Dvadeset minuta.

… od onog koji ovde pominjete. Želeli bismo da, umesto definisanja kriterijuma, pokažete spremnost da primenjujete ovaj zakon po kriterijumima koje će utvrditi nezavisno regularno telo, da vi budete instrument liberalizacije vaše i naše ekonomije, a ne neko ko definiše stepen slobode. To je problem, o tome moramo da razgovaramo i to treba da se promeni.

Reč ima ministar Slobodan Milosavljević.

Zahvaljujem. Poštovani gospodine Jovanoviću, iako je fokus vaše diskusije bio vrlo širok, i dalje shvatam LDP kao nekoga ko ovaj zakon podržava i želi da on bude donesen. Naprosto, možda nekoliko tehničkih pojašnjenja, jer nema dileme da je i naša želja da Komisija bude stručna, autoratitivna, da ima operativnost i mehanizme i da bude nezavisna. Upravo načinom koji smo predložili da se biraju članovi Komisije želimo da se ti ciljevi ostvare i da ta komisija bude takva. Biće raspisan javni konkurs za izbor predsednika i članova Komisije. Ovo je jedan od skupštinskih odbora, za trgovinu i turizam, gde opozicija u ovom sazivu parlamenta ima većinu, tako da ima mogućnost da predlaže članove, a naravno i mogućnost da o svim kandidatima diskutuje i razmatra predloge.

Što se tiče nadležnosti Komisije i Vlade, u članu 21. je vrlo jasno rečeno, to je član koji se odnosi na nadležnosti Komisije, u tački 4) da je Komisija nadležna da predlaže Vladi donošenje propisa za sprovođenje ovog zakona. Drugim rečima, Komisija je ta koja ima obavezu, po ovom zakonu, da donese podzakonske akte, da predloži sve ono o čemu ste vi pričali. Vlada to donosi i na svojoj sednici usvaja. Time se postiže, pre svega, stručnost, ali i ona, rekao bih, nužna potreba da zakon bude praktičan.

Znači, dva su cilja, generalno, globalno gledano, po pitanju donošenja ovog zakona. Jedan je da donesemo što je moguće bolji zakon, sa vrlo jasnim pravilima igre, da damo nadležnost Komisiji. Drugi je da bude primenjiv. Dosta ste dobro konstatovali kada ste rekli da ima puno dobrih zakona u Srbiji, ali se ne primenjuju, ili ne u potpunosti. Predlažući ova rešenja želeli smo da dođemo do zakona i podzakonskih akata koji će ovaj zakon u svim segmentima učiniti operativnim.

Drugim rečima, i po sadašnjem zakonu i po ovom zakonu, koji će, verujem, biti usvojen, ne vidim nadležnost ni ministra trgovine, ni Ministarstva trgovine, ni Vlade Republike Srbije da daje ocenu da li je neko monopolista ili nije, nego je to posao Komisije i još će više biti kada ovaj zakon bude donet.

O Naftnoj industriji Srbije bih rekao samo jednu rečenicu. Tačno je to što kažete, do 2012. godine, ali je isto tako tačno da i postojeći i novi zakon predviđaju mogućnost sankcionisanja monopolskog ponašanja na tržištu, odnosno zloupotrebe dominantnog položaja. U tom segmentu niko nije zaštićen. Imamo istorijske, nasleđene, prirodne, novostvorene, kakve god hoćete, monopole, tako da ih nazovemo i krstimo, ali niko od njih ne sme da bude nesankcionisan ukoliko svoju poziciju na tržištu zloupotrebljava.

Upravo ovaj zakon ide u pravcu toga da je ulazak novih igrača na tržište slobodan. To da li neko ima monopol na jednom delu teritorije Srbije danas, ili je juče imao ili će možda sutra imati, može da bude problem ali ne mora. Mnogo je veći problem ako taj neko onemogućava drugoga da sa nečim uđe na tržište. Svako ko je u privredi najviše treba da se plaši onog konkurenta koji se još nije pojavio samo zato što ne zna sa čime će da izađe – sa novim proizvodom, inovacijom, nižom cenom, boljim kvalitetom proizvoda, boljim marketingom. Ovaj zakon tu vrstu tržišnih sloboda predviđa.

Naravno, još jednom, ne bežim od toga da prihvatimo sve ono što je moguće učiniti da ovaj zakon bude još bolji i da ga takvim učinimo. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović, replika.

Gospodine Milosavljeviću, u tome je i problem, ako govorimo o izboru članova Komisije. Nije nama cilj da imamo u Komisiji svoje predstavnike. Vlast ne može da izabere predstavnike Komisije bez neke vrste dogovora sa opozicijom. Vi ste manjina u tom odboru. Kao vladajuća koalicija, sticajem okolnosti, imate pet predstavnika, a opozicija ima šest. Znači, većina ste ovde u plenumu, ali ste manjina u Odboru. Kako se to rešava u Srbiji? Uđeš, izađeš i gotovo. Mi to ne želimo. Nećemo da živimo sa glavom u pesku, hoćemo da se na jasan način depolitizuje i departizuje onaj segment našeg života, koji mora biti oslobođen uticaja i prisustva politike na pogrešan način. To je prvi problem.

Drugo, život. Malo je života u ovome o čemu sada govorimo. Nama je potrebna vaša rečenica – bio sam u Privrednoj komori, u Uniji preduzetnika, u Klubu privrednika, razgovarao sam sa najbogatijim ljudima, sa vlasnicima pola Srbije, sa ljudima koji imaju prodavnicu na ćošku vaše ulice, dobio sam njihovu podršku za ovaj zakon. Svaki čovek koji se bavi biznisom danas u ovom zakonu vidi šansu za sebe. Ne možemo da dozvolimo da se ova rasprava pretvori u otaljavanje. Nakon našeg izlaska iz ove sale Srbija mora biti svesna da se nešto promenilo u njoj.

Usvajamo zakone kao na traci. Nije život u Srbiji postao drugačiji nakon sto zakona koje smo usvojili u poslednjih nekoliko meseci. O tome se radi. Ovo je važan zakon, treba da promeni ono o čemu ste govorili – to istorijsko nasleđe, kontekst, tu buvlju pijacu na koju je sve svedeno u Srbiji.

Pogledajte na šta nam liče druga regulatorna tela. Komisija će da predloži, a Vlada će da usvoji. A ako Vlada neće da usvoji? Da li je Odbor za sprečavanje sukoba interesa predložio Vladi nešto? Da li je predložio smenu državnog sekretara u Ministarstvu pravde i u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja? Kakav je bio odgovor – baš nas briga. Pa, ako imamo takvo iskustvo sa Odborom, zašto će biti drugačiji odgovori po pitanju stava Komisije koji svojom konačnom odlukom treba da potvrdi Vlada?

Ako hoćemo da promenimo Srbiju, moramo da podelimo odgovornost. Ne može politika sve da kontroliše, a Vlada da vlada tako što će staviti čizmu svakome za vrat. To mi želimo da promenimo i to je ono što nam smeta. Ta širina, ona proizilazi iz karaktera ovog zakona. Ako počnemo da razbijamo ekonomski monopol, preduslov modernizacije Srbije je ekonomska sloboda. Bez ekonomske slobode nema političke slobode. Evo vam izbora od nedelje; tamo su se delile bandere, asfaltirali sokaci, kupovali glasovi, tamo je napravljen politički rezultat. Ne možemo tako zemlju da promenimo. Zato je važno i ekonomsko oslobađanje, i političko oslobađanje i medijsko. Zbog toga je nama ovaj zakon bitan.

Reč ima ministar Slobodan Milosavljević.

Zahvaljujem. Slažem se sa vama, ovaj zakon mora da bude podržan od strane privrednika, onih malih, srednjih i najvećih, i stranih investitora.

Upravo smo četiri meseca o ovom zakonu javno diskutovali, predstavljali ga na brojnim mestima, od „Sava centra“, preko komora, regionalnih komora, asocijacije menadžera, Kluba privrednika, svuda gde je postojala želja i potreba da se o pojedinim rešenjima ili o zakonu globalno diskutuje.

Vaša zamerka iz prethodne diskusije bila je da se sa ovim zakonom kasni. Kasnimo nekoliko meseci baš iz razloga što nismo želeli da kao na traci isporučimo zakon Narodnoj skupštini, nego smo vrlo pažljivo, vrlo detaljno diskutovali sa svima koji su želeli da daju doprinos da on bude bolji.

Naravno, nisu se svi složili sa ovim zakonom, ima i velikih i malih; velikih, koji smatraju da će im zakon onemogućiti da se u nekim segmentima svog bavljenja privredom ponašaju kao do sada, a ima i onih malih koji smatraju da ni ovo nije dovoljno operativno da bi apsolutna tržišna sloboda i ravnopravnost svih učesnika bile uspostavljene.

Još jednom ponavljam, dva su nam globalna cilja bila važna: prvi, da donesemo moderan evropski zakon i drugi, da on bude primenljiv. Zaista, na osnovu svog dosadašnjeg iskustva, privrednog (dvadeset godina radim, što u naučnoistraživačkoj delatnosti, što u privrednoj, što u Vladi, što u komorama), ubeđen sam da će ovaj zakon doneti mnogo pozitivnih pomaka i da će pomoći da se problemi, koji su nasleđeni ili su možda stvarani u prethodnim godinama, na brz, ravnomeran, zakonit način razreše.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe SRS.

Nisam siguran da je baš dobro što je ovaj zakon došao na dnevni red. Naravno, pokušaću, kao u školi, da vam to objasnim tako što ću na početku da napravim jedan uvod, pa ću malo da razradim, pa ću da vas nateram na kraju da zaključite ovo što sam na početku zadao kao temu o kojoj treba da razmišljate.

Borba protiv monopola i ono što se zove antimonopol obično se vezuje za tržište, promet robe, usluga, kapitala, radne snage, ali da bi se shvatila suština tog pojma, to znači da treba zabraniti sve one mere i sva ona ponašanja koja onemogućavaju pojedinca da bira između dve ili tri alternative.

Znači, pojedinac treba da ima alternativu, mora da ima ponudu. Ne bira se ako je ponuđeno jedno, bira se ako je ponuđeno jedno, dva, tri, pet ili više.

Naravno, ova priča može da se protegne i na neke druge oblasti, na oblasti sloboda i prava svakog građanina. Kada se tu pojavi monopol znamo da je to neki nasilnik ili država i onda se branimo preko zaštitnika građana, branimo se preko sudova, preko zakona, ali ostaje problem šta da radimo ako se takav nasilnik javi na tržištu. Obično se javljaju oni koji patološki vole novac; ne birajući sredstva da zarade rukovode se materijalnim interesom i pokušavaju da na tržištu stvore što bolji položaj kako vi kao potrošači ne biste imali alternativu prilikom izbora, jer nemate šta da birate.

U ljudskoj civilizaciji pojavili su se stvarno neki monopoli koji su nezaobilazni. Da vas podsetim, struja, gradski prevoz, to je monopol. Civilizovano društvo je razmišljalo kako da se bori protiv nasilja, hajde da upotrebim reč monopol. Kada je u politici, onda su rekli – četiri godine, pa izbori.

Kada je pravo na život i neka druga prava prve, druge i treće generacije, onda se kaže – poštovanje ljudskih prava i razvoj demokratskog društva. Sve to je u jednom kapitalističkom miljeu. Kada je u pitanju tržište i kada su u pitanju potrošači, onda se prvo kreće od bilansa. Znači, nešto možete da suzbijete kao nedozvoljeno ponašanje na tržištu, ukoliko imate robu, ukoliko imate alternativu, ali ukoliko nemate robu koja je bilansno potrebna na nekom tržištu, onda je sva priča o monopolu besmislena, ona je retorička, hipotetička, po sistemu – tresla se gora, rodio se miš.

Pošto se svađate da li postoji borba protiv monopola u ovoj zemlji, ona je oduvek postojala. Nekada je bila u funkciji da se suzbije do određene mere, a od 1994. i 1995. godine prvi put smo krenuli sa antimonopolskim komisijama; one su imale veliki nedostatak u radu, pre svega zato što bilansi proizvodnje i bilansi potrošnje nisu mogli da se popune i onda je padala u vodu svaka priča o monopolu.

Kako se organizovana društva bore protiv monopola? Neću da veličam propise EU, budite uvereni da nisu toliko kvalitetni kao što ih evrofanatici hvale, a dokaz za to je vrlo prost: u prodavnici gde se prodaje „hajneken“ pivo ne možete da kupite „koka-kolu“. Tu je cela priča o antimonopolu u zapadnoj Evropi pala – na jednom najobičnijem pivu i jednom soku, šećernoj vodi.

Postavlja se pitanje – kako da se borimo protiv nepravde? Kako da se borimo protiv onih čijim mislima gospodari novac, a ne ljubav, osećanje? To je problem ovih bogatih – oni više ne rukovode sobom, nego njihov kapital i onda grabe, drčni su. Fale mu novine, fali mu televizija, fali mu benzinska pumpa, fali mu „kruška“, fali mu prodavnica, fali mu banka, fali mu osiguravajuće društvo, njemu će uvek nešto da fali zato što pare nemaju osećaj i one ga gone na mentalno poremećeno razmišljanje.

Kako se društva bore? Neka se bore tako što suzbijaju ili kontrolišu monopol, a neka tako što podstiču konkurenciju.

Moram da kažem da se ono što gravitira liberalnom konceptu ekonomije više opredeljuje za podsticanje konkurencije, da se zaštiti konkurencija. Kako? Liberalizuju se propisi, pojednostavljuje se procedura i daje se mogućnost svakome da učestvuje na tržištu, pod određenim uslovima; na prvom mestu je zakonito poslovanje, a drugo, ako se proizvodi roba, ona treba da bude po kvalitetu i po standardu koji je propisan.

Nažalost, kada nemate bilanse, kada lutate u bilansima, onda imate situaciju da je od 2001. godine do danas podstican monopol upravo zbog bilansa, zbog problema bilansa. Imate i državni monopol, imate različite situacije koje ću, pošto imam sasvim dovoljno vremena u načelnoj raspravi, posle ovih uvodnih izlaganja do detalja da vam objasnim, kao i zbog čega ovaj zakon nije dobar.

Predložili ste 2005. godine, demokrate su glasale za, nije im smetalo da ga kasnije primenjuju, najmoderniji evropski zakon, pa smo sad videli da nije baš toliko evropski, ima i „evropskijih“ propisa. Donosimo zakon zbog nas, da ne bi ovde važila izreka – Kosovo je Srbija, a ostalo „Delta“. To je ta izreka koja je napisana na majicama. Ovi što kritikuju „Deltu“ nalaze se tamo na platnom spisku, pa odu negde u kafanu sa onom njegovom plavušom, podele pare i završe posao.

Nemojte mnogo o moralu, dajte da pričamo o zakonu. Da li ovaj zakon garantuje borbu protiv monopola? Ne garantuje. Kraj priče. U načelnoj i u raspravi po amandmanima tačno ćemo da pokažemo koji član omogućava da monopolista i dalje bude „turbomonopolista“ u ovoj zemlji.

Nekada je rečeno, uzeću najplastičniji primer koji svaki građanin može da shvati – ako omogućimo privatnom kapitalu da bude prisutan u gradskom saobraćaju, lokalna samouprava i građani dobiće korist. Koju korist? Nižu cenu karte. Nije se desilo, a imamo veliki broj lokalnih samouprava gde se pored javnog preduzeća javljaju i privatnici koji rade povereni posao. Taj posao je monopolistički.

Uzeću još jedan primer: elektroprivreda, železnica, rečeno je – država zadržava monopol na donjem stroju, na bezbednosti saobraćaja, a prugama ima da trče privatni vozovi, biće jeftinije. Ne trče, nema ih. Isto ste radili i kod poštanskog saobraćaja.

Kod telekomunikacija ste se dogovorili, kaže – ako su dva komplot, ako ubacimo i trećeg, već postoji konkurencija. Dogovorili se, vrte im se reklame na svim televizijama, vidite i sami, sponzori svega i svačega. Jedva je Evropska unija izašla na kraj sa cenom rominga pre godinu dana. Tri godine su se borili. Evropski parlamentarci nisu mogli da suzbiju tu silu. Zašto? „Vodafon“ i ovi su imali svoje poslanike, lobiste.

Šta stoji iza toga? Poremećeni um kojim komanduje novac. Svi veliki bogataši su po definiciji bolesni ljudi. Šta će njima tolike pare? One komanduju njima.

Da se vratim na ono što je tema ovog zakona. Po definiciji, postoji nešto što je zabranjeno, uslovno rečeno zabranjeno – monopolistički sporazumi, sada ste ih nazvali „restriktivni sporazumi“. Ne znam zašto ste usvajali novu terminologiju iz Evropske unije, bolji je termin „monopolistički sporazum“, nego „restriktivni“. Restriktivni znači skraćeni sporazum, uski sporazum ili nešto što je zatvoreno za druge, ali to bi bio samo jedan deo nečega što se nekada zvalo monopolistički sporazum.

Nekada smo imali posebnu povredu, ili poseban predmet interesovanja antimonopolskih propisa, a to je suzbijanje i ograničavanje monopola. To se sada izgubilo.

Od klasičnih definicija ostala je samo zloupotreba dominantnog položaja, mada bi i ona morala da pretrpi odgovarajuće promene. Ne znam da li je pametno izabran procenat od 40%, ne želim o tome, imam konkretnu temu, ostaviću to za kasnije.

Dobro je što ste uveli nešto što je novo, a to je ta koncentracija, to je dobro. Čedomir Jovanović je dao jedan primer, ali u svakoj državi imate po 20, 50 takvih primera gde je strašno velika koncentracija ne samo kapitala, tu je nedostatak ovog poglavlja, već i uticaja koji nije vezan direktno za kapital, već se prikriva lukrativnim poslovima i takođe je prisutan u čitavim oblastima i čitavim granama.

Ne znam zašto ste ovo promenili. Za razliku od drugih koji su danas pričali o ovom predlogu zakona, moram da vas pohvalim. Svako ko predstavlja državni organ za borbu protiv monopola mora da primenjuje propise, a ne bi smeo da donosi propise, jer ovo nije regulatorno telo. Sve što je povereno Komisiji je originalni državni posao. Vlada treba da donosi podzakonske akte, a verovatno jedan broj propisa treba da donese Narodna skupština.

Glavni nedostatak ovog propisa je što ste merila, kriterijume i sve ono što treba da služi kao osnova da ga primeni antimonopolska komisija morali da propišete ovim zakonom, tim pre što smo sada bogatiji za jedno iskustvo.

Sad imamo iskustva i na strani ponude, i na strani potražnje, i na strani finansijskog tržišta itd. Ovaj zakon je u tom smislu morao da bude mnogo konkretniji i prepoznatljiviji.

Veliki nedostatak ovog predloga zakona je taj što svako ko učestvuje na tržištu treba da proveri svoj položaj na tržištu da se ne bi iznenadio da ima dominantni položaj na tržištu, da budu unapred poznate vrednosti.

Treći veliki nedostatak: sve ono što ste ugradili kao pravila postupka koji se primenjuje pred antimonopolskom komisijom moralo je da bude restriktivnije dato i samo kao izuzetak u odnosu na Zakon o opštem upravnom postupku i Zakon o upravnim sporovima. Vi ste prekoračili to ovlašćenje, otišli ste dalje nego što je bilo potrebno, pa ćemo imati i privilegovane komunikacije, i zaštićene informacije i zaštićene svedoke, kao da je u pitanju specijalni sud. To je veliki nedostatak, koji čini ovaj zakon apsolutno neprimenjivim, i to je problem.

Zakon je potreban nama, građanima Republike Srbije. Svrha antimonopolskih propisa je pre svega da se zaštiti potrošač, da se potrošaču garantuje pravo na alternativu, da može da bira između dva proizvoda, uz uvažavanje velikog broja specifičnosti jer su pojedini artikli postali brend i takvi su jednostavno nezamenljivi u percepciji potrošača. Sve ovo pričamo sa gledišta potrošača.

Sledeća u oblasti nedostataka jeste činjenica da postoje i drugi propisi koji imaju antimonopolske odredbe. Skrenuo bih vam pažnju na Zakon o bankama, na Zakon o osiguravajućim društvima i na Zakon o investicionim fondovima. Možemo da teramo još, sve što je predmet ponude i potražnje je predmet, praktično, ovog zakona, samo sam nešto uzeo iz ponude i potražnje.

Ali, mi imamo danas na ovom zasedanju dva različita procesa: imamo proces gde se antimonopolskim zakonom suzbija nešto i imamo proces da se izmenama i dopunama Zakona o investicionim fondovima podstiče nešto što prethodni propis suzbija.

Vi sad omogućavate koncentraciju kapitala kod preduzeća za upravljanje, društava za upravljanje investicionim fondovima, dajete im mogućnost da investiraju svoja sredstva, da otkupljuju investicione jedinice. Nelogično.

Imate jedan deo koji potpuno nije regulisan. To je Dragan Đilas, potpuno neregulisan deo. Ne smete ni da pomislite na to, pošto ste iz iste stranke.

Ne prozivam vas zbog toga, znam da biste izginuli bez zrna baruta. Ne pričam o tome, to će Boris Tadić da sredi. Znate kako mene Boris sluša; ja mu kažem za Bojana Pajtića, a on ga sad poslao u profesore. Pričao sam mu za Đilasa, sad će njega u zatvor da pošalje. Nemojte vi da se sekirate, ja razgrćem to.

Borba protiv monopola je na svim poljima, sve što može biti predmet ponude i potražnje; i političke opcije su...

Znači, ovaj zakon je koncepcijski, onako kako ste ga dali, nepopravljiv. Na to moram da vam skrenem pažnju. Ima ovde dobrih ideja, to mora da se kaže. Osnovni nedostatak je velika nepreciznost ovog zakona.

Pre svega, cilj donošenja svakog propisa jeste da kada ga građanin pročita, direktor nekog privrednog subjekta, on mora da ima sve jasne pokazatelje i da vidi kako da se ponaša da ne bi došao pod udar sankcija koje propisuje taj zakon. Dajte ovaj zakon bilo kom privredniku, njemu ništa neće biti jasno. Vi njega terate da bude u prijateljskim odnosima sa Komisijom za zaštitu konkurencije, da se dodvorava.

Nisam još došao do relevantnog tržišta, nisam došao do robe, nisam došao do mnogih detalja koji su mnogo važni za ovaj zakon, ali ću vam pomoći sa konkretnim primerima i nekim ugovorima, da vidite pod kojim uslovima neko može da kupi robu kod nekog proizvođača.

Još nismo otvorili pitanje zašto je naše tržište otvoreno kao konzerva za sardine, pa ko god hoće može da se posluži. Vi ovim propisom treba da štitite i domaću proizvodnju. To ste potpuno zaboravili. Morate da štitite domaću proizvodnju. Vi ste uzeli samo dva aspekta, ako mogu da kažem, tržišta. Uzeli ste, donekle, cenu, dogovore o ceni itd., svesni činjenice da je jedini garant u ovoj zemlji za stabilnost cena Narodna banka Srbije, i niko više. U drugom delu ste samo dotakli tržište u smislu geografskog pojma, samo ste ga dotakli.

U ranijim propisima monopol se cenio i prema kvartu, i prema ulici, i prema naselju i prema gradu, a ovde dominira teritorija Republike Srbije. To znači, svi u proseku jedemo kupus sa mesom – jedan drma samo meso, a drugi vodu od kupusa. Takav nam je taj prosek.

Zašto ste to umešali? Da li vi znate da tajkuni već imaju spremne odgovore na sve članove i na sva rešenja iz ovog predloga zakona? Oni su i pisali ovaj zakon, samo što vi to ne smete da priznate.

Zahvaljujem. Pre nego što nastavimo rad, dozvolite da vas obavestim da su deo današnje sednice sa galerije velike sale Doma Narodne skupštine pratili stipendisti „Konrad Adenauer“ fondacije, koji se nalaze u poseti Narodnoj skupštini.

Narodni poslanici dobacuju: „Zašto nisu pozdravljeni u sali?“ Zato što je za vreme njihovog boravka na galeriji imao pravo da koristi svojih 20 minuta ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe SRS Zoran Krasić i zato što ni poslovnički, ni inače ne smatram dopustivim da se prekida izlaganje narodnih poslanika da bismo pozdravili goste na galeriji.

Molim vas da ne dobacujete, jer je dobacivanje zabranjeno odredbama Poslovnika Narodne skupštine. Dakle, pozdravljamo njihov boravak, nadajući se da će mnogi biti zainteresovani da prate rad sednice sa galerije Narodne skupštine.

Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika želi reč? (Da.)

Reč ima narodni poslanik Milan J. Nikolić.