Naravno da nema povrede Poslovnika, jer Poslovnik ne reguliše vreme prenosa.

Mi smo obavezni da obezbedimo javnost u radu, što podrazumeva i odloženi prenos kada tehnički nije moguće drugačije. Poslovnički to nije regulisano, pa nema povrede Poslovnika.

Ako niste zadovoljni, da li želite da se u danu za glasanje Skupština izjasni o povredi Poslovnika? Želite.

Samo kratko – da li možete da date obaveštenje građanima od koliko je sati večeras, odnosno noćas snimak odloženog prenosa zasedanja Skupštine, gde imamo tri vrlo bitne tačke?

Sve informacije koje imam imate i vi. Onog momenta kada budem dobila informaciju kada će biti odloženi prenos, a to je uobičajeno posle sportskih aktivnosti koje se emituju na Drugom programu RTS-a.

Gospođa Zlata Đerić ima reč. Izvolite. Nije tu. Onda gospođa Judita Popović, izvolite.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, poštovani ministri i članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, imamo na dnevnom redu objedinjena tri zakona u ovoj raspravi; svako odabere zakon koji mu se najviše dopadne pa priča o tom zakonu i uglavnom se na tome bazira politička rasprava o tri veoma konkretna i veoma bitna zakona koja su na dnevnom redu.

Za mene je favorit zakon o kontroli državne pomoći, smatram da je to jedan od najbitnijih zakona, jer se odnosi upravo na kontrolu, usmeravanje sredstava koja su potrebna iz određenih razloga, koji su i navedeni u zakonu, a uvek se radi o pomoći. Sam naziv zakona - državna pomoć, govori o njegovoj suštini. Ovaj zakon ima problem kao i svi ostali zakoni koji se donose u ovoj skupštini – da li je sprovodljiv. Da li će postojati politička volja da se zakon sprovede ili će naknadno izvršna vlast svojim uredbama da direktno promeni suštinu, sadržinu određenih odredaba zakona koje su ključne za zakon?

Član 23. ovog zakona o kontroli državne pomoći upravo daje tu mogućnost Vladi, odnosno izvršnoj vlasti. S obzirom na to da imamo već veoma negativna iskustva sa uobičajenim načinom sprovođenja zakona putem uredaba, mi sumnjamo da će te uredbe koje budu bile donete i koje će biti potrebne radi sprovođenja ovog zakona zaista biti celishodne i u korist sprovođenja ovog zakona. Mi nemamo garancije da te uredbe, na kraju krajeva, neće izvitoperiti odredbe ovog zakona, promeniti namenu, cilj i sadržinu koja je proklamovana određenim odredbama zakona. To je jedna od osnovnih bolesti koje postoje, jer, kažem, ozbiljna je stvar državna pomoć.

U obrazloženju ovog zakona je tačno naznačeno da je u zakonu posebno vođeno računa o tome da se kontrolišu sredstva, da se usmeravaju tamo gde je to zaista potrebno, da se preciziraju pravila o načinu korišćenja državne pomoći, kao i da se eksplicitno navedu uslovi pod kojima neko ima pravo da aplicira za tu državnu pomoć.

Međutim, kada malo pažljivije pročitamo ovaj zakon vidimo koliko je on, u stvari, okviran, uopšten i koliko daje neslućene mogućnosti za diskrecionu ocenu same Vlade, dakle, izvršne vlasti, u primeni zakona i u usmeravanju, davanju te državne pomoći. Zbog toga je ovaj član 23. zakona veoma problematičan.

Zaista, očekujem da se Vlada drži svojih nadležnosti, svojih ingerencija, bar u pogledu ovog zakona. Ukoliko ne vodi računa, a nije vodila unazad par godina o drugim zakonima... Ovde, u ovoj skupštini smo govorili o direktnom uplitanju izvršne vlasti u rad sudova i o uredbama koje su u direktnoj suprotnosti sa pozitivnim propisima ove države, kao i sa Ustavom. Govorili smo o nekoliko uredaba donetih u periodu od juna 2008. pa sve do kraja maja 2009. godine, koje su u direktnoj suprotnosti sa Zakonom o svojinsko-pravnim odnosima, Zakonom o obligacionim odnosima, Zakonom o prometu nepokretnosti, sa ustavnim odredbama i slično.

Prema tome, kada spominjem neka negativna očekivanja u vezi s ovim zakonom, ne govorim u prazno, nego imam iskustva sa dosadašnjom primenom i sprovođenjem zakona koje donosi ova skupština. Nažalost, i ovaj zakon je primer centralizacije koja se i dalje veoma veselo i veoma ozbiljno sprovodi u ovoj državi. Za to vam je direktan primer ovaj član 6, koji govori o komisiji za kontrolu državne pomoći, a sve u vezi sa članom 2. zakona, i to tačkom 2) koja definiše da je davalac državne pomoći Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave.

Kada pročitamo član 6, autonomne pokrajine nema, lokalne samouprave nema, odnosno nema ih u komisiji koja dodeljuje ta sredstva i koja odlučuje o tim sredstvima, koja kontroliše kako se ta sredstva troše. Sve je to na nivou centralne vlasti. Onda se kaže ko sve čini tu komisiju, kako se ona formira i kaže – kontrolu državne pomoći u skladu sa ovim zakonom vrši komisija za kontrolu državne pomoći, koju obrazuje Vlada na predlog ministarstava nadležnih za poslove finansija, ekonomije i regionalnog razvoja, infrastrukture, kao i za poslove zaštite životne sredine, i Komisije za zaštitu konkurencije.

Veoma je interesantno – dakle, sredstva na ime pomoći mogu da daju i lokalne samouprave i autonomne pokrajine, a pri tome, odlučuje jedna republička komisija. Da je Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja jedan od predlagača ovoga zakona, normalno je da bismo imali i onaj predznak „nacionalna“ komisija, pošto to ministarstvo jako voli sve sa tim predznakom „nacionalno“: Nacionalni investicioni plan, Nacionalna štedionica, nacionalne agencije, nacionalni programi itd. Ovde nema tog „nacionalnog“, jednostavan je naziv – komisija za kontrolu državne pomoći. Ali, to ne menja suštinu te komisije, to je jedan centralizovani organ iz Republike i lokalne samouprave i pokrajina apsolutno nemaju nikakve ingerencije, sudeći prema ovom članu 6. zakona.

Zaista je bitno kako se državna pomoć daje i zaista je bitno da mi naše standarde, što se tiče davanja te državne pomoći, uskladimo sa standardima Evropske unije.

O tome govore i neka ranija iskustva kada je državna pomoć usmeravana, recimo, privatnom ribarskom gazdinstvu Ečka, koje je, recimo, prošle godine dobilo na ime izmuljavanja Carske bare 25.000.000 dinara, a da je pri tom planirano da se privatnom ribarskom gazdinstvu isplati 34.793.817 dinara.

Napominjem da je to izmuljavanje predviđeno za ono što je ribarsko gazdinstvo samo prouzrokovalo. Ribarsko gazdinstvo je ubacilo mulj puštanjem vode sa muljem u Carsku baru; taj mulj se nakupio i umesto oni da se obavežu, kao upravljači Carske bare... To je specijalni rezervat prirode, napominjem, specijalni rezervat prirode. U tom slučaju, kada su štetu naneli, umesto oni da je otklone, država daje pomoć za otklanjanje te nastale štete zbog porasta mulja u jednom specijalnom rezervatu prirode.

Zar to nije ne samo nedomaćinski, nego, štaviše, štetočinski način usmeravanja državne pomoći i korišćenja te državne pomoći? Zar to nije u današnjoj besparici u krajnjem slučaju besramno?

Govorimo da moramo da radimo rebalans budžeta, da nemamo toliko para, da nemamo da subvencionišemo ovo, ono, da nemamo para da pomažemo ovima i onima, da je kriza velika, a pri tom, jednom privatnom preduzeću, ribarskom gazdinstvu koje je samo napravilo štetu, isplaćujemo 25.000.000 dinara, s tim da ćemo, verovatno, i razliku da isplatimo!

Umesto da, kao država, kaznimo jednog upravljača specijalnim rezervatom prirode, mi ga još i nagrađujemo, a da pri tom nismo proverili da li je taj novac utrošen za ono za šta je tražen, da li je postignut cilj koji je naveden, a to je odgovor Ministarstva za životnu sredinu i prostorno planiranje. To je, recimo, očuvanje biodiverziteta, trajno, bez pojave narušavanja temeljnih vrednosti prirodnog dobra, sprečavanje dalje degradacije itd.

Kada se pri tome pročita odredba Zakona o zaštiti prirode, koji je ova skupština usvojila, koja posebno naglašava na koji način se tretira jedan specijalni rezervat prirode, da je posećivanje tog specijalnog rezervata strogo ograničeno i u cilju obrazovanja, s tim da se može vršiti na osnovu dozvole koju izdaje upravljač zaštićenog područja...

Pri tom, Ministarstvo za životnu sredinu kaže da je postignuta revitalizacija najznačajnije i najugroženije deonice starog korita, prirodnog toka Begeja. „Uklanjanjem ogromne količine organskog i drugog mulja postiže se slobodnija cirkulacija vode, njen viši kvalitet i omogućava lakši i ugodniji obilazak rezervata plovilom.“

Dakle, pored svih ciljeva koje je ovaj Zakon o zaštiti prirode proklamovao radi zaštite specijalnog rezervata, ako su se svi ciljevi koji su proklamovani od strane Ministarstva za zaštitu životne sredine našli samo u ovom slobodnom i lepom plovilu kroz stari krak Begeja, u tom slučaju smo u velikom problemu. U velikom problemu smo zbog toga što se neracionalno troše sredstva, zbog toga što se ta sredstva ne kontrolišu, što se i dalje, iako je Ministarstvo upozorilo da nije postignut cilj i da nije urađeno ono što je predviđeno zajedničkim planom i programom Ministarstva i privatnog ribarskog gazdinstva, ipak ne reaguje, ne šalje se kontrola, ne radi se ništa konkretno da se proceni da li je taj novac utrošen tako kako bi trebalo da se utroši.

Zbog toga bi trebalo da pozdravimo ovaj zakon o kontroli državne pomoći. Međutim, ne možemo da ga pozdravimo, jer nemamo apsolutno nikakvu garanciju da će se ova praksa, koja se pokazala kao veoma loša, promeniti, jer ovaj zakon nema u sebi nijednu odredbu koja garantuje na bilo koji način da će se kontrola raditi efikasno u svakom pogledu, i u pogledu davanja sredstava i u pogledu trošenja sredstava, a pogotovo što je kao član komisije označena i Komisija za zaštitu konkurencije.

Ne vidimo šta traži Komisija za zaštitu konkurencije u okviru ove komisije koju čine ljudi koje je Ministarstvo predložilo, a pri tom Vlada aminuje, jer u tom slučaju dolazi i do neke vrste sukoba interesa; s jedne strane, imamo Komisiju za zaštitu konkurencije, a sa druge strane imamo ljude iz Vlade, dakle iz nadležnih ministarstava.

Interesantna je, recimo, između ostalih, i tačka 4) člana 5. ovog zakona koja kaže da je za unapređenje zaštite i očuvanje kulturnog nasleđa takođe moguće davanje državne pomoći. Pri tom, ne vidimo nikog iz tog Ministarstva za kulturu, ali zato je tu ministarstvo nadležno za poslove životne sredine. Ne znam da li se to izjednačava nadležnost Ministarstva za zaštitu životne sredine sa Ministarstvom kulture, ili je možda neka omaška u pisanju ovog predloga.

Sve u svemu, ovaj predlog zakona ima neke nedostatke koje ne možemo da mimoiđemo. Ukoliko se ovaj zakon na neki značajniji način ne promeni u raspravi u pojedinostima, smatramo da ne možemo da glasamo, bez obzira na to što je u obrazloženju Predloga zakona naznačeno da je ovo evropski zakon, da je ovo zakon u skladu sa evropskim standardima, jer baš i ne pronalazimo u svakom segmentu ovog zakona te, toliko puta deklarativno napominjane, evropske standarde.

U pogledu zakona o obaveznom osiguranju, s jedne strane bih pozdravila odredbu zakona koja se odnosi na obavezu garantnog fonda. Ta obaveza nastaje momentom pokretanja stečajnog postupka. To je dobro rešenje u odnosu na dosadašnju praksu, jer se čekalo da se stečajni postupci sprovedu da bi se garantni fond uključio kao tužena strana u parnici za naknadu štete.

Međutim, kao što je i prethodni govornik isticao, problem je sa ovim zakonom što se prolongira primena određenih odredaba koje su ključne za ovaj zakon o obaveznom osiguranju.

Kao drugi veliki problem istakla bih nedostatak obaveznog osiguranja traktora. U toku prošlog meseca smo raspravljali o Zakonu o bezbednosti saobraćaja. Mislim da smo se složili da je bezbednost na našim drumovima na veoma niskom nivou. Za to su u velikoj meri krivi i traktori koji se svakodnevno susreću na našim lošim, uskim, nikakvim putevima. Međutim, očigledno zbog jakog lobija osiguravajućih društava, nisu u obavezi da se osiguraju.

Time se otežava mogućnost da oni koji su oštećeni u saobraćajnim nezgodama budu na pravi način i obeštećeni, pre svega zbog traktora koji su često veoma stari i zbog poljoprivrednih proizvođača koji često nemaju sredstva da tu štetu nadoknade. Imamo oštećenja i na strani onog koji je prouzrokovao saobraćajnu nezgodu putem svog traktora, a i veliku štetu, koja je nenadoknadiva, na strani onog ko je oštećen u toj saobraćajnoj nezgodi.

Prema tome, smatram da bi ovaj zakon o obaveznom osiguranju morao da vodi računa o realnom životu, o realnom stanju na našim drumovima, o realnom stanju svih vozila koja se tim putevima kreću, a to je, između ostalog, i taj traktor, koji je često uzročnik saobraćajnih nesreća.

Prema tome, LDP još jednom ističe da jesmo za evropske zakone, jesmo uvek za to da se i u našem zakonodavstvu, u našim pozitivnim propisima primenjuju evropski standardi, jer to je jedina budućnost za ovu državu, međutim, te propise podržavamo ukoliko vidimo da su ti propisi zaista to, da se ne radi samo o jednom deklarativnom zalaganju i da zaista postoji volja i mogućnost ove izvršne vlasti da te zakone sprovodi.

Prema tome, ako budete predlagali zakone koji ispunjavaju sve te kriterijume, LDP će glasati za ovaj predlog.

Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine potpredsedniče Vlade, imamo pred sobom set od tri zakona koji su po nekom neobičnom kriterijumu spojeni u jednu tačku, to je onaj provereni recept spajanja baba i žaba, ali pokušaću da govorim nešto o tome na način koji interesuje građane Republike Srbije, s obzirom na to da su ovo zakoni koji su veoma usko povezani sa Ministarstvom finansija.

Pre svega, zakon o kontroli državne pomoći, kako je rekla gospođa ministar Diana Dragutinović, jeste zakon koji je potpuno nov u našoj zakonodavnoj praksi.

On treba da obezbedi neku sigurnost onima kojima je državna pomoć potrebna, odnosno treba da se izvrši kontrola te državne pomoći koja je i do sada stizala i na različite načine davana u neke svrhe.

U ovom zakonu, koji se promoviše kao evropski... Inače, ovde je vrlo česta promocija nekih evropskih standarda i evropskih zakona, do sada smo ih usvojili mnogo; to su, inače, sve naši uslovi da budemo integrisani u EU, u šta, iskreno da vam kažem, posle nekih informacija čisto sumnjam da će biti čak i 2020. godine, do kad nam je sada ponovo odložen taj mogući ulazak u EU.

Dakle, zakon o kontroli državne pomoći je već u svom prvom članu, mada ima svega 25 članova, potpuno nepravedan i diskriminišući prema jednoj grupi građana Srbije. U svom drugom stavu kaže ovako: „Odredbe ovog zakona se ne odnose na primarnu poljoprivrednu proizvodnju i ribarstvo.“

Znači, poljoprivredni proizvođači, ono u šta se mnogo kunemo, ono što jeste naša jedina budućnost i šansa, nemaju nikakvo pravo na državnu pomoć.

Ono što nam dalje stvara malo skepse prema ovom zakonu, u članu 3. kaže: „Državna pomoć dodeljena u bilo kom obliku, koja narušava ili preti da naruši konkurenciju na tržištu, osim ako nije drugačije propisano ovim zakonom, ili koja je suprotna zaključenim međunarodnim ugovorima, nije dozvoljena.“ To je nedozvoljena državna pomoć. Uvek imate „osim“, „ako“, što ostavlja mogućnost izuzetka, presedana, odnosno mogućnost da se zakon poneka zaobiđe.

Ono što nas je posebno u ovom zakonu iritiralo, ne sećam se da je ovde usvojeno mnogo zakona do sada u ovom skupštinskom sazivu a da nisu instalirali novu komisiju, novi savet ili novu agenciju, bez obzira na to koji tu bude predznak, nacionalni ili anacionalni, ali uvek nova državna radna mesta na budžetu građana Republike Srbije.

To je povećanje javne potrošnje, to je novo zaduživanje kod MMF-a, to je nova zavisnost od tih institucija, nova finansijska ovisnost, a znamo da onaj od koga smo finansijski zavisni diktira vladu, politiku i sve ostalo.

Kod te komisije koja treba da određuje tu državnu pomoć, da određuje neke kriterijume ima mnogo toga što nam smeta. Ona ima pet članova, dva puta pet, pet godina mandata. Ne shvatamo zašto pet godina mandata.

Zar nije logično da u svom mandatu prati mandat Narodne skupštine koja je postavlja i da sa sledećom Narodnom skupštinom bude smenjena? To će se verovatno događati, bili redovni ili prevremeni izbori, a po svemu sudeći će ovde biti prevremeni, pa će i ta komisija, kad bude ustanovljena, vrlo brzo biti zamenjena, bez obzira na ovu zakonsku odredbu.

Ono što kod te komisije nije ovde izraženo, a jeste kod one prethodne, koja je u prethodnom zakonu promovisana, tamo je rečeno da će biti plaćene kao sudije kasacionog suda...

Ovde se ne govori o tome, ali se kaže u članu 7: „Sredstva za rad komisije obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije. Ministarstvo obezbeđuje prostor i druge uslove za rad komisije.“

Kako je nama ovde obećano da ćemo usvojiti na stotine zakona, evropskih i proevropskih, mi ćemo celu Srbiju zaposliti u Vladi Republike Srbije. Vidim da je Vlada ovde državu pretvorila u svoju firmu, samo ne znam ko će puniti budžet, jer ono što ne bude radilo u državnoj upravi biće ovi nezaposleni očajnici koji će onda štrajkovati glađu. Tako ćemo imati polarizovanu Srbiju do kraja.

Kod te komisije ne možemo da podržimo ni ovo: kada se govori o imenovanju i prestanku mandata članova komisije, pod tačkom 4) je jedan od uslova, koji kaže – ako je osuđen na bezuslovnu kaznu zatvora od najmanje šest meseci.

To smo inače videli kod nekih... Jeste to po zakonu, ali s obzirom na to da će komisiju i članove komisije predlagati Vlada, znamo ko čini Vladu, to su ministri iz određenih političkih stranaka, očekujem da će oni stati iza nekih ljudi sa kredibilitetom, koji neće tako lako u svom mandatu dospeti do zatvorske kazne. Znamo kako se do zatvorske kazne dospeva, kojim delima. Valjda će malo te ljude da provere, valjda će imati neki lični i profesionalni integritet, da ne moramo da razmišljamo o tome. Ako već dođemo do onih koji dođu do zatvorske kazne i do toga da to bude uslov za odlazak, biće to nezgodno za Srbiju. Uglavnom se i to koristi kao jedno od sredstava da se ne ide na odsluženje zatvorske kazne; kada bi tu bilo neke pravde u Srbiji, zatvori bi nam bili vrlo tesni.

Član 12. je takođe nešto što terminološki osporavamo: Šema državne pomoći i individualna državna pomoć – državna pomoć se prijavljuje kao šema državne pomoći ili individualna državna pomoć. Osporavamo taj naziv „šema“, smatrali smo da je možda bolji izraz „plan“. Pre svega, „šema“ nije naša reč, trebalo bi sačuvati u zakonodavstvu što je moguće više naših autentičnih reči, jer smo svedoci da se svakodnevno kidiše, između ostalog, i na jezik, na sve što je nacionalno, na jezik pre svega. Setimo se nekih naših vrlih ljudi iz istorije koji su rekli šta znači devastiranje jezika i svake reči; to treba da primenimo i u svojoj zakonodavnoj praksi.

To je ono što nam u ovom zakonu smeta, posebno u prvom članu izuzeće poljoprivrednih proizvođača. To je još jedna diskriminacija poljoprivrednih proizvođača, koji su, u stvari, jedini ekonomski nezavisni u ovoj državi.

Njih ne možete da ucenite ničim, jer oni znaju da zavise od svojih deset nokata i od božije volje, odnosno vremenskih uslova, meteoroloških uslova i od toga koliko urade. Njih je najteže ucenjivati. Tu su oni najčvršći, najteže žive, najteže rade, ali su i najsamostalniji i zato verovatno oni neće imati pravo, ma šta im se desilo, na ovu državnu pomoć.

Ono što nam zaista smeta kod ovog zakona, koji je nov u našoj praksi, to je što za ovu komisiju, koja će pre svega biti stranačka, nigde nije naveden jedan bitan uslov kada se određuju članovi komisije, kada ih predlaže Vlada, bar da bude vidljivo ili kao pokušaj – da članovi te komisije ne budu stranačke ličnosti. To bi pokazalo dobru volju da ta komisija bude objektivna prema svim građanima, da ne moraju sva sredstva iz državne pomoći da se stave u službu jedne ili nekoliko stranaka koje čine Vladu, pa bilo ko činio tu vladu. Niko me ne može ubediti da se na ovaj način neće institucionalizovati još jedan vid korupcije, a mi, što se tiče korupcije, prilično dobro stojimo na rejting listi u svetu, ako dozvolite da to tako kažem.

Stavljanje državnih resursa u situaciju da mogu da budu upotrebljena po volji neke stranke ili nekih čelnika stranke nije dobro. O zakonu o regionalnom razvoju smo već dosta toga rekli; videćete za kratko vreme šta će u političkoj praksi i u našoj dnevnoj praksi taj zakon da donese, već se to najavljuje u dnevnoj štampi; a videćete i u ovom zakonu koliko ćemo imati problema kada se na milost i nemilost prepuste ljudi koji traže državnu pomoć i kako će se neki mehanizmi tu pokrenuti.

Dakle, to je ono što ostavlja prostor za korupciju. Nemam nijednu iluziju da to neće na taj način da se sprovodi, zato što znam primere i iz lične prakse znam šta se trenutno događa u vezi sa realizacijom nekih projekata u Srbiji.

Drugi zakon, o kome ću kratko da kažem nešto, više ću govoriti kada budu amandmani u pitanju, jeste zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju. Pre svega, to je zakon koji pripada Ministarstvu finansija, a mi smo nedavno doneli Zakon o bezbednosti saobraćaja; ono što je trebalo građanima Srbije pokazati, to je da ova vlada i ovaj parlament uređuju jednu po jednu oblast i zato smatram da je ovaj zakon morao ići uz ili odmah iza Zakona o bezbednosti saobraćaja. Jer, svi oni koji učestvuju u saobraćaju, vozači koji su se najviše interesovali za Zakon o bezbednosti saobraćaja, izuzetno su zainteresovani i za ovaj zakon o obaveznom osiguranju; svi smo izuzetno zainteresovani za njegovu primenu.

Po onome što se navodi, on se usklađuje sa nekim evropskim standardima. To ćemo isto tako da vidimo, jer znam da se neki sudski procesi za naplatu štete vode i do deset godina.

Mogu da vam kažem iz ličnog primera, i do deset godina niste u situaciji da naplatite neku štetu koja je nastala u saobraćaju, odnosno odštetu.

To su stvari koje je trebalo možda tada objediniti baš zbog građana Srbije, da imaju utisak, i da im to stvarno onda bude prikazano, da mi uređujemo jednu po jednu oblast. Ovako, malo zakona odavde, malo zakona iz neke druge oblasti, malo zakona iz nekog trećeg ministarstva – imam utisak da se mi ovde prilagođavamo slobodnom vremenu ministara koji mogu tada da dođu, pa se tako stavljaju i zakoni, umesto da se zaista jedna oblast zaokruži i završi, kao što je urađeno jesenas sa zakonima kojima su reformisani sudovi, ma šta oni kasnije doneli.

To je ono zbog čega mi nećemo stati u onaj korpus koji će podržati ovu tačku dnevnog reda, odnosno ova tri zakona. Mislim da ćemo još imati prilike, kada budemo govorili o amandmanima koje smo podneli, da još ponešto kažemo.

Zašto sam govorila o tim evropskim zakonima i o tome da nisam baš siguran da ćemo 2020. godine ući u Evropu? Volela bih da gospodin Đelić može nešto više o tome da kaže, a ja ću reći jednu stvar koja je možda bajata, ali mene lično kao čoveka jako intrigira. Još 2000. godine u Bratislavi je održan jedan visoki skup, koji su organizovali američko ministarstvo inostranih dela i spoljnopolitički institut republikanske stranke. Sa tog skupa, gde smo mi imali tri predstavnika, Vili Vimer je uputio pismo, izveštaj tadašnjem nemačkom kancelaru Gerhardu Šrederu i naveo šta Amerika planira sa EU i sa Balkanom, a tu je bila tema „Balkan – proširenje NATO“. Kao osmu tačku naveo je nešto što me kao čoveka jako proganja već neko vreme, s obzirom na to da je to pismo tek prošle godine u NIN-u objavio Nikola Živković, prevodilac i novinar iz Berlina, prevedeno.

On kaže ovako, pod tačkom 8: „Zbog toga Poljska mora da bude okružena sa severa i juga demokratskim državama kao susedima, Rumunija i Bugarska da obezbede kopnenu vezu sa Turskom, Srbija“, verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD, „trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja.“

To je 2000. godine rekla jedna vrlo ozbiljna, respektabilna sila. Posle toga su razni događaji usledili a mi nikako da se uključimo u taj evropski razvoj, pa bi me stvarno interesovalo da vidim šta se tu desilo; izgleda da je Amerika potpuno promenila stav prema nama, pa će sad da dozvoli EU da nas primi? Šta je to gospodin Bajden uopšte, kad je dolazio, rekao? Ima li šanse da mi ikad budemo u EU, jer smo toliko evropskih zakona doneli, čak i neke u kojima smo „evropskiji“ od samih Evropljana, recimo onaj o diskriminaciji gde smo ih i prevazišli? Mislim da možemo sada da budemo ravnopravan član EU. Hvala lepo.

Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković, ovlašćena predstavnica Poslaničke grupe Napred Srbijo.

Pre nego što pređem na priču o zakonima zaista moram da postavim jedno pitanje. Ne znam čemu ovolika žurba sada i spajanje ove tri tačke dnevnog reda?

Zaista je neprimereno da u 20 minuta spojimo raspravu o tri zakona, od kojih smo jedan zaista dugo čekali, a to je kontrola državne pomoći.

Predsednica je dala objašnjenje za odloženi prenos – kad bude ona imala informaciju, javiće i nama. Nismo u prilici da takvo pitanje postavimo onome ko odlučuje o odloženom prenosu, ali predsednik Skupštine to može.

Lično ću govoriti kao da je ovde svih 250 poslanika i kao da je vreme u kojem svi najpažljivije slušaju ono što baš ja imam da kažem. Zaista to doživljavamo kao jednu meru nedovoljnog uvažavanja, ne nas, nego onog što treba da rešavamo zajedno.

Zakon o kontroli državne pomoći je nešto o čemu sam ja govorila sve vreme, dajući primedbe na to da budžet Republike Srbije, kada se predlaže na usvajanje, ne sadrži okvir koji se zove „krovni zakon“, u kojem bi subvencije i sve ono što su davanja javnih sredstava bila na neki način uramljena u poznate kriterijume koji su dostupni svima.

U tom smislu, zaista pozdravljam da je u Skupštinu došao na odlučivanje Predlog zakona o kontroli državne pomoći, jer ga ja baš tako i čitam – zakon koji obavezuje sve one koji raspolažu javnim sredstvima da kada čine ustupke na teret budžeta ili kada direktno daju novac iz državnog budžeta moraju da dokažu da ih je taj neko zaslužio i da će tim sredstvima biti ostvareno neko opšte dobro, a ne bilo kakav pojedinačni interes. Ja tako čitam konkurenciju.

To što su poljoprivredni proizvodi i ribarstvo izuzetak ne znači da ne mogu da se daju subvencije za tu oblast, nego da su oni regulisani nekim drugim pravilima i da ne potpadaju pod ovu vrstu kontrole.

Ako ja to ne čitam ispravno, znači neograničavajuće, i dalje je moguće vršiti podsticaje onog što se zove poljoprivredna proizvodnja, odnosno proizvodi poljoprivredne proizvodnje, ali to ne potpada pod ovaj zakon, jer ste takvo objašnjenje dali. Ne bih volela da Vlada izgubi taj deo svog kredibiliteta i da nam u objašnjenju daje pogrešna tumačenja.

Ono što želim da istaknem pre svega jeste principijelno pitanje da je već trend da o najvažnijim državnim poslovima koji se tiču korupcije i koji direktno ili indirektno govore o zloupotrebi javnih sredstava, resursa, pa i moći, ako hoćete da kažem najdirektnije, odlučuju tela koja su izvan i iznad političkog i društvenog uticaja.

Na jednoj strani se neka od tih tela, agencija, regulatornih tela čak zalažu za potpunu nezavisnost od Vlade, a time i od društva, ali nikako ne žele da izgube vezu sa Vladom, odnosno društvom, odnosno političkim uticajem kad treba predložiti članove tih tela ili kad im treba obezbediti uslove za rad. To imamo i ovde, znači, na isti način kako imamo Agenciju za borbu protiv korupcije, ili bilo koje od tih tela koja se bave kontrolom, upotrebom ili zloupotrebom medijskog prostora, neba iznad nas, sredstava koja imamo. Svi se zalažu za to da im se ne mešamo u posao, da im se ne meša zakonodavno telo i da im se ne meša izvršna vlast.

Prosto vas pitam da li postoji neki savršeniji oblik da se vrše neki društveni poslovi i nad njima ostvaruje uticaj, a da to nije dostignuće jedne države koja se zove nacionalna država u parlamentarnoj demokratiji?

Znači, ako mi kao poslanici i vi kao Vlada jesmo izabrani u nekim izbornim postupcima, pa je svaki naš potez, pokret, sposobnost, diploma, struka, privatni život izložen sudu javnosti i kad vršimo, ja ih zovem, javna ovlašćenja... To da meni glasač da pravo da govorim u njegovo ime, to je najjavnije i najodgovornije moguće ovlašćenje. Ako mi u takvoj proceduri treba da budemo predloženi, licencirani da dobijemo pravo da govorimo, zašto bismo mi sada tu svoju odgovornost prenosili na neka regulatorna tela i na neke organe koji se izmigolje kontroli, uticaju? Ne govorim o zloupotrebama, govorim o njihovom izvrdavanju od uticaja i kontrole onog što se zove politička moć, ali ne u pežorativnom smislu, nego u jednom odgovornom smislu vršenja političke vlasti.

Prosto, hoću da postavim pitanje da li je to ono o čemu Draker govori, gde je nacionalna država, Bodenova, bukvalno izgubila smisao na način da država ostaje suverena na svojoj teritoriji i definisana tim granicama, ali da postepeno gubi svoj uticaj, jer deo prenosi na nešto što se zovu transnacionalni organi vlasti?

Znate o čemu govorim. Govorim o multinacionalnim kompanijama, o prenosu dela vlasti na regione, to jeste regionalizacija jednog dela državne vlasti kroz prenos ovlašćenja, nadležnosti i kontrole na EU, a da se neki od tih državnih atributa i poslova bukvalno tribalizuju, svodeći se na neke plemenske odlike. Da li mi to svesno doživljavamo i prepuštamo se trendovima, u kojima jesmo odgovorni, ali nemamo mehanizme da tu odgovornost dovedemo pod svoju kontrolu?

Kažu da će nacionalne države odumreti. Ja u to ne verujem, ali, evo, svedoci smo kako država sve više deli svoju vlast sa institucijama i nekim drugim kreatorima politike. Komisija koja stoji ovde u ovom predlogu zakona upravo na način kako je predlažete, da ona ne mora da bude iz redova Vlade, može ali ne mora, govori o toj neodlučnosti Vlade da vrši funkciju za koju je izabrana.

Nemojte da mi kažete da se danas svira valcer i da svi mi moramo da igramo valcer, jer to jednostavno nije tačno, čak ni za zakon o regionalnom razvoju. Kada je gospodin Dinkić rekao – da, to traže od nas, gospođa Suzana Grubješić iz iste stranke kaže – ne, to ne traže od nas, vi, kao i ja, znate da to niko od nas ne traži. Da, zakon o regionalnom razvoju treba da imamo da bismo mogli da koristimo sredstva, ali niko od nas ne traži da radimo regionalizaciju; to je ono zaklanjanje iza tuđih naloga, zato što neko ovde ne želi da uključi svoje potencijale i da kaže – tuđa iskustva, tuđi zakoni nisu kapa koja dobro stoji na našoj glavi, iz mnogo razloga. Nećemo mi mimo sveta, nećemo da budemo neki Tuarezi, da u ime razlikovanja živimo neki svoj čudan život. Nećemo to da budemo.

Ali, zaista ne vidim da jedan ovako važan zakon, koji treba da govori o kontroli upotrebe javnih sredstava, dolazi u četvrtak na dnevni red, da ja u petak intervenišem da se regionalni razvoj okači na sajt da bih mogla, jer živim u Novom Sadu i nisam fizički prisutna, da uzmem predlog i da za vikend, ne ostavljajući vremena za privatan život i svoju porodicu, pripremamo amandmane na taj zakon i da se onda neprijatno iznenadim da u vreme kada podnosim amandmane amandmane podnosi i Vlada.

Vi, gospodo, u toj neodlučnosti da imate odgovornost za ono za šta ste nadležni i po prirodi stvari treba da odgovarate, podnosite 8. juna, kada i mi, amandmane, gde čak i jezičku formulaciju „primarne poljoprivredne proizvodnje“ prevodite u „poljoprivredne proizvode“. Kako mogu da kažem da ste ozbiljni, temeljni i da uvažavate i javna sredstva i ovu skupštinu?

Meni, na primer, imponuje što ste dva moja amandmana usvojili kroz te vaše amandmane. Ne meni i mojoj sujeti, nego vašoj odgovornosti da neke odbijene odluke u prethodnom postupku budu predstavljene na internet prezentaciji, rekoh, veb sajtu, jer je to neophodno.

Pitam se da li ste u sredu pisali ovaj zakon, a nama ga dostavili u četvrtak? Najbolju nameru da javna sredstva budu kontrolisana u jednoj definisanoj proceduri, računajući da to nikome nije važno i da to niko neće da zapamti, vi iskarikirate po načinu kako nam dostavite da o tome odlučujemo.

Zakonom ste regulisali da sve ono što jesu stvarni i potencijalni javni rashodi treba da bude predmet kontrole, i nema spora. Da li mislite da je ostalo nešto neregulisano? Da li je neka vrsta javnih ovlašćenja ostala neregulisana i neobuhvaćena? Mislim da jeste. Zar vas nije naučilo ovlašćenje Agencije za privatizaciju, zloupotreba javnih sredstava i odlivanje da tu vrstu ovlašćenja na neki način obuhvatite ovim zakonom?

Imate loše iskustvo koje se zove ispražnjena državna kasa zato što nije dovoljno kontrolisan organ koji je raspolagao najvrednijim, najizdašnijim i jednokratnim sredstvima. Vi niste iskoristili priliku da to stavite ovde. To govori ili u prilog površnosti ili da vi sami nemate želju da stavite sve svoje prihode... sve prihode koji treba da uđu u budžet ili pod kontrolu niste hteli ovim zakonom da obuhvatite.

Zakonom ste predvideli da o tome odlučuje komisija od pet članova; to su predstavnici ministarstava i to je sada moja priča sa početka. Ministarstva predlažu i kasnije se u tekstu zakona vidi da to čak mogu biti i zaposleni u ministarstvima, što ja amandmanskom intervencijom tražim da se onemogući. Ne možete da stavite u komisiju ljude koji rade u ministarstvu zato što se vidi da vi nemate ljude, jer da imate ljude, ne govorim o kvalitetu, da imate ljude da ovo pripreme ljudski, ne bi ovakav zakon stigao i bio ispravljen posle dva-tri dana.

Vaši ljudi, znam da ih imate malo, po dobrovoljnim odlascima, po potrebi da se smanji broj zaposlenih, to nisu oni zapošljavani preko reda i pobočno, koji mogu kvalitetno da rade. Da neko ima redovan posao, a da može da se posveti ovom ovako odgovornom poslu, za naknadu za koju ne vidimo ni koji su okviri, u isto redovno radno vreme, ili da uopšte ne ide da odmara i da funkcioniše kao normalan čovek, to prosto nije moguće. Jer, budžet Republike Srbije i način slivanja para, ili neslivanja onog što treba da se slije u budžet, i način podele govori da je ovo vrlo veliki i obiman posao. Govori o tome da je predlaganje tih ljudi sa vrlo jasnom i otvorenom političkom pozadinom i da tu nema mesta nezavisnosti o kakvoj se priča, nezavisnosti kakvu očekuje, na primer, čak i Narodna banka.

Hiljadu prvi put ponoviću vam hiljadu puta izrečen sud – kada vlast, politika, društvo ne kontroliše monetarnu vlast, tada monetarna vlast kontroliše i vladu, i društvo, i parlament i imamo stvari izvrnute naopačke, o čemu govore i rezultati ekonomske politike. Znači, vi koji ste nadležni da držite stvari pod kontrolom to morate da uradite, ali ne na način što ćete nekome dati toliko posla koliko ne može da obavi, a onda imati izgovor da ti ljudi nemaju dovoljno vremena da se upuste u ovaj posao, za koji dobijamo negativne bodove.

I, ako smo po nečemu nisko kategorisani i od toga nam zavise i visina kamate i ulaganje, direktno, indirektno i bilo kakvo, finansijskih sredstava, onda to jeste upravo zloupotreba finansijskih sredstava, iliti korupcija. Ako to ostavite neregulisano, jasno je da vi ostavljate jedno polje u koje mogu da ulaze, kao u kazneni prostor, svi oni igrači koji su se već pokazali kao vrlo vešti da taj prostor upotrebe.

Ova komisija neće dovesti do bujanja velikog administrativnog aparata, sve do petoro ljudi, ali će zato ministarstvo raditi sve poslove koje je neophodno da uradi.

Međutim, o kakvoj operativnoj nezavisnosti komisije govorite ako ona podnosi Vladi predlog godišnjeg izveštaja? Gospodo, molim vas, ne može Vlada samu sebe da kontroliše time što piše predlog. Njoj komisija mora da dostavi izveštaj.

Ministarstvo priprema komisiji predlog, a komisija iza toga mora da stane i to mora da bude konačan sud, o kojem Vlada može da se izjasni na sledeći način: da odbije, da prihvati, da delimično odbije, ali vi u onome da je u vašoj funkciji moć da kažete „da“, „ne“, „može“, „ne može“ čak i kada prelažete zakon ne možete to da izbegnete. Nema teorije da govorite o kontroli komisije. Onda vam je to neki operativni organ koji vam sređuje podatke, to onda nije komisija sa integritetom, ako ona ne može da dostavi izveštaj. Znači, zaista ne razumem da govorimo o kontroli, a da tu kontrolu u stvari ne dozvoljavate.

Predvideli ste u članu 11, koji je za mene jedan od ključnih članova, da davalac državne pomoći, odnosno podnosilac prijave, odgovara za istinitost i ispravnost, odnosno tačnost podataka navedenih u prijavi. Molim vas, ako me inače ne slušate, saslušajte ovu rečenicu: „Podnosilac prijave odgovara za istinitost i ispravnost podataka navedenih u prijavi“. Ovakva formulacija vam stoji u Zakonu o javnim nabavkama, kada nadležni organ daje mišljenje, pa kaže – uradite to ili ne, ali vi odgovarate. Na ovakvoj formulaciji se temelji neuspešnost procesa privatizacije. Vi morate da tražite od podnosioca prijave dokument ili izvod dokumenata izdat od ovlašćenog organa i potpisan od ovlašćenog lica da biste znali da sudite na osnovu istinitih podataka, a ne da nekome kažete – ja odlučujem, a ti odgovaraš.

Kada se prospe mleko, nema toga ko može da ga vrati u kantu. Ne možete da se predstavljate odgovornom vladom, koja neodgovornost kroz ovakvu jednu formulaciju već osam godina pokazuje, sa pogubnim rezultatima.

Zašto kažem privatizacija? Prospekti o privatizaciji se dostavljaju u Agenciju da ih potpisuju; potpisivala su ih, što je najgore, neovlašćena lica – izvode, popisne liste, u kojima su se gubile hiljade kvadrata i gube se i dan-danas. „Komgrap“ vam je taj slučaj, četiri hiljade kvadratnih metara, zgrada koja postoji tu, pred vašim i mojim očima. Gubile su se mašine u privatizaciji šećerane kada je to radio Kostić, „MK komerc“, mašine koje se zavode u registrima kao nepokretnosti, a da niko nije hteo da pokrene pitanje verodostojnosti prospekta.

Jer, vi jednom formulacijom ostavite da odgovara onaj ko je podneo prijavu, ali ne ulazite u to da li je potpisao Mika Perić sa ulice ili ovlašćeno lice za zastupanje firme iza kojeg stoji upravni odbor, akcionari, u ovom ili onom procentu. Zato danas govorimo o neuspešnim privatizacijama (više od četvrtine je takvih), odnosno raskinutim ugovorima, o uspehu neću ni da govorim.

Molim vas, dala sam amandman gde preciziram ono što svako zna. Dođem na naplatnu rampu i meni gospoda kažu – narodni poslanik. Dam poslaničku legitimaciju, oni kažu – mi vas znamo. Da, vi mene znate, ali morate da proverite da li imam važeću poslaničku legitimaciju. To meni nije teško. Zašto je vama teško, ili zašto je teško onome ko podnosi prijavu da daje neku pomoć da dokaže da sve ono što je bitno da biste vi odlučili o toj pomoći ne narušava kriterijume koje ste propisali, da vam dokaže, ali verodostojnim dokumentima.

Zašto bismo mi građani morali da overavamo razna dokumenta i plaćamo vrlo skupo kada dokazujemo svoj identitet, kada dete šaljemo na ekskurziju i garantujemo za njega? To se dokazuje verodostojnim potpisom koji pred čovekom u sudu mora bolesno lice da dođe da potpiše, a ovo može na reč. Ne mogu da verujem! Zaista ne mogu da verujem da vi mislite da praksa ovakve odgovornosti treba da se dosledno sprovodi, odnosno dajte da je presečemo na mestu gde to zahteva važnost posla.

Postupak prethodne kontrole, predug rok. Tražite da komisija odluči o usklađenosti prijavljene državne pomoći u roku koji ne može biti duži od 60 dana od dana prijema...

(Predsednik: Oprostite, gospođo Tabaković, da li želite da koristite i vreme vaše poslaničke grupe?)

Ako ne remetim vaš plan i način rada, rado bih nastavila.

(Predsednik: Izvolite.)

Zahvaljujem. Dat je rok od 60 dana u kojem treba da se odgovori da li neka pomoć jeste usklađena sa odredbama zakona, ali piše – ne može biti duži od 60 dana. Evo prostora, kome hoću, odgovorim odmah i kažem – pomoć je u skladu sa zakonom; kome neću, ne odgovorim, čekam 60. dan. Da li ste 60 dana pripremali ovaj zakon, ali zato nekom možete držati predmet u fioci 60 dana?

Znate šta sve može da se uradi za 60 dana? U koju to vrstu istražnog postupka treba da uđete za neku pomoć da vam treba ovoliko vremena? Ili je ovo ustaljena birokratska praksa kojom nekog treba obeshrabriti da bude podnosilac nekog zahteva, odnosno da bude onaj ko daje neku pomoć u skladu sa ovim zakonima.

Nečuveno je da vi planirate da preduzmete postupak naknadne kontrole „na osnovu sopstvenih informacija ili informacija dobijenih iz drugih izvora“. Kao da čitamo tabloide. Je li ovo zakon ili tabloid – „ili informacija dobijenih iz drugih izvora“? Ljudi moji, zar nećemo građanima da kažemo da treba da budu hrabri i da neće trpeti posledice ako prijave nekog i da ako podnesu prijavu da je neka pomoć korišćena mimo zakona, i potpišu se, neće baš taj organ kod koga su prijavili da pošalje nekog da im napravi problem bilo koje vrste? Zašto očekujemo od ljudi da se boje da prijave nezakonite radnje?

Sećam se, bilo je to kod onih fiskalnih kasa, pa računi, pa je bilo prijavljivanje... Pa, ne učite ovaj narod da se bavi potkazivanjem, nego da budu odgovorni građani, koje poštujete, sa imenom i prezimenom, koji neće trpeti posledice bilo koje vrste. Zaštite građanina time što vi nećete da objavite njegovo ime, ali i on mora da zna da stavljanjem svog imena ispred prijave može snositi posledice za svoju, neću reći laž, ali površnost da je nekog prijavio, a da za to nije imao argumente.

Jasno je da postupak naknadne kontrole treba da se obavlja na osnovu sopstvenih informacija, ali i na osnovu informacija iz potpisanih izvora. Ili, možda biste konačno mogli da upotrebite sve informacije koje stoje u završnim računima NBS, koji su čuvani od trezora i deviznih rezervi i koji se samo uz ogroman novac mogu dobiti čak i za potrebe istraživanja. U tim završnim računima svih pravnih lica može da se dođe do podataka, čak i ove vrste, ali ona nezavisnost Narodne banke o kojoj malopre rekoh, ili takvih organa, podrazumeva da čak ni država ne može da dopre do tih podataka, nego mora da traži ovu vrstu prijavljivanja od građana.

Tajnost podataka – tražite da onaj ko radi u ovoj komisiji ne može ni na koji način da saopštava podatke u vezi sa tim „bez izričite pismene“, valjda pisane, „saglasnosti lica na koje se odnose“.

Postavljam pitanje, šta je tajna danas? Koje je to hapšenje bilo bez najave ili bez televizijskog snimka i koji je podatak iz privatnog života bilo koje javne ličnosti ostao tajna? Zaista se pitam da li je ovo mala drskost sa kojom ste izašli pred poslanike, gde čuvate onog ko je radio potpuno regularan posao, davao državnu pomoć, obezbeđivao ili bilo šta u vezi sa tim radio, pokušao, pa ste odbili u prethodnom postupku, a da to mora da bude takva tajna na koju treba dati izričitu pisanu saglasnost, sem ako to ne bude po onoj dostupnosti informacija.

Ne znam zbog čega je potrebna ovakva zaštita i ko je i šta je važnije od bilo kog građanina, čoveka, pojedinca, ministra, poslanika, bilo koga koga trenutno imam u vidokrugu pa pominjem. Zaista ne razumem o kakvoj je tajni reč. Da ste izdvojili nešto što su poslovi vezani za naoružanje, bezbednost zemlje, nešto što je vezano za bilo koju vrstu važnosti za sve nas nacionalno, kao građane – ne, nešto mora da postoji toliko bitno i važno, a ja to ne mogu da dokučim, pa pitam vas.

Na osnovu podataka prikupljenih od davalaca pomoći, ministarstvo će pripremati godišnji izveštaj. Za taj izveštaj vi u zakonu uopšte niste predvideli rok.

Amandmanom sam predložila da taj rok bude 31. januar, jer mislim da po završnom knjiženju svake poslovne godine, a pre predaje završnog računa, nema razloga da se iko ponaša komforno u toj meri, neću reći da mu ostavite prostora da štimuje bilo šta, nego da te izveštaje dostavi.

Jednom rečju, jedna dobra namera se, ne znam, nekom vrstom nemanja hrabrosti da se stvari drže pod svojom kontrolom, pretvorila u ono što ne mogu da nazovem dobrim zakonom.

Zaista, pod pretpostavkom usvajanja amandmana, znam onu poslovičnu uobraženost Vlade koja nema nameru da usvoji i prihvati te amandmane, kažem vam da za ovaj zakon ne možemo da glasamo pod ovim uslovima, iako je preko potreban ovoj vladi, ovoj državi i ovim građanima.

Kada je reč o Zakonu o investicionim fondovima, postaviću pitanje vama, gospodine Iliću, vi radite u Ministarstvu finansija: da li je trebalo da nam u bilo kom dokumentu, makar u ovim amandmanima dostavljenim 8. juna, dostavite informaciju da ste ono što ste nama stavili u Predlog zakona kao uredbu već dali na upotrebu 26. marta 2009. godine?

Čitajući te dve noći, koliko sam imala za pripremu za sve ove zakone, mislila sam da su investicioni fondovi počeli anticipativno da primenjuju zakon. Zaprepašćena ponašanjem na tržištu investicionih fondova, praksom kretanja protfolio menadžera, kažem – znam da postoji retroaktivna primena zakona, ali da postoji anticipativna, to baš nisam znala.

Kao što znate, internet era, Vlada mora da ima na svom sajtu objavljene podatke i – lepo se iznenadim Uredbom Vlade Republike Srbije o ulaganju imovine i zaduživanju društava za upravljanje investicionim fondovima i investicionih fondova u uslovima poremećaja na finansijskom tržištu.

Zakon nam je dostavljen sutradan, ili istog dana, nije važno. Vi ćete reći – tog dana kada smo na Vladi usvojili zakon i poslali ga u skupštinsku proceduru nismo znali da ćemo usvojiti uredbu. Da li ste tog dana, 26. imali dve sednice Vlade, to sada nije predmet mog istraživanja, samo hoću da vam kažem da je neverovatno da skrivate nešto što je po vašem sudu i vašem pravu da tako procenite bila hitna mera koju je trebalo doneti.

Uredbe nisu nešto što se ne primenjuje u radu Vlade, ali zašto to prećutkivati? Jer, ja ću iz toga izvući očigledan zaključak da je taj dokument, uredba koju ste vi nama pretočili u zakon, u stvari dokument koji je napisao „Fokus invest“. Gospodin Đelić će znati, to se sve slilo na kraju u „Citadel“. Zna on, kako da ne, ima uspomena u vezi sa „Citadelom“.

„Fokus invest“, društvo za upravljanje investicionim fondovima (a šta da radim, internet je to), rezultati istraživanja o tome zašto investicioni fondovi imaju ograničenje za ulaganje – lepo kaže da je najveća smetnja član 6, što ne mogu da se kupuju sopstvene investicione jedinice.

Onda nam lepo Fokus fond to do detalja objasni, kako mu je teško da funkcioniše i da radi; verovatno se požali nekome i Vlada to ekspresno pretoči u uredbu, a evo, mi danas, juna meseca, treba to da legalizujemo.

Znate, imam lični problem, uvek kažem svojoj deci – nemojte naknadno da me obaveštavate o učinjenoj stvari, daću vam podršku za ono što ste smatrali da treba da uradite. Vi kao Vlada na to jeste imali pravo. Zameram suštini ovih rešenja, ali nije korektno da „Fokus invest“, koji je preuzet od strane „Citadela“, piše zakon, da ga vi nama ovde predstavljate kao svoj. Nije to prvi put, čitajući „belu knjigu“ stranih investitora uvek smo znali šta je barometar zakona koje će ova vlada da donosi. Uvek je bila najava zakonskih propisa u tim knjigama i tačno sam znala šta će doći na dnevni red za usvajanje u ovoj skupštini.

Nije to problem, govorim o postupku, suština je u rešenjima sa kojima ste izašli. Dozvolili ste investicionim fondovima da stiču sopstvene investicione jedinice, da imaju portfolio menadžere, ne samo za jedan investicioni fond, nego za više fondova. Kako se to uklapa u zaposlenost, u održavanje radnih mesta? Kako se to uklapa u rasipanje društvene energije, gde se 4.000 evra plaćala licenca za jednog portfolio menadžera?

Da li vi tako s mukom stečenu diplomu bacate u vodu time što tom poslodavcu, vlasniku investicionog fonda, olakšavate rad time što mu kažete – ne, nemoj da držiš po jednog portfolio menadžera za svaki investicioni fond, možeš jednog za tri.

Da li vi znate, gospodine Đeliću, da se portfolio menadžeri i ne bave svojim poslom, da rentiraju svoje diplome? Verujem da poznajete neke od njih. Njih mole da se ne mešaju u svoj posao i da ne rade ono što znaju. Oni rentiraju svoje diplome, čime se razvoj tržišta, finansijskih, urušava na najgori mogući način, a vi u tome pomažete time što poslodavcima investicionih fondova olakšavate rad.

Vi dalje investicionim fondovima omogućavate da se zadužuju, i to 20% (ranije rešenje je bilo deset), i da to zaduživanje, koje je bilo predviđeno za premošćavanje trenutnih problema u likvidnosti, sa 90 dana ode na 360 dana.

Da li ste se založili da se ijednom proizvodnom preduzeću na takav način reprogramiraju oni bečki dugovi, ne bečki dugovi, „kros border“ dugovi kod bečkih banaka, da im se odlože sa 90 na 360 dana, da im se omogući da kratkoročne pozajmice budu pod tim uslovima? Da li građani mogu da se zadužuju, ne trećinu, nego 60%? Vi ste njima duplirali pravo.

Nisam od onih koji misle da treba da postoji samo proizvodnja i da savremena civilizacija posluje po principu – nema hleba bez motike.

Da, zalažem se za realnu proizvodnju i stvaranje realne vrednosti; ne može od naduvavanja investicionih balona i od naduvavanja vrednosti akcija jedna država trajno da živi uspešno. Ali, vi ne možete da potpuno urušavate, na primer, član 11. Zakona o investicionim fondovima, gde im dozvoljavate da onih prvih šest meseci nemaju ni neophodan osnivački ulog za rad.

Ono što dajete zbog trenutne krize kao mogućnost, to će postati pravilo. Ko će ubuduće dati sigurnost ulagaču u investicione fondove ako nema početni osnivački kapital, kako je to zakon propisao, u prvih šest meseci? Vi ne pravite izuzetak, stavljate u prvi stav člana 11. i normalno, svi će se toga držati kao da je pravilo; i jeste pravilo kako ste ga vi definisali.

Što se tiče investicionih fondova, možete da prostirete crveni tepih od novčanica kakvih hoćete, možete da im nudite najliberalnije uslove, a ponudili ste ih ovde, vi jednostavno znate, kao i ja, da to ništa neće vredeti; od 13, dva fonda su već zatvorena, zatvaraće se i dalje, jer ovde više nemaju obećane prinose, odnosno očekivane prinose. Jer, privreda ne radi, dobar deo tih fondova je baziran na onom što se zove proizvodnja, pa kupuju njihove investicione jedinice.

Znate zašto? U Hrvatskoj su se učili radu investicionih fondova od Slovenije. Kod njih su došli slovenački i švedski fondovi, pokupili kajmak, a hrvatski učesnici na tržištu investicionih fondova su učili posao. Gde su oni pokupili kajmak? Hoćete da kažem ja ili vi? Na srpskom tržištu, počev od fonda FIMA, pa tako dalje; pomalo crnogorskom i makedonskom. Investicioni fondovi osnovani ovde, domaći, nije važno čiji, ko je prikazan vlasnik a ko nije, nemaju gde da idu da kupe kajmak.

Nije samo finansijska kriza razlog zašto ne vredi pospešivati na ovakav način, za koji neću da upotrebim neki teži izraz, ali je zaista neprimeren. Ne vredi popuštati, koliko god da popustite. Da li je to uopšte razlog, da se održe investicioni fondovi kao nešto što čini razvoj finansijskog tržišta, ili postoji neki drugi razlog?

Da li je ovo potpuno labavljenje veza povezanih lica i ulazak u vlasništvo drugih fondova, privatnih fondova, sa gotovo potpunim oslobađanjem okvira, mogućnost za fantastično pranje novca s kojim ćemo se boriti donoseći neki drugi zakon, ustanovljavajući neke nove organe ili nešto slično?

Ovog puta neću da navodim primere i neću da navodim odgovore i mišljenja nadležnih, ali zaista imam nameru da kažem, vi ste čak i pravila koja je Komisija za hartije od vrednosti donela u vezi sa ovim bukvalno derogirali donoseći jedan ovakav, nerazumno liberalni, zakon.

Potpun promašaj, donošenje zakona o investicionim fondovima, sa kojim se niste pokazali kao vlada dostojna ovih poslanika koji o tome treba da odlučuju, ni vlade koja se stara o nekom razvoju koji treba da bude zasnovan na nekim pravim kriterijumima. Mislim da amandmani koje ćemo obrazlagati u nekom redovnom postupku neće biti nimalo prijatna materija o kojoj ćemo govoriti.

Rekla bih samo nekoliko reči i o Zakonu o obaveznom osiguranju motornih vozila. Gospodine Iliću, vi ste bili predstavnik Ministarstva finansija kada smo usvajali zakon kojim smo omogućili privatizaciju DDOR-a. To što se danas bune vlasnici „Fondiarie“ govoreći da ni njima baš ne ide u prilog ovaj zakon koji donosite, ne bih rekla da je puna istina, ali ima u tome istine. Za mene je strašno i za domaće osiguranje je strašno to što ovaj zakon koji govori o obaveznom osiguranju motornih vozila jeste posredno ispunjavanje uslova kojima smo se, na onoj prošloj sednici, kvalifikovali da dobijemo prvih 50 od 150 miliona dolara pomoći, za to što ćemo svesti učešće privatno, domaće učešće u društvima za osiguranje za još nekoliko procenata.

Odlično znate da je u obrazloženju tog zakona stajalo koliko treba smanjiti učešće u bankarskom sektoru i u osiguravajućim društvima. Da li znate koliko je predmeta za ugašena osiguravajuća društva još uvek na sudu? Da li znate kako posluju preostala domaća osiguravajuća društva i iz čega potiče snaga gospode iz „Triglav osiguranja“ koja kažu: „Mi postrojavamo one koji treba nas da kontrolišu u Narodnoj banci“, ne birajući ni mesto ni vreme gde će to da saopšte?

Uopšte nemam paranoju o postojanju Srbije kao kolonijalne zemlje u bilo kom drugom smislu sem u onom kada mi ekonomskim zakonima dozvolimo tu kolonijalnost, i to za neku mrvicu nerada ili neku mrvicu slasti, što bi rekao naš narod.

Zaista mislim da način ... Vidim, čudili ste se, znate šta kažu – nismo kupovali DDOR zato što ima lepu upravnu zgradu u Novom Sadu (zaista je lepa), mi smo je kupovali zbog mreže distributera, odnosno onih koji prodaju polise. Da li vi danas ovim zakonom, kada dozvoljavate da i ogranci tih stranih društava mogu da rade te poslove, sve nas uveravate da se borite za razvoj onog što se zove domaća finansijska industrija u osiguravajućoj oblasti? Kada pročitamo zakone vidimo koliko su zalaganja i priče da na tome radite šuplje; samo reči, iza kojih ne stoje nikakva dela.

Zaista mi je žao što predlozima zakona niste zaslužili da glasamo makar za jedan od ova tri; zaista mi je žao što ste u ovakvoj proceduri dozvolili da o njima pričamo. Ali, moja žalost je mala prema materijalnoj šteti koja će se zvati gubitak srpske privrede u industriji osiguranja i u onom što se zove gubitak ugleda, koji neće moći za desetinu godina da se povrati, po pitanju investicionih fondova.

Kada je u pitanju kontrola državne pomoći, nadam se, još imate priliku da amandmanima ispravite i da makar u nekakav red dovedete ovu zemlju, u red onih u koje pomoć ide rado i ne gubi se tamo gde joj nije mesto. Hvala.

Zahvaljujem. Vašoj poslaničkoj grupi ostala su još dva minuta.

Gospodin ministar želi reč. Izvolite, gospodine ministre.

Gospođo predsednice, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, želeo bih da u nekoliko minuta pokušam da odgovorim na nekoliko primedaba, sugestija koje smo čuli do sada, a isto tako da kažem i nekoliko reči što se tiče tog pitanja Evrope i efekata, pa i nekih malo dubljih pitanja koja možemo da vidimo kao ilustraciju nečeg dobrog, a za neke možda i lošeg, u smislu suvereniteta Srbije u ovom procesu.

Što se tiče ovih zakona, onih koji se tiču osiguranja, to jest finansijske industrije, Ministarstvo finansija je sprovelo javnu raspravu i svaki učesnik u toj industriji imao je mogućnost da vidi zakonski predlog, a isto tako bio je u stanju da da sugestije. Bilo je nekoliko okruglih stolova koje su prenosili mediji, štampani i elektronski, tako da ni na koji način nije tačno da je bilo koji od ovih zakona pripremljen u dijalogu koji nije bio u potpunosti otvoren za sve učesnike. Veoma je važno primetiti da su, mada to nije uvek moguće, ova dva predloga u potpunosti usaglašena sa učesnicima na tržištu, ne u smislu da je svako od njih u potpunosti zadovoljan ovim što je rađeno, ali svi argumenti su razmenjeni i oni znaju zbog čega se ovakav zakon donosi.

Počeo bih o zakonu o osiguranju. Taj zakon je, i to smo čuli u dosadašnjoj raspravi, veoma nužan. Sistem koji se predlaže, sistem bonus-malus, jeste jedna od najvećih i najpozitivnijih inovacija na tržištu osiguranja u Evropi od Drugog svetskog rata. Kao bivši ministar finansija mogu vam reći da ovde imamo ekvivalent u osiguranju i u onom osiguranju koje će najbliže dotaći naše građane, osiguranju koje reguliše prava i obaveze u slučaju pojavljivanja štete u saobraćaju. Ovo je inovacija koja se može meriti na isti način na koji je porez na dodatu vrednost bio inovacija u domenu fiskalne politike.

Nedvosmisleno, sve zemlje koje nemaju sistem bonus-malus uvode ga, jer se pokazao, s jedne strane, kao način na koji se tarifikacija približava onome što je optimum, a to je da oni koji poštuju zakone pokazuju dozu opreznosti, ne plaćaju za one koji nemaju tu dozu opreznosti i odgovornosti, a sa druge strane, sistem u celini je održiv, tj. u stanju je da isporuči naknadu štete onima koji su pogođeni u datom momentu, što je i originalna, plemenita ideja celog koncepta osiguranja, da svi pomalo odvojimo danas a da se nađe nužni novac za one koji budu pogođeni u određenom momentu.

Na taj način možemo u većoj meri da imamo ekonomski život i da ljudi budu u stanju da krenu u određene aktivnosti, koje ne bi bile moguće bez osiguranja. Zašto neke odredbe ovog zakona stupaju na snagu postepeno? To jeste način na koji se krenulo racionalno u primenu ovakvih zakona. Jedna ovakva promena iziskuje organizacione, informatičke i ljudske pripreme.

Bilo bi neodgovorno uvesti jedan ovakav sistem preko noći i to je bio jedan od elemenata diskusije da se ovakve promene uvedu što pre, da naša osiguravajuća društva budu u mogućnosti da ih sprovedu, a da to ne bude nešto što bi moglo da dovede poremećaja u njihovom poslovanju, naročito u momentu kada je na strani aktive osiguravajućih društava situacija veoma teška. Na najbolji mogući način, kroz otvorenu diskusiju, pronađen je optimum, a to je jedna godina, dve.

One odredbe o kojima se pričalo, u smislu onoga što bi stupilo na snagu u momentu ulaska Srbije u Evropsku uniju, tiču se stvarno onih stvari koje jesu obaveze zemlje koja je članica EU, ali koje bi bile preveliki trošak za naš sistem, a malo bi donele u momentu kada se Srbija priprema za ulazak u tu Evropsku uniju.

Predlagač zakona, Vlada, i velika većina u Skupštini će podržati jedno ovakvo racionalno unošenje što je pre moguće, ali bez unošenja dodatnih troškova koji nisu nužni u naš sistem.

U tom smislu, mi u Vladi Republike Srbije bili bismo veoma zadovoljni, i trudićemo se da se napravi takav napor kroz dodatnu diskusiju, da veoma široki broj naših poslanika u ovom domu podrži jedan ovakav zakon. Poput onoga što je uveo PDV u javnim finansijama Srbije, sistem bonus-malus uvodi mnogo veću pravičnost u tarifikaciju, omogućuje bolji sistem i stabilnost u sistemu osiguranja. Radi se o promenama koje su tehničke prirode, ali donose veliki boljitak u onome što je veoma važno za ogroman broj naših građana a to je da plaćaju pravu tarifu i da budu obezbeđeni na pravi način u prometu na našim drumovima. Samim tim, verujem da je ovo jedan zakon koji možemo da nazovemo evropskim, a možda i ne moramo; odličan je zakon, uvodi sistem koji se stvarno pokazao u razvijenim zemljama, u zemljama u tranziciji i sve zemlje se pripremaju da ga uvedu. Vreme je da to uradi i Srbija.

Što se tiče zakona o investicionim fondovima, bilo je tu nekoliko argumenata. Mislim da svi možemo da kažemo da će način finansiranja naše ekonomije još dugo biti baziran na finansiranju kroz bankarski sistem. To je i dan-danas, suštinski, način na koji se finansiraju privredne aktivnosti u kontinentalnoj Evropi. Možemo čak reći da je ova kriza, bez presedana, prouzrokovana time što je jedan broj ivesticionih fondova bio bez dovoljne regulatorne kontrole, a naročito možemo reći da je taj kontrola bila odveć podeljena između nekoliko regulatornih tela.

Konkretno, u Americi se u ovom momentu, dakle, krenula je kriza, radi na spajanju jednog broja, već ih je četiri na listi za spajanje, zato što nisu bili u stanju da u potpunosti sagledaju ono što se dešavalo u tim fondovima. Evo jednog domena gde se Srbija potrudila da ima način kontrole koji je veoma jasan. Imamo dve regulatorne agencije i to nije slučajno; radilo se kroz analizu uporednog prava i, što je još važnije, iskustava, i došli smo do Narodne banke, s jedne strane i Komisije za hartije od vrednosti, s druge strane, koje dele ovu odgovornost.

Neki su govorili o tome ko će da pokupi kajmak, šta je to što može da se uradi kroz razvoj ovakve industrije. Jasno je da je u interesu naše zemlje da naša štednja služi, pre svega, za razvoj naših preduzeća. Kad kažem naša štednja, nisam rekao da je nužno da oni investicioni fondovi koji su aktivni kod nas imaju većinski srpski kapital. Najvažnije je da što veći iznos štednje bude upotrebljen za razvoj naše ekonomije.

Jedan broj zemalja je to dobro regulisao, drugi nešto malo manje. Postoji tu, kao i u svemu u životu, naročito ekonomiji, jedan pravi balans i ravnoteža između, s jedne strane, usmeravanja onih sredstava koja su prikupljena kroz investicione i penzione fondove (koji danas nisu na dnevnom redu) u ono što su potencijali naše ekonomije... Možemo reći, kada je usvojen ovaj zakon, pa i Zakon o penzionim fondovima, veliki broj aktera na tržištu je govorio da je u mnogo čemu postojala velika obaveza da sve ide u potencijale Srbije, a da ne smemo zaboraviti i drugi cilj investicionog fonda, a to je da se obezbedi diverzifikacija investicija građana, a to znači da postoji interes da uz investicije u našu zemlju postoje i investicije u alternativne, druge hartije od vrednosti, koje bi omogućile da postoji diverzifikacija rizika za one koji investiraju. Tu je interes da se zaštiti interes naših štediša, onih koji ulažu u investicione fondove.

Ovo što se predlaže u izmenama i dopunama Zakona o investicionim fondovima, to je predlog ravnoteže koja treba da obezbedi da, s jedne strane, naši investitori imaju bezbednost u onome u šta ulažu – u tom smislu ne dolazi do neke velike relaksacije, nego do usklađivanja sa jednim brojem evropskih direktiva koje regulišu ono što je industrija finansijskih usluga – i, s druge strane, da omogući da u operativnom smislu obezbedimo da investicioni fondovi, koji su imali probleme zbog svetske ekonomske krize, pada berze svuda u svetu (pokazala se i korelacija sa berzom u našoj zemlji), mogu da vode taj posao na jedan racionalan način, ne zbog toga što neko ima specifičnu ljubav prema tim investicionim fondovima, nego iz razloga što je u nacionalnom interesu Srbije da postoji industrija investicionih fondova koja će predstavljati tu sponu između nađe štednje i investicija u hartije od vrednosti srpskih preduzeća i na taj način im omogućavati njihov razvoj.

Radi se o priznavanju realnosti da je berza u Srbiji, kao i na drugim mestima, značajno pala i da treba omogućiti jedno normalno funkcionisanje, a ne da kvalitetni fondovi u ovom momentu nestanu. To je ceo smisao ovog zakona.

Naša industrija investicionih fondova je pokazala da je u stanju da ima jedan dobar početak. Ona je još u povoju. Sigurno je da ćemo još dugo imati finansiranje naše ekonomije kroz bankarski sistem. Tu bih hteo da kažem, pošto se o tome malo priča i mislim da je gospođa Tabaković imala nekoliko veoma interesantnih stavova povodom ovog pitanja, verujemo i da što se tiče pitanja osiguranja imamo izvor finansiranja naše ekonomije koji je nedovoljno iskorišćen.

Ako pogledamo nemačko iskustvo, način na koji se Nemačka razvijala posle Drugog svetskog rata, možemo reći da je između ostalih stvari od ključnog značaja bila mogućnost osiguravajućih društava i reosiguranja u Nemačkoj da investira na dugi rok u razvoj nemačkih kompanija. Na taj način su one imale dugoročne izvore i vreme da se razviju i nisu bile odmah izložene onome što su, po prirodi stvari, kratkoročni zahtevi berze. To je razlika koja je postojala između nemačkog i anglosaksonskog kapitalizma.

U tom smislu, budućnost svih osiguravajućih društava u Srbiji, naročito onog gde naša zemlja ima većinski kapital, govorim o „Dunav osiguranju“, od prvoklasnog je značaja za našu zemlju. To danas nije na dnevnom redu, ali moramo reći da će ovaj zakon koji se tiče obaveznog osiguranja u saobraćaju, imajući u vidu da se radi o ključnom tržištu osiguranja, da iz tog izvora dolazi veliki deo premija koje dobijaju naša osiguravajuća društva, zapravo omogućiti pravi razvoj naših osiguravajućih društava, uključujući i onu funkciju o kojoj je bilo reči malopre, a to su investicije na dugi rok u naša preduzeća, na način da mogu da izdrže konkurenciju regionalnih firmi, pa i multinacionalnih.

U tom smislu, evo jedne velike teme i uveren sam da ćemo vrlo brzo i na Vladi i u ovom cenjenom domu imati raspravu o ovom veoma važnom momentu.

Treći zakon je zakon o kontroli državne pomoći. Ovakav zakon je potreban Srbiji iz jednog dobrog razloga, jer se, uprkos ovoj krizi i rebalansu nadole koji smo imali ove godine, u budžetu Republike Srbije pojavljuju stavke gde je moguće sprovesti određene programe. Važno je da ti programi budu uređeni, da postoje kriterijumi po kojima pravni subjekti, fizička lica mogu da dobiju državnu pomoć Republike Srbije. To jeste jedan od velikih uslova i jedna od predviđenih obaveza prema SSP, ali ovaj prvi razlog je mnogo važniji.

U tom smislu, obezbeđena je transparentnost, na internet sajtu Vlade Republike Srbije će biti prijavljeni svi izveštaji koje će završiti ta komisija.

Činjenica da je ona multisektorska, da ima predstavnika više institucija, i da ovog puta postoji uređen način na koji se traži pravda i državna pomoć predstavlja veliki korak napred.

Predlagač zakona, Vlada Republike Srbije sa puno pažnje će razmotriti sve sugestije članova parlamenta. Evo još jednog zakona, i tako shvatam i dosadašnje intervencije, koji je za većinu poslanika i, uveren sam, za sve poslaničke grupe, a ne samo vladajuću većinu, apsolutno na mestu, vreme je da ga usvojimo. Evo još jedne ravnoteže: usvajamo ga, ali isto tako predviđamo pet godina tranzicionog perioda da se usaglasimo u potpunosti sa veoma zahtevnim uslovima, koji su pre svega birokratske prirode i posledica teškog sistema koji predviđa EU.

To je istovremeno način na koji ćemo mi, po dobijanju statusa kandidata i kvalifikacije našeg finansijskog sistema, moći da obezbedimo i mnogo značajnija sredstva iz evropskog budžeta. To je način na koji ćemo uskladiti naš sistem sa onim što je nužno da bismo dobili i novac poreskih obveznika Evrope.

Zaključujući svoje izlaganje hteo bih da kažem nekoliko reči. Gospođa Đerić je malo o tome govorila, o raznim izveštajima, o tome ko nas želi, ko nas ne želi, ko je nešto rekao, da li ima nekih tajnih izveštaja. Pravo da vam kažem, to je najmanje bitno. U suštini, ono što moramo reći, to je da je naša zemlja, posle nekih devedeset godina, ponovo suverena. Naš suverenitet niko ne može da nam oduzme. Srbija, kao što je bio slučaj obnavljanja njene državnosti pre 200 i nešto godina, jeste zemlja koja samo dobrovoljno može ući u bilo kakvu formu smanjenja ili deljenja njenog suvereniteta.

To je smisao i evropskih integracija. U evropske integracije ne moramo, iz evropskih integracija možemo da izađemo. Zemlje članice Evropske unije imaju mogućnost da izađu iz te unije. Kao što reče jedan analitičar, Britanac, Evropska unija je po tome specifična – Evropska unija je prva zajednička imperija u koju se ulazi u potpunosti po dobrovoljnom principu, iz koje se može izaći ukoliko se tamo više ne želi ostati.

Treba izbeći neke debate za koje nema mesta. Srbija treba da ide dalje u evropske integracije i druge integralne procese, samo ukoliko je to u njenom nacionalnom interesu. To je način na koji druge zemlje koje su u EU postavljaju taj cilj, dele ingerencije i suverenitet tamo gde im je u interesu.

Primera radi, da li je u interesu Republike Srbije da u momentu pregovora u Svetskoj trgovinskoj organizaciji ima sa sobom i iza sebe snagu najvećeg trgovinskog bloka u svetu? Ima, jer na taj način mi ćemo, kao buduća članica EU, imati mogućnosti da raspolažemo argumentima kojima sami ne raspolažemo.

To je razlog zašto i veće ekonomije od naše imaju interesa da, uz njihovo članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, pripadaju ovoj velikoj bescarinskoj zoni koja se zove Evropska unija.

S druge strane, postoji razmišljanje, i o tome je velika debata u ovom momentu u EU, a veoma brzo biće debata i kod nas, da li, na primer, u domenu finansijskog sektora treba imati više integracija na nivou kontinenta, da bi se zaštitili građani Evrope, da bi se izbegla situacija u kojoj je jedan broj bankarskih i finansijskih institucija u Evropi, u Nemačkoj, Italiji, ušao u rizike na tržištu SAD, a posle toga je to i te kako imalo efekat na druge zemlje EU, koje su možda imale nešto stroži pristup u nadzoru tih finansijskih institucija, ali pošto nije bilo zajedničkog evropskog pristupa tom pitanju, to se konstatovalo kasnije, prekasno.

Sada je veoma aktuelno to pitanje da li treba na nivou cele EU ustanoviti jednog kontrolora, jednog institucionalnog regulatora koji će to nadzirati. Ide se u tom pravcu. Naravno, prisutni su i nacionalni interesi, i lobiji, i činjenica da nisu sve institucije koje dolaze iz date zemlje članice na istom nivou razvoja i učešća na tržištu. Zbog toga jedna takva reforma ne može biti laka, niti će biti brza.

Evo još jednog primera gde kroz iskustvo, koje je gorko, Evropa otkriva: zemlje članice, suverene zemlje, za koje niko ne može da uzme reč i da kaže – ne, vi ćutite, neko drugi će odlučiti u vaše ime, razmatraju pažljivo, postepeno gde je u zajedničkom interesu da neke stvari podele.

U tom smislu, u nacionalnom interesu Srbije je da se ova tri zakona donesu. S jedne strane, imamo zakon koji će u domenu osiguranja obezbediti mnogo jasnije i čistije tržište, veću sigurnost i bolje tarife, mnogo približnije onome što je realni rizik datog vozača.

U nacionalnom je interesu da se donese jedna ovakva promena zakona, koja jeste prouzrokovana ovom ekonomskom krizom i usaglašavanjem sa evropskim regulativama, što se tiče investicionih fondova, ali nacionalni je cilj da očuvamo kapacitet nacionalne strukture investicionih fondova, koji će usmeravati našu štednju u razvoj naše zemlje.

Napokon, u našem je interesu da imamo transparentnost u načinu na koji se sprovodi državna pomoć i da se istovremeno kvalifikujemo za mnogo obilatije finansiranje iz evropskog budžeta, tako da, što se tiče svih tih pitanja, mislim da moramo da gledamo interes Srbije. Interes Srbije se u mnogo čemu preklapa sa našim evropskim integracijama. Ukoliko se ne bude preklapao, preispitaćemo ovo prvo, a ne ovo drugo, ali iskustvo je pokazalo da su, u globalu, evropske integracije imale i te kako pozitivan uticaj na razvoj tih zemalja, na životni standard njihovih građana.

To ne znači da je ta konstrukcija perfektna, to smo videli i na izborima za Evropski parlament koji su se upravo završili, ali evo jedne konstrukcije koja je imala veliki i pozitivan učinak na sve one koji su učestvovali u njoj, a tako će biti i sa Srbijom.

Poštovane dame i gospodo, pred vama su tri zakona koja su dobra za Srbiju. Pred vama su tri zakona koja su dobra za građane Republike Srbije. Pred vama su zakoni koji su dobri za privredu Srbije i zbog toga budite uvereni da će Vlada Republike Srbije učiniti taj dodatni napor da uvaži sve one primedbe i sugestije, nezavisno od toga da li dolaze iz pozicije ili opozicije, da ih uskladimo i da ih usvojimo, nadam se, sa veoma širokom većinom. Hvala puno na vašoj pažnji.