Član 6. definiše izbor ljudi u komisiju za kontrolu državne pomoći. U stavu 4. osnovnog predloga zakona se kaže da za člana komisije može biti predloženo lice koje je državljanin Republike Srbije, koje ima najmanje visok stepen stručne spreme i poseduje stručno znanje iz oblasti državne pomoći, konkurencije i/ili prava EU.
U ime SNS, Poslaničkog kluba Napred Srbijo, tražila sam da se u tom članu 6. stav 4. tačka na kraju teksta zameni zapetom i doda tekst: „način dokazivanja i procenjivanja ispunjenosti uslova će biti javno dostupan“.
To „javno dostupan“ znači da javnost može da se upozna sa onim što je zahtev iz člana 6. za članove ove komisije koja treba da radi kontrolu državne pomoći; da zaista možemo pre izbora u ovu komisiju da procenimo, kao javnost, da li ti ljudi imaju državljanstvo, da li imaju stručnu spremnu i potrebna znanja. Jer, ozbiljnost zadatka koji očekuje komisiju, kao i posledice odluka koje će donositi, jesu vrlo ozbiljne kako za trošenje javnih sredstava, tako i za privredu i građane, i zaista je potrebno da svi članovi komisije mogu da budu predstavljeni javnosti na način da su ispunili uslove koje zahteva zakon i da nam o tome daju dokaze.
Da li neko misli da je obrazloženje iz odbijanja Vlade, gde se kaže da se ne prihvata ta informacija jer informacija na koju se odnosi amandman može da se zatraži u skladu sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.... Ili mislite da je ovaj zahtev suvišan?
Imajući na umu loše iskustvo svih nas kao građana Srbije, gde smo imali problem sa dokazivanjem državljanstva za sada aktuelnog guvernera NBS, koji je prilikom predlaganja na mesto viceguvernera morao da donosi dokaz da je državljanin Republike Srbije, a nije bio u trenutku kada je predlagan na to visoko mesto... Da govorim istinu dokazuje dokument koji se, verujem, čuva u arhivi ovog doma, gde je na jedno poslaničko pitanje dobijen nedvosmislen odgovor da gospodin Jelašić prilikom predlaganja za to mesto nije imao uverenje o državljanstvu da je državljanin zemlje za čijeg je viceguvernera tada predlagan.
Imali smo slučajeve da su nam gospodin Jelašić, gospodin Đelić dolazili sa mesta konsultanata, da budem nežna u formulaciji, srednjeg ranga, a da ovde dolaze na „najvisočija“ moguća mesta u državnoj hijerarhiji. Nikoga od nas se to ne bi ticalo, niti bih ja ovakav uslov tražila, da postavljanje tih ljudi na ta mesta nije proizvodilo krupne posledice.
Gospodin Jelašić je, uz donošenje Zakona o Narodnoj banci, koji je formulisao nezavisnost monetarne politike od svih drugih politika, proizveo sebi takvu slobodu donošenja mera u monetarnoj politici da o njima dovoljno govore dva završna računa.
Završni račun NBS iz 2006. godine je težak 370.000.000 evra gubitka – dokument koji smo dobili kao poslanici u ovoj skupštini. Gubitak NBS od 170.000.000 evra u 2007. godini ne može biti opravdan skupim povlačenjem novca zato što je taj novac koji je bio u monetarnim tokovima u toj meri takođe proizvod ekonomske politike i uopšte politike na nivou Vlade i na nivou NB, koju čine predstavnici stranaka koje su dobile pravo da vrše vlast.
Zamrzavanje članstva gospodina Jelašića na mestu guvernera i priča da je reč o stručnjaku koji nije na konkursu izabran kao stručnjak govori o tome da izbor na ovakva mesta mora da podrazumeva unapred proveru stručnosti i kvalifikacija.
Iz frankfurtskog ogranka i iz francuskog ogranka kuće „Mek Kinsi“ su obojica došla posle petooktobarskih promena. Gospodin Đelić se hvalio da je radio svojevremeno za kuću „Kredi agrikol“ kao konsultant, a njegov put od konsultanta do vlasnika 10% akcija je vodio preko budžeta ove države i to ne može i ne sme da se zaboravi, nego mora da posluži kao dobro upozorenje.
Da bismo jasno i nedvosmisleno videli kako teče taj put od konsultanta do vlasnika 10% akcija, javnost mora da zna ko su predloženi kandidati. Javnost je to imala prilike da sazna tek pošto je jedan konsultant postao, preko firme „Sopar SAS“, vlasnik 9,9%, zato što su zakoni o pranju novca i ostali zakoni koji su tretirali tu materiju govorili da se ulagač ne mora legitimisati sa ličnom kartom (govorim uslovno ličnom kartom) i fotografijom. Ko je iza firme „Sopar SAS“ ako je ispod 10% vlasnik nekih akcija?
Znači, sasvim svesno nije bilo 10, nego 9,99%, da se ne vidi da iza firme „Sopar SAS“ u stvari stoji gospodin Božidar Đelić, danas vlasnik kapitala od prodatih akcija ili samih akcija, to niko više od nas ne zna, a nije uspeo da utvrdi ni Odbor za rešavanje sukoba interesa, jer su rekli da nama trebaju takvi ljudi koji znaju kako da vladaju novcem. Možda trebaju njima, gospodinu Dedijeru tada; ovim građanima i ovoj državi ne trebaju takvi kontrolori državne pomoći i takvi upravljači državnim novcem.
Iz tog razloga i mnogo razloga, koje neću navesti ovim povodom, već nekim drugim, o tome ko je vlasnik našeg duga, ko je o tome davao podatke i kako su mnogi postali vlasnici najvažnijih vrednosti u Srbiji i kako su urušili volju mladih ljudi da redovnim putem dostignu profesionalne visine i državničke visine govoriću nekom drugom prilikom. Ali, ovim amandmanom vas upozoravam da je u ime budućnosti svih nas vrlo važno da ne promovišemo bezrezervnu pohlepu i da je ne podstičemo, da je ne hvalimo na ovom mestu, nego da ljudi koji odlučuju o bitnim državnim poslovima moraju da nam se svojim predlozima, svojom biografijom legitimišu na javno dostupan način, da unapred kažemo da nisu dostojni da budu kontrolori. U tom smislu, mislim da je zaista bilo potrebno da ovaj amandman usvojimo.
