Dame i gospodo, SRS je protiv predloga zakona koje danas razmatramo, zašto što predviđaju dalje zaduživanje Srbije u iznosu od oko 350 miliona evra.
Tačnije, Republika Srbija se zadužuje kod Evropske investicione banke za 250 miliona evra, kod tri zapadne banke koje rade na teritoriji Republike Srbije za 90 miliona evra i kod Svetske banke za oko 10 miliona evra.
U tom kontekstu, Predlog zakona o potvrđivanju finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke i Narodne banke Srbije u vrednosti od 250 miliona evra, tačnije Predlog zakona u kome se reguliše Apeks zajma za mala i srednja preduzeća, u potpunosti pokazuje koliko su neargumentovane tvrdnje da nam Evropska investiciona banka daje pomoć.
Kada se analizira ovaj predlog zakona, više je nego jasno da se ne radi ni o kakvoj pomoći, kako to navode neki potpredsednici Vlade, već o veoma nepovoljnom kreditu. Ovaj predlog zakona pokazuje i koliko su površne tvrdnje nekih političara da Srbija ne može da se razvija bez kredita Evropske unije.
U suštini, kredit Evropske investicione banke, koji mi danas razmatramo, najviše će koristiti bankama iz Evropske unije koji rade na teritoriji Republike Srbije. U Predlogu zakona piše – da finansiranje svakog pojedinačnog projekta koji finansira Evropska investiciona banka mora biti predmet sporazuma o zajmu između Narodne banke Srbije i posrednika i krajnjeg korisnika. Posrednik je, po definiciji iz Predloga zakona, bilo koja banka ili finansijska institucija na teritoriji Republike Srbije koju odabere Evropska investiciona banka.
Ako ovome dodamo činjenicu da je oko 75% bankarskog sektora u Srbiji u rukama zapadnih banaka, biće jasno ko će najviše zaraditi na ovom kreditu Evropske investicione banke. Dakle, fraza da Srbija mora da ide putem Evropske unije i slično, jer nam ona navodno daje povoljne kredite, daleko je od realnosti. Ove fraze nemaju uporište u ekonomskim podacima.
Povodom rasprave o ovom kreditu treba istaći da mi iz Srpske radikalne stranke uvažavamo gospođu Dragutinović i cenimo njen odnos prema parlamentu. Znamo da kao doktor ekonomskih nauka pokušava da ekonomskim argumentima i definicijama, a ne jeftinim populizmom, kao neke njene kolege, odbrani ekonomsku politiku ove vlasti.
U tom kontekstu korektnog odnosa gospođe Dragutinović, neophodno je bilo da se u ovom parlamentu, povodom ovog predloga zakona, koji će Srbiju po svemu sudeći zadužiti za dodatnih 250 miliona evra, pojavi guverner Narodne banke Srbije. Ne samo zato što on predstavlja instituciju koja se navodi kao jedna od tri strane u ovom finansijskom ugovoru, i ne samo zato što se u ovom ugovoru, tačnije kreditu od 250 miliona evra, Narodna banka pojavljuje kao agent u ime zajmoprimca, tačnije Ministarstva finansija, kao što se to navodi na početku ugovora, već, dame i gospodo, zato što se prema ugovoru Narodna banka Srbije obavezuje da odobri izbor Evropske investicione banke za posrednika ili banku koja će zarađivati na tim dodatnim kamatama.
Dakle, nas bi, da je kojim slučajem ovde guverner, interesovali upravo kriterijumi za taj izbor banaka na našem bankarskom tržištu, jer strahujemo da bi kao i do sada na našem bankarskom tržištu prednost imale strane, tačnije zapadne banke.
Na takav zaključak nas upućuje podatak da samo austrijske banke imaju monopolski položaj od skoro 30%. Ipak, radi istine treba reći i da na NBS ili agent za zajmoprimca iz ovog ugovora poslala izveštaj za 2008. godinu ovom parlamentu pre nekih dvadesetak dana. Upravo podaci iz ovog izveštaja NBS jasno pokazuju zašto ne treba prihvatiti predloge zakona koji Republiku Srbiju zadužuju za dodatnih 350 miliona evra.
Naravno, tolika je minimalna vrednost ovog kredita, koji nam navodno velikodušno daju Evropska investiciona banka, tri zapadne banke koje rade na teritoriji Republike Srbije, kao i Svetska banka. Kada ovoj ogromnoj cifri dodamo kamate i nepovoljne uslove predviđene ovim predlozima zakona, tačnije i zaradu stranih banaka na teritoriji Republike Srbije, koja je samo u 2008. godini iznosila 470 miliona evra, onda će biti jasno ko će imati najviše koristi od ovih lihvarskih i štetnih kredita.
Osnovni podatak u izveštaju NBS koji nas je opredelio da budemo protiv daljeg zaduživanja Republike Srbije i protiv ovih predloga zakona je onaj o visini spoljnog duga naše zemlje.
Na primer, prema podacima NBS, spoljni dug Srbije u 2008. godine iznosio je oko 30 milijardi dolara ili oko 21 milijardu evra. Prosečna kamatna stopa je na ovaj dug, prema istom izvoru, iznosila oko 5%. Dakle, Srbija je samo na osnovu kamate bila dužna da u 2008. godini isplati oko 1.500.000.000 evra inostranim poveriocima.
Takođe, prema podacima NBS, na osnovu glavnice isplaćeno je još 2.300.000.000 evra, ponovo poveriocima u inostranstvu. Dakle, milijarde evra su u 2008. godini otišle u inostranstvo iz Srbije samo po osnovu spoljnog duga, milijarde evra, koje su mogle biti upotrebljene za poboljšanje našeg zdravstva, školstva, pomoć najsiromašnijima, pomoć našoj vojsci i policiji, kao sredstva za pravosuđe, penzije, povećanje plata i borbu protiv nezaposlenosti.
O kolikoj se sumi radi najbolje pokazuje poređenje sa sumom koja je planirana za ukupne rashode budžeta usvojenog krajem 2008. godine. Ta suma je iznosila po tadašnjoj vrednosti oko osam milijardi evra. Umesto da je ovih nekoliko milijardi evra upotrebljeno da se pojača budžet za nekih 20% do 30%, što bi se neminovno odrazilo na povećanje standarda naših građana i bolje funkcionisanje naše države u teškim i kriznim vremenima, vlast je, zbog pogrešne ekonomske politike koju u suštini određuje MMF, preusmerila ova sredstva ka onima koji su odavno mnogo bogatiji od nas, ka inostranim poveriocima iz bogatih zemalja EU.
Tako u suštini građani Srbije milijarde evra, koje bi mogle da ojačaju budžet ove države za 20% do 30%, preusmeravaju ka bogatim zemljama EU pomoću otplate štetnih kredita, kakav je onaj koji danas razmatramo.
Građanima povodom ovih kredita treba reći istinu, a ona je da će oni u narednim godinama, verovatno i u decenijama, ako se nastavi ovakva pogubna politika zaduživanja, raditi samo zbog otplate kamata na kredite. Naravno, oni koji su povezani sa interesima međunarodnih banaka će imati koristi.
Na primer, u Predlogu zakona o kreditu koji daje Svetska banka navodi se da će se u skladu sa smernicama Svetske banke primeniti posebna procedura nabavke međunarodne robe, posebna procedura za konsultantske usluge, posebna pristupna naknada od 26.000 evra i da će postojati jedinica za koordinaciju projekata.
Ovome svakako treba dodati da je praksa Svetske banke da, u skladu sa ovim prethodno navedenim smernicama, projekte dodeljuje tzv. stručnjacima za nabavku ili akreditovanom osoblju, koji određuju listu ugovora, procenat nabavke, metode nabavke. Takođe, te osobe moraju da ispunjavaju uslove da imaju nekoliko godina staža pri Svetskoj banci. Njihov rad nadzire regionalni savetnik za nabavke.
Kada ovo imamo u vidu, da li iko razuman smatra da će ti ljudi doneti odluku koja ne favorizuje strana preduzeća na štetu srpskih. Tačnije, Svetska banka u praksi daje pare zapadnim proizvođačima da bi oni instalirali svoju robu u srpskim preduzećima, bolnicama ili drugim ustanovama. Posle toga ide i remont i krug zarade inostranih poverilaca produžava se i dalje.
Zbog ovih razloga mi se protivimo zaključivanju ovako štetnih ugovora koji dovode do većeg zaduživanja Republike Srbije samo zarad daljeg bogaćenja zapadnih firmi i banaka.
Naravno, uvažena gospođa Dragutinović će verovatno u okviru ove rasprave upotrebi argument da treba razlikovati privatni i javni dug. U tom kontekstu će zaključiti da Republika Srbija, u odnosu na svoj bruto domaći proizvod, nije prezadužena zemlja.
Takođe, da je kojim čudom guverner Narodne banke ovde ili Sajmon Grej, predstavnik Svetske banke, koji treba da bude jedan od potpisnika ugovora koji danas razmatramo i koji nam inače neprestano drži lekciju u našim medijima kako mnogo izdvajamo za pomoć našim preduzećima, oni bi možda upotrebili sličnu argumentaciju. Ipak, podsetiću uvaženu gospođu Dragutinović i sve vas da je ne tako davno, godine 1983. (Predsedavajuća: Deset minuta.)... nastavio bih ako mogu.
Godine 1983, u istoj ovoj sali, održana je čuvena noćna sednica tadašnje Savezne skupštine SFRJ. Ona je bila kulminacija ovog procesa spajanja javnog i privatnog duga, o kome mi danas govorimo i na koji upozoravamo, koga prikriva Sajmon Grej.
Evo šta o tom procesu piše ugledni profesor dr Predrag Jovanović-Gavrilović sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Ministar sigurno zna da je profesor Jovanović-Gavrilović naš vodeći stručnjak u oblasti međunarodnog poslovnog finansiranja. Uostalom, njegov udžbenik „Međunarodno poslovno finansiranje“ se koristi na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.
On je napisao u naučnom radu pod naslovom „Zaduženost Srbije i donacije“ sledeće – Ona druga Jugoslavija je u drugoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka naglo uvećala svoje dugove prema inostranstvu. MMF se predstavljao kao neutralni posrednik između dužnika i poverilaca, ali jasno je bilo da su mu interesi poverilaca bili mnogo bliži. Tada je dužnicima prećeno da ukoliko se ne postigne dogovor da će doći do zaplene njihove imovine u inostranstvu, ambasada, brodova i aviona".
Zatim dr Predrag Jovanović-Gavrilović navodi konkretne cifre. Spoljni dug druge Jugoslavije bio je 1974. godine 5 milijardi dolara, a 1980. godine već 19 milijardi. Uvažena gospođa Dragutinović će sigurno reći da nije ista vrednost dolara tada i sada, i mi se slažemo sa tom konstatacijom, ali svakako treba tome dodati i činjenicu da je bivša Jugoslavija imala nekoliko puta više stanovnika nego Republika Srbija.
Zatim dr Jovanović-Gavrilović navodi - "1979. godine Jugoslavija je zabeležila rekordan deficit u platnom bilansu u iznosu od tri milijarde 670 miliona dolara, što faktički znači da se samo u toj godini spoljni dug povećao za toliko. U 1981. godini ukupan dug Jugoslavije prema inostranstvu je premašio iznos od 21 milijardu dolara.
Pod pritiskom tereta spoljnog duga Jugoslavija je bila prinuđena da pregovara o reprogramiranju prispelih obaveza. Na noćnoj sednici Savezne skupštine, maja 1983. godine, o pritisku svedoči i što je ta sednica održana u noći, kada joj vreme nije, Jugoslavija je bila prinuđena da prihvati suverenizaciju duga. Od tadašnjih oko 18 milijardi duga, samo 4,5 milijardi je bilo državni i od države garantovan dug, a ostatak je predstavljao dug preduzeća i poslovnih banaka, mogli bismo reći privatan dug.
Pod pritiskom poverilaca i Međunarodnog monetarnog fonda Jugoslavija je bila prinuđena da celokupan dug prihvati kao državni - otuda taj naziv suverenizacija duga. Da smo bili u nekoj drugačijoj situaciji, mogli bismo da kažemo da država ne odgovara za komercijalne dugove pojedinih preduzeća i banaka, i neka o toj naplati svojih potraživanja brinu samo zajmodavci" - zaključuje naš vodeći stručnjak u oblasti međunarodnih poslova i finansija sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu.
Dakle, dame i gospodo, na osnovu prethodno iznetog je jasno da nas čeka suverenizacija duga i nikakve fraze to ne mogu sakriti, jer nažalost jasno je da je pregovarački položaj Republike Srbije sada još teži nego što je bio onaj druge Jugoslavije, te ne tako davne 1983. godine.
U tom kontekstu, prema već citiranom izveštaju Narodne banke Srbije za 2008. godinu, spoljni dug javnog sektora je na kraju decembra 2008. godine iznosio 6 milijardi i 387 miliona dolara, što čini 29% ukupnog duga. Dakle, to je neka približna cifra onoj koja je navedena za bivšu Jugoslaviju, ali tada nije postojao takav monopol stranih, tačnije zapadnih banaka na teritoriji Republike Srbije, niti je privatni dug tako nekontrolisano rastao.
Prema izveštaju NBS, stanje spoljnog duga privatnog sektora, preduzeća i banaka na dan 31. decembra 2008. godine je iznosilo 15 milijardi i 400 miliona evra ili oko 71% ukupnog duga. U tom kontekstu dug bankarskog sektora je smanjen za 1,5% u odnosu na kraj 2007. godine, ali spoljni dug preduzeća na kraju godine iznosio je 11 milijardi i 500 miliona evra, što je povećanje za skoro neverovatnih 49,6% u odnosu na kraj 2007. godine. Dakle skoro 50% za godinu dana, to je prosto da se ne poveruje.
Takođe, za razliku od javnog i dugova banaka, privatni dug preduzeća je drastično povećan u proteklih nekoliko godina. Ovome treba dodati i sledeće podatke iz izveštaja NBS - spoljni dug u dolarima u periodu 2000. do 2008. godine rastao je po prosečnoj godišnjoj stopi od 13,9%, dok je to u evrima iznosilo oko 8%. Na takva kretanja je uticao pad vrednosti dolara u odnosu na evro. Učešće evra je povećano sa 40% na kraju 2001. na 78% na kraju 2008. godine.
U tom kontekstu, ukoliko bi se uzela bazna vrednost na dan 31. decembra 2001. godine, datum posle koga je uveden evro, kako se navodi u ovom izveštaju NB, ukupno povećanje spoljnog duga na kraju 2008. godine u odnosu na kraj 2001. godine iznosilo bi stvarno neverovatnih 88%. Takođe je taj rast u dolarima, zbog slabljenja te valute, više nego udvostručen.
Dakle, Srbija se skoro nekontrolisano zadužuje i nikakve tvrdnje da se radi o javnom i privatnom dugu i da to odvojeno treba posmatrati, kao da se dešava u nekoj drugoj zemlji, to ne mogu da demantuju, jer prosta logika nam pokazuje da je MMF glavni kreator ekonomske politike ove zemlje.
Uostalom, i uvažena gospođa Dragutinović, u jednoj izjavi od 11. aprila 2009. godine je navela - da će se svaka tri meseca Vlada Srbije dogovarati sa MMF-om oko analize ekonomske politike. U tom kontekstu ne treba sumnjati da će kad-tad MMF zahtevati od Republike Srbije suverenizaciju dugova, upravo na isti način kao što je uradio u slučaju bivše Jugoslavije 1983. godine i što je usvojeno u ovoj istoj sali.
Dakle, pre ili kasnije, i to naši građani i svi mi u ovoj sali treba da znamo, naša država će morati pod pritiskom i ucenama MMF da preuzme i privatni dug, koji se, kao što smo to već videli, povećava ogromnom brzinom.
Zato smo mi iz SRS protiv daljeg zaduživanja ove zemlje i ovog naroda, zato smo mi protiv daljeg zaduživanja od 350 miliona evra. To su ogromne pare, a država treba da ih nađe na nekom drugom mestu, ako su već neophodne. Mi ćemo to jasno reći.
Oporezivanjem kompanija, kao što je kompanija "Delta", to su ti monopolisti o kojima se ovde priča, koji imaju prihode od tri milijarde evra godišnje samo zbog svog monopola. Takođe je trebalo hladne glave razgovarati sa Rusima, ozbiljnije i pre u sklopu strategije, a ne sada kada je kriza na svom vrhuncu, jer oni neće tražiti suverenizaciju duga, uništavanje socijalnog i državnog programa zarad plaćanja kredita, kao MMF i Svetska banka - što to ne reći, kao povezana institucija.
Potpuno je nelogično u tom kontekstu da se ova država zadužuje kod te banke i MMF-a, dok ministar finansija Ruske Federacije gospodin Kudrin, u izjavi od 28. maja ove godine najavljuje kupovinu hartija od vrednosti, upravo od MMF-a, od 10 milijardi dolara. Dakle, to nema više veze ni sa ekonomijom ni sa dogmom i utopijom o raju koji nas navodno čeka na zapadu i u Briselu.
U tom kontekstu ovog ključnog pitanja svesni smo da će predstavnici vlasti pokušavati da obore nešto što je neoborivo, a to je činjenica da Republika Srbija ide ka neizbežnoj suverenizaciji duga, tačnije spajanju privatnog i javnog duga, i u tom sklopu dokazivanja nemogućeg. Jedna od tvrdnji će sigurno biti - da, MMF ima dobre namere prema nama.
Međutim, mi smo uvereni da ako je MMF nagovorio tadašnju vlast SFRJ da umesto 4,5 milijardi dolara javnog duga preuzme obaveze za još 14 milijardi dolara javnog duga, nikakve fraze o kretanju između spoljnjeg duga i BDP-a to neće moći da ospore. Neutralna ekonomska analiza će pokazati ovu istinu i ona pokazuje koliko je štetno dalje zaduživanje ove zemlje.
Na primer, već citirani naš vodeći stručnjak za međunarodne poslove finansija, u svom naučnom radu o zaduženosti Srbije, napominjem inače da je taj naučni rad objavljen 2007. godine, pre početka ove ekonomske krize, tvrdi sledeće: "Kada neki aktuelni političari žele da pokažu da naš spoljni dug nije veliki i da se zapravo smanjuje, ističu da je u 2000. godini spoljni dug predstavljao 120% društvenog proizvoda, a danas samo 60%, što bi trebalo da pokaže da je stepen zaduženosti upola manji.'' Računski je to tačno, ali je procena vrednosti društvenog proizvoda za 2000. godinu nerealna. Tzv. međunarodna zajednica...