Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović, predsednik Poslaničke grupe LDP-a.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, prvo želim da vam kažem da ćemo podržati vaš predlog i na takav način najkonkretnije doprineti raščišćavanju jedne vrlo štetne, konfuzne politike, čiji ste vi sada ovde talac.
Zapravo, vi niste pravi sagovornik za ovu raspravu, jer oduvek je vojska, dobra vojska, izvršavala naređenja. Vojska se ne bavi politikom. Ako je naša politika – stani, kreni, onda je Vojska u jako teškom položaju. Pošto ste istovremeno i političar i ministar, onda uz podršku koju dobijate morate biti spremni da čujete i naše kritike. Od vaše sposobnosti zavisi da li ćete te kritike shvatiti dobronamerno, ili ćete staviti znak jednakosti između naših kritika i politikantstva, koga je tako puno u svakom komentarisanju aktivnosti Ministarstva odbrane, ne samo vašeg, nego oduvek.
Mislimo da je logično, u zemlji koja se menja, inicirati ozbiljne i duboke promene u sektoru vojske. Stoga, smatramo da je bilo neophodno započeti bilo kakvu raspravu o aktivnostima Ministarstva odbrane, upravo, na temi strategije Ministarstva odbrane, odnosno naše vojske, potom nastaviti dalje to političko delovanje, kako bi se stvorili neophodni politički uslovi za realizaciju jedne odluke koja je obaveza naše zemlje, a istovremeno i čast.
Uprkos svemu kroz šta je Srbija prošla, ili kroz šta je prolazio srpski narod na prostorima bivše Jugoslavije, mi ne možemo ignorisati činjenicu da su neke međunarodne snage garantovale mir, bezbednost i sigurnost i sačuvale ljudske živote pripadnika srpskog naroda na prostorima bivše Jugoslavije, u Hrvatskoj, Bosni, čak i na Kosovu, koliko god da je kontroverzna ta uloga i koliko god da je u pravu poslanik Krasić kada citira neke situacije, koje su, svakako, za osudu.
Nije tačno da je Norveška na Kosovu bila prisutna jedino kroz te incidente. Ona je učinila mnogo toga dobrog na Kosovu. Nije tačno da je SAD na Kosovu bio prisutan samo kroz dolazak 1999. godine, nego kroz sve ono što su učinili 2004, godine kada su zaštitili Srbe na Kosovu, kada su pucali u Albance na Kosovu i kada su ubili oko 20 Albanaca, štiteći srpsko stanovništvo i ispunjavajući svoje međunarodno preuzete obaveze u oblasti garancije mira i sigurnosti.
Šta je ono šta mi ne možemo da podržimo, gospodine Šutanovac? Ne možemo da podržimo odsustvo strategije i uvođenje, na mala vrata, onih odnosa koji su, po našem mišljenju, jako važni i moraju biti u prvom planu, a to su odnosi saradnje i partnerstva s drugim zemljama u oblasti bezbednosti. Odavno se ta partnerstva u oblasti bezbednosti ne mogu svesti isključivo na vojnike na prvoj liniji fronta. Naprotiv, to je poslednji nivo partnerstva i najčešće, na svu sreću, nije najznačajniji.
NATO pakt postoji gotovo 60 godina, ove godine je obeležena šezdesetogodišnjica, a osim oružane intervencije 1999. godine on nije vojno delovao na način na koji se to pretpostavljalo, recimo, kada je pravljen, ali preventivno i politički, toliko puta do sada.
Moramo se osvrnuti na jučerašnju raspravu koja je ovde vođena, jer je to deo jednog konkretnog plana i pokazatelj odsustva jasnog konteksta u kom se kreće naša vojska danas, a zapravo se govori isključivo o politici.
Vojna neutralnost oružanih snaga Srbije zasniva se na jednoj rezoluciji Skupštine Srbije, koja je usvojena 26. decembra 2007. godine, odnosno na jednom stavu u Rezoluciji u kojoj je Narodna skupština Republike Srbije odlučivala o zaštiti suvereniteta, integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije i glasalo se o šest tačaka, odnosno odluka. Od tih šest, pet je ova država u međuvremenu napustila, odrekla ih se, ne zbog toga što mislim da ste vi izdajnici, nego zbog toga što ne možete biti razuman čovek a slediti odluke koje su komentari i zasnivaju se na političkoj utopiji. Samo se jedna rečenica u ovoj rezoluciji odnosi na vojnu neutralnost Republike Srbije.
Kako je moguće poštovati jednu rečenicu rezolucije koja je u potpunosti, u svakoj drugoj rečenici, osporena? To nije pitanje za ministra odbrane i zato vi niste dobar sagovornik u ovoj diskusiji.
Mi bismo ovde želeli da vidimo predsednika Vlade, one ljude koji kreiraju politički ambijent u kojem vi sada nama objašnjavate da saradnja s Norveškom, koja je u NATO-u, nije i saradnja sa NATO paktom. Mi protiv te saradnje nemamo ništa, jer mislimo da bismo kroz bliskost s NATO-om najkonkretnije pomogli Srbima koje taj NATO čuva na Kosovu, da bismo kroz bliskost s NATO paktom lakše savladali predrasude koje postoje u našim međusobnim odnosima, da bismo kroz bliskost s NATO paktom uradili ono što su uradile neke druge države koje su u prošlosti bile u jednako teškim antagonizmima, pa su iz tih problema izlazile tako što su pronalazile zajedničke interese u budućnosti.
U čemu je problem između Srbije i NATO-a veći od problema koji je postojao između Nemačke i Amerike, Nemačke i Francuske, Nemačke i Velike Britanije? To je pitanje za političare, a ne za generale koji izvršavaju naređenja. Izvršavali su naši generali i nelogična politička naređenja u prošlosti, ulazili su u avione, a unapred su znali da tim avionom mogu samo da polete, ispunjavali su svoju vojničku dužnost; nisu bili tu da razmišljaju o tome da li je nešto logično ili ne. Ne kaže se bez razloga u vojsci – stavi kapu na glavu da ti ne padne nešto na pamet. Ali, ako to važi u vojsci, to ne sme da važi u politici, jer ukoliko vojnik nema prava da razmišlja, a politika je nerazumna, taj vojnik je žrtvovan.
Mi danas ovde, pre svega, govorimo o politici, a ne o smislu slanja nekoliko hirurga i naše sanitetske jedinice u Mirovnu misiju u Čadu. Naravno da treba tamo da odu.
Naši vojnici su to radili i u prošlosti, čine to i poslednjih nekoliko godina, i to doprinosi, kao što ste sami rekli, tu se slažemo, povećanju međunarodne reputacije ove zemlje. Ako nam je cilj da povećamo tu reputaciju, hajde onda da je povećavamo na jasan i konkretan način, a ne tako što ćemo na svaku poruku koju pošaljemo, sledećeg trenutka slati kontraporuku.
Ako želimo da idemo u međunarodne misije, onda hajde da odemo u one međunarodne misije u kojima je naše prisustvo najpotrebnije, u one najznačajnije međunarodne misije, u one međunarodne misije od čije sudbine zavisi i međunarodni poredak.
U ovom trenutku je, recimo, to Misija u Avganistanu. Da li je rizična? Jeste. Da li ta misija po svom značaju može da devalvira Misiju u Čadu? Ne može, ljudski život ima jednaku vrednost i u Čadu i u Avganistanu i na Kosovu. Ali, ako želimo da doprinesemo međunarodnom sistemu bezbednosti koji je ugrožen i koji se štiti odlukom Ujedinjenih nacija, tako što su poslate trupe Ujedinjenih nacija u Avganistan, onda nam je i tamo mesto.
Mesto nam je na svakoj tački zemljine kugle na kojoj je međunarodni poredak ugrožen, jer, čuvanjem tog međunarodnog poretka, afirmišemo našu zemlju, koja je dugo vremena bila "trablmejker" i ''trn u peti'' te svetske politike. Mi želimo da do toga dođe.
Hoćemo da dobijemo, kroz raspravu o strategiji, ne samo legalne i legitimne, nego i za naše društvo prihvatljive osnove za odluke koje sada donosimo. Nema puno smisla u odluci koja se donosi a koju ne prati opšta podrška. Vi sami znate, kada bi se sada postavilo, u nekom ispitivanju javnog mnjenja, pitanje – da li naši vojnici treba da idu u međunarodne misije, u većini bi naše društvo tako nešto odbacilo i osudilo.
Da li bi bilo u pravu? Ne bi. Zbog toga i postoje lideri, da menjaju uspostavljene odnose, da krče put. Mi u tome vidimo svoju ulogu kao LDP. Puno smo juče vremena potrošili, mislim da bi bilo dobro shvatiti da niste na najbolji način nastupili u Parlamentu. Vi ovde nemate neprijatelje, imate ljude koji vas kritikuju, s više ili manje osnova, ali ste dužni da te kritike trpite.
U pravu ste kad kažete da nismo mnogo zakona doneli do 2003. godine, mnogo više je usvojeno u poslednjih nekoliko godina, jer su okolnosti bile drugačije, Vojska nije znala ko njome upravlja, ko je finansira, Vojska se raspadala, upravo zbog toga što nije bilo jasne politike, ali 2003. godine, čini mi se, Vlada Republike Srbije je, kroz nastup tadašnjeg predsednika Vlade, izrazila spremnost i pokazala volju da pošalje pripadnike naše vojske koji su se dobrovoljno javili za učešće u Misiji u Avganistanu. Od toga nije bilo ništa.
Mi smo toliko puta u prošlosti napravili greške da mislim da ovog puta nemamo razloga tako nešto da činimo. Hajde otvoreno da kažemo šta je ono što ova zemlja želi i da na takav način omogućimo našoj vojsci da se normalno razvija.
Dobro je što rešavate materijalne probleme vojnika. To je nešto što mi podržavamo. Nemamo ništa protiv ni tehnološke obnove naše vojske, ali mislimo da sve to mora da bude u funkciji jednog šireg političkog konteksta. Ako obnavljamo našu vojsku s idejom kao da će čitavog života biti mir, ali će nas možda sutra neko napasti, onda je to prevaziđen koncept. Ali, ukoliko naše društvo, u partnerstvu s međunarodnom zajednicom, obnavlja našu vojsku da bi ona zauzela mesto koje joj pripada u sistemu kolektivne bezbednosti, onda je to prioritetni interes našeg društva i mi u tome treba da učestvujemo, ali to mora jasno da se kaže.
Nema razloga da ovako stidljivo raspravljamo i pokušavamo da objasnimo kako je učešće pod komandom norveškog kontingenta nešto drugačije od partnerstva i saradnje s jednom zemljom koja je u NATO paktu. NATO deluje pod komandom Ujedinjenih nacija, to je činjenica i to treba poštovati. Tako je u Bosni, tako je na Kosovu, to su okolnosti koje ne možemo da ignorišemo. Ako postoji politička slabost koja se pred tim povlači, vi ste dužni da se toj ideji suprotstavite, a ne da sada žongliramo oko toga šta, zapravo, ovo znači.
U tekstu ove odluke postoji da je Misija uspostavljena u periodu april-maj i da traje narednih godinu dana. Pretpostavljam da se ne očekuje od nas, to treba jasno reći, da potvrdimo odluku koja je već doneta. Mislim da je to manje-više pogrešno formulisano, da je Misija počela i da traje godinu dana, a da mi u svakom trenutku možemo da se uključimo u tu misiju i naši ljudi će se uključiti kada se odluka donese. Tekst je nejasan i stiče se utisak kao da je neko otišao, a da mi sad treba naknadno da damo tu odluku. Tako nešto treba jasno reći.
Ponavljam, podržavamo to, ali mi ne želimo da se stane na Čadu, ili na Kongu, mi želimo da se naša vojska uključi ambiciozno u uspostavljanju onog sistema bezbednosti i garancije ljudskih sloboda i prava koji je potreban i nama samima. Koliko mi doprinesemo tom svetu, svet će doprinositi nama.
U tom prostoru postoji mnogo politike, postoji dosta ekonomije i zato u tako nešto treba ući otvoreno. Mislim da bi bilo svima lakše da smo raspravljali o strategiji, da smo doneli dobre zakone, da smo raščistili neke situacije.
Mislim da nam je bila potrebna rasprava o vašem razmimoilaženju s načelnikom Generalštaba. Na takav način bi bilo mnogo manje nedoumica u javnosti.
Nema ničeg spornog u tome da se ponekad političari ne slažu s oficirima, baš naprotiv, to je opšte mesto svakog ministarstva odbrane, i kao što se u svakoj vojsci zna čija je reč starija, tako se mora znati i u našoj vojsci, ali tu reč mora pratiti odgovornost.
Vi ste dobili svoj duel s načelnikom Generalštaba, ali mi nemamo utisak da je taj rezultat posledica jednog jasnog političkog stava, nego mnogo više imamo utisak da je u tome prisutno politikantstvo, pa je na kraju postala tema kome će se prikloniti predsednik. Predsednik će se prikloniti zakonu, i to tako treba da se kaže. Onda se ne bi vodile polemike koje su nam pojele mesece i koje nemaju nikakvu funkciju osim da prodube haos, a Vojska ne sme da bude u haosu. Onda nije dovoljno dati nekome stan i nije dovoljno obnoviti vojno-industrijski kompleks, jer sve to kvari nejasna politika.
Kada se smeni prvi čovek jedne fabrike u okviru vojno-industrijskog kompleksa posle 15 godina, onda nema razloga ni za kakvom mistifikacijom.
Postoji plan, u tom planu nema više mesta za ranije uspostavljene odnose – čoveku se zahvali i on je smenjen. Ako se to uradi onako, na nekom sastanku upravnog odbora, pa se onda ne prokomentariše, onda svako drugi ima pravo tako nešto da komentariše, a ne postoji nijedna ozbiljna zemlja u svetu u kojoj se takve odluke na takav način politizuju.
Ako se zabrani izvoz naoružanja iz naše zemlje, pa zbog toga neka kompanija pretrpi štetu, onda se to uradi s punim i blagovremenim obrazloženjem, pa društvo tako nešto podrži, jer valjda nije interes Srbije da izvozi oružje onima koji ugrožavaju bezbednost od koje zavisi sama Srbija?!
Mislim da tu nema nikakvih nesporazuma, ali naš problem je u činjenici da ne može Ministarstvo odbrane da deluje autonomno i nezavisno od opšteg političkog konteksta, koji je konfuzan.
Tačno je da postoje zemlje koje su članice EU, a da pri tom nisu članice NATO-a, kao što postoje zemlje koje su u NATO-u ali nisu u EU. Norveška je jedna od takvih. Vi ste bili u Austriji, koja nije u NATO-u, ali je u EU. Mi ne možemo izvlačiti analogije iz toga. Mi treba da definišemo naše interese na jasan način, da uverimo društvo da je naša definicija ispravna i da objasnimo građanima da je najsigurnije, da je garant naše bezbednosti naša sposobnost da inkorporiramo svoje interese u interese prostora kojem pripadamo, a to je, nažalost, ako se govori o Vojsci, prostor koji je omeđen formatom NATO pakta.
Svi naši susedi su u NATO-u, ili se kreću ka njemu. Mislim da je ta pozicija neodrživa. U kom trenutku se otvara to pitanje, i o tome možemo da razgovaramo, ali onda nemojte da se pozivamo na ovu rezoluciju.
Možemo da kažemo – to sada nije u političkoj agendi ove vlade, ova vlada je došla pred Parlament sa sledećim prioritetima: članstvo u Uniji, očuvanje integriteta na prostoru Kosova i Metohije, ekonomske reforme, NATO.
O tome ćemo pričati za pet godina. Ali, ako vi nama pokušavate da objasnite da smo mi dali odgovore na NATO pakt u tekstu jedne rezolucije koju je Vlada, zbog toga što je ona beživotna, što je floskula, napustila pre godinu dana, onda je samim tim besmislena i ta jedna rečenica, jer je nemoguće da rezolucija ne postoji a da se držimo jedne rečenice unutar nečega što ne postoji.
Dakle, još jedanput, podrška za ovu odluku, otklonite samo tu nejasnoću, da se zna da će otići ljudi posle glasanja u Skupštini. Nažalost, nedostaje nam ovde predsednik Vlade. Niste vi sagovornik, ministre odbrane, za ove teme.
Ovo su politička pitanja. Vi možete da budete sagovornik za neke druge teme, ali nas interesuje politika, pre svega, a Vojska se politikom ne bavi, zbog toga ne možemo da razgovaramo na dovoljno ozbiljan način koliko zahteva ova situacija.
Bilo bi dobro da znamo da ovo nije kraj, da je ovo proces u kom preuzimamo one obaveze koje možemo, koje smo kadri da preuzmemo, i polako se pripremamo za onako ambiciozno mesto u međunarodnom sistemu bezbednosti koliko je naše društvo ambiciozno, a mislim da smo vrlo ambiciozni, jer imamo visoko mišljenje o sebi.
Kada je to mišljenje tako visoko, hajde da mu odgovorimo na adekvatan način, da profesionalizujemo našu vojsku, da je depolitizujemo u potpunosti, ali da pri tom svakog čoveka unutar sistema odbrane ove zemlje jasno upoznamo s političkim pravcima u kojima se ona kreće i na takav način isključimo mogućnost bilo kakvih ponavljanja onih haotičnih situacija u kojima smo se nalazili u prošlosti, kada smo često dovodili Vojsku u besmislen položaj.
I danas je ona, delimično, u jednoj takvoj situaciji, jer povremeno treba sama unutar sebe da rasuđuje, bez jasne političke podrške.
To što ste vi intimno za neku drugu politiku, to može da bude vaš lični plus, ali mislim da nije dobro kada se arbitrira ovde da li ste bliži NATO paktu ili državnoj politici koja kaže da smo mi u ovom trenutku zemlja koja je vojno neutralna. To nisu teme, to ne mogu da budu teme, jedne ozbiljne državne politike u oblasti oružanih snaga, prosto, ne mogu.
Da bi se ta situacija menjala, mislim da svako mora ponešto tu da doprinese. Mi doprinosimo na ovakav način, kroz razbijanje tih predrasuda.
Smatramo da je Srbiji mesto u NATO-u, sigurni smo da će punopravno članstvo u NATO paktu ubrzati proces evropskih integracija zemlje, iako ono nije preduslov članstva u EU, ali kroz saradnju u oblasti bezbednosti najlakše ćemo savladati sve one otpore koji su u ovom trenutku postavljeni pred nas i najkonkretnije ćemo pomoći onima koji zavise od sposobnosti NATO-a i spremnosti vojnika tog saveza da štite njihovu imovinu i njihove živote, a to je, pre svega, slučaj sa Srbima na Kosovu.
Konačno, mi smo u prošlosti uvek otvoreno sarađivali, Srbija nikada nije bila neutralna. Cena naših jasnih stavova je bila visoka. Danas se naknadno suočavamo s tumačenjima koja nam kažu – možda bi bilo bolje da smo bili neutralni, ali ne može vojska da bude neutralna kada počinje rat, nego vojska može samo da sprovede političke odluke, koje ne smeju da budu privremene i ne smeju se donositi ad hok.
Vojna neutralnost ima smisla kada je svi priznaju. Kada bi neko od nas tražio da budemo vojno neutralni, onda bismo o tome mogli da razgovaramo. Pošto niko to od nas ne traži, niko našu vojnu neutralnost i ne priznaje, a čini mi se i da se menjaju režimom, bar kada se govori o zvaničnoj državnoj politici, ništa više osim same deklaracije, onda hajde da što pre uspostavimo jasne odnose, jer je tako nešto neophodno za normalan razvoj vojske u demokratskom društvu.

Zahvaljujem.
Gospodine ministre, izvolite, samo se prijavite, da bih vam dala reč.

Nisam na ovu sednicu došao kao predstavnik Vojske. Ja sam predstavnik izvršne vlasti i ministar u Vladi Republike Srbije, izabran u ovom parlamentu. Shodno tome, odnosite se prema meni na način na koji se odnosim ja prema vama, s maksimalnim poštovanjem.
Kao što znate, bio sam poslanik, kao i vi, ne predstavljam Vojsku, već civilnu upravu. Utoliko, ovo što govorim nije u ime Vojske, već u ime politike Vlade. Razumem da vam to smeta, ali je tako.
Kažete da ja nisam pravi sagovornik i u isto vreme kažete da je nemoguće poštovati jednu rečenicu u rezoluciji. Možda je za vas tako. Vi koji se zaklinjete u pravnu državu, u novi sistem vrednosti, u demokratiju, u odluke suda, mene ubeđujete da ne poštujem odluku Parlamenta. Na koji način? Možda je vama to dozvoljeno, možda vi to možete da radite, možda vi imate čistu savest. Ja ne bih imao čistu savest. Naprosto, tu vrstu odluke koju Parlament donese ne mogu da kršim.
Šta ja intimno želim? Moram da vam kažem da se slažem s tim da bi, da je 2003. godine otišao kontingent u Avganistan, istorija srpskog naroda možda bila danas drugačija.
Isto tako, vi ste, kao veoma uticajan političar u to vreme, morali da znate da je to bila jedna velika zabluda. Doveli ste čitavu naciju u zabludu.
Hiljadu vojnika poslati u Avganistan, u rotaciju, to je nemoguća misija danas, a ne 2003. godine. Ako imate ikog u Vojsci ko se razume u to, pitajte da li je tako nešto bilo izvodljivo.
Danas razgovaramo o sedam vojnika. Vi mi držite predavanje što mi nismo tada poslali hiljadu. Nemoguće je. Danas je nemoguće hiljadu. I to ne Srbija, mnogo jače razvijene zemlje ne mogu da pošalju u jednu rotaciju hiljadu vojnika, jer to znači, bukvalno, minimum tri hiljade vojnika za tu mirovnu misiju.
S druge strane, moram da vam kažem da dve godine živim s ljudima koji nose uniformu i ne mislim da važi ono – stavi kapu na glavu da ti ne padne nešto na pamet.
Mislim da je to potcenjivanje tih ljudi. Mislim da je to vreme za nama. Juče sam vam rekao da imamo oficire koji su danas najmoderniji i najprogresivniji deo društva.
Voleo bih da, kada kritikujete, kažete neke stvari koje su činjenične. Po prvi put u istoriji naše zemlje usvojen je Strategijski pregled odbrane, dokument po NATO standardu, koji smo radili prvi put u regionu.
Strategija o nacionalnoj bezbednosti je gotova, Strategija odbrane urađena, prvi put urađena, Zakon o Vojsci, Zakon o odbrani. U Parlamentu se nalaze još dva zakona, zakon o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi, zakon o civilnoj službi, završavamo zakon o agencijama, a u Vladi je zakon o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama i van granica Republike Srbije.
Verujte mi, razumem kritiku, ali ovo je nešto što je vredno poštovanja. To nije samo moj rad. To je rad jednog velikog sistema ljudi koji rade na tome, po prvi put završavamo nešto što nije decenijama unazad urađeno, ni u vreme dok ste vi bili uticajniji kao političar nego ja sada. Tada vam to nije smetalo. Tada ste imali simpatije sami za sebe. Danas kritikujete nešto, pozivajući se na to vreme u kome je bila greška. Ponavljam, fenomenalne ideje, nerealne, nemoguće ih je ostvariti.
S druge strane, ono što mi je jako važno da znate, ne idemo sa NATO-om u Čad. Nije tačno. Ovo je pozivno pismo UN-a. To što gospodin Krasić nema to pismo, to je druga stvar, zaista ne znam kako je moguće da to nije došlo kod vas.
Po pitanju predloga u kome se kaže da se ide od aprila ili maja, ja sam za to, isto, mislio da je greška. Rekli su mi da nije problem, Zakonodavni odbor Vlade mi je rekao da nije problem, ali očekivao sam da vi, kao odgovoran političar, stavite amandman, da to promenimo i da se složimo oko stvari koje se logično ne menjaju.
Ukoliko veliki broj razvijenih zemalja, kojima se divite i vi i veliki deo društva u Srbiji, prihvata da se naš sistem odbrane reformiše i menja mnogo brže nego naše društvo, ne vidim ko vam daje za pravo da to negirate. Zbog čega? Danas veliki broj zemalja vide našu zemlju kroz našu vojsku.
Naša vojska je, verujte mi, danas jaka, moderna, u meri u kojoj smo nasledili probleme koje imamo. Nažalost, bilo bi dobro da nemamo probleme iz 90-ih. Rekao sam malopre, 38 generala koji rade i 756 generalskih penzija; gotovo dva puta je više penzionera na našem budžetu nego zaposlenih lica. Nije za to kriv ni ministar pre mene, ni ministar pre njega. Naprosto, rešavamo probleme koji su nasleđeni u dve decenije.
Želim da vam kažem još nešto. Danas obrazlažem nešto ovde po prvi put; nije jednostavno, iako deluje jednostavno, i verujem da s tog mesta deluje sve jednostavno. Neki ljudi treba da odu tamo gde se bori za život. Obrazlagati ovde za Avganistan, tako jednostavno reći – to je ništa, možda vama deluje da je ništa. Imao sam priliku da razgovaram s načelnikom Generalštaba američke vojske, čovekom koji, praktično, u jednom danu izgubi jednog vojnika; moguće je da je, dok smo razgovarali, izgubio vojnika.
Za takve odluke treba imati mnogo veći konsenzus od toga o kome vi pričate, jer se radi o životima ljudi. Mora biti jasno svakom građaninu zbog čega danas ovde slušamo kako ljude sile da odu u mirovnu operaciju. O onima koji žrtvuju svoje živote da bi pomogli našoj zemlji, mi danas govorimo da su sluge režima.
Veliki deo izlaganja podržavam i saglasan sam, ali razlika u tome što vi pričate i onome što ja pričam jeste što se ja vezujem za zakon, kao čovek koji je u Vladi, i moram da se vežem za zakon. Možda se vama to ne sviđa, možda ste vi u neko vreme radili drugačije; ne sumnjam da jeste, ako mene ubeđujete javno ovde da treba tako da bude. Naprosto, ne mogu da promenim ono što ste u Parlamentu ponudili kao takvo.
Da li se u jednoj rečenici presuda na sudu donosi? Obrazloženja mogu da imaju sto strana. Ne morate da poštujete ni presude na sudu, jer je samo jedna rečenica. Žao mi je, ali je tako, i dok tako bude, sistem odbrane će funkcionisati.
Ono što je bitno reći, da vam bude lakše, sarađujemo sa svima, kako u regionu, tako i u okviru NATO-a, tako i na Istoku. Danas sam imao delegaciju iz Pakistana, a bio sam i u Austriji. Verujte mi, ne postoji zemlja u Evropi koja ne želi da ugosti naše ministarstvo. Ne stižemo da razmenimo delegacije, iz prostog razloga što pokušavamo da uštedimo pare u budžetu, s jedne strane, a, s druge strane, pokušavamo da smanjimo taj broj putovanja, jer je naša vojska postala interesantna i mimo naše zemlje.
Prošle godine je 141 oficir, kadet i podoficir školovan u našoj zemlji iz inostranstva. Znate kada je to bilo poslednji put? Pre nego što je Tito umro. Stvari se u sistemu koji je jako veliki menjaju sporije nego u manjem sistemu, ali, verujte mi, temeljno. Neće moći više nikad niko da ih vrati tamo gde su bile. Ubeđujem vas da u Vojsci nema politikantstva. Prošle godine, kada je bila odluka o jednostranom proglašenju Kosova, po prvi put se na bini nije našao nijedan oficir, niti je uhapšen bilo koji pripadnik Vojske, niti bilo koji kadet iz Akademije, niko iz sistema odbrane nije registrovan od strane policije da pravi bilo kakav izgred.
Postoje stvari koje su jasno definisane. Pitanje na koji način ja vodim sistem i da li treba da vas konsultujem svaki dan, pa to je nemoguće, naprosto, to je neprirodno. Pitajte kolegu Milića da li je, kada je on vodio Ministarstvo unutrašnjih poslova, izlazio pred Parlament svaki dan da objašnjava šta radi? Da li je objašnjavao kada su smenjivali u policiji ljude? Zbog čega je smenjen Ponoš? Čak nije ni u mojoj ingerenciji, po zakonu, ali vam govorim, sistem funkcioniše, sad je bolje.

 Zahvaljujem. Gospodin Krasić, replika. Nije ništa bilo uvredljivo, možda samo…
(Zoran Krasić, s mesta: Možda vama nije bilo.)
… dobro, izvolite.

Ja znam da je vama bilo prijatno, ali je za mene bilo uvredljivo, gospođo Đukić-Dejanović.
Gospodine Šutanovac, ''ako koza laže, rogovi ne lažu''. ''Mart 28. 2008. godine, Norveška je danas ozvaničila priznanje nezavisnosti Kosova, saopštila je Vlada u Oslu'', ali oni su se pripremali još 20. februara 2008. godine, znači, tri dana nakon samoproglašenja.
Šta je uradila Republika Srbija? ''Ministarstvo spoljnih poslova Srbije uputilo je danas protestnu notu Vladi Norveške povodom priznanja nezavisnosti KiM-a, u skladu s akcionim planom Ministarstva spoljnih poslova koji je usvojila Vlada Srbije. Ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić naložio je danas hitno povlačenje ambasadora Srbije u Norveškoj, Vladislava Mladenovića'' itd.
Verovatno znate šta radi Vlada, s obzirom na to da niste vojni deo, nego ste politički deo izvršne vlasti.
Mašete nekim pismom. Evo, šta ste napisali – osnov za razmatranje angažovanja je pozivno pismo ministra odbrane Kraljevine Norveške, gospođe Ane Gret-Strom Erihsen, upućenog ministru odbrane Draganu Šutanovcu, da se profesionalni pripadnici sanitetske službe Ministarstva odbrane i Vojske Srbije angažuju u sastavu norveškog kontingenta u Mirovnoj misiji UN-a u Republici Čad i Centralnoafričkoj Republici. To ste vi dostavili.
Vas pozvale Ujedinjene nacije? Ma, gospodine Šutanovac, vi ste plaćeni da ne radite u državnoj službi, jel vam jasno? Što pre to budete shvatili, biće lakše i vama i nama.

Reč ima narodni poslanik Miroslav Markićević, predstavnik Nove Srbije. Po Poslovniku? Replika, isto, izvolite. Gospodin Čedomir Jovanović.

Gospodine ministre, uprkos tome što sami postavljate pitanja koja vam niko nije postavio, pa onda na ta pitanja dajete loše odgovore, zadržaću se samo na nekoliko osnovnih činjenica.
Bio sam vrlo jasan kada sam rekao da mislim da bi bilo mnogo bolje za ovu zemlju da su prve inicijative koje su stigle iz vašeg ministarstva bile strategije o kojima govorite da su usvojene, a o kojima nikada ovde nismo razgovarali, i zakoni koje ste napisali, koje ne vidimo na dnevnom redu naših sednica. Bilo bi mnogo bolje da smo imali te strategije i te zakone, možda se sada ne bi vodila rasprava u okviru ove tačke dnevnog reda na način na koji se vodi, nego bi ovo bilo tehničko izglasavanje jedne inicijative koja je potpuno u skladu s prethodnim odlukama koje je Parlament donosio.
Kada govorim o politikantstvu, izvinite, ali ne može vođenje Ministarstva odbrane biti isključivo posao Vlade. Kada se obuče uniforma, onda prestaju razlike između vlasti i opozicije. Meni je dopušteno da u tome učestvujem. Niko od vas ne traži da nas vi ovde dnevno informišete o onome što se dešava. Samo sam skrenuo pažnju na štetu koja je pratila odsustvo konkretnih stavova u sukobu koji ni po čemu nije karakterističan samo za Srbiju. I u mnogim drugim sistemima se ne slažu političari i generali. Samog Buša su kritikovali njegovi generali, pa ih je on smenjivao, ali se o tome otvoreno govorilo.
Mislimo da nema razloga da se tako nešto izbegava. Niko nije rekao da vi to treba da radite, to treba da rade oni koji su za tako nešto nadležni, ali ne u predvečerje novogodišnjih praznika, nego na vrlo jasan i odgovoran način. Mislim da nije dovoljno jedno čitanje odluke u televizijskoj emisiji. Ako vi mislite da je to dovoljno, u redu.
Hoću nešto drugo da vam kažem – uopšte niste u pravu kada pominjete tu 2003. godinu i meni sada tu licitirate s nekim brojem vojnika. Govorim o politici, a ne o broju vojnika. Broj vojnika mora da utvrdi Ministarstvo odbrane. To su simbolični gestovi, pre svega. Tačno je da tamo stradaju vojnici i niko od nas ne želi da šalje ljude u besmislene avanture u kojima će oni gubiti svoje živote. Samo mislimo da, ako hoćemo da doprinesemo kolektivnom sistemu bezbednosti, da budemo deo tog planetarnog, integrisanog sistema bezbednosti, hajde da to učinimo na najkonkretniji način, a ne da ulazimo u taj prostor na mala vrata.
I druge zemlje iz našeg okruženja imaju tamo svoje predstavnike. Mislimo da bi bilo mnogo korisnije za nas, imajući u vidu naše ambicije, da smo to učinili na takav način. Zašto nisu postojali politički preduslovi za tako nešto? Zato što je srušena jedna vlada koja je imala takvo nastojanje.
Što se tiče vaših aluzija na moju savest, delovanje u skladu sa zakonom ili ne, ne može da postoji jedna rezolucija tako što će se poštovati samo jedna njena rečenica, a da se pri tom ne stiče utisak da su to samo izgovori. Postoje mnogo snažnije obaveze ove rezolucije za vašu vladu, gospodine Šutanovac, pa vi te obaveze ne poštujete. Što se mene lično tiče, mi smo glasali protiv te rezolucije u Skupštini i bili jedina partija koja je tada rekla da nema smisla politika koja ignoriše život, jedina stranka koja je ovde govorila otvoreno i pošteno, dan nakon proglašenja kosovske nezavisnosti, da na taj način ne želimo da se bavimo politikom.
Sada vam kažem, u prvoj rečenici – podržavamo vašu odluku. Zašto nismo podneli amandman? Zato što mislim da nije pristojno da jedna poslanička grupa menja tekst Ministarstva odbrane…
(Predsednik: Vreme. Privedite kraju.)
… a vama smo skrenuli pažnju na jednu takvu logičnost i tražili da odgovorite ono što niste uradili, da pojasnite nešto tako.

Reč ima gospodin Miroslav Markićević, predstavnik Poslaničke grupe Nova Srbija.

Gospođo predsednice, hvala vam na unapređenju, ali sam samo zamenik šefa Poslaničke grupe Nova Srbija.
Poštovana predsednice, poštovani gospodine ministre odbrane, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pokušaću da se unekoliko razlikujem od kolega koji su govorili pre mene, ali ne zbog toga što s nekima od njih, odnosno njihovim izlaganjima, nisam saglasan, nego da ne gubimo vreme. Nadam se da gospodin ministar odbrane današnju sednicu neće pretvoriti u cirkus, kao juče, jer danas radimo po Poslovniku, za razliku od jučerašnje sednice, gde je ministar imao pravo da govori koliko god hoće, a narodni poslanici samo tri minuta.
Gospodine ministre odbrane, moj ministre odbrane, želim da vam se lično, u vojnom smislu, predstavim. Rođen sam 1958. godine, služio sam vojsku JNA u 271. lakom artiljerijskom puku u Zadru i nosilac sam značke primernog vojnika. Toga se ne stidim, ponosim se tim, a naravno da bih se mnogo više ponosio da sam se malo kasnije rodio, pa služio srpsku vojsku, odnosno Vojsku Srbije. To ne znači da ćete u ovom mom izlaganju da izbegnete odgovore na neka pitanja. Verujte da neću prihvatiti odgovore tipa, kao što ste juče davali – ti to ne razumeš, ti nisi obavešten.
Govorim čistim srpskim jezikom. Znate i vi, dolazite u moj kraj, kako se tamo govori čistim srpskim i očekujem da mi na čistom srpskom jeziku, jasno i glasno, odgovorite na neka pitanja.
Što se tiče današnje odluke, koju treba ovde da donesemo ili ne donesemo, koju ste vi predložili Narodnoj skupštini Republike Srbije, a tiče se slanja naše mirovne misije u Čad, samo ću se držati činjenica, i to ne onih koje ja možda znam, a nisu u obrazloženju, nego samo činjenica koje ste vi dali pod III – Karakteristike Mirovne misije Ujedinjenih nacija u Republici Čad itd. Ovo ne čitam zbog kolega poslanika, jer svi imaju ovo pred sobom, ni zbog vas, gospodine ministre odbrane, nego zbog građana Srbije, koji u ovom trenutku gledaju direktan prenos.
Vi ste napisali ovde, ili neko iz vašeg ministarstva: "Trenutna bezbednosna situacija u istočnom delu Republike Čad i Centralnoafričkoj Republici je nestabilna. U izveštajima snaga EU i UN sa terena navodi se da je povećana mogućnost obnavljanja napada pobunjeničkih grupa nakon završetka kišne sezone. U proteklom periodu došlo je do jačanja pozicija sukobljenih strana sa obe strane granice između Republike Čad i sudanske provincije Darfur."
Gospodo narodni poslanici, to je ono što gledamo svako veče. Samo da iz ovih činjenica saznate u šta se sve mi uvlačimo.
"Nacionalna armija Republike Čad i pobunjeničke grupe, takođe, jačaju svoje položaje, radi sprečavanja iznenadnih napada. Registrovan je porast kriminala, u vidu oružanih pljački i napada na vozila i radnike organizacija za pružanje humanitarne pomoći. Takođe, u istočnom delu Republike Čad postoje lokacije na kojima se nalaze hiljade neeksplodiranih ubojnih sredstava, koja predstavljaju realnu pretnju za bezbednost. Posebno su ugroženi lokalno stanovništvo i predstavnici organizacija za pružanje humanitarne pomoći, koji su često prisutni na navedenim lokacijama."
To znači da se ovo odnosi na našu, eventualnu, misiju, naše lekare i vojnike; oni su sa činovima, dakle, vojni lekari.
"Pretnju predstavlja i stalni pritisak na lica smeštena u izbegličkim kampovima, koja se regrutuju u sastave pobunjeničkih grupa. Među regrutovanim kadrom ima mnogo dece. Razlog za to je odsustvo adekvatnih bezbednosnih snaga na terenu. Dostava humanitarne pomoći vazdušnim putem je ograničena, a treba da bude unapređena nakon potpisivanja sporazuma između EU i Ruske Federacije u učešću ruskih transportnih vazduhoplovnih misija.
Određene humanitarne organizacije su zbog trenutne bezbednosne situacije napustile istočni deo Republike Čad i izdale su saopštenje da nisu u mogućnosti da obavljaju posao dok se ne poboljša bezbednosna situacija.
Smatra se da će raspoređivanje snaga UN, koje će zameniti snage Evropske unije od marta 2009. godine, doprineti poboljšanju bezbednosne i humanitarne situacije na terenu."
Ovo nisu moje činjenice i moje opservacije, nego vaše, koje ste nam dali u obrazloženju, valjda, da lakše prihvatimo ili ne prihvatimo ovu odluku koju predlažete. Pitam vas, kao ministra odbrane, i načelnika Generalštaba, i sav komandni kadar u Ministarstvu odbrane, ko god da se pita u ovoj našoj vojsci, kakve vi garancije dajete, ne ovim ljudima, oni će tamo ići dobrovoljno, kako vi kažete, već nama, građanima Srbije, da će ti ljudi tamo, u svojim humanitarnim aktivnostima, bezbedno preživeti i vratiti se svojim porodicama i nama ovde?
Mi smo patriotska zemlja, koliko god taj izraz bio profanisan. Svedoci smo bili nedavno da je jedan civilni američki kapetan tamo bio zarobljen od pirata. Cela se država i nacija, s pravom, digla, zabrinuta za njegov život. I mi smo zabrinuti zbog ovih ljudi koji će tamo da idu. Da li verujete da pričam iskreno, kao trećepozivac, kao čovek koji gaji vojnika, koji neće služiti civilno službu, sin moj, nego vojno, s modelom puške koji tada bude, pa makar i u profesionalnoj vojsci? Da li ćete vi meni, gospodine ministre, da verujete ili nećete, neka presude građani Srbije koji ovo gledaju, jer ovo pričam iskreno.
Uvod u drugi momenat na koji hoću da upozorim vas ovde, na koji bih želeo da nam odgovorite, jeste ovo pod tačkom 3 – Poreklo sukoba. Evo, šta piše u materijalu koji su svi narodni poslanici dobili: "Misija UN u istočnom delu Republike Čad i severoistočnom delu Centralnoafričke Republike je uspostavljena radi očuvanja mira u regionu i sprečavanja širenja krize iz Sudana (region Darfur) u susedne zemlje. Regije istočnog dela Republike Čad i Darfur regije zapadnog Sudana su naseljene istim plemenima, koji ne priznaju nijednu vlast i odani su svojim plemenskim vođama.''
Da li mi možemo da znamo, gospodine ministre, u koje pleme ide onda ova naša misija? Ko je poglavica tog plemena? Ovo ste vi napisali ovde, nisam ja.
Pa se kaže o plemenskim vođama: ''Pleme Zagava, kojem pripada i sadašnji predsednik Republike Čad, gospodin Debi'', valjda se tako čita, ''jedno je od tri glavna plemena koja su bila angažovana u borbama protiv Vlade Sudana'', sada i Sudan uvodimo tu, ''na samom početku konflikta. Gospodin Debi se, od sudanske strane, okrivljuje za prećutnu podršku antisudanskim pokretima u Republici Čad, zbog čega se u Sudanu organizuju i podržavaju pobunjeničke grupe protiv Vlade u Republici Čad. U istočnom delu Republike Čad nalazi se više od 290.000 izbeglica i 180.000 interno raseljenih lica, čiji opstanak u potpunosti zavisi od humanitarne pomoći.''
Nekim ljudima je ovo možda smešno, meni nije. ''Slučajno'' znam kako su tamo pravljene državne granice. Oni koji su ih naterali da se ubijaju, ti su sad mirovna misija, ti vode mirovnu misiju, NATO ili ne znam ko. Ti su crtali, gospodine ministre, vi to znate, kao i ja. Učili smo geografiju, zemljopis, istoriju, doduše, dosta sam stariji od vas, i znamo kako su tamo crtane granice – šestarom. Imperijalističke sile, kapitalističke, okupatorske, jesu te koje su zavadile te jadne narode, gde se bije kuća protiv kuće, pleme protiv plemena, da ne znaju ni oko čega su počeli, ali mi gledamo samo Darfur i te užasavajuće scene.
Bilo bi ljudski da mi nemamo naše probleme, da to nisu uradili s nama ovde, na Balkanu, zbog tih granica izginulo je stotine hiljada ljudi, a sada ne znamo, niko od nas, ni kako je počelo, ni zbog čega je počelo, ni ko je kriv. U takvo stanje, u takvu situaciju, vojno-političku, vi šaljete našu misiju.
Drugi momenat koji hoću da istaknem tiče se bezbednosti građana Srbije. Hoću da vi nama kažete koji su mogući bezbednosni rizici da, zbog naše iskrene želje da, preko naših ljudi, vojnih lekara, ove sanitetske ekipe, tako da kažem, pomognemo tamo unesrećenim ljudima, nastradaju naši ljudi, civili ovde? Postoji li mogućnost za tako nešto? Postoji li mogućnost da neka udovica, ili neki samoubica opasan dinamitom dođe u Beograd, ili u naše gradove, ako proceni da, zbog srpske zastave i srpskog grba koje će nositi naši predstavnici u ovoj misiji, nije ostvario tamo neke plemenske nazore i želje, neka osvajanja? Postoji. Svaki misleći čovek iskreno se plaši toga.
Nadam se da ste vi uzeli to u obzir. Ako je nešto u domenu državne tajne, samo recite, više neću nijednu reč da vam kažem. Vi ste meni iskreno i pošteno odgovorili na jedno poslaničko pitanje, zahvaljujem vam najiskrenije, kako god vi to shvatili; proglasili ste to državnom tajnom, crveni pečat, i o tome neću da pričam. Samo, moram da vam kažem, gospodine ministre odbrane, u intervjuu načelnika Generalštaba srpske vojske, gospodina Miletića, od 30.05, u "Novostima", pola od toga što ste vi stavili da je državna tajna, a to ću poštovati, on je rekao. Mogu dvosmisleno da razumeju ljudi šta jeste, a šta nije tajna. Kao član Odbora za bezbednost sam potpisao tu izjavu i poštovaću je. Samo ću vas upozoriti na dva ili tri pitanja koja je on dobio i kako je odgovorio na njih.
Jedno od tih pitanja je – šta se predviđa u Strategiji o nacionalnoj bezbednosti i Strategiji odbrane koje je nedavno usvojila Vlada Srbije?
Evo šta je srpski general odgovorio. To kažem s velikim uvažavanjem i poštovanjem. ''To su najvažniji strateški dokumenti kojima se uređuju sistem odbrane.
Oni definišu globalno i regionalno bezbednosno okruženje, potencijalne opasnosti po sigurnost zemlje i određuju misije i zadatke Vojske. Nakon što ova dokumenta prođu verifikaciju u Parlamentu, usvojićemo doktrinu Vojske Srbije, čime ćemo zaokružiti pravno-normativni okvir za funkcionisanje Vojske.'' Shvatio sam da ove doktrine i svi ovi dokumenti nisu prošli još Parlament.
Pitanje broj 2. Kako komentarišete kritike da u ovim dokumentima nigde eksplicitno ne stoji da li zemlja treba da uđe u NATO ili ostane vojno neutralna?
Načelnik Generalštaba kaže – Vojska se ponaša u skladu sa odlukama Skupštine, koja je decembra 2007. godine usvojila Rezoluciju o vojnoj neutralnosti, tako da su i promene po tom pitanju u nadležnosti Parlamenta.
Gospodine ministre, sada postavljamo pitanje civilne kontrole. On u intervjuu dalje kaže – dosta je u Ministarstvu odbrane i u Vojsci, na važnim mestima, ljudi u civilu.
Jedan od tih civila ste i vi. Ono što izlažete i politički i kao ministar odbrane ide tome u prilog; to je vaše legalno ljudsko i političko pravo. Verujem da vi to možda iskreno i mislite. Izvinjavam se, možda iskreno mislite da treba da budemo u NATO-u, ali načelnik Generalštaba kaže drugačije. Ko koga tu sada kontroliše? Da li je on kriv što vas ne sluša da treba da idemo u NATO, nego kaže da će da poštuje odluku Skupštine da smo vojno neutralna zemlja?
Ne znam kako bih pitao generala, nemam po Poslovniku pravo. Na kraju ovog mog izlaganja, ostavio sam malo vremena da se odbranim od vaših rafalnih paljbi koje očekujem posle mog govora. Nema problema, tu sam, iza mene nisu ni ''Kobre'', ni Vojska, ja sam samo mali poslanik iz Čačka, gospodine ministre, i nemojte mnogo da se žestite. Sve što pričam, mislim iskreno.
Pitao bih generala Miletića, načelnika Generalštaba, kako se oseća kada stoji mirno i podnosi raport ministru odbrane koji na svom reveru nosi stranački znak? Hvala lepo.