Reč ima narodni poslanik Milan Dimitrijević. Izvolite.

Na Odboru za zdravlje sam izuzeo mišljenje povodom ovih zakona. Dakle, kad neko izuzme mišljenje treba da kaže i zbog čega to radi.
Nama iz DSS se čini da se ovde radi o tri grupe propisa. Dakle, prva grupa propisa, odnosno zakona, to je svakako zakon o javnom zdravlju, za koga mi smatramo da je potpuno beskoristan, neprimenljiv i da kao takav nije trebalo da se nađe u proceduri.
Druga grupa zakona, i da tu dilemu odmah i rešimo, da ne pomisli gospodin ministar da smo mi protiv ovih zakona, dakle, radi se o zakonima o transfuziološkoj delatnosti, Predlog zakona transplantaciji ćelija i tkiva, o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja i o Predlogu zakona o transplantaciji ćelije tkiva. Dakle, mi mislimo da su ti zakoni potrebni. Ono što nama otvara jednu nedoumicu, a to je da od ovih zakona bilo potrebno doneti jedan zakon, a to je zakon o zaštiti prava pacijenta.
Dakle, tim zakonom bi ovi zakoni koje sam nabrojao imali svoju potpunu i punu vrednost. Svakako da ovi zakoni imaju svoje nepreciznosti i svoje nelogičnosti i mi ćemo u raspravi o pojedinostima na te nelogičnosti ukazati. Ali, da se vratim na ovo što sam rekao, a to je nedonošenje zakona o pravu pacijenta.
Gospodine ministre, vi ste ministar u Vladi Republike Srbije od 2002. godine. Podsetiću vas na 25. juni 2002. godine, kada se ta polemika u javnosti Srbije i otvorila. Vi ste, gostujući tada na Radiju B92, rekli sledeće, i to ću vam pročitati.
Kada je postavljeno pitanje oko prava pacijenta, vi ste u jednom delu vašeg izlaganja rekli voditeljki Radija B92: "Vi znate da je nezavisna grupa lekara i pravnika razmatrala nedavno priču o povelji i pravima pacijenta i da je bilo po štampi diskusija na tu temu. Naravno da ćemo insistirati na povelji pacijenta, nezavisno i van institucija, nego i unutar institucija. Dakle, raspravljaćemo detalje iz povelje pacijenata, ugraditi ih u tu instituciju ombudsmana sada. A u budućem zakonodavstvu ta institucija mora da postoji jer je to deo savremenog zdravstvenog zakonodavstva normalnog razvijenog sveta u kome mi danas živimo".
Dakle, vi ste to rekli pre sedam godina. A šta mi danas imamo? Imamo zaštitnika prava pacijenta i da vidimo ko je ta osoba. To je osoba koju odredi direktor zdravstvene ustanove, koja brani prava pacijenta. Imamo primera gde se pacijenti sprečavaju da napišu svoju žalbu na rad zdravstvenih institucija i lekarskog osoblja. Imamo primera gde se stranice iz tih knjiga cepaju, da ne bi došle na uvid javnosti.
E vidite, zbog toga smo mi smatrali i zbog toga smatramo da je pre ovih zakona trebalo doneti ovaj zakon koji će poštovati i prava pacijenta. Dakle, gospodine ministre, kad nešto nije transparentno, onda je to loše, a transparentnost je odlično sredstvo za dezinfekciju i vi to vrlo dobro znate.
Treća grupa zakona koja nije u ovom paketu, a na jedan vrlo čudan način je izopštena u drugu, odnosno u poslednju tačku dnevnog reda, to je zajam. Dodatni zajam, a o tome bi valjalo reći nekoliko reči, u iznosu od 10.500.000 evra.
Dakle, kad taj zakon pažljivo pročitate videćete da tu postoje razna čuda. I završavanje informacionog sistema, i borba protiv korupcije, i nadgledanje rada Zavoda za zdravstveno osiguranje itd. Vidite vi šta vi nama prelažete, odnosno što se predlaže građanima Srbije, da država uzme zajam od 10.500.000 evra da bi se borila protiv korupcije u zdravstvu.
Je l' to javno priznanje da postoji korupcija u zdravstvu? Zar je potreban zajam da se mi borimo protiv korupcije u zdravstvu? Zar ne postoje drugi mehanizmi? A gde su zakoni, a gde je zakon o pravima pacijenta, da se pacijent može suprotstaviti...
(Predsedavajuća: Pet minuta narodni poslaniče, vreme koje vam je na raspolaganju je iskorišćeno.)

Da li žele reč narodni poslanici Donka Banović, Momir Marković i Slađan Mijaljević, koji su izdvojili mišljenje na sednici Odbora za evropske integracije prilikom razmatranja Predloga zakona o javnom zdravlju?
Narodni poslanik Slađan Mijaljević. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, zaista sam začuđen da vi kao lekar i ministar zdravlja dozvolite sebi da nastavimo sednicu posle 18.00 časova, s obzirom da je napolju kijamet od 40 stepeni, ovde u zgradi preko 30, a mi više nego dehidrirani nastavljamo rad večeras do 00.00 časova. No dobro, to govori o vama.
Izdvojio sam mišljenje iz drugih razloga. Neke ću sada ovde navesti, jer se čudim odakle još jedna grupacija zakona iz zaista prevelikog seta zakona koji se moraju donositi po hitnom postupku, i to tako važnih zakona, medicinskih zakona, gde se zaista radi o životu ili smrti, ili korišćenje nečijih organa čak i posle njegovog zemnog života.
Danas sam pročitao u jednom izveštaju potpredsednika Vlade, gospodina Đelića, da je Skupština u prvom tromesečju uradila posao od 280%, znači uradili smo zaista natčovečanski posao. No dobro, mi to radimo u želji da bismo pomogli da ova država krene malo napred, ali s obzirom kojom brzinom vi štancujete ove zakone i kojom brzinom ih šaljete ovde po hitnom postupku, mi zaista sumnjamo da će ti zakoni biti kvalitetni i da će biti kvalitetno obrađeni, da je urađena dobra javna rasprava, da bi se što više stvari u njih ugradilo preko potrebnih, koje su se u praksi pokazali da su potrebne da se ugrade.
Naravno mi smo podneli određeni broj amandmana da popravimo ovu vašu brzinu i brzopletost, tako da mi smatramo da je ovo još jedna grupacija zakona koja će samo na papiru da izgleda lepo, a u praksi će biti zaista teško ostvariva.
Govorili ste u uvodnom delu o potrebi za većom zaštitom fizičkog i mentalnog zdravlja. Postoje čitave grupacije stanovništva koje su napadnute određenim pritiscima u prvoj fazi, a kasnije i fizičkim, tako da se ljudima menja svest, dolazi do socijalne i zdravstvene patologije. Zaista imamo enorman broj samoubistava u celoj Srbiji i neki gradovi države Srbije zaista prednjače pred gradovima recimo EU ili onim gradovima gde zaista sindrom stresa razara njihovu populaciju.
Nismo primetili da ste u prethodnom periodu nešto povodom toga tako uspešno pokrenuli i uspeli da to sprečite, osim što ste formirali jedinicu rečne policije ispod Brankovog mosta da nesretnike vade iz vode u prvih nekoliko minuta, pa ko pretekne, pretekne.
Takođe u javnosti imamo i šizofrenu situaciju gde imamo dva ministra, ne samo iz iste Vlade, nego iz iste stranke, gde jedan ministar pokreće kampanju – mesec borbe protiv duvanskog dima, a drugi ministar otvara fabriku za preradu duvana. Trebalo bi da imate malo više konsenzusa u Vladi ili makar u stranci, ukoliko tamo u Vladi ne možete sve to da odradite na pravi način.
Govorili ste da je javni interes ili od javnog interesa otklanjanje faktora rizika za narušavanje zdravlja. Pomenuli ste i transfuziju krvi itd. Postaviću vam jedno pitanje koje ja i grupa mojih saradnika pokrećemo već duže vreme, nekih 20 godina ovde u zemlji Srbiji.
Pročitaću vam jedan list koji se zove „Posebna medicinska pomoć“, a tačka 2. glasi: Ni pod kojim okolnostima ne želim da primi transfuziju pune krvi, eritrocita, leukocita, trombocita niti plazme, čak ni u slučaju da zdravstveni radnici smatraju da je to neophodno da bih ostao živ, ne pristajem da se moja krv uzme i čuva da bih je kasnije ponovo primio. Radi se o jednoj verskoj sekti, imamo nekoliko smrtnih slučajeva povodom ovakvih načina života i ponašanja.
Nisam primetio da ste nešto uradili ni povodom toga.
Kada ćete, gospodine ministre, preduzeti nešto protiv novog oblika zavisnosti koji se zove sindrom sekte? Naši stručnjaci su vas gospodine ministre redovno obaveštavali čitavim elaboratima sa svetskih medicinskih kongresa, kada bi se vratili ovde u zemlju, čak su heftali i svoju vizit karticu za svoje elaborate da bi napravili malo personalnije ono o čemu su vas obaveštavali, a inače su to vrlo priznati medicinski radnici. Ništa niste odradili ni povodom toga.
Već nekoliko godina ste ministar, pa ste mogli makar da formirate neki tim koji je mogao da se doškoluje u Sorboni na postdiplomskim studijama, kao matični tim koji je mogao da obučava naše medicinske stručnjake u rešavanju ove problematike. Gospodine ministre, kada vam se neko obraća kulturno, mogli biste da ga pogledate jedanput u pet minuta, a ne da gledate sa strane.

Vreme vam je isteklo.
Da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa? Narodni poslanik Nikola Krpić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, poštovano predsedništvo, uvažena predsedavajuća, poslanici PUPS su dobro proučili ovaj set zakona i u delu koji se odnosi na njih o svakom ću reći nekoliko reči.
Zdravlje stanovništva je određeno individualnim karakteristikama pojedinca, pol, starost itd, faktorima spoljne sredine, socijalnom, ekonomskom, fizičkom i kulturnom sredinom i međusobnim uticajem navedenih parametara. Razlike u zdravlju se javljaju zbog razlika između grupa stanovništva na osnovu godina, pola, socijalno-ekonomskog statusa, nesposobnosti ili etničke pripadnosti. One se ne smeju posmatrati samo kao nepotrebne i neizbežne, već i kao nepravedne, što je slučaj sa siromaštvom.
Siromaštvo, kao što znate, ima negativan efekat na zdravlje, a veza između siromaštva i bolesti je dobro poznata. O tome svedoči istorija medicine i mnogobrojne studije koje potvrđuju jaku vezu između nejednakosti u zdravlju i materijalnog stanja stanovništva. Najveći problem siromaštva ogleda se u tome što je bolest povezana sa povećanim troškovima za zdravstvenu zaštitu, ali i u tome što su siromašni ljudi uhvaćeni u začarani krug. Siromaštvo stvara bolest, a bolest održava siromaštvo.
Reforma sistema zdravstvene zaštite u Srbiji je neodvojiva od ukupnih reformi države i društva koje se odvijaju od 2000. godine naovamo. Očuvanje i unapređenje zdravlja stanovništva podrazumeva rešavanje širokog spektra problema uz pomoć mehanizama koji se ostvaruju kroz integrisane strateške pristupe i aktivnosti društvenih sistema povezanih sa zdravljem.
U tom smislu Vlada Republike Srbije usvojila je niz značajnih multisektorskih i zdravstvenih strategijskih dokumenata, nacionalnih programa i aktivnosti. Takođe, zakonodavni okvir zdravstvene zaštite podržan je novim zakonima o lekovima, zdravstvenoj zaštiti, zdravstvenom osiguranju i komorama zdravstvenih radnika i drugo.
Mnogobrojne aktivnosti koje Ministarstvo zdravlja realizuje u saradnji sa međunarodnim partnerima dovele su do napretka, posebno u obnovi i modernizaciji zdravstvenih objekata i opreme, kao i poboljšanju u procesu tehnologije rada zdravstvenih ustanova.
Pored definisanja prioritetnih područja i usmeravanja zdravstvene službe i drugih sektora ka ovim pitanjima, čijim rešavanjem će se ostvariti najveća korist za stanovništvo, posebno na smanjenju nejednakosti sa aspekta zdravlja, o čemu govore pozitivna kretanja pokazatelja zdravstvenog stanja populacije, Srbija je još uvek suočena sa problemima čije prevazilaženje predstavlja veliki izazov.
Među najznačajnijim pokazateljima razvijenosti ne samo sistema zdravstvene zaštite već i države i društva u celini jesu smrtnost dece od jedne godine starosti na hiljadu živorođene, stopa smrtnosti odojčadi i dece do pet godina života na hiljadu živorođenih, stopa smrtnosti dece do pet godina starosti. Oba ova pokazatelja imaju konstantan višegodišnji pozitivni trend, što je i dalje više od zabeležene stope u visokorazvijenim zemljama EU.
Javno zdravlje nije kod nas regulisano posebnim zakonom. Javno zdravlje po mišljenju poslanika PUPS treba da bude kišobran nad zakonom o zaštiti zdravlja stanovništva Srbije. Mnogi propisi koji regulišu ovu materiju nalaze se skoro u svim oblastima, ali nažalost izvan sistema zdravstvene zaštite.
Preko 100 propisa reguliše ovu materiju, a partiju PUPS i poslanike najviše interesuje zdravstvena zaštita, zdravstveno osiguranje, ispravnost i kvalitet životnih namirnica i predmeta za opštu upotrebu, pijaća voda, vazduh, ekološki principi.
Javno zdravlje je nauka i umetnost preveniranja bolesti, produženja života, unapređenja fizičkog zdravlja i efikasnosti kroz organizovane napore zajednice za sanaciju okoline, kontrolu infekcija u zajednici, edukacija individua i o principima lične higijene, organizovanje zdravstvene službe za ranu dijagnozu i preventivnu terapiju bolesti, i razvoj socijalnih mehanizama koji će obezbediti da svaka individua u Srbiji ima standard života koji će omogućiti da očuva svoje zdravlje.
Ako je zdravlje fundamentalno ljudsko pravo neophodno za realizaciju svih drugih prava, svako ljudsko biće ima i mora da ima prava na uživanje najviših mogućih standarda zdravlja koje obezbeđuje da se vodi dostojanstven život.
To pravo se realizuje kroz brojne komplementarne pristupe internacionalne i nacionalne politike, deklaracije, konvencije, sporazume, kroz zdravstvene programe, kroz i pomoću nacionalnih ustava, kroz zakone, uredbe, pravilnike i druge akte koje ste vi malopre pomenuli. Odatle se i postavlja pitanje postoji li pravo kod nas, odnosno da li pravo na zdravlje znači i pravo na biti zdrav.
PUPS pozdravlja donošenje zakona o javnom zdravlju, jer sve zemlje u našem okruženju su odavno usaglasile svoje zakone koji regulišu ovu materiju sa postojećim propisima EU. Ona je svoje preporuke formulisala kroz ciljeve koji se zalažu za primenu svih ili onih mera koje utiču na promociju zdravlja i prevenciju onih zaraznih i masovnih nezaraznih bolesti od značaja za svaku zemlju ponaosob, ali i za sve zemlje EU i sveta. Tu svakako postoje grupe stanovništva kojima država mora svojom ulogom u ovoj materiji najviše da pomogne. Kome?
Na prvom mestu, gospodine ministre, starijim i normalno je što poslanici PUPS-a prvo žele o njima da govore, a zatim o siromašnima, a to su opet penzioneri koji su siromašni, zatim izbeglice, emigranti, bolesni itd. Javno zdravlje je danas svetska nauka u prevenciji bolesti, u produženju ljudskog veka i unapređenje zdravlja putem organizovanih akcija i volje društva. Javno zdravlje istražuje faktore koji dovode do bolesti i pojave epidemija i preko zakonodavne forme kontroliše ove faktore. Zdravlje je i javno dobro.
Vlada, Ministarstvo zdravlja i mi poslanici Narodne skupštine Republike Srbije imamo zakonodavnu obavezu da obezbedimo zdravlje stanovništvu Srbije, međutim, ni Vlada, ni sam ministar ovde prisutan, ni mi poslanici ne možemo to da učinimo sami.
Zašto? Potrebne su međusektorske aktivnosti, akcije i partnerstvo sa svim odgovornim činiocima širom naše Republike, jer da ne zaboravimo da je zdravlje socijalno dobro mnogih drugih sektora.
Ako se osvrnemo na nekoliko dostignuća javnog zdravlja u 20. veku, gde je Srbija imala i te kakav značaj, vakcinacija, sigurna radna mesta, kontrole infektivnih bolesti, smanjivanje smrtnosti usled koronarne i cerebralnovaskularne bolesti, sigurnija i zdravija hrana, zdravije majke, planiranje porodice, fluorizacija pijaćih voda, prepoznavanje upotrebe duvana kao hazarda na zdravlje.
Svakako iz toga proizlaze globalni ciljevi naše politike, milenijumski ciljevi UN Zdravlje za sve u 21. veku i javno-zdravstvene strategije EU. Izazovi javnog zdravlja u Srbiji, to je, gospodine ministre, pre svega starenje stanovništva, to su migracije, zagađenje životne i radne sredine, nezaposlenost koja izaziva siromaštvo, raširenost rizičnih stilova života, pušenje, alkoholizam, droga, rizično seksualno ponašanje, funkcionisanje sistema zdravstvene zaštite.
Svakako da i sadašnji izazovi koji nas čekaju, a to je preventabiranje bolesti, faktori rizika, socijalne i ekonomske determinante zdravlja, zdravlje na radnom mestu, starenje i ranjive populacione grupe. Javno zdravlje je danas - nauka i umetnost prevencije bolesti i produženje života i unapređenje zdravlja putem organizovanih napora društva. Javno zdravlje istražuje faktore koji dovode do bolesti i pojave epidemije i kontroliše ove faktore.
Sad nekoliko primedaba u odnosu na, ovo bi bilo sve o javnom zdravlju, a to je sledeće. Zakonom o transplantaciji tkiva i ćelija treba da se regulišu postupci vezani za prikupljanje, vantelesnu obradu ili procesiranje, kriokonzervaciju, skladištenje i distribuciju ljudskih ćelija i tkiva namenjenih terapijskoj primeni u lečenju bolesnika.
Ovim zakonom moraju da se uređuju regulativi za osnivanje banke ćelija i tkiva, organizacija zdravstvene službe za transplantaciju i druga pitanja o značaju za transplantaciju. U ovom predlogu se u više navrata poziva na nadležnosti i prava tzv. Biomedicinske uprave. Međutim, nije tačno definisano šta i ko od stručnjaka iz oblasti transplantacijske medicine sačinjava tu upravu, kakvi su njeni stručni kapaciteti i slični detalji.
U priloženom Predlogu zakona nije tačno definisana uloga i ingerencija Republičke komisije za transplantaciju matičnih ćelija, koja je sačinjena od vodećih eksperata iz transplantacijske medicine. Takođe, nije navedena uloga i važnost postojanja nacionalnih vodiča do transplantaciju tkiva i ćelija.
Smatram i poslanici naše partije smatraju da zakon treba da obuhvati tačno mesto i Republičke komisije i vodiča u kreiranju i sprovođenju strategije nacionalne transplantacijske politike.
Kada se radi o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja, nemamo stručnih i etičkih primedbi na navedeni predlog zakona i poslanici PUPS-a u danu za glasanje glasaće za ovaj set zakona.
Još nešto kada se radi o matičnim ćelijama, dobro je, tj. odlično je rešeno da se ovaj deo uvrsti u zakon. PUPS će u danu za glasanje glasati i za ovaj zakon. Zašto? Glasaćemo iz razloga što posle rođenja deteta roditelji mogu da zaveštaju matične ćelije. Na ovakav način medicinska nauka je omogućila da ukoliko bilo kom članu porodice bude potrebno lečenje od leukemije ili nekih imunoloških bolesti, anemije itd, postoji mogućnost izlečenje.
Izdvajanje i čuvanje matičnih ćelija iz krvi posteljice posle porođaja iz pupčane vrpce radi se u čitavom svetu, radi se kod nas, radiće se i kod nas. Ćelije se čuvaju po specijalnom tretmanu. Tako izdvojene i sačuvane spasavaju milione života. Pozdravljamo potez ministra zdravlja da se ovo stavi pod okrilje zakona.
Gospodine ministre, poslanici PUPS-a glasaće za ovaj set zakona.

Reč ima gospođa Aleksandra Janković.

Kada bi profesija političara bila odlučujuća, Srbija bi trebalo da bude zdrava kao dren, jer u vrhu vlasti i političkih stranaka najviše ima lekara i zdravstvenih radnika. Na važnim mestima u vlasti ima nešto više od 20-tak ljudi u belom. Bar još toliko ih je u pokrajinskoj, regionalnoj i opštinskoj vlasti.
U Vladi Srbije sede čak četiri ministra doktora: Rasim Ljajić, Oliver Dulić, Sulejman Ugljanin i Tomica Milosavljević. Uz dužno poštovanje svima njima, pa i predsednici Skupštine koja je takođe neuropsihijatar, ipak je aktuelni ministar jedini koji je zaista nezamenljiv. Pet mandata i sedam godina vernosti ministarskoj fotelji. Znači, već skoro za Ginisovu knjigu rekorda.
No, ono što je isto tako važno za ovaj period vlasti našeg ministra sedmogodišnjeg jeste činjenica da je sve u padu od 2000. i 2002. godine, posebno kada se on dovatio ovog resora. Rezultati istraživanja koje je napravilo Ministarstvo zdravlja, nisu insinuacije, ne govorim to ja, ovi rezultati jasno govore o pogoršanju stanja u zdravstvu za vreme ministrovanja gospodine Tomice. Navešću samo neke primere.
Znači, istraživanje je rađeno na reprezentativnom uzorku od 7.673 domaćinstva i na terenu obradu podataka je uradila Agencija „Strateški marketing“ iz Beograda. Šta je ustanovljeno? Više od polovine stanovništva Srbije, skoro 56%, boluje od neke hronične bolesti, povišenog krvnog pritiska – 46,5% odraslih, što je znatno veći procenat nego u 2000. npr, reumatskih oboljenja, oboljenja bubrega, povećane masnoće u krvi, alergija.
Najučestaliji zdravstveni problemi jesu boli nesanice. Građani Srbije, ovo je zanimljivo i za predsednicu, ne mogu se pohvaliti dobrim raspoloženjem. Potištenost, nervoza, tuga, iscrpljenost, umor, mentalna su stanja sa kojima se na duži rok suočava svaki drugi stanovnik Srbije. Privilegiju pozitivnih osećanja smirenosti, sreće ili energije uživalo je samo 4,4% materijalno bolje stojeće odrasle populacije. Sad je to verovatno 1,4%.
Svaka druga osoba u Srbiji ima problema sa debljinom, 54,5%, ali ne od dobre i kvalitetne ishrane, nego od hrane koja je bogata životinjskim mastima i one hrane koju obično jedu siromašni u velikim količinama, pa se ugoje unoseći prazne kalorije.
Čak 67,7% odraslih stanovnika Srbije slobodno vreme provodi neaktivno, dok lakše fizičke napore upražnjava njih 20%. U 2006. godini procenat stanovnika koji konzumiraju alkohol iznosi 40,3% ili za 5% više nego u 2000. godini.
Postoji još jedan zanimljivi podatak, dakle, postoje muke sa kupanjem. Procenat onih koji su se redovno kupali ili tuširali je sa 64,9% u 2000. u 2006. opao na 56,7%. Prema podacima iz istraživanja, ličnu higijenu najredovnije održavaju odrasli stanovnici Srbije do 35 godina starosti, zatim žene i stanovnici većih gradova.
Znači, mi pričamo sad ovde o nekakvom novom krovnom zakonu, još jedan od onih krovnih zakona koji su u stvari krov za kuću bez temelja, a da nam je zdravstveni sistem pun manjkavosti, nestabilan i neodrživ.
Sada da iscitiram one koje vi jako volite i koji s vama obično dobro sarađuju, posebno sa političkom grupacijom kojoj pripada ministar. Fond za otvoreno društvo, u saradnji sa Helsinškim odborom za ljudska prava, objavio je izveštaj po kome javno zdravlje, koje je samo segment ovog istraživanja koje se bavi ljudskom bezbednošću sa aspekta svakodnevnog života građana Srbije, jeste nezadovoljavajuće.
Ovo istraživanje potvrđuje rezultate istraživanja Ministarstva zdravlja o zabrinutosti ljudi za sopstveno i zdravlje svojih najbližih, što sugeriše na zaključak da su stepen obolevanja i pretnje od raznih bolesti realno prisutni i ugrožavaju samo vitalno jezgro naroda i da zdravstveni sistem ne uliva dovoljno poverenja i ne garantuje bezbednost ljudi, bilo da je reč o preventivnom delovanju ili pak adekvatnoj, pravovremenoj i efikasnoj reakciji. Postojeće zdravstvene potrebe u Srbiji ne nailaze na odgovarajuću zaštitu, niti se zaštita ljudskog života posmatra u kontekstu bezbednosti.
U delovima istraživanja posvećenih funkcionisanju zdravstvenog sistema ocenjuje se da postignutim rezultatima niko nije zadovoljan, ni građani, ni zaposleni u zdravstvu.
Osim objektivnih okolnosti, kao što je nasleđeno razoreno zdravstvo iz prethodne decenije i siromaštvo države, na spore promene u ovoj oblasti utiče i zakonska regulativa.
Zdravstveni sistem Srbije oslanja se još uvek na veliki broj zakonskih propisa koji potiču iz perioda, nećete verovati, bivše SFRJ, naročito u delu podzakonskih akata. Budući da je reč o vrlo osetljivoj oblasti, koja je potom devastirana u svakom pogledu, iznenađuje sporost i neefikasnost Vlade, Ministarstva zdravlja, da jasno i do kraja postavi reformu zdravstva koja bi se odvijala fazno.
Znači, zdravstvo u Srbiji, zaključak je i ovog istraživanja, liči na kuću bez temelja. Na prvi pogled, sve je lepše i bolje, ali je sistem u manjkavosti, nestabilan, neodrživ. Nedostaje čvrsta i jasna zakonska regulativa, a pri tom se ni postojeći zakoni, što je još i najveći problem, ne sprovode i ne poštuju, a obiluju i lošim rešenjima.
Zdravstvo, pored ostalog, opterećuje i teško dokaziva korupcija koja je, kako se kaže u izveštaju, nesumnjivo prisutna, od sitnog podmićivanja medicinskog i nemedicinskog osoblja, preko sticanja funkcija i stručnih zvanja, do pojedinih krajnje sumnjivih tendera za nabavku medicinske opreme, izvođenje građevinskih radova.
Preda nama je praktično, govoreći o ovom zakonu o javnom zdravlju, još jedan od loših zakona o zdravstvu, uobičajenih u maniru večitog ministra zdravlja, i zakon koji nas ne vodi ni u kakve reforme, već nas vraća nekoliko koraka unazad. To je uobičajen i odavno prepoznat manir, gde se pod plaštom predlaganja reformskih i evropskih zakona u zdravstvenom sistemu ništa suštinski ne promeni.
Uostalom, to potvrđuje i činjenica da u tom sistemu stvarno niko nije zadovoljan, ni građani kao pacijenti i osiguranici, koji su nezadovoljni obimom i kvalitetom usluga koje dobijaju za plaćene doprinose, ni zdravstveni radnici, koji su naravno nezadovoljni niskim platama i nezadovoljavajućim uslovima rada, ni privatni lekari, koji opet jesu nezadovoljni nemogućnošću uključivanja u sistem pružanja usluga obaveznom zdravstvenom osiguranju.
Predloženi tekst zakona ne samo da ne uređuje postupak, način i uslove za sprovođenje javnog zdravlja, već unosi i dodatnu konfuziju. Znači, za ovaj zakon bi se moglo reći ne samo da je konfuzan, nego da je potpuno nekonzistentan, čak je i nedovršen, jezički i konceptualno neusaglašen i stoga bi najbolje bilo da bude skinut sa dnevnog reda i vraćen obrađivaču.
Pošto se to nije dogodilo, mi o njemu govorimo noću, onda kada većina građana Srbije vodi računa o svom zdravlju, tako što sebi obezbeđuje elementarni san.
Dakle, predloženi zakon, na sve to, jeste i rezultat ove nove Vladine prepisivačke škole, jer predstavlja jednu neuspešnu kompilaciju pojedinih odredbi već postojećeg zakona o zdravstvenoj zaštiti i pojedinih definicija koje se odnose na zdravlje, javno zdravlje, i načela javnog zdravlja koje se koriste u različitim dokumentima međunarodnih organizacija koje se bave zdravstvenim sistemom, iz kojih su krajnje neselektivno preuzete i kao takve nikako ne doprinose uređenju ove oblasti.
Evo samo nekoliko primera koji ilustruju ozbiljne nedostatke ovog predloga zakona. Prvo, u članu 1. predloženog zakona kaže se da se ovim zakonom uređuje ostvarivanje javnog interesa stvaranjem uslova za očuvanje i unapređenje zdravlja stanovništva putem sveobuhvatnih aktivnosti društva, usmerenih na očuvanje fizičkog i psihičkog zdravlja stanovništva, očuvanje životne i radne okoline, sprečavanje nastanka i uticaja faktora rizika za nastanak poremećaja zdravlja, bolesti i povreda, način i postupak, kao i uslovi za organizaciju i sprovođenje javnog zdravlja.
Ovako definisan član 1. predstavlja praktično preuzimanje dela definicije pojma javnog zdravlja iz člana 119. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, iz koje je izostavljen deo koji se odnosi na način ostvarivanja tog javnog interesa i preuzimanje već pomenutog člana 122. stav 2. istog zakona, tako da u prvom članu nije jasno šta se u stvari ovim zakonom uređuje.
Zar se zakonima inače ne obezbeđuje ostvarivanje javnog interesa? Zar sam pojam javnog zdravlja ne podrazumeva javni interes? Zar pomenutim članom 122. stav 2. važećeg Zakona o zdravstvenoj zaštiti nije prethodno definisano šta bi trebalo da se reguliše ovim zakonom?
U članu 2. predloženog teksta zakona daje se objašnjenje značenja pojedinih izraza upotrebljenih u ovom zakonu. Ali, na vrlo neobičan način u pojedinim tačkama ovog člana navodi se značenje nekih izraza kojih kasnije nigde u tekstu zakona nema, kao na primer akcija za zdravlje zajednice, zdravstveno ponašanje, razlike u zdravlju, nejednakosti u zdravlju, zdravstveni jaz, sistem javnog zdravlja, pa nije jasno zašto se uopšte objašnjava značenje izraza kojih nema u tekstu samog zakona.
S druge strane, u tekstu Predloga zakona pojavljuju se pojedini izrazi čije značenje nije objašnjeno, kao na primer socijalno zdravlje, sistem javnog zdravlja, oblast javnog zdravlja, delatnosti u oblasti javnog zdravlja i slično.
Šta je oblast javnog zdravlja? Šta je sistem javnog zdravlja i čime se u ovom zakonu obezbeđuje da ta oblast funkcioniše kao sistem? Da li je to stvarno dovoljno da se može reći kako je zakon nedovršen, nejasan, maglovit, konfuzan i nedorečen?
Istovremeno, u istom članu, u tački 12) kaže se da javno zdravlje jeste društveno delovanje kojim se teži poboljšanju zdravlja, produženju života i poboljšanju kvaliteta života ukupnog stanovništva, a putem promovisanja zdravlja, prevencije bolesti i drugih oblika, što naravno izaziva dodatnu konfuziju u definisanju samog značenja pojma javnog zdravlja. Nužno se nameće zaključak da je nemoguće na pravi način regulisati određenu oblast ukoliko se ta oblast, odnosno čak pojam u istom zakonu definiše na više različitih način.
U tom članu 2. u različitim tačkama se jezički nedosledno upotrebljavaju izrazi "stanovništvo" i "populacija", tako da u pojedinim tačkama se koristi to "stanovništvo", kao recimo u 12) i 18), a u drugim "populacija", što takođe važi i za izraze "mentalno" i "psihičko zdravlje".
U odredbama člana 3. najvećim delom se ponavljaju opšta načela zdravstvene zaštite iz Zakona o zdravstvenoj zaštiti, za koje se podrazumeva da se primenjuje u oblasti javnog zdravlja, a u odredbama članova 5. i 6. ostvarivanje društvene brige za zdravlje na nivou Republike, autonomne pokrajine i opštine, odnosno grada, što je takođe već sadržano u odredbama Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Da ne bih dalje trošila ovo vreme namenjeno načelnoj raspravi, jer će biti još vremena kada budemo govorili o zakonu u pojedinostima, ono što imam da postavim kao pitanje, jer sam navodila rezultate istraživanja Ministarstva zdravlja, koji pokazuju da je stanje zdravlja u Srbiji prilično jadno, jeste - da li će ovim novim zakonom o javnom zdravlju biti razrešeni smrtni slučajevi, odnosno mala hronologija smrti 2009. godine?
Da vas podsetim, 9. juna 2009. godine umrla je ženska beba u bolnici u Valjevu. Roditelji, Lela i Siniša Teodosić, optužili su lekare i podneli krivičnu prijavu protiv privatne ordinacije u kojoj je vođena Lelina trudnoća. Četvrti jun - dečak od 16 meseci iz Borče preminuo je od upale mozga na Institutu za majku i dete posle tri nedelje kome. On je u teškom stanju primljen 11. maja na Institut, pošto je u privatnoj ordinaciji u Borči lekar konstatova da nije ništa opasno.
Maj 27, šesnaestomesečna Natalija Tešić preminula je od meningitisa u Univerzitetskoj dečijoj klinici u Tiršovoj ulici u Beogradu, gde je na lečenje upućena tek posle tri pregleda u Domu zdravlja Novi Beograd. Ovaj slučaj još jednom je pokrenuo pitanje otkrivanja i kažnjavanja lekarskih grešaka.
April 19, porodilja Olivera Veljić, 39 godina, preminula je posle amputacije noge i nekoliko hirurških intervencija u Kliničkom centru Kragujevac, posle 22 dana borbe za život. Još nema zvaničnog izveštaja zdravstvene inspekcije o drugoj vanrednoj kontroli.
April 26, muška beba Anele Lojanice, žena od 31 godine iz Kragujevca, posle komplikacija na porođaju, preminula je u Kliničkom centru Kragujevac. U jednom od ovih poslednjih slučajeva vezanih za smrt bebe koja je iz novobeogradskog doma zdravlja sa zakašnjenjem prebačena u Tiršovu, ministar zdravlja je verovatno od akumuliranog stresa službeni put u Kanadu produžio u godišnji odmor.
Kao psiholog, mogu da razumem reakciju izbegavanja neprijatnosti i odgovornosti, ali ako je u prvom mandatu mogao da se žali da je nasledio loše stanje, sve nadalje on sam nasleđuje od sebe. Nasleđuje svoje prethodno stanje i zaista nema na kog prethodnika da se vadi.
Ono što je, isto tako, činjenica je da bi ministar zdravlja morao da realno poseti te pacijente po domovima zdravlja, da pogleda, kao u onoj pesmi – Pogledaj dom svoj anđele, jer ako Putin može da ide da obilazi samoposluge i da vidi kako su to povećane cene određenih artikala, šta bi falilo ministru Tomici da malo obiđe domove zdravlja i bolnice, gde ljudi moraju četiri meseca unapred da zakažu pregled kod svog lekara u poliklinici i da se 15-og u mesecu, sa još 300 ljudi u čekaonicama, guraju da bi taj pregled zakazali.
Da li stvarno mislite da mi ne vidimo šta se događa? Da li mislite da pacijenti time što ne mogu da progovore i ne vide šta im je zapravo urađeno?
Evo pisma Miloša Jovanovića, dugogodišnjeg davaoca krvi, sledeći zakon nam je zakon o transfuziološkoj delatnosti, koji je ogorčen kada je saznao da vađenje zuba i popravke u zemunskom domu zdravlja mora da plati po cenama koje su propisane i za rad privatnih ordinacija. Čovek kaže – za tu državu sam krv dao skoro 100 puta, koliko sam života spasio, a oni mi ovako vraćaju, da plaćam, a drogeri i alkosi ne plaćaju. Ljudi, bre, ko je više dao za to zdravstvo od mene koji sam besplatno davao krv?
Nije rešenje napraviti sada animozitet prema ljudima koji spadaju u kategoriju bolesti zavisnosti, ali je zaista pitanje – zašto dobrovoljni davaoci krvi, studenti, nezaposleni, nisu oslobođeni plaćanja?
U ovom zakonu o transfuziološkoj delatnosti govorite o tome da je potreban rad na motivaciji i promociji davanja krvi i komponenata krvi. O kakvoj se to pojačanoj motivaciji i promociji radi, kada ne može da se pokaže bar ovakav minimalni akt dobre volje?
Zakon o transplantaciji organa, prava tema za ovo neko doba od tri ujutru, kada će to gledati većina Srbije, umesto horor filmova, sada imaju Skupštinu, kaže ovako – načelo dostupnosti i zabrane diskriminacije obezbeđuje jednake mogućnosti za transplantaciju svim primaocima organa, bez obzira na godine života.
Izvanredno napisano, ali da li vi ministre znate da u praksi je teško čak i krv obezbediti za ljude koji imaju od 60 godina pa nadalje? Da li znate koliko puta su ljudi u zavodima za transfuziju bili prinuđeni da promene godište pacijenta koji se operiše, pa da ne bude više 45, nego da bude 65, kako bi bilo izvesnije da će tu krv osoba dobiti?
Ministar je taj koji daje dozvolu za obavljanje poslova transplantacije, bog na zemlji. U članu 27. kaže ovako – postoji zabrana trgovine organima. To je sasvim normalno, naravno, međutim, otkuda onda podrška Vlade ministre, Vlade u kojoj vi sedite, Bajdenu, sponzoru trgovine ljudskim organima?
Isto tako je zabranjena i trgovina krvlju i komponentima krvi, pa se i time trguje. Koliko puta se događalo da se rodbini predoči da bi bilo dobro da daju krv za nekoga ko se operiše, pa ta krv na neki volšeban način ode na neko drugo mesto?
Zakon o transplantaciji ćelija i tkiva; zaista mislim da je neophodno informisati građane o čemu se tu zapravo radi, o dostignućima regenerativne medicine, jer je ovo jedno od najvažnijih pitanja. Postoje tu i etički problemi, vezani za uzimanje matičnih ćelija iz krvi pupčanika, ali, isto tako, postoje i nova saznanja da se matične ćelije mogu uzimati iz tkiva koje je uzeto iz izvađenih umnjaka, rade japanski naučnici na tome.
Ono što je ovde veoma zanimljivo, jeste zapravo da Ministarstvo propisuje metode i uslove uzimanja i čuvanja matičnih ćelija iz posteljice ili pupčanika novorođenčeta, naravno…

Gospođo Janković, vreme je isteklo. Ako hoćete da završite, od vremena vaše grupe, možete. Izvolite.

Hoću. Vi ste tu, ministre, istakli da lekar svakoj trudnici treba da objasni značaj čuvanja tih dragocenih ćelija, jer u slučaju potrebe one mogu da se upotrebe za lečenje i deteta i članova porodice. Ono što je meni bilo zanimljivo je da ćelije uzete iz pupčanika neposredno po rođenju deteta, dok se ne formira nacionalna banka, mogu da se čuvaju samo u inostranstvu i to o trošku roditelja. E sad pogodite gde se čuvaju. Srbi se čuvaju u Hagu, u Holandiji, a srpske matične ćelije u Belgiji i Holandiji. To je nekako idealno mesto za čuvanje.
Najzad, ovaj zakon o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinskih potpomognutog oplođenja. Naravno da je opet reč o veoma važnom zakonu i da je krajnje neadekvatno raspravljati ga u ove sitne sate, onako usput, tim pre što se radi o ozbiljnom problemu sa kojim se Srbija suočava, a to je zaustavljanje bele kuge. Podrazumeva se da bi ovakvo lečenje neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja moralo da bude besplatno.
Druga stvar koja je veoma važna, kada govorimo o ovom zakonu, uzeti u obzir da se formiraju banke spermatozoida i jajnih ćelija. Naime, do sada je bila moguća vantelesna oplodnja, a kod žena bilo moguće da se ode na doniranje jajnih ćelija u zemlje koje imaju zakon koji to reguliše, kao što je to, na primer, Slovenija, Češka itd.
Nedavno smo usvojili ovaj zakon o zabrani diskriminacije, pa ako ne postoji ova vrsta zabrane diskriminacije, mislim da bi trebalo omogućiti da, pored banaka spermatozoida, i u našoj zemlji zakonom budu predviđene banke jajnih ćelija.
Dalje, činjenica je da privatna i državna praksa ne samo da još uvek nisu izjednačene, nego postoje ozbiljni problemi da se privatnici bune, ne zato što žele ne znam šta da ućare, ipak, pravo bavljenje ovim poslom podrazumeva da poštujete Hipokratovu zakletvu i da ste pristali na jednu krajnje neprofitnu aktivnost.
Ali, uvođenje tih raznih fiskalnih kasa za privatnike i na kraju za državne službe, a posebno za privatnike, samo u stvari uvodi jedan novi sistem administracije i nove komplikacije koje tim ljudima onemogućavaju da svoj posao rade na kvalitetan način, a da ne govorim o proizvođačima koji imaju monopol nad tim kasama.
Postoji još jedan problem koji je vezan za dobijanje i obnovu licence kod lekara. Naime, lekarima je potrebno da se sakupi određen broj poena da bi dobili licencu, odnosno da bi je kasnije obnovili. Taj broj poena zavisi od učešća lekara na raznoraznim simpozijumima, kongresima.
Pri tom, ako je, recimo, specijalistička plata hajde da uzmemo negde 60 hiljada dinara, kotizacija bez ikakvih drugih troškova za nekakav seminar i to ovde u zemlji iznosi 11 hiljada. Na koji način i kome će biti omogućeno da skupi dovoljan broj poena za obnavljanje, odnosno dobijanje licence, ako postoji ovakav problem da oni koji su zaista zainteresovani za stručno usavršavanje to i plate?
Naravno, ova svetska ekonomska kriza je još jednom dobra racionalizacija za činjenicu da u bolnicama nema otvaranja novih radnih mesta, nema usavršavanja, nema produžavanja ugovora na određeno vreme, sva sreća te je došla svetska ekonomska kriza, jer ne znam kako biste to inače opravdali.
Sve u svemu, javno zdravlje u Srbiji je zaista na nivou javnog servisa, s tim što i ovde građani imaju pravo da znaju sve, a mali problem sa ovim delom saznanja je da vaše pogreške, gospodine ministre, jesu prilično uočljive i vidljive. I drugi ljudi greše, ne možete biti savršeni, ali ono što je činjenica je da su vaše pogreške ovde pred nama, pod zemljom ili eto premešteni na onaj drugi svet i za to neko mora da preuzme odgovornost.
Sistem zdravstvene zaštite u Srbiji mora da se popravi, mi ne možemo govoriti o ovako naprednim varijantama kao što su zakoni o transplantaciji ćelije tkiva, dok neka primarna zdravstvena zaštita nije obezbeđena svakom pojedinačnom stanovniku Srbije.