Zahvaljujem.
Gospodo narodni poslanici, obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, s redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe PUPS-a, NS-a, ZES-a, DSS-a I SRS-a.
Reč ima narodni poslanik dr Nikola Krpić. Izvolite.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, poslanici, drage kolege, dr Batić je počeo jednu priču, a ja moram da je nastavim.
U Parizu je profesor Vesnić potpisao pristup Srbije Ligi naroda, a to je preteča UN-a. Profesor Milenko Vesnić je dao i zgradu ambasade na Jelisejskim poljima, to je njegovo privatno vlasništvo, poklonio je Srbiji. Iz tog razloga, PUPS i ja, kao lekar, saglasni smo i glasaćemo za ovu odluku Vlade Srbije, zato što mislim da u donošenju odluke nema nikakve politike.
Ovo je priznanje našoj medicinskoj školi, našoj doktrini, našoj neutralnosti, našoj neangažovanosti u svetskim razmerama. Srbija je bila takva, Srbija ostaje takva. Ovde se ne radi o tome da će vojnici nositi oružje i drugu spremu, već šlem UN-a i srpsko srce, znanje Medicinskog fakulteta, odnosno Vojno-medicinske akademije. Zbog toga će, gospodine ministre, PUPS za ovo glasati u danu za glasanje.

Gospodine ministre, da li mogu da vas zamolim nešto lično? Gospodin ministar ne čuje. Htela sam da vas pitam, koliko ima sati? Ne znam da li ste me čuli. Htela sam da vas zamolim da mi kažete koliko ima sati.
No, nije bitno, ono što je važno i što je poenta ovog pitanja jeste da sam primetila da volite da nosite vrlo lepe i skupocene satove, što je, naravno, vaša lična stvar, koja govori o dobrom ukusu, ali i o činjenici da za vas važi parola – ima se, može se. Sudeći po vašem besprekornom stajlingu, sumnjam da biste nosili satove koje prave Kinezi, a koje nosi više od pola Srbije.
Kakve sad to veze ima sa Mirovnom misijom i Čadom? I te kakve, jer nisam baš sigurna da ste vi u stanju da realno procenite dobrobit za građane Srbije od ove akcije učešća profesionalnih pripadnika sanitetske službe u sastavu norveškog kontingenta u Mirovnoj misiji UN-a.
Da li ste vi svesni da ni narod, kome ste obećali evropsku budućnost, ni život ne može da čeka, da više, na osnovu iskustva, ne veruje ni vama, ni vašim dobrim namerama? Od bogatih, za koje ste tvrdili da s njima imate odlične kontakte, Srbi su dobili samo osiromašeni uranijum.
Kako da vam verujemo da postoji nacionalni benefit od ove akcije? Kažete, u razlozima za donošenje odluke – angažovanje profesionalnih pripadnika sanitetske službe Ministarstva odbrane i Vojske Srbije u sastavu norveškog kontingenta u mirovnim misijama UN-a u Republici Čad i Centralnoafričkoj Republici doprinosi ispunjavanju međunarodnih obaveza Republike Srbije i poboljšanju njenih pozicija u međunarodnoj zajednici, većem razumevanju za stavove Republike Srbije u rešavanju statusa Kosova i Metohije i drugih nerešenih pitanja.
Kažite nam, kad Srbija, po vama, poboljša poziciju u međunarodnoj zajednici, hoće li to dovesti do povlačenja odluke 60 zemalja o priznanju tzv. nezavisnog Kosova, a, zapravo, prve NATO države na teritoriji Evrope? Zar nije malo paradoksalna situacija učešća u Misiji UN-a u Čadu dok imamo tzv. mirovnu misiju UN-a na teritoriji naše države? Dosadašnje angažovanje Vojske Republike Srbije u mirovnim misijama UN-a bilo je pre priznanja tzv. nezavisnog Kosova i pre izvršenja pravnog nasilja kojim je prekršena Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN-a.
Da vas podsetim, Misija u Čadu ustanovljena je Rezolucijom 1778 Saveta bezbednosti, 25. septembra 2007. godine. Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN-a, koja garantuje suverenitet i teritorijalni integritet našoj zemlji, doneta je 10. juna 1999. godine. Šta je starije, verovatno umete da sračunate i sami.
Lepo je što je Misija humanitarnog karaktera. Za očekivanje je da časna srpska vojska angažuje sanitetske timove za zbrinjavanje i lečenje ne samo drugih pripadnika Mirovne misije, već i civilnog stanovništva i izbegličkih logora i logora interno raseljenih lica.
U tome smo, nažalost, bar imali dovoljno iskustva, jer smo doživeli punoletstvo, budući da već 18 godina srpski narod neprekidno zbrinjava Srbe sa svih teritorija bivše SFRJ, za koje nema ni ljudskih prava, ni sloboda u državama nastalim raspadom avnojevske Jugoslavije. Na sve to, ukinuto nam je pravo da našim sunarodnicima u južnoj pokrajini pružimo elementarnu pomoć, budući da je njima ugroženo samo jedno ljudsko pravo, pravo na život.
Srbija ne može da ostvari svoja prava na okupiranom delu teritorije, a vi, kao ministar vojni, 25. maja, da li je to slučajno, 2009. godine, nakon nežnog susreta, punog pozitivnih emocija, s Bajdenom, izjavljujete – Kosovo je Srbija onoliko koliko su građani koji žive na Kosmetu u stanju da to sprovode.
Znači, vi se, braćo, borite za sebe u Srbiji, a mi ćemo da misionarimo u Čadu.
Dalje, prisutni ministre vojni, kako je preneo Tanjug, rekli ste i ovo – pored diplomatske borbe, paralelno moramo da vodimo i borbu za bolji život svih građana na Kosovu i Metohiji, a posebno onih koji su najugroženiji, odnosno nealbanaca. Na osnovu onoga što je potpredsednik SAD-a Bajden rekao, dolazi se do zaključka da je moguća saradnja po pitanju boljeg života. Na to ste dodali da je njegova poseta Ministarstvu odbrane i sastanak s čelnim ljudima potvrda da SAD uvažava kako Vojsku Srbije, tako i sve ono što činimo po pitanju sprovođenja reformi i podizanju standarda.
Svakako da je ova poseta za nas istorijska, to je činjenica, jer se do sada nije desilo da potpredsednik SAD-a poseti Ministarstvo odbrane, ali ovo bih ja nešto drugačije koncipirala. Možda će Bajden posle ove posete više uvažavati vas, kao uspešnog pohađača kurseva za bezbednost u inostranstvu, ali je izvesno da o većem uvažavanju Vojske i države Srbije nema ni govora. Isti taj Bajden, u Prištini je jasno rekao – priznanje nezavisnog Kosova je nepovratan proces. Ne vidim koga je tu uvažio, osim Šiptara.
Kad već imate tako dobre i humane namere, ne bi bilo loše da odgovorite konačno, ali istinito, na zahtev porodica žrtava bombardovanja RTS-a, da vaše ministarstvo sudu podnese dokaze da li su vojni i državni vrh 23. aprila 1999. godine namerno žrtvovali 16 radnika RTS-a. Otkrijte taj predmet 466.
Dalje, gde su bile vaše dobre namere ispunjavanja državnih obaveza kada je, zahvaljujući vašem nemaru, hrvatski sud u Osijeku, posle skoro godinu dana od lišavanja slobode i bez jednog materijalnog dokaza, osudio na pet godina zatvora Čedu Jovića, čoveka od 46 godina, koji je u periodu od 1993. do 1995. godine u Dalju obavljao dužnost načelnika bezbednosti jedne jedinice vojske Republike Srpske Krajine?
Da li bi od slanja sanitetskih službi Ministarstva odbrane u Čad trebalo da vam bude važnije, ili bar podjednako važno, da svim optuženicima pred Haškim tribunalom pomognete u odbrani? Da bi se skinula ljaga s imena Srbije, država je obavezna da na sve načine pomaže u odbrani optuženima pred Haškim tribunalom. Umesto toga, vaše ministarstvo je direktno opstruiralo napore generala Vladimira Lazarevića koji se borio da dokaže da je rat na Kosovu i Metohiji bio odbrambeni.
Gospodin Aligrudić vas je već pitao, ali pitam vas i ja, da li se zaista nakon 17. februara možemo ponašati kao da se ništa nije dogodilo? Vi ste to protumačili na jedan način i dali odgovor koji mene uopšte ne zadovoljava. Znači, mi izražavamo opravdanu sumnju da bi slanje profesionalnih pripadnika sanitetske službe Ministarstva odbrane i Vojske Srbije u Čad doprinelo povratku poverenja u važne državne institucije kakva je Vojska, koja je degradirana, demontirana i dovedena na tako niske grane da među mladim ljudima vlada uverenje kako je bolje i pranje leševa na sudsko-medicinskim odeljenjima, nego služenje vojnog roka u ovakvoj vojsci.
Svaka čast vama, ništa ovde nije bilo lično. Kao što sam na samom početku rekla, imate i stila, imate i tasta koji je legenda narodne muzike, a dirnuo me je i vaš lični gest od pre nešto više od dva meseca, kada ste u sarajevskom kliničkom centru teško povređenom pevaču Halidu Bešliću predali pismo podrške od svog tasta. Posebno mi je drago što se ponašate u skladu sa pesmom Miroslava Ilića "Smej se, smej, uvek se smej", jer taj optimizam je neophodan i možda zaista povrati optimizam i dostojanstvo srpske vojske.

Gospodine ministre, izvolite.

Gospodine Markićeviću, ne znam čemu aplaudirate, zato što srpska mladež pere leševe pre nego da služi Vojsku? I vi se tome radujete?! To vas raduje. Naprosto, to nije tačno. Po prvi put od kako je uvedena mogućnost civilnog služenja vojnog roka, imamo više prijavljenih za služenje u uniformi nego u civilu. To je podatak koji ima egzaktni pokazatelj, imamo statistiku, i to je nešto što možete pročitati bez ikakvih problema.
Sve bih ovo što ste pričali shvatio dobronamerno u situaciji u kojoj, recimo, prva mirovna misija nije bila 2002. godine, kada je gospodin Koštunica bio predsednik Republike Jugoslavije, kada smo mi otišli u prvu mirovnu misiju. Sva ta želja da se pokaže različitost bi bila u redu da vaš predsednik stranke, gospodin Velimir Ilić, nije bio na inauguraciji Buša 2005. godine, u januaru, ne bi li imao priliku da dotakne predsednika SAD-a, istog onog koji je priznao nezavisno Kosovo.
Ne možete zabiti glavu u pesak i misliti da ako ste došli u ovu skupštinu pre godinu, dve, tri, da vreme pre toga nije postojalo. Žao mi je što se ophodite i prema mom tastu na način na koji to radite. Ne mislim da privatne i porodične stvari treba da se ovde iznose. Verujte, o tome bismo mogli mnogo toga da pričamo i ne bi vam bilo lako.
Gospodine Markićeviću, jednu stvar vam nisam odgovorio. Pitali ste me šta sam uradio lično da pomognem građanima na KiM-u. Postoji jedna bolnica u Gračanici, nikakav problem nije da pozovete direktorku bolnice i pitate da li je Dragan Šutanovac lično, kao Dragan Šutanovac pomogao ljudima koji žive u Gračanici. Postoji bolnica i u Čačku. Možete da pozovete Kostu Miloševića, bivšeg direktora, pa da ga pitate da li je Dragan Šutanovac nekad doneo humanitarnu pomoć za bolnicu u Čačku, u kojoj se leče i vaša deca.
Postoje bolnice i u Beogradu, Institut za majku i dete, imam više zahvalnica, nego vi diploma, od tog instituta. Postoji još toliko bolnica u Srbiji koje sam lično pomogao, ali nisam smatrao da kao Dragan Šutanovac treba da objašnjavam vama šta sam lično uradio. Ima nekoliko dece u Srbiji koja nisu imala tu sreću da žive sa svojim roditeljima, kojima sam pomogao. Mnogo mi znači njihov osmeh kada ih vidim i verujte mi, to nije stvar koju činim zbog vas, niti činim tu stvar zbog politike, to činim zbog svoje dece i zbog sebe.
Ako treba to da bude argument u vašoj i mojoj raspravi ovde vezano za Misiju u Čadu, mislim da nije fer. Možemo da sednemo i nakon ove sednice, vi i ja se znamo devet godina, da vam pojasnim neke stvari koje vam nisu jasne, ako vam nisu jasne. Nekome mogu da pojasnim, a nekome mogu i da poklonim sat, pa on neće znati u kom je vremenu i neće razumeti vreme u kome se nalazi. Hvala.

Gospođa Aleksandra se prepoznala zbog sata.

Vidite, gospodine Šutanovac, stvarno teško izgovaram, dođe mi da kažem Šunatovac, to govori pola Srbije sada.
Nisam iznosila vaše privatne stvari. Govorila sam o tome da ste vi ljubitelj satova, a nisam spominjala da u toj nekoj vašoj kolekciji postoji "Kartije old star", koji košta oko pet hiljada, "Kartije old star" zlatni od oko 10 hiljada evra, "Šopard" hronograf oko 4,5 hiljada evra, sat marke "Brižet gold rouz", koji teško može da se nađe za manje od 15 hiljada evra, što znači da vi imate kolekciju u kojoj satovi nisu jeftiniji od jedno 40 hiljada evra. Nositi sat marke "Brege", ovo ne znam da pročitam, pošto je zvanični jezik srpski, u vrednosti od 15 hiljada evra, inače, ti su satovi poznati po prestižu i astronomskoj ceni i na Internetu sam iskopala ko ih je sve nosio: Napoleon Bonaparta, Marija Antoaneta, ruski car Aleksandar, engleska kraljica Viktorija, Vinston Čerčil, ne znam gde se tu nekako prepoznajete.
Što se Velimira Ilića i njegove posete Bušu tiče, da je Velimir Ilić zaista hteo da dotakne Buša, ne bi Kosovo sada bilo priznato kao nezavisno.

Gospodine Šutanovac.

Bez želje da ikoga pomenem, ako ikada vidite da imam na ruci sat "Rozen gold", kako se to čita, što bi značilo neko narandžasto zlato, pokloniću vam ga, uključujući i one koji nemaju satove. Naprosto, to je stvar koja je neistinita i žao mi je što se ovde kao argumenti uzimaju čak i neke novine za koje ne smatram da su civilizacijske. Ostavićemo to na stranu.
Moja poseta Sarajevu, koja je bila privatna, o njoj ste pričali. Zbog čega? To je stvar koju ne razumem. Zbog čega bih ja pričao kome vi idete u posetu i kome ste išli u posetu?
Ne mislim da je to pristojno i humano. Vi ste psiholog, koliko znam. To je nešto što nije dozvoljeno, ne samo u Skupštini, nego u normalnoj komunikaciji.

Gospođo Janković, nemate više reč, nije bilo ničeg uvredljivog.
Gospodin Miroslav Markićević.