Pokušaću da malo detaljnije obavestim pre svega javnost zašto se ovakvim predlogom zakona neće rešiti ona pitanja koja su važna i koja bi morala da budu predmet ovog zakona.
Kako sprečiti monopolističko sporazumevanje na našem tržištu? Da li mi možemo da donesemo zakon i da rešimo problem? Da li mi možemo da odredimo državne organe, policiju, vojsku, konjicu i da sprečimo takve sporazume? Ne možemo. Da li može Komisija to na neki način da zaustavi? Ne može. Ne možemo da zaustavimo državu koja je na čelu tog lanca i ne možemo da zaustavimo one koji su već formirani.
Mi sad imamo nekoliko sistema firmi koje imaju sve objedinjeno, od sirovine pa do platne kartice: kupili zemlju, obrađuju je, kupili seme, uvoze ga, proizvode seme, kupili prehrambenu industriju, proizvode finalne proizvode, imaju velikoprodaju, prodaju preko svog lanca maloprodaje, izvlače žive pare, finansiraju izgradnju stanova, gde je zarada mnogo veća nego na margarinu, imaju svoju banku, imaju svoje osiguravajuće društvo i, ukoliko im ostane malo para, imaju investicioni fond gde će da sakriju te pare. Imamo nekoliko takvih sistema.
DOS je prihvatio jedan južnoamerički koncept razvoja tržišne ekonomije, a to otprilike znači da pet - deset porodica drže sve u nekoj državi, a ovi mali i sitni su tu kao poštapalice koje treba da glume slobodno tržište, ravnopravnost, prisustvo konkurencije i da budu u funkciji velikih. Javna je tajna da se veliki trgovački lanci, oni koji imaju male objekte, samousluge, hipermarkete, pa još i one velike centre, pogotovo kada je u pitanju prehrana, prvi put pune za džabe, a drugi put na „dođem ti“.
Ko to može da radi? Može da radi Mišković. Da li neko u ovoj zemlji može da zamisli da Boris Tadić može da kaže Miškoviću – ne smeš tako da se ponašaš, moraš da izmiruješ obaveze prema svojim dobavljačima?
To niko živi u ovoj zemlji ne može da zamisli. Da li Slobodan Milosavljević može da ode kod njega u kancelariju, da mu šutne na vrata i da mu kaže – čuj bre, ti mali, ponašaj se kako je propisano, ima da te izvučem za uši? Ne sme. Zašto? Pa šef obezbeđenja kod Miškovića nije čovek iz državne bezbednosti. Pre će ministra da uhvate za uši i da ga išutiraju napolje.
Zašto onda donosimo zakon? Vama je potrebna samo jedna operativna akcija – opkoli, zagradi, kazni. Znate li šta znači – opkoli? Znači – opkoliš, zatvoriš i slobodno kroz sedam godina možeš da kreneš sa suđenjem, ništa nisi pogrešio. Ali, ministar ne sme.
Ministar je, dok je bio ministar tamo neke poljoprivrede, ili ministar trgovine, nije bitno, dozvolio konditorima da uvezu mleko u prahu, pa sad vi seljaci kukajte što vam mleko u otkupu ima tako nisku cenu. Oni sa Pešterske visoravni, koji kukaju kolike tone sira imaju, ne znam šta da rade. Neka se obrate ministru, neka se obrate patrioti Miškoviću.
Neće da kupe. Zašto? Već su formirali novi tip potrošača koji voli mleko i jogurt sa nula posto mlečne masti, to je „in“. „In“ je sa nula posto mlečne masti, a ovo što je prirodno je „aut“. „In“ je zato što je Brižit Bardo rekla da treba da se kupa u mleku, i „Nivea“ je mnogo lepa. Naravno, sve to može da prođe, jer tu postoje marketinške agencije koje su od svega u stanju da naprave „in“.
Zašto mi donosimo jedan zakon? Da li mi donosimo zakon zbog petorice ljudi u ovoj zemlji? Kad se donosi zakon zbog petorice? Ako su petorica problem, onda se primenjuje Krivični zakon, a ne donosi se novi zakon. Ako se donosi novi zakon, onda taj novi zakon legalizuje ili amnestira onoga ko treba da odgovara po Krivičnom zakonu. To je logika koju primenjuju čak i oni koji će sad, za koji mesec, da polažu prijemni ispit za pravni fakultet.
Ali, mi imamo Vladu koju je napravio Mišković, mi imamo Vladu koja je mogla da uspostavi kontakt sa Briselom preko Miškovića, jer Mišković okrene telefon Olija Rena i on mora da se slika i, naravno, dođe turbo uspešni privrednik, zvani Božidar Đelić. Prodajući svoje poslovne usluge zaradio je 11.000.000 evra.
Čemu novi zakon? Da bi na nekoliko dana skrenuli pažnju, da ljudi ne razmišljaju o ovoj vlasti koja je prodala fabrike, ugasila radna mesta, isterala ljude na ulice; ljudi su sami krenuli da se bave nekim poslom, a onda su došli neki koji su zatvorili tezge, pa čak i pomerili ljude sa kartonskih kutija.
Poruka je jasna – njima odgovaraju samo mrtvi građani, živi im ne odgovaraju. Ne da se da se radi, a ko radi valjda najbolje vodi socijalnu politiku o sebi i svojoj porodici. Ovde se vodi socijalna politika o porodici Mišković. Usput, oni ni ne stanuju ovde, nego u Londonu, a tamo ko zna šta rade sa tim parama, nije ni bitno.
Ako bi neko hteo da proda novi prehrambeni proizvod u Srbiji, on ne bi mogao da zaobiđe „Deltu“, „Maksi“, „Tempo“, „Ideu“. Sve patriotske firme. Sve izvukoše iz ove zemlje i odnesoše u inostranstvo. Da bi se to našlo na rafu, mora prvi put džabe da napuni, a kad drugi put puni, videćemo kad će da se plati, jer nema gde da plasira. Jer, taj nema konkurenciju, kupio je „Pekabetu“, kupio „Goricu“, kupio „Ce market“, napravio svoj novi lanac, ima klanice, ima sve. Kosovo je Srbija, ostatak je „Delta“. Svima je dužan, a slika se kao uspešan. Gradi i kupuje firme, ruši firme, prodaje stanove. Naravno, u nekretninama se peru mafijaške pare.
Čemu onda zakon? Da biste izabrali pet-šest podobnih, koje će Mišković da plati kao što Demokratska stranka isplaćuje Čanka kad pravi probleme oko nekog zakona. Oni će kolektivno da glume kako je sve normalno, sve je regularno. Kad se kaže normalno i regularno, to znači da se poštuju principi tržišne ekonomije na našem tržištu, da je tržište dostupno svakome pod istim uslovima i da se poštuje nešto, a to je sloboda, slobodna volja ugovorača. I svi mi treba da glumimo. Zbog čega? Da se ne naljuti veliki gazda, jer ako se naljuti, onda 20.000 preduzeća koja su u blokadi, delimično i zbog njega, neće imati ni za leba.
U kolektivnoj glumi te vrste šizofrenije SRS ne želi da vam pravi društvo. Mi smo vam uvek unapred rekli šta je pozadina, šta radite, šta će da se desi i – nemojte da se smejete. Hvalim te bože, danas se ne smejete, jer ste napokon shvatili, i iskreno, i pošteno i bez mržnje, sa vođenjem računa pre svega o interesima građana koji žive ovde i ove države, jer mi ovde nemamo rezervnu državu. Niko od nas nije u mogućnosti da bude Božidar Đelić, niko.
Pitanje je kako je neko omogućio da se pojavi takva vrsta pojave kao što je Božidar Đelić. Goran Pitić, profesor, otišao u banku, pravilno se rasporedili; tu još dođu i Mlađa i ovaj njegov Jelašić, i sve je raspoređeno. Poštovani građani, samo pratite tokove novca, kojim putem idu pare, sve će vam biti jasno šta se dešava u našoj zemlji, apsolutno sve će vam biti jasno.
Borba protiv monopola je pandan nečemu što je sprečavanje sukoba interesa. Da li bi, recimo, bilo normalno u ovoj zemlji da ministar zdravlja zaključi ugovor o delu sa „Galenikom“ i svakog meseca ima apanažu od 1.000 evra, iako postoje instituti i neke druge organizacije koje se bave farmacijom, iako u bolnicama, kliničkim centrima postoje ekipe koje ispituju lekove?
Ali ne, „Galenika“ baš mora sa Tomicom Milosavljevićem da zaključi ugovor. Tu bi se reklo da je on u sukobu interesa. Nije, on je profesor, zaštićen ko međed, njemu je dozvoljeno.
Pandan tome na tržištu robe i usluga jeste konkurencija ili, da budem precizniji, zloupotreba položaja. Tomica Milosavljević nama drži predavanja - ko krade, taj i laže, i mi treba da mu verujemo. Mi sad treba da poverujemo u to što nam Vlada predlaže ovim predlogom zakona. Pa, ja imam toliko godina da ne smem da budem naivan. Imam toliko godina da imam čak i obavezu da obavestim javnost o tome, pošto znam vas, dobro znam vas, znam šta sve možete da uradite.
Idemo dalje. Da vas samo podsetim na početak ove priče o bilansima. Vidite, kada nemate dovoljno struje, vi onda uvozite struju. Kada taj koji je uvozio struju... A za uvoz struje vam ne treba nijedna mašina, treba vam naziv firme, registracija, devizi račun, neka torba gde biste mogli da smestite te papire, nije neophodna kravata, ali ne smeta i ukoliko ona postoji; vi jednim onda jednim potpisom stičete pravo uvoznika struje, prodajete ovde preko državne službe, izvlačite pare, napravite banku, a onda kažete – treba da se oslobodi tržište energenata i energetike, pa bih mogao da napravim termoelektranu na gas, mogao bih da napravim sistem malih vodoprotočnih hidroelektrana, pa bih mogao ove na vetar. Ko je napravio tog budućeg monopolistu? Vi ste ga napravili. Nekada je bio samo jedan „Tehno Dunav“, a sad su Hamović i Lazarević.
Uzmite, recimo, ugovore o kreditu koje potpisuju banke. Na jednom primeru ću vam pokazati kako to izgleda. Uzeću, recimo, ugovor o kupoprodaji; zaključen je prošle godine u decembru mesecu između „Galenike“ (nju je zastupao Nenad Ognjenović, direktor), „Velefarma AD holding kompanije“, Vojvode Stepe... Tu je sad tabela A, tabela B, prilog, rok plaćanja lekova je 210 dana. Sada se kaže, zašto „Galenika“ daje nešto na rok od 210 dana? Nema ovde specifikacije. Neću da čitam dalje, šta je poverljiva informacija, raskid ugovora itd. Potpisali su Dragoljub Vučićević i Nenad Ognjenović.
Onda se pojavi drugi ugovor o kreditu u devizama, poljoprivredna banka „Agrobanka“ Beograd i „Galenika“ AD Beograd, ali se tu pojavi i „Velefarm“, holding kompanija, pet miliona evra. Onda „Agrobanka“ kaže – dobićete kredit, ali 30% dinarskih sredstava morate da imate kod nas na računu, morate da imate račun za platni promet itd.
Sada postavljam pitanje – kako bi ova dva ugovora ocenila Komisija? Da li je tu neko zloupotrebio monopolski položaj ili dominantni položaj na tržištu? Verovatno „Galenika“ u proizvodnji lekova, pošto imamo nekoliko, sa velikim obimom proizvodnje ima dominanti položaj, a ako se uđe u ove spiskove i pogleda koji su lekovi kao pojedinačni proizvodi, onda verovatno i monopolski, ako nema neke alternative kod domaćih proizvođača. Kako bi ovo procenili?
Odgovor na to pitanje ne daje ovaj zakon. Zato ovaj zakon nije dobar. Ovaj zakon ima smisla ukoliko, kada ga pročitate, vidite ovo ovde, pa kažete – čekajte da vidimo koji član možemo da primenimo i da utvrdimo o čemu se radi. Evo, pošto je mladi Vučković čitao pet puta ovaj zakon, daću mu i ugovore i ovo, neka pročita i neka mi kaže koji član će da se primeni na ovu situaciju. Ne zna. Nije problem što on ne zna, on je mlad čovek, ali ne zna ni Komisija, ne zna ni ministar, niko ne zna kako da se to primeni. Onda, čemu zakon? Tresla se gora, rodio se miš.
Koga mi štitimo ovim zakonom? Odnosno vi, ja ne štitim, ja kritikujem, takva mi je formacija. Formacijsko mesto mi je da vas kritikujem, da vas što pre skinem sa vlasti. Kada ste došli, sve se osušilo. Za šta ste se uhvatili, osušilo se.
Zato ne valja ovaj zakon, zato što ovaj zakon dozvoljava, na primer, ministru zdravlja da zaključuje ugovor o radu, odnosno o delu, kao ekspert. Zamislite, on ekspert, zato što je profesor. Ekspert, toliki instituti, tolike bolnice gde mogu da se probaju lekovi, a ne, ministar će da proba lekove. On će da ispita da li je lek zdrav i dobar. Za lude krave je neko drugi zadužen.
Zato vam kažem, o čemu mi to pričamo? O čemu? Nema nijedne precizne odredbe koja će da spreči to što vi nazivate monopolom, nedozvoljenim monopolom. Nije svaki monopol nedozvoljen.
Ovde se čuju neki koji pričaju o monopolu koji postoji kod Naftne industrije Srbije. Ali, to je dozvoljeni monopol. Da vas samo podsetim, prva uredba koju je donela Vlada Zorana Đinđića, 2001. godine, bila je uredba o proizvodnji derivata nafte. Onda se postavlja pitanje – čekajte ljudi, zbog imaginarnog koncepta slobodnog tržišta neko je voljan da uništi naše rafinerije, zašto? Ko ima pravo nešto da ruši?
To je samo 2001. nova opštinska vlast u Zemunu sa DS, kada je tražila pare od grada, rekla – dajte nam hitno pare, plan rušenja objekata u Zemunu ostvarili smo u mesecu maju sa 110%. Porušili ste 10% više nego što je planirano. Hvale se zbog toga što su više porušili! Kad niste ništa napravili u životu, jedino uživate u rušenju. Da ste jedan zid napravili, nikada vam ne bi palo napamet da rušite, zato što ne znate kako se nešto gradi. Ali, znate da kukuriknete, da dignete nogu, videla žaba konji se potkivaju, pa hajde i ona. I vi ćete u Evropu? Kako ćete takvi u Evropu? Ko će vas takve u Evropi?
Monopol do monopola. Ima ih sedam-osam glavnokomandujućih. Drže celokupne repro lance.
Kakva je situacija sa bankarskim sistemom? Jedna od retkih banaka koja je imala depozite naših preduzeća, elektroprivrede, elektrodistribucije, bila je „Metals banka“. Uveli ste privremene mere, jer u konceptu Bojana Pajtića i Nenada Čanka je zamišljeno da to bude razvojna banka buduće nezavisne Vojvodine.
Čanak ne krije kako razmišlja, kaže – kad može Kosovo i Metohija da bude nezavisno, zašto ne bi mogla i Vojvodina? To je njegov princip. I, brže-bolje, ukrali „Metals banku“. Deponenti, naravno, rasterani.
Hajde da idemo dalje. Ko može da kontroliše ovaj fond kojim rukovodi Pajtić u Vojvodini? Kada ga stisne policija, on kaže – mi po Zakonu o javnim preduzećima; kad ga stisnu drugi, kaže – mi smo fond, nismo po Zakonu o javnim preduzećima. Nema tendera, preskače se opština, ulaže se u mesnu zajednicu. Kako se on ponaša kao monopolista? Zar on nije monopolista?
Hoćemo li da pričamo o ponašanju monopolista na nameštenim tenderima? Hoćemo li da pričamo, recimo, o monopolisti, osiguravajućem društvu „Dunav“, počevši od Labusa, pa preko ovih blizanaca?
Znate sve dobro. Nekima kupi faks, nekima uzme u zakup poslovni prostor, koji se nikad ne koristi, ali se plaća dve godine i svi mirni, svi ćute, a monopolista hara. Monopolista je poželjan, jer u vreme predizborne kampanje, ako hoćeš da budeš uspešan, moraš da imaš privatnu državu. Sastavni deo izborne kampanje jeste buldožer, bager, kamion, kombi, „kursadžije“, Ceca, meca itd., mediji; drži vodu dok majstori odu.
Ne treba građevinska dozvola, ne treba ništa, sve može da se radi. U cilju prevare sve je dozvoljeno. Kakav je taj monopol? Kako se vi to borite protiv monopola?
Kaže se, da neko ne bi bio veliki monopolista, mi ćemo da otvorimo tržište, pa ćemo da dozvolimo drugima da budu prisutni na ovom tržištu. Kada su ti drugi iz inostranstva, pošto su oni navikli na njihove, zapadne kriterijume, onda će i ovaj naš da promeni stil ponašanja. Koliko vidim, ove banke i nisu baš mnogo strane. Samo znam da je ona „Rajfajzen“ formirana iz dva priloga – jedne banke i nešto iz Sarajeva. Posle godinu dana je vratila.
Kaže se da su prošle godine banke zaradile preko 400.000.000 miliona evra i iznele iz ove zemlje. E sad, imamo Zakon o bankama, imamo Narodnu banku Srbije, koja sve to kontroliše i imamo odredbe u ovom predlogu zakona gde se prepliću nadležnosti, gde ova komisija može da ispituje da li su u monopolskom položaju – a oni samo iznose pare. Kako se to kaže, transfer dobiti, transfer kapitala.
Priča se zasniva na sledećem: velike parole, velike reči, usaglašavanje sa standardima EU, i potop i katastrofa. Onda imate monopoliste koji su uzeli medije, i ove elektronske i ove štampane, svuda su prisutni. U mogućnosti su da svaku reč koju ste rekli okrenu, apsolutno svaku reč. Kažeš – dobar dan, oni objave – dobro veče. Veliča se šta je „in“, sve drugo je „aut“.
Imate vlasnike, tačno se zna koje televizije; imate onog Đilasa koji prodaje sekunde; imate one koji su namešteni tamo, pa kažu šta je šerpa, šta je ovo, šta je ono, pa se na bazi toga izračunava, kobajagi, nešto, pa se uzimaju pare. Imate jednu novinarku sa B 92 koja se pojavljuje u nekim javnim preduzećima u ime neke firme, i ona je stručnjak za unutrašnju dekoraciju. Nije ona nikakav stručnjak, nego je tako isplaćuju za neke njene emisije. Ko je isplaćuje? Monopolista. Zašto je tako isplaćuje? Da bi mu sačuvala monopol.
Ko čuva monopoliste? DOS, u bilo kom agregatnom stanju. Ko sada najviše čuva? Onaj ko je pristao da tajkuni naprave Vladu. Juče sam hteo da puknem od smeha – predstavnici vlasti kritikuju feudalizaciju. Ne postoji bolji primer feudalizacije, nego što je Vlada RS od 2000. godine do danas. Sve feud do feuda, sve begovi i age. Pipnite vi, ako smete, u resore Mlađana Dinkića. Obrali ste bostan, ne da.
Ovog ministra nema... on je bio demohrišćanin, znate? Odmah se prešaltovao ovamo. Malo poljoprivreda, malo trgovina, malo Privredna komora. „Galeb grup“ uvozi neke mašinice, kao one kase iz Bugarske. Ovde stavio onog „galebića“, onog malog. To se prodaje. Prisutan na tržištu, ima svoje dilere. Znate da njegovi dileri ne smeju druge mašine da prodaju, samo moraju njegove? Kako ćete tog Veselinovića da svedete na pristojnu meru? On se hvali kako iz Bugarske uvozi to. Nema fabriku, ne znam da li ste bili na otvaranju fabrike.
O čemu pričamo? Kažite mi koji član ovog vašeg predloga zakona može to da zaustavi. Nema tog člana, ali nema ni tih ljudi na vlasti koji bi to primenili. To je još gora stvar. Neće vrana vrani oči da vadi, znate i sami. Vi ste u organskom jedinstvu, uzročno-posledičnoj vezi. Vi bez njih ne možete, oni bez vas ne mogu. Jedini ko može i bez jednih i bez drugih je narod. Evo, narod može bez vas, ali ste zaskočili na leđa i ne date. Okrećete mentalnu sliku preko medija, sa „Galenikom“ imate ugovore o autorskom delu, proveravate lekove, reklamirate mleko sa 0% mlečne masti. Nekada je bio prazni burek. Kakva vam reklama – takva vlast. Prazan burek – takva vlast. Liči na mleko, ali nema mlečnu mast. Šta da radite?
Šta promovišete? Ko drži monopol na seme? Je l' ste vi bili ministar kada je firma „Viktorija grup“ prodavala veštačko đubrivo, sve po tenderu Ministarstva? Na kraju se ispostavilo da je bilo dva puta skuplje nego u prodavnici preko puta.
Kako to da zaustavimo? Sve ovo može da se zaustavi samo ako se promeni vlast, ali ona mora korenito da se promeni, iz temelja, mora da dođe nešto što je apsolutno suprotno vama. Kao što vidite, svakim danom se sve više primiče to da moramo ponovo da se vratimo i da ispravimo ono što ste upropastili za ovih devet godina.
Zapamtite današnji dan, 10. jun 2009. godine, tačno deset godina otkako je prestalo to bombardovanje. U to vreme ste pozivali da se još sedam dana bombarduje, kaže – nije dovoljno, još sedam dana treba da se bombarduje. Mi smo tada podneli ostavku, i Todorović, i ja i Gordana Pop-Lazić, podneli smo ostavku.
Nadam se da će i tvoj zakon doći na red. Ali, posle nekoliko meseci morali smo da uđemo ponovo u Vladu, jer smo znali kakvi dolaze, znali smo šta može da snađe Srbiju. Pa je Mrkonjić malo više gradio; evo ga, sada ponovo Mrkonjić gradi. Nema, morate. Morate nekako sami da se pomerite ili da odlazite; sredite zatvore za svaki slučaj, da ne bude sutra kao što se desilo 2001. godine, kaže – nisam znao da su ovako loši zatvori. Sredite na vreme zatvore. Batić je to na vreme osetio, pa je počeo i bazene da pravi po zatvorima.
Znači, ovaj zakon ne može da suzbije tu vrstu zloupotrebe monopola i zloupotrebe dominantnog položaja na tržištu koji su neki u međuvremenu stekli. Ali, vi ste im omogućili da steknu tu poziciju. Zašto ste im omogućili? Da biste bili na vlasti. Sada zavisite od njih, sada morate da sanirate njihove minuse, morate da se zadužujete, morate da izdajete hartije od vrednosti, da im date da kupe, da platite malo veću kamatu. Sve to morate, i znate da morate, i znate da se primiče vreme kada će morati da se stavi crta, da se saldira.
Ovaj zakon nije taj propis. Tu se pokazuje da vi, u stvari, iskreno ni ne želite da rešite ovu oblast. Nemate nameru, nego želite samo da napravite neku galamu i da očuvate tu iluziju, taj evrofanatizam – Evropa, Evropa, Evropa, Evropa. Napravili ste čak i degradaciju – lep, lepše, najlepši, evropski lep. Smanjite bre, ljudi, malo, smučićete se ljudima.
Gospođo Đukić-Dejanović, obavešten sam da u dva prekinem. Je li tako?