Naravno, sve što je roba, sve što je usluga i što se nalazi na tržištu je predmet ovog zakona, i gospodin Jojić je bio u pravu kada je rekao. Najveća moguća zloupotreba položaja na tržištu je na neki način legalizovana Zakonom o javnim nabavkama. To morate da znate. Komisija koja je formirana po Zakonu o javnim nabavkama ima neke svoje izveštaje, gde konstatuje veliki broj nepravilnosti u primeni tog zakona, što u suštini jeste korišćenje nekog monopola. A da bi se shvatilo koliko je to kompleksno, to je na granici sa belim okovratnikom, to da znate. Uzmite Miškovića. Ne bi on mogao da bude ovoliko uspešan da nema u policiji, vojsci, bankama, Narodnoj banci, u svakom ministarstvu, pa i u Skupštini, svuda, svoje ljude koji rade za njega. Oni njemu garantuju taj položaj na tržištu i on se javlja kao „dobra Mara“ za sve.
No, gospodine ministre, skrenuo bih vam pažnju na još nekoliko stvari koje su obuhvaćene ovim amandmanom, ali i na nekoliko detalja koji nisu obuhvaćeni nijednim amandmanom narodnih poslanika. Ako biste bili ljubazni da saslušate, zbog vas, zbog Vlade i zbog budućih članova ove komisije koji treba da primenjuju ovaj zakon.
Vidite, ne znam zašto ste u članu 7. napisali „Obračun godišnjeg prihoda“ i dali definiciju kako se vrši obračun godišnjeg prihoda za banke. Ne znam. Imamo Zakon o bankama, imamo i druge propise; tim zakonom precizno je određeno šta je prihod banke. Zašto vi ovim članom nešto definišete, a to nije predmet ovog zakona, to je već definisano određenim propisima?
Ista je situacija i kod osiguravajućih društava. U krajnjem slučaju, imamo i opšti propis o računovodstvu i reviziji, ali ne znam, vi idete sa ovim. U čemu se ogleda razlika? Zašto je potrebno da ovde postoji razlika u odnosu na te propise kojima je to već propisano? Nije jasno.
Povreda konkurencije, član 9 – reč „značajno“ sa gledišta prava ništa ne znači. Šta je značajno, 10%, 60%, 90%? Ko ima tu vagu da izmeri težinu da bi zaključio da je značajno? To je ta proizvoljnost. Ne sme ta diskrecija da postoji u primeni zakona. U članu 10. takođe navodite nešto „značajno“, značajno ograničavanje, narušavanje. To je nemerljivo, a ovaj zakon mora da bude precizan.
Sada, da se vratim na ove amandmane. Zar nije malo degutantno da Vlada propisuje sadržinu zahteva iz stava 1. ovog člana, što ste napisali u poslednjem stavu člana 12? To je pojedinačno izuzeće od zabrane. Zar to nije devalviranje Vlade Republike Srbije? Vlada Republike Srbije donosi podzakonske akte, najčešće su to neke uredbe, kao opšti akti kojima se nešto rešava, a obrazac zahteva ili nečega što treba da bude u obrascu, to propisuje ministar. Zašto ste stavili da to bude nadležnost Vlade? Šta je to toliko značajno u tom obrascu zahteva da baš mora …? Obično se obrazac zahteva propisuje pravilnicima. Vladin osnovni podzakonski akt koji donosi je uredba, uredba o izgledu zahteva. Bezveze. Ne znam zašto to toliko devalvirate. Nema potrebe.
Uslovi za izuzimanje od zabrane, član 11 – izostavili ste nešto, a to se obično koristi kao formulacija, da se ne nameću ograničenja. To treba da se pojasni, i kod te vezane trgovine i kod te trgovine koja je uslovljena. Sigurno znate, sve veće firme koje imaju svoj specifičan proizvod, koji pod tim nazivom gotovo da nema konkurenciju na tržištu, imaju svoje interne akte komercijalnog karaktera, pod kojim uslovima prodaju robu, pa čak idu i na to koja količina može, koliki je rabat, plaćanje itd. Gotovo da su propisali neke svoje opšte uslove i u tim uslovima oni daju niz ograničenja. Oni se pravdaju potrebom za sigurnošću, potrebom da se obezbedi plaćanje, potrebom da se neguje poslovni odnos, da se razvija taj poslovni odnos, da se unapređuje taj poslovni odnos. U suštini, to često prelazi u ograničenje koje proizvođač neke robe nameće i na taj način zatvara tržište svojih proizvoda za neke druge kupce, odnosno posrednike u kupovini.
To mora da se reguliše. Ovakvim formulacijama opšteg karaktera vi praktično šaljete poruku ovim zakonom – mi bismo hteli nešto da uredimo, ali ne znamo kako to da uradimo, ne znamo kako to da uredimo, pa ćemo to da prepustimo antimonopolskoj komisiji. Antimonopolska komisija treba da primenjuje zakon, a ne da piše pravila.
Da li ste svesni koje probleme imamo sa Komisijom za hartije od vrednosti i sa još nekim tzv. komisijama koje niti su državni organ inspekcijskog, nadzornog karaktera, niti su regulatorno telo, već su postali mini-vlada ili mini-ministarstvo koje propisuje neka pravila ponašanja? To mora da se izbegne.
Sve što ulazi u sistem državnih organa ispod nivoa Skupštine, ispod nivoa Vlade mora suvoparno da primenjuje propis, a ne da kreira propis. Vi ovako – nećemo zakonom da regulišemo, ne možemo zakonom da predvidimo sve situacije, onda daj da prepustimo nekome, ili se, po prirodi stvari, nameće potreba da se nekim drugim podzakonskim aktom, sa nekim preširokim tumačenjem pravnog osnova piše novi propis. To je taj problem.