Na član 22. amandman je podneo narodni poslanik Mićo Rogović.
Vlada je prihvatila amandman.
Na član 23. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Ivan Andrić, Zoran Ostojić i Slobodan Maraš.
Vlada je prihvatila amandman.
Na član 23. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Arsen Đurić, Miloš Radulović i Miroslav Petković.
Reč ima gospodin Arsen Đurić.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo u ime Poslaničke grupe DSS podneli amandman na član 23. U članu 23. se precizira izbor organa Komisije za zaštitu konkurencije i u Predlogu zakona je predviđeno da članove Saveta bira Skupština, na predlog odbora zaduženog za poslove trgovine.
Mi smo u amandmanu predložili rešenje koje se nalazi u trenutno važećem zakonu, a to je da članove Saveta bira Skupština na predlog ovlašćenih predlagača, a ovlašćeni predlagači su Udruženje pravnika Srbije, Naučno društvo ekonomista Srbije, Advokatska komora, Privredna komora i Vlada Republike Srbije. Ovlašćeni predlagači utvrđuju predloge kandidata samostalno, a Vlada Republike Srbije na predlog ministra zaduženog za poslove trgovine.
Komisija je zamišljena kao jedno nezavisno i samostalno telo i iz tog razloga smo podneli ovaj amandman kojim predlažemo da strukovna udruženja predlažu kandidate za članove Saveta, a ne da to čini skupštinski Odbor za trgovinu i turizam, jer mislimo da bi na taj način bitno bila narušena nezavisnost i samostalnost tog tela.
Gospodine ministre, vi ste danas u obraćanju rekli da u Odboru za trgovinu u ovom sazivu većinu imaju opozicioni poslanici. To je tačno, ali sam potpuno ubeđen da ukoliko opozicioni poslanici na Odboru za trgovinu i turizam daju predloge koji se ne budu sviđali vladajućoj koaliciji, oni sasvim sigurno neće proći ovde na glasanju u Skupštini.
Mislim da to nije pravi način za izbor članova Saveta. Tačno je, u ovom sazivu u Odboru većinu ima opozicija, u nekom budućem možda neće imati.
Ne treba ostavljati mogućnost da skupštinski odbor, koji po pravilu treba da preslikava skupštinsku većinu, bude ovlašćeni predlagač kandidata za članove Saveta. Mislimo da to treba da budu strukovna udruženja, kako smo u amandmanu i predvideli, jer mislimo da se na taj način zaista obezbeđuje nezavisnost i samostalnost ovog tela, što je neophodno da bi ono funkcionisalo na pravi način.

Hvala. Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Radiša Ilić, a preostalo vreme za Poslaničku grupu SRS je 25 minuta i 45 sekundi.
Reč ima gospodin Radiša Ilić.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 23. Predloga zakona o zaštiti konkurencija koji glasi: „U članu 23. stav 2. posle reči „Narodna skupština“ stavlja se tačka i preostali deo teksta se briše.“
Ovim članom 23. reguliše se način izbora predsednika Komisije i članova Saveta. Ovaj zakon, kao i mnogi drugi, ne može da prođe a da se ne osnuje neki savet ili neka komisija; to je postalo pravilo u poslednjih nekoliko godina čim se radi o nekom zakonu koji se donosi na osnovu direktiva ili propisa EU.
Ovaj novi zakon o zaštiti konkurencije dolazi kasno, a to je i sam predlagač priznao u obrazloženju, kao i da prethodni zakon ima dosta nedostataka i manjkavosti.
Za to vreme desile su se mnoge stvari koje prethodni zakon nije mogao da spreči i sankcioniše. Konkurencija i monopol su za ovih nekoliko godina doprineli zatvaranju velikog broja malih trgovina, marketa, zanatskih radnji nemilosrdnim ratom cena, koje sitni trgovci i preduzetnici nisu bili u stanju da prate. To je automatski značilo i smanjenje broja zaposlenih i smanjenje broja pravnih lica poreskih obveznika.
Ovim amandmanom brišu se reči u stavu 2: „na predlog nadležnog odbora za poslove trgovine“. Srpska radikalna stranka smatra da to nije nadležnost odbora za poslove trgovine, s obzirom na to da je u pitanju izbor predstavnika Komisije i članova Saveta, kompleksna i složena procedura.
Sada ne razumem Vladu Republike Srbije; prema skoro svim dosadašnjim zakonima savete i komisije bira Vlada, i to po pravilu tamo gde ima para i mogućnosti da se tim parama manipuliše. Imamo najsvežiji primer od juče: Nacionalni savet za regionalni razvoj, članove Saveta bira Vlada Republike Srbije, ne bira ih Skupština, niti ih predlaže skupštinski odbor, a baš je neophodno da savet koji u svom punom nazivu nosi reč „nacionalni“ bude izabran u nacionalnom parlamentu. Ovako je sve postavljeno naopako. Zahvaljujem.

Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić.
Da li neko želi reč? (Da.) Gospodin Marić.

Dame i gospodo, podneo sam amandman na član 23. stav 1; zbog tehničke greške ovde piše stav 3. Član 23. glasi: „Predsednik Komisije i članovi Saveta biraju se iz reda uglednih stručnjaka iz oblasti prava i ekonomije, sa najmanje deset godina relevantnog radnog iskustva“, naglašavam - relevantnog, „koji su ostvarili značajne i priznate radove ili praksu u“, naglašavam, „relevantnoj oblasti, naročito u oblasti zaštite konkurencije i koji uživaju ugled objektivne i nepristrasne ličnosti“.
Predložio sam da se brišu prve tri neprecizne formulacije koje mogu da komplikuju izbor predsednika i članova Saveta, u krajnjem slučaju, mogu biti predmet određene zloupotrebe. Prva formulacija „relevantno radno iskustvo“ i druga „relevantna oblast“, to su prilično rastegljivi pojmovi. Previše rastegljivi pojmovi. Može se tumačiti ovako i onako, a još više ova treća formulacija: kandidati „koji uživaju ugled objektivne i nepristrasne ličnosti“. Da li je neko objektivan i nepristrasan, to je uglavnom stvar subjektivnog doživljaja, ličnog osećaja, lične procene i oko toga se dva Srbina teško mogu složiti, a kamoli predstavnici različitih političkih opcija.
Reći ću nekoliko reči o ovom zakonu i o njegovom usvajanju. Smatram da donošenje ovog zakona jeste školski primer gde je ona narodna poslovica „Kasno Marko na Kosovo stiže“ doživela svoj potpuni smisao. Sa ovim zakonom se kasni najmanje deset godina, i to planski, namerno. Da stvar bude još gora, i Marko i vi ste zakasnili iz istih moralnih razloga – Marko zbog vazalnog odnosa prema azijskim Turcima koji su Balkan osvajali oružjem; vi kasnite zbog vazalskog odnosa prema srpskim i evropskim „Turcima“, zapadnim multinacionalnim kompanijama i domaćim srpskim tajkunima koji su kolonizaciju Srbije izvršili novcem i kriminalom.
Kada kažem vi mislim na stranke sadašnje vladajuće koalicije, ali i na sve političke partije koje su učestvovale u vlasti i upravljanju Srbijom od 5. oktobra 2000. godine do danas.
U vreme Miloševića, režim je kontrolu srpskog tržišta prepustio svojim omiljenim privrednicima i omiljenim kriminalcima. Zahvaljujući monopolu nad izvoznim i uvoznim poslovima i javnim nabavkama, ti su ljudi često bukvalno preko noći postajali milioneri. Paralelno sa tim procesom kriminalizacije trajao je i proces upropašćavanja srpske privrede, upropašćavanja preduzeća, čiji je krajnji cilj bio da ta preduzeća režimska mafija kupi za što manje novca.
Ono što je Milošević započeo, vi ste dovršili. Omogućili ste da njegovi, a sada vaši omiljeni kriminalci, tajkuni preduzeća koja koštaju stotine miliona evra kupe za deset miliona evra, da preduzeća koja koštaju desetine miliona kupe za milion evra ili nekoliko stotina hiljada evra. Otišli ste toliko daleko da ste, podsećam vas, šećerane koje su procenjene na nekoliko desetina miliona evra prodavali za jedan evro, i to ne bilo kome, nego direktoru DS. Praktično, omogućili ste mafiji da postane vlasnik Srbije, da kontroliše kompletno tržište u Srbiji, sa neograničenim monopolom.
Zahvaljujući tome, razni Miškovići, Hamovići, Markovići, Kostići, Matići, Lazarevići, Drakulići stekli su bogatstvo koje se meri stotinama miliona, čak i milijardama evra. Sada, sa deset godina zakašnjenja, verovatno pod pritiskom EU, a još verovatnije zato što su vam neke stvari, a pre svega neki od tih tajkuna izmakli kontroli, pokušavate da ovim zakonom uvedete kakav-takav red na srpskom tržištu. Dajem sebi za pravo da prognoziram da od toga neće biti ništa, da će ovaj zakon ostati mrtvo slovo na papiru, da će se on primenjivati za „sitnu boraniju“, a neće važiti za ove koje sam nabrojao – Miškovića, Matiće, Hamoviće i Kostiće.
Kao dokaz, i ovim ću završiti, koristim ovaj godišnji izveštaj o radu Komisije za zaštitu konkurencije od 2008. godine. Kada pročitate ovaj izveštaj prvi zaključak koji vam se nameće jeste da su ovde, da kažem, evidentirane uglavnom samo one „sitne ribe“, mala preduzeća koja nemaju veliki značaj na srpskom tržištu, a „ajkulama“, kojima bi ovaj zakon trebalo da se bavi, nema ni traga ni glasa. Hvala.

Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Dobrislav Prelić.
Da li neko želi reč? (Da.).Reč ima gospodin Avramović Milan.

U okviru vremena koje je na raspolaganju Srpskoj radikalnoj stranci želim da opravdam amandman kolege Dobrislava Prelića koji se odnosi na član 23. stav 3. Radi građana, moram pročitati. Odnosi se na izbor predsednika Komisije, odnosno članova Saveta, koji se vrši sa dve odvojene liste kandidata koje sadrže najmanje isti, a najviše dvostruko veći broj kandidata od broja koji se bira.
Moj kolega Prelić je tražio da se reči „najviše i dvostruko veći“ brišu, zato što je dvostruki broj u ovom slučaju – ako pogledamo član 22. koji kaže da Savet čine predsednik Komisije i četiri člana, to je petoro ljudi – deset kandidata. Samim tim, na neki način, konkurencija je zabranjena, jer ako uzmemo u obzir činjenicu da se biraju iz redova uglednih stručnjaka, a da je u pitanju broj deset, sigurno je veći broj stručnjaka i uglednih ljudi iz oblasti prava i ekonomije koji bi konkurisali za Komisiju ili za članstvo u ovom savetu. Ako uzmemo u obzir i to da je praksa Demokratske stranke ubijanje konkurencije u samom startu, kako bi se oslobodio prostor za dalje delovanje, to govori u prilog tome što je ovaj broj dvostruko veći.
Moram da pročitam obrazloženje koje se odnosi na neprihvatanje ovog amandmana, koje kaže: „Amandman se ne prihvata iz razloga što rešenje dato u Predlogu zakona obezbeđuje demokratičnost izbora za funkcije u Komisiji, a istovremeno obezbeđuje funkcionalnost i efikasnost tog postupka.“
Podsetiću vas, gospodine ministre, kako funkcioniše demokratičnost vaše stranke. Mi smo u prethodnom periodu imali predlog Odbora za kulturu, koji treba da predloži Skupštini dva člana za RRA; ako imate u vidu činjenicu da dva člana predlaže Skupština u celokupan sastav te agencije, a da je Odbor za kulturu dao samo dva člana Skupštini, vidite da je tu mogućnost za konkurenciju izgubljena u samom startu. Ako vi niste uspeli da zaštitite konkurenciju u radu Skupštine, kao najvećeg zakonodavnog tela, kako ćete zaštititi konkurenciju u bilo kojoj drugoj vrsti zaštite? Ako niste sa svojim poslanicima uspeli da rešite taj problem, ne verujem da ćete uspeti taj problem da rešite ni na drugi način.
Podsetio bih vas na praksu Demokratske stranke, posebno zbog ovog termina koji ste dali u obrazloženju za neprihvatanje amandmana – „demokratičnost“. Kako je biran predsednik Gradskog odbora Demokratske stranke u Beogradu Dragan Đilas? Jedan kandidat je bio u pitanju, sprovedeni su izbori i onda je gospodin Dragan Đilas izašao uveče i kazao: „Ja sam pobedio, ja sam predsednik Gradskog odbora Demokratske stranke“. Tih primera imate koliko hoćete, ali ti primeri završavaju uglavnom u nedoumici poništavanja i od vas samih.
Podsetiću vas na to da je način izbora u skupštini grada Beograda, kada je biran vršilac dužnosti gradonačelnika zbog smrti prethodnog gradonačelnika, bio takav da je u Ministarstvu za lokalnu samoupravu zabeleženo najveće, grubo kršenje Poslovnika o radu gradske skupštine. Tada ste u gradskom parlamentu odštampali jedan listić sa jednim kandidatom; to je bio Zoran Alimpić. Time ste osporili pravo drugih odborničkih grupa, tj. stranaka u gradskom parlamentu da predlože bilo koga za tu funkciju i samim tim ste u startu pobili konkurenciju.
Pokušao sam da kroz više primera pokažem kako funkcioniše Demokratska stranka, kako funkcionišete vi koji treba da date nekome pravo za konkurenciju, za bilo koju vrstu trke. Ako je ta konkurencija osporena u ovom domu, u ovom parlamentu, u glavnom gradu, ako su prekršeni zakoni, norme, Poslovnik o radu, ako je vaše ministarstvo poništilo sednicu na kojoj su bili izbori za vršioca dužnosti gradonačelnika, ako dajete dva kandidata, dva moguća za RRA, kako vi mislite da izaberete ovih deset, u skladu sa ovim zakonom?
Ko su tih deset? Ko će da bira tih deset? Ko će da vrši selekciju? Šta ako bude više kandidata? Šta ćemo sa ostalima? Na kom principu će se izvlačiti ovih deset od strane nadležnog odbora koji treba da predloži Skupštini? Hoće li u neku kutiju, zatvorene koverte, pa kojih deset izvuče; hoće li prvih deset koji se prijave da budu tih deset koje će Odbor da predloži Skupštini?
Ove nedefinisanosti, nepreciznosti ovog zakona dovode u osnovanu sumnju to da ćete i vi biti nadležni za izbor ovih članova Saveta i predsednika ove komisije. Zbog svega toga je opravdan predlog kolege Dobrislava Prelića i mislim da je ovaj amandman trebalo da prihvatite, ako se stvarno borite za zaštitu konkurencije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović, po istom amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je velika politička ironija što ovaj predlog zakona dolazi od strane ove vlade.
Ne znam da li je neko u Vladi Srbije, koja je predložila ovaj zakon o zaštiti konkurencije, ozbiljno analizirao strukturu investicija u Republici Srbiji u proteklih nekoliko godina. Sve te investicije uglavnom se svode na otvaranje salona, na otvaranje nekih šoping molova ljudi koji su do svog kapitala došli uglavnom na vrlo sumnjiv način. Sada ova vlada, koja je praktično upropastila srpsku privredu i srpsko tržište, predlaže neki zakon o zaštiti konkurencije.
Ne znam da li ste videli, gospodine ministre, ovih dana po Beogradu, po Novom Sadu, u svim većim gradovima u Srbiji velike bilborde na kojima se reklamira hrvatsko primorje. Tamo piše: „Hrvatska, tako blizu, a tako lepa“.
Zanima me da li ste se raspitali kod svojih hrvatskih kolega u Zagrebu da li, recimo, u Zagrebu mogu da se vide bilbordi na kojima se reklamiraju prirodne lepote Srbije, recimo Kopaonik, Zlatibor, Tara itd? Ko god ulazi u Beograd sreće se sa velikim bilbordom na kojem piše „Pevec“. Pokažite mi neki bilbord u Zagrebu na kome piše, recimo, „Takovo“ ili naziv nekog drugog srpskog proizvođača.
Vodite li uopšte računa o jednom važnom principu koji se poštuje u međunarodnim odnosima, a to je princip reciprociteta?
Vodite li računa o činjenici da ste vi srpsko tržište gotovo u potpunosti pustili na milost i nemilost, ajde srpskim tajkunima, to još nekako možemo da prebolimo, ali hrvatskim ili slovenačkim tajkunima? Javna je tajna, gospodine ministre, da su vlasnici pojedinih krupnih hrvatskih kompanija (javni ili tajni vlasnici), recimo, pojedini hrvatski generali koji su aktivno učestvovali u operaciji „Oluja“, da oni poseduju kapital u tim kompanijama. Vi im na izvol'te pružate srpsko tržište. Ne znam zašto to radite, da li od toga vi lično i vaša vlada imate neku korist ili ste zaista slepi kod zdravih očiju i ne vidite ono što običan svet vidi?
Odakle vam pravo da, u vreme kada Hrvatska apsolutno ništa nije uradila da bi pospešila povratak Srba, na sva zvona reklamirate hrvatsko primorje? Šta je to tamo tako izuzetno što može da se vidi? More kao i svako drugo more. Zašto ne reklamirate Grčku, Bugarsku, bilo koju drugu državu, nego ste baš našli hrvatsku državu? Pre neki dan vam je neki, valjda savestan, građanin na onom bilbordu za Hrvatsku „Tako lepa, a tako blizu“, dopisao: „tako genocidna“. Vodite malo računa i o tome.
Nikakvo srpsko tržište na ovaj način nećete moći da zaštitite, prvo, zato što našeg autentičnog srpskog tržišta i naše autentične srpske privrede gotovo uopšte nema. Ovaj zakon, ako se izglasa, ni domaći ni strani tajkuni apsolutno neće da poštuju.
Vodite računa jedanput o tome kakve investicije predlažete i kakve investicije dovodite u Republiku Srbiju. U proteklih nekoliko godina ste isključivo insistirali na neproizvodnim investicijama, na otvaranju trgovačkih lanaca, domaćih i stranih, i na otvaranju auto-salona. Pitam vas, kolika je od tih investicija korist, koliku su korist imali domaći građani, koliko je ljudi zaposleno i kakva je to nova roba koja se tu prodaje? Proizvođači 90% robe su Hrvati i Slovenci. Ne znam kakvu korist Srbija ima od toga, sem što su se dosetili, pa su ovi u „Pevecu“ ekavizirali svoje reklame, a isto tako i ovi koji reklamiraju hrvatsko primorje. Ali, kada se sve sabere i oduzme, jedinu korist od toga imaće Hrvatska; Srbija i njeni građani će apsolutno biti oštećeni.