
Pametnije bi bilo, pošto ne mislim da je u osnovi loša ideja da se napravi jedan ovakav - bilo bi dobro da predlagač čuje ovo što ću da kažem - mislim da uopšte nije u osnovi loša ideja da se podnese jedan ovakav zakon, sa sadržajem koji bi definisao ovakvu potencijalnu društvenu pojavu ili opasnost i na odgovarajući način stvorio mogućnost da se reaguje.
Ali, ovo što je napisano ne čini ni jedno ni drugo. Niti pravi normalni pravni milje i mogućnost da se taj zakon primeni, niti reaguje na realan način na potencijalnu opasnost od takvih društvenih pojava. Sem ukoliko predlagač neće da se igra, pa da onda optužuje svoje političke protivnike za neonacizam, fašizam i ostale stvari, pošto je njemu izgovoriti takve stvari isto kao i čašu vodu popiti.
Prema tome, to je ono sa čime se danas suočavamo i nije zgoreg ovo još jednom na ovaj način ponoviti.

Hvala. Reč ima gospodin Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo poslanici, stavljanje ovog predloga zakona u skupštinsku proceduru i način rasprave o predlogu zakona, kao i činjenica da se Vlada nije izjasnila o ovom predlogu zakona, svedoči o svojevrsnoj političkoj trgovini koja je uspostavljena između Borisa Tadića i gospodina Nenada Čanka.
ako dozvolite, izneću vam svoje skromno mišljenje o tome u čemu se ta trgovina sastoji. Očigledno je da je stvar sa usvajanjem statuta Vojvodine zapela. Skupština Vojvodine je u oktobru prošle godine usvojila Predlog statuta AP Vojvodine, koji je u najvećoj meri i u brojnim svojim odredbama direktno suprotan i Ustavu Republike Srbije i nekim opšteprihvaćenim principima pravnog normiranja u svim civilizovanim i demokratskim državama.
Do dana današnjeg Predlog statuta Vojvodine nije ušao u proceduru Narodne skupštine Republike Srbije i to je dokaz više da tu očigledno postoje neki problemi, ne samo unutar stranaka koje čine vladajuću koaliciju na nivou Republike Srbije i na nivou AP Vojvodine, nego očigledno postoje neki koncepcijski sukobi i unutar samog DS-a.
Javna je tajna da u DS-u postoje najmanje dva krila. Jedno je, uslovno rečeno, vojvođansko, a ovo drugo je, opet uslovno rečeno, srbijansko, beogradsko krilo. Izgleda da je ovima iz beogradskog krila DS-a postalo jasno da je statut Vojvodine vrlo opasan politički akt, da on predstavlja uvod u osamostaljivanje severne srpske pokrajine i da nam preti opasnost, ako se usvoji takav statut Vojvodine kakav je usvojen u Skupštini Vojvodine, da nam preti ponavljanje kosovskog scenarija, odnosno daje se pravni osnov da sutra (a kad kažem sutra, to ne znači bukvalno sutra, nego recimo za pet, 10, 15 ili 20 godina) neko na teritoriji severne srpske pokrajine proglasi neku novu nezavisnu državu.
Naravno, ima onih koji će se smejati ovome što mi govorimo, ali neki su se smejali i 1974. godine, kada je usvajan tadašnji Ustav SFRJ. I tada je bilo pravnika koji su ukazivali na mogućnost da taj ustav trasira put ka osamostaljivanju bivših jugoslovenskih republika, ali evo dvadesetak godina kasnije, te crne slutnje su se obistinile.
Dakle, potpuno je realno očekivati da ukoliko, ne daj bože, Narodna skupština Srbije potvrdi statut Vojvodine u onakvom obliku kakav je izglasan u Skupštini Vojvodine, zaista dođe u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti do osamostaljivanja Vojvodine i stvaranja na teritoriji Republike Srbije praktično nove nezavisne države.
Ovo vojvođansko krilo, naravno, zalaže se za usvajanje statuta Vojvodine, ne samo zbog statuta kao takvog, nego i zbog neke vrste političkog revanšizma koju gaji gospodin Bojan Pajtić prema Borisu Tadiću, a tiče se činjenice da, kada je formirana poslednja, odnosno aktuelna Vlada Republike Srbije, posle majskih izbora, gospodin Bojan Pajtić nije dobio mandat za sastav nove republičke vlade, iako je to verovatno očekivao, pa koreni animoziteta u odnosima između Borisa Tadića i Bojana Pajtića verovatno datiraju od tada.
Dakle, stvar sa statutom Vojvodine u Skupštini Srbije je definitivno zapela.
Da se ne bi mnogo ljutio ovaj doduše mali koalicioni partner, ali ne tako beznačajan, gospodin Nenad Čanak, izgleda da je postignuta neka vrsta dogovora, a to je da statut Vojvodine, ovakav kakav je, usvojen u Skupštini Vojvodine, verovatno neće ući u proceduru Narodne skupštine Republike Srbije, ali da se gospodin Nenad Čanak ne bi previše ljutio, u proceduru Narodne skupštine Republike Srbije uvešće se jedan drugi opšti pravni akt, a to je Predlog zakona o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrane upotrebe neonacističkih ili fašističkih simbola i obeležja.
Doduše, Vlada Republike Srbije je vešto izbegla da nam da svoje mišljenje o ovom, vrlo lošem, predlogu zakona. Mogli smo da čujemo od poslanika DS-a, ako se ne varam, u načelnoj raspravi je učestvovao samo gospodin Srđan Milivojević, da će oni glasati za Predlog zakona, ali pod uslovom da se on doradi, odnosno da se izmene neke odredbe u ovom predlogu zakona.
Dalje, trgovina se sastoji u tome što je predlagač ovog zakona, dakle grupa narodnih poslanika Lige socijaldemokrata Vojvodine, prihvatila sve amandmane Odbora za pravosuđe i upravu. Kad kažem amandmane Odbora za pravosuđe i upravu, onda mislim da su to pre svega amandmani DS-a. Na čelu Odbora za pravosuđe i upravu nalazi se gospodin Boško Ristić. Praktično su to njegovi amandmani, koje je on podneo u ime DS-a.
Prihvatanjem tih amandmana od strane predlagača, trgovina je definitivno završena.
Dakle, možemo da očekujemo da će Demokratska stranka glasati za ovaj predlog zakona, u koji su uneti svi njeni amandmani. Doduše, oni su opet vešto izbegli da kažu - to su amandmani DS-a, verovatno i zbog javnosti, a verovatno i zbog toga da ne bi ulazili u neki veći konflikt sa svojim koalicionim partnerom Ligom socijaldemokrata Vojvodine, ali je definitivno jasno da su ovo, u stvari, amandmani DS-a i da će DS, po svemu sudeći, glasati za ovaj predlog zakona i tako ćemo mi u pravnom sistemu Republike Srbije dobiti još jedan u nizu loših zakona koji se donose u Narodnoj skupštini Republike Srbije od 2001. godine pa do danas.
Naravno, jedan od razloga zašto se ovaj predlog zakona stavlja u skupštinsku proceduru baš ovih dana, pored ove političke trgovine o kojoj sam govorio, jeste još jedna činjenica. Gospodin Nenad Čanak je dobio zadatak, i to verovatno ne samo od Borisa Tadića, nego i od svojih stranih mentora, da skrene pažnju javnosti sa nekih vrlo aktuelnih tema i tema koje su od životnog interesa za građane Srbije.
Zašto bi građani Srbije, recimo, razmišljali o tome da li je ova vlada ispunila svoje predizborno obećanje da će penzije iznositi 70% prosečne zarade u Republici Srbiji?
Zašto bi građani Srbije razmišljali o tome da li će i kada ova vlada ispuniti svoje obećanje o podeli besplatnih akcija u vrednosti od 1.000 evra? Zašto bi građani Srbije pričali o tome da li će biti proizvedeno tih famoznih 300.000 automobila marke „punto“ u Zastavi u Kragujevcu? Zašto bi građani Srbije gledali preko televizije kako ljudi seku sebi prste na bi li neki ministar na njih obratio pažnju? Zašto skoro mesec dana štrajkuju glađu, a da nijedan ministar nije došao da ih poseti u Kragujevcu itd.?
Sada treba, kako bi rekli ovi medijski manipulatori, ''spinovati'' medijsku sliku u Srbiji, treba skrenuti pažnju javnosti sa tih životnih tema na neke pojave kojih u Srbiji, hvala bogu, nema ili su svedene na neke marginalne pojedince i vrlo malobrojne društvene grupe.
Da biste donosili jedan zakon koji treba da reguliše, u ovom slučaju da zabrani jednu pojavu, ta pojava, pre svega, mora da postoji. Kao što mi u Srbiji nemamo zakon o istraživanju kosmosa, zbog proste činjenice da nismo u ekonomskoj moći da istražujemo kosmos, niti imamo tehničkih sredstava da to radimo, mi nemamo zakon o istraživanju kosmosa. SAD ga ima, Ruska Federacija ga ima, Kina ga ima, Francuska ga ima, Velika Britanija ga ima. Srbija ga nema, zato što prosto ne možemo da izdržimo tu trku sa tehnološki daleko superiornijim državama nego što je naša.
Ako u Srbiji ne postoji pojava koju izgleda ni predlagači zakona ne znaju kako da krste, pa najpre kažu fašizam, pa neonacizam, pa nacionalizam, pa neonacionalizam, pa nacionalsocijalizam (izgleda da ni njima samima nije jasno šta je to u Srbiji što treba regulisati ovim zakonom) i budući da tih pojava u Srbiji nema (naravno, postoji nacionalizam, ali nema ni neonacizma, ni nacionalsocijalizma, ni fašizma u nekim širim razmerama, kao društveno organizovanog pokreta ili političke partije itd.), onda se postavlja pitanje kakav je smisao ovog zakona.
Pa, ovaj zakon ima samo taj smisao da potpuno skrene pažnju javnosti sa tih životnih tema, sa tema koje znače egzistenciju građana Srbije i članova njihovih porodica na neke pojave kojih u Srbiji ili uopšte nema ili su potpuno marginalne.
Rekao sam i u načelnoj raspravi da je Predlog zakona pisan na brzinu, da ga očigledno nisu pisali pravnici, već neko ko nije pravnik. Ovaj predlog zakona sadrži brojne pravnotehničke, nomotehničke, jezičke, logičke pogreške i, što je vrlo zanimljivo, ne daje definiciju pojava koje navodno želi da zabrani.
Dakle, vi u ovom predlogu zakona nemate ono što inače imate u dobrim zakonskim predlozima, a to je da se prethodno definiše značenje pojedinih izraza u predlogu zakona. Kad uzmete recimo Krivični zakonik Republike Srbije, onda tačno možete da znate šta znači službeno lice, šta znači službena radnja, šta znači krivično delo, šta znači nehat, umišljaj itd. Kod ovog predloga zakona to nemate.
U članu 1. Predlog zakona nešto želi da suzbije, odnosno nešto želi da zabrani. U članu 1. to su neonacističke ili fašističke organizacije i udruženja, odnosno njihove manifestacije i isticanje simbola, znakova ili nekog drugog delovanja. Kasnije, u drugim članovima zakona, ta terminološka neusklađenost potpuno dolazi do izražaja. Dakle, u članu 1. se pominju neonacizam i fašizam, a kasnije nacionalizam, neonacionalizam, nacionalsocijalizam, i onda se stvara jedna potpuna konfuzija, logička, jezička i pojmovna, da vi prosto ne znate koja je to pojava koju predlagač zakona navodno želi da suzbije.
Svojevremeno je veliki nemački književnik Gete rekao da onaj ko hoće da ima jasan stil u pisanju, njemu prethodno mora da bude jasno u glavi šta to želi da kaže. Očigledno je da je predlagač zakona imao problem sa pojavama koje želi da definiše, očigledno je da ni njima mnoge stvari nisu jasne.
Kada govore o fašizmu, o neonacizmu, nacizmu, nacionalsocijalizmu, nacionalizmu, neonacionalizmu itd., oni očigledno te pojmove koriste u dnevnopolitičke svrhe. Oni ovom problemu nisu pristupili sa naučnog aspekta, sa istorijskog aspekta, sa nekog metodološkog aspekta. Ne, nego sa dnevnopolitičkog.
Svakog našeg političkog protivnika mi ćemo satanizovati da je fašista, da je neonacista, da je nacionalsocijalista.
Inače, oni su svojevremeno za SPS tvrdili da su nacionalsocijalisti i da je Slobodan Milošević najveći nacionalsocijalista u Evropi, ali sada im to ništa ne smeta da sede zajedno u Vladi i da čine skupštinsku većinu u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Očigledno je da je Predlog zakona pisan isključivo iz dnevnopolitičkih interesa, ne bi li na taj način smanjili svoju političku konkurenciju, odnosno ne bi li se na jedan vrlo nekorektan, nefer i protivustavan način obračunali sa svojim političkim protivnicima, sa svojim političkim i ideološkim neistomišljenicima.
Dakle, Predlog zakona je vrlo loš i, naravno, SRS za njega neće glasati. Ali, ono što je vrlo zanimljivo, to je da u ovom predlogu zakona vi imate jedno potpuno nerazumevanje načina na koji se pišu predlozi zakona.
Razumem da predlagač zakona, odnosno ovi narodni poslanici nisu pravnici i da verovatno nemaju mnogo iskustva u pisanju nacrta pravnih propisa, ali su onda makar mogli da se potrude da daju nekom pravniku da to pročita. Recimo, da daju nekom pravniku iz svoje skupštinske većine, ima ih, ili da daju nekom ministru u Vladi koji je završio pravni fakultet, pa da im on da svoje skromno mišljenje da li je Predlog zakona dobar ili ne. Ne, oni su zauzeli stav da samo oni znaju sve o pojavama kao što su fašizam, nacizam, neonacizam, nacionalizam, neonacionalizam itd., nemaju oni šta koga da pitaju.
To je ušlo u skupštinsku proceduru upravo u trenutku kada je izgleda (možda se varam, možda se ne varam) i sam Boris Tadić odustao od ideje da se usvoji onakav statut Vojvodine kakav je usvojen u Skupštini Vojvodine. Gospodin Nenad Čanak je izgleda sebi pribavio monopol na antifašizam u Srbiji, svako ko je protiv gospodina Nenada Čanka je fašista, a samo je on pravi i autentični antifašista. Doduše, garderoba mu baš ne odaje antifašistička uverenja, ali ajde dobro.
Dakle, očigledno je da je reč o političkoj trgovini između gospodina Borisa Tadića i gospodina Nenada Čanka. Nema, izgleda, statuta Vojvodine u Skupštini Srbije, ali ima ovakvog nakaradnog predloga zakona o fašizmu, neonacizmu, nacionalizmu, neonacionalizmu, nacionalsocijalizmu.
Ako sam propustio da upotrebim neki pojam, gospodine Novakoviću, vi me dopunite. Za sada toliko.

Hvala. Ne dopunjujem.
Gospodine Aligrudiću, da li ste odustali? (Da.) Hvala.
Za repliku se javio gospodin Srđan Milivojević.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, posle svakog poraza SRS na izborima mi smo ovde svedoci jedne čudne izjave - da se DS cepa na ovo ili ono krilo, da nas ima za ovo krilo, za ono krilo, neko vojvođansko krilo, srbijansko krilo...
DS je jedna jedinstvena stranka koja sprovodi jedinstvenu politiku.
To je valjda jasno svim građanima ove zemlje, a verovatno je jasno i onim političkim strankama koje se posle svakih izbora raspadaju na izdajnike, na sledbenike Kamerona Mantera, na sledbenike američkog ambasadora, engleskog ambasadora ili sledbenike nekih drugih lidera.
Ne želim da analiziram stanje u drugim političkim strankama, ali računaljka je jedan divan instrument i zbog toga sam tu spravu i doneo u parlament, da pomognem svojim stranačkim kolegama, ali i svojim političkim protivnicima, da mogu da prebroje poslanike, koliko ih ima na početku, koliko ih ima na sredini mandata, koliko ih ima na kraju mandata i koliko ih ima na sledećim izborima.
Mislim da je to najbolji pokazatelj koja je stranka jedinstvena, a koja se stranka raspada.
Ne vidim potrebu da dalje objašnjavam svojim političkim protivnicima da li je DS jedinstvena ili ne. Mogu da pogledaju u svoje klupe sa leve i desne strane, mogu da pogledaju malo po sali i da vide svoje dojučerašnje kolege i da vide ko je ovde jedinstven, a ko se posle svakih izbora raspada. Hvala.

Reč ima gospodin Aleksandar Martinović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, o tome koliko je Demokratska stranka jedinstvena i po teritorijalnom i po programskom, odnosno ideološkom principu, ne moram da govorim ja. O tome je pre nekoliko dana progovorio bivši gradonačelnik Zrenjanina Goran Knežević.
Sve ono što je SRS, gospodine Milivojeviću, godinama tvrdila, o tome ko finansira DS, kakve zloupotrebe činite kroz Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine, kroz NIS - o tome je, doduše silom prilika i pred istražnim sudijom Specijalnog odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala u Beogradu, progovorio vaš još uvek, osim ako ga niste izbacili iz stranke, partijski kolega Goran Knežević.
On je rekao - ''Kakve firme iz Crne Trave koje daju 15.000 dinara za finansiranje kampanje Borisa Tadića, kakva lista na internet stranici DS od 44 firme koje finansiraju DS? Pravi finansijeri DS-a su Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine i NIS". Još je čovek potvrdio da će zvati predsednika Republike Borisa Tadića da svedoči o tome.
Dakle, nemate vi problem, gospodine Milivojeviću, sa mnom i sa SRS, vi imate problema sami sa sobom. Jer, vi jedno govorite kada ste na vlasti, a kada, sticajem nekih čudnih političkih prilika, dođete pred organe pravosuđa, onda pričate neku drugu priču. Kad ste na vlasti, onda ste pošteni, onda ste za evropske integracije, onda ste za vladavinu prava, onda ste za interese građana Srbije.
Kada se nađete pred licem pravde, onda toga više nema. Onda se priča o mafijama, o klanovima, o tajnim i javnim sponzorima, o vrećama novca koje se donose u centralu DS-a iz Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine i NIS, koji stoji u trezoru kod Borisa Tadića, pa se onda kupuju odbornici po skupštinama opština po Srbiji, pa ste maltene izazvali građanski rat u Srbiji kradući odbornike, pre svega SRS-a, i rušeći vlast koja je izabrana na izborima. Dakle, gospodine Srđane Milivojeviću, zagledajte se vi malo u svoje dvorište.
A što se tiče tih famoznih mandata, nadam se da vas je gospodin Nenad Konstantinović, vaš partijski kolega, obavestio, ako već niste bili na sednicama Administrativnog odbora i ako niste pratili medije - krađu mandata u Skupštini Srbije ste vi blagoslovili, gospodine Milivojeviću, i vaša DS. Te krađe ne bi bilo da vi i poslanici iz vladajuće koalicije na sednicama Administrativnog odbora niste glasali za krađu mandata i za drastično gaženje Ustava Republike Srbije, Zakona o izboru narodnih poslanika, Poslovnika i Odluke o potvrđivanju mandata narodnih poslanika iz 2008. godine.

Da ne bih povredio Poslovnik u smislu člana 85, određujem pauzu u trajanju od jedan sat. Počećemo u 16.00 časova. Redosled govornika je utvrđen i čim otvorimo raspravu po ovoj tački, tim redom ćemo i ići. Hvala lepo.
(Posle pauze – 16.10)

Poštovani narodni poslanici, s obzirom na to da je danas poslednji četvrtak u mesecu, podsećam vas na odredbu člana 200. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, prema kojoj se svakog poslednjeg četvrtka u mesecu na sednici Narodne skupštine koja je u toku postavljaju poslanička pitanja, i to u vremenu od 16.00 do 19.00 časova, za koje vreme se prekida rad po dnevnom redu.

Obaveštavam vas da sam predsedniku i svim članovima Vlade Republike Srbije uputila poziv da prisustvuju ovom delu sednice.

Pre nego što pređemo na postavljanje poslaničkih pitanja, dozvolite mi da vas podsetim na odredbe Poslovnika Narodne skupštine na način postavljanja poslaničkih pitanja.

Narodni poslanik ima pravo da postavi poslaničko pitanje pojedinom ministru ili Vladi, iz njihove nadležnosti, što je u skladu sa članom 199. stav 1. Poslovnika.

Poslaničko pitanje mora biti jasno formulisano, što je predviđeno članom 199. stav 2. Poslovnika, i poslaničko pitanje se postavlja u pisanom obliku ili usmeno, s tim da izlaganje poslanika koji postavlja pitanja ne može da traje duže od tri minuta, što je u skladu sa članom 199. stav 4. Poslovnika.

Predsednik Narodne skupštine upozoriće narodnog poslanika koji postavlja poslaničko pitanje ako pitanje nije postavljeno u skladu sa odredbama ovog poslovnika, odnosno ako nije upućeno nadležnom organu, što je predviđeno članom 199. stav 6.

Na usmeno postavljeno poslaničko pitanje, Vlada, odnosno ministar, moraju odmah usmeno odgovoriti. Ako je za davanje odgovora potrebna određena priprema, oni to moraju odmah obrazložiti, a odgovor narodnom poslaniku dostaviti u pisanom obliku, u roku od osam dana od dana kada je pitanje postavljeno, što je u skladu sa članom 201. stav 1.

Takođe, prema članu 202, posle datog odgovora na poslaničko pitanje, narodni poslanik koji je postavio pitanje ima pravo da, u trajanju od najviše pet minuta, komentariše odgovor na svoje pitanje ili da postavi dopunsko pitanje. Po dobijanju odgovora na dopunsko pitanje, narodni poslanik ima pravo da se izjasni o odgovoru u trajanju od najviše pet minuta.

Prelazimo na POSTAVLjANjE POSLANIČKIH PITANjA.

Reč ima narodni poslanik Vladan Batić.