Zahvaljujem, gospodine Pastor.

Reč ima gospodin ministar Svetozar Čiplić.

Poštovana predsednice, poštovane poslanice i poslanici, mislim da je u toku dosadašnje rasprave praktično veliki deo okolnosti koje su uticale na pisanje zakona, uticale na to zašto ovaj zakon ima baš ovakva zakonska rešenja, u velikoj meri rasvetljen, kao i činjenica da smo se možda i suočili sa načinom na koji se razmišlja ili razume šta nacionalni saveti jesu, odnosno šta manjinska samouprava jeste.
O tome, naravno, nemam nikakvo vrednosno opredeljenje u ocenjivanju, već samo konstatujem da u velikoj meri od 2002. do 2009. godine nije donošen, a ne pisan ovaj zakon ili zakon ovakvog karaktera, upravo zbog toga što su ljudi koji su u tome učestvovali, u pisanju, a katkad i u nameri da se takav zakon i donese, odustajali zbog toga što je reč o sistemu izuzetku.
Daleko je lakše nakon 2006. godine sačiniti ovakav predlog zakona, jer je i ustavotvorac sada već odredio, konstatovao okvire manjinske samouprave.
Ono što je bitno je sledeće. Reč je o tome da Ustav Republike Srbije iz 2006. godine jemči i garantuje nacionalnim manjinama sva ona prava u delu koji se tiče nacionalnih manjina, koje sve zajedno čine ono što govorimo i kažemo da je reč o manjinskoj samoupravi, i da to nije učinjeno, odnosno da se ovaj zakon ne donosi ni zbog mode, ni zbog toga da bi se po nekim ocenama već dobra pozicija, normativna pozicija nacionalnih manjina sada još dodatno poboljšala, niti zbog toga, i to je netačno, da se ovaj zakon nalazi kao obavezan zakon na mapi puta ka EU. Ne, ovo je ustavna obaveza, jer je ovo ustavna garancija, jer ustav govori o manjinskoj samoupravi.
S druge strane, priroda manjinske samouprave, priroda nacionalnih saveta je takva da ima više aspekata, da nacionalni saveti, kao i do sada, a posebno od sada, iako govore o kulturnoj autonomiji, odnosno o manjinskoj samoupravi u domenu kulture, obrazovanja i informisanja, činjenicom da predstavljaju sredstvo za realizaciju ustavnih prava imaju politički autoritet, kao što su ga imali do sada, iako su bili formirani po pravilniku i iako su bili formirani po Zakonu o zaštiti slobode i prava nacionalnih manjina. To je naprosto notorna činjenica, slagali se mi s time ili ne.
U uvodnom izlaganju sam rekao, kao pripadnik srpskog naroda to ne mogu da doživim, ali ono što mogu da doživim iz razgovora sa pripadnicima nacionalnih manjina koji su učestvovali u pisanju zakona, ovo jeste sloboda odnosno forma slobode kojom nacionalne manjine preuzimaju odgovornost za stanje izvršenja ustavnih garancija za njihova manjinska prava.
Dakle, nije to samo pravo. To su, pre svega, obaveza i odgovornost. Jedan od elemenata koji će možda svima nama, koji pripadamo većinskom narodu ili koji ne učestvujemo u radu nacionalnih saveta, odslikati šta to znači jeste i činjenica da je u velikom broju nacionalnih saveta već došlo do toga da ljudi odustanu od rada u nacionalnim savetima.
Svakako da postoji i određeni deo onoga što se zove politički autoritet, ali nacionalni saveti kako su do sada funkcionisali, kako ih je Ustav predvideo i kako ih je ovaj zakon predvideo biće, pre svega, sredstvo i mehanizam koji će, u zavisnosti od stepena koliko će ostvarivati i obezbeđivati da pripadnici nacionalnih manjina ostvaruju Ustavom garantovana prava, toliko biti izvrgnuto kritici pripadnika svoje nacionalne zajednice.
Dakle, ovo jeste manjinska samouprava i jeste činjenica da je Ustav Republike Srbije iz 2006. godine garantovao nacionalnim manjinama da mogu, da imaju slobodu da izaberu nacionalne savete i da se sami, u onome što im Ustav garantuje, staraju, uz saradnju sa državom.
Njihova organizacija, njihov izbor, njihova odgovornost. Nema maloletnih i punoletnih nacionalnih manjina. Sve one samostalno, i to nije ništa novo, mogu i imaju pravo da se same staraju, ma koliko velike bile, ma koliko male bile. Kao što i nemaju obavezu da formiraju nacionalne savete.
Bitno je još nešto. Očekivao sam, verovao sam i nadao sam se da ovde neću čuti onu vrstu argumentacije iz koje provejava ili prosejava ksenofobija, o tome da postoje opasne i manje opasne nacionalne manjine, ili da su jako opasne nadležnosti koje su propisane u zakonu zato što može nešto opasno iz toga da proizađe. Verovao sam da to neću čuti i žao mi je što sam to čuo.
(Predsednik: Gospođo Radeta, zamolila bih vas da ne ometate ministra dok govori. Molim vas da mu omogućite da govori. Ako želite da se javite, javite se, dobićete reč.)
Dobro sam čuo to što sam čuo i zapisao sam. Nadam se da je postojeća praksa da nacionalni saveti već žive, možda žive ne previše blisko očima javnosti, očima centara, pošto su nacionalni saveti retko koji u Beogradu i registrovani, oni žive detaširano, rade detaširano, kao što su manjine po celoj Srbiji.
Nadam se da ovakva vrsta argumentacije i ocenjivanja neće baciti senku na ovaj zakon, na Ustav Srbije koji to garantuje kada govori o manjinskoj samoupravi. Nadam se da će ova skupštinska rasprava biti posvećena onome što je ovom predlogu zakona možda i najpotrebnije, a to je debata oko nekih rešenja oko kojih smo, eventualno, imali dilemu, da bi se čulo mišljenje koje može da dodatnom argumentacijom poboljša tekst zakona ili da potvrdi ovakvu verziju zakona.

Zahvaljujem, gospodine ministre.

Obaveštavam da, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja načelnog pretresa, prijave za reč u pisanom obliku podneo je najveći broj poslaničkih grupa, izuzev G 17 plus i PUPS, sve ostale poslaničke grupe.

Dajem reč gospodinu Rizi Halimiju.

Gospodine ministre, prvo da pozdravim da je konačno došlo do procedure za usvajanje ovog zakona. Izražavam bojazan da je u brzini u kojoj imamo nekoliko osnovnih zakona, a koji su pokriveni ovim zakonom, moguće da će opet doći do nepotpune usaglašenosti između ovog i drugih osnovnih zakona, pre svega obrazovanja.
I u vezi sa tim da na početku utvrdim da će opet ostati praznina izgleda kod službene upotrebe nacionalnih simbola, jer se uvode termini – nacionalni simbol saveta, a ne – nacionalni praznik, zapravo, nacionalni simboli koji su istorijski građeni, a ne mogu biti utvrđeni preko bilo kog organa, pa u ovom slučaju i saveta nacionalne manjine.
Ostaje praznina oko delotvornog učešća manjina u javnom životu, jer imamo nešto u čl. 21. prethodnog zakona iz 2002. godine, koji je ovde, nažalost, ostao nedorađen. Ovde razmišljam o tome, prvo, o delu koji se tiče predstavničkog zakonodavnog organa i nedovoljne povezanosti sa zakonom o izborima i mogućnosti da manjine u određenim trenucima ostanu bez legitimnog predstavnika u najvišem zakonodavnom organu.
Imate praksu sa Romima koji su u prethodnom sazivu imaju dva poslanika, sada nemaju nijednog. Moguće je sasvim da u narednom sazivu se ostane i bez predstavnika Albanaca, zavisno kako će se predizborne stvari odvijati, tako da mislim da u tom delu je ostalo nedorađen ili nepreciziran prostor ili neka praksa koja bi omogućila da manjine u tom delotvornom učešću u javnom životu budu adekvatnije zastupljene.
U ovom domenu mislim da bi trebalo uvideti i preko amandmana koliko se i sam zakon i osnovni zakoni mogu popraviti, a govorim o obrazovanju, jer je moguće da dolazimo u praksi do stvarno neizvesnih situacija koje nas mogu vratiti na situaciju koju smo do sada imali, a u slučaju Albanaca u Preševskoj dolini da apsolutno nemaju rešenja za niz problema iz obrazovanja.
Bojim se sada kada su u pitanju prosvetni nacionalni saveti, zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, da se ovako kako su ovim zakonima formulisani, prepušta se skoro sva odgovornost nacionalnom savetu.
S jedne strane se dopušta mogućnost osnivanja, ali je to poprilično široko da nam se u praksi može desiti da za sve ove probleme iz oblasti programa i udžbenika kada su škole na srpskom jeziku imamo niz stručnih organa koje sam maločas pomenuo, institucija, a da kod nacionalnih manjina se stvara samo nacionalni savet te manjine kao predstavnik, ili sa nekim političkim primesama, na koje ovde ima primedbi.
Pre svega bih hteo da bude u stručnom pogledu na najvišem nivou, ali samo globalno sa jednim nacionalnim savetom, bojim se da bez užeg, konkretnijeg sagledavanja mogućnosti i konkretnijih ustanova, čak, po meni, pododbora i nižih nivoa ovih pomenutih prosvetnih organa, kao što je nacionalni prosvetni savet i zavod za unapređivanje nastave, da se tu mogu preko amandmana neka rešenja adekvatnije naći. Hvala vam. Ostavljam kolegi malo vremena.

Reč ima gospođa Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, poštovana gospođo predsednice, govoriću, pre svega, samo o činjenicama koje stoje kada su u pitanju nacionalne manjine i one koje moramo primiti k znanju da bismo se lakše odredili prema zakonu koji je pred nama, a koji je izuzetno važan, ne samo za nacionalne manjine nego uopšte za Srbiju u ovom trenutku.
Srbija spada u zemlje sa relativno heterogenom etničkom strukturom stanovništva. Prema poslednjem popisu stanovništva iz 2002. godine, u Srbiji bez Kosova od 7.498.000 građana Srbi čine blizu 83% ukupnog stanovništva, a preostalo stanovništvo čine pripadnici manjinskih grupa: Mađari, Bošnjaci, Romi, Jugosloveni, Hrvati, Crnogorci, Albanci, Slovaci, Vlasi, Rumuni, Makedonci, Bugari, te dolazimo do toga da popis iz 2002. godine beleži 21 nacionalnu manjinu u Srbiji.
Treba napomenuti da teritorijalna disperzija nacionalnih manjina nije jednaka. U centralnoj Srbiji svaki deseti, a u Vojvodini svaki treći stanovnik je pripadnik neke od manjinskih nacionalnih zajednica.
Etnička disperzija takođe nije jednaka na teritoriji cele Srbije. Na jugu Srbije skoncentrisani su Albanci, na jugoistoku Srbije uz granicu sa Bugarskom u dve opštine pretežno živeli Bugari, a Bošnjaci su u većini nastanjeni u regiji Sandžak, na jugozapadu Srbije, a Vlasi u jugoistočnom delu Srbije. U Vojvodini je skoncentrisana većina Mađara, Hrvata, Slovaka, Jugoslovena, Rumuna, Bunjevaca i Rusina. Jedino romska populacija u značajnijem broju živi na čitavoj teritoriji Srbije.
Što se zakonodavnog okvira tiče, osnovna manjinska prava garantovana su Ustavom i zakonima koji su u poslednjoj deceniji donošeni u Saveznoj i Republičkoj skupštini. Pre svega, zagarantovana su prava na političko organizovanje, pravo na obrazovanje, očuvanje i razvoj kulture, pravo na službenu upotrebu jezika i pisma i pravo na informisanje na maternjem jeziku.
Ključni dokument domaćeg zakonodavstva svakako koji to reguliše je Ustav Republike Srbije iz 2006. godine, koji definiše Srbiju kao državu srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive. U posebnom odeljku – prava pripadnika nacionalnih manjina, garantuju se prava manjina, individualna i kolektiva. Član 75. predviđa stvaranje nacionalnih saveta nacionalnih manjina radi ostvarenja prava na samoupravu u kulturi, obrazovanju, obaveštavanju i službenoj upotrebi jezika i pisma. Član 20. predviđa da se dostignuti nivo manjinskih prava ne može smanjivati.
Zakon o zaštiti manjina daje vrlo velika ovlašćenja nacionalnim savetima na planu zaštite i ostvarenja manjinskih prava. Kada se govori o implementaciji prava manjina, višedecenijska tradicija u institucionalnom i zakonodavnom uređenju prava nacionalnih manjina u Vojvodini pre svega, osnov je današnjeg manjinski senzitivnog i efikasnog ponašanja vojvođanskih organa vlasti, kao i aktivnijeg odnosa vojvođanskih manjina prema pitanjima očuvanja sopstvenog identiteta.
Pravo na službenu upotrebu jezika, koje je zagarantovano Ustavom, u Vojvodini su, pored državnog jezika, u službenoj upotrebi još i mađarski, slovački, rumunski, hrvatski i rusinski jezik. Jedan ili više jezika nacionalnih manjina u službenoj upotrebi su u 38 od 45 vojvođanskih opština. U dve opštine na jugu Srbije u službenoj upotrebi je albanski jezik, a u još dve na istoku Srbije bugarski jezik. Bošnjački jezik je u službenoj upotrebi je u tri opštine na jugozapadu Srbije.
Zakoni koji su donošeni 2000, 2002, 2003. i 2006. godine konačno sa Ustavom su dobili neku svoju primenu u potpunosti u zakonodavstvu Srbije. Mislim da je naš Ustav iz 2006. omogućio dalji razvoj, usavršavanje i afirmaciju prava nacionalnih manjina.
Službena upotreba jezika i pisma za pripadnike nacionalnih manjina je veoma raširena. Ovo važi za upotrebu jezika u organima lokalne samouprave i državne uprave, sudovima i policiji, čak i u onim opštinama u kojima manjinsko stanovništvo doseže visok udeo u ukupnom stanovništvu lokalne zajednice.
U AP Vojvodini pripadnici mađarske manjine mogu da se obrazuju na sopstvenom jeziku u 78 osnovnih i 30 srednjih škola, a u većini njih je nastava dvojezična. Obrazovanje na mađarskom jeziku obuhvata godinama unazad preko 77% učenika iz ove zajednice na osnovnoškolskom nivou i preko 65 ocena na srednjoškolskom. Nastava na mađarskom izvodi se na tri više škole, katedrama za mađarski jezik i književnost u Beogradu i Novom Sadu i na još tri vojvođanska fakulteta. Učiteljski fakultet na mađarskom jeziku otvoren je 2006. godine u Subotici.
Stanje u obrazovanju pripadnika drugih nacionalnih manjina u Vojvodini stoji ovako: na svom jeziku osnovnu školu pohađa oko 73% Slovaka i oko 20% Slovaka u srednjim školama; na maternjem jeziku osnovnu školu pohađa oko 57% Rumuna, a srednju oko 27% Rumuna; nastava na rusinskom obuhvata oko 50% učenika osnovnoškolskom i manje od 1% na srednjoškolskom uzrastu; nastava na hrvatskom jeziku se odvija u više osnovnih škola u subotičkoj opštini, pre svega, a otvaraju se odeljenja i u drugim opštinama u Vojvodini.
Dakle, katedre za jezike i književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu su otvorene za sve jezike nacionalnih manjina koje žive u Vojvodini, osim za romski jezik. Predmet makedonski jezik sa elementima nacionalne kulture i bugarski jezik sa elementima nacionalne kulture predaju se od 2006. godine u dve vojvođanske škole.
Van Vojvodine obrazovanje na jezicima manjina postoji u Preševu i Bujanovcu, postoji u Bosilegradu i bošnjačke manjine u tri opštine u jugozapadnoj Srbiji.
Pravo na potpuno i nepristrasno informisanje na maternjem jeziku je veoma važno pravo zagarantovano Ustavom. Ovo pravo je uređeno i utvrđeno članom 17. Zakona o zaštiti sloboda i prava nacionalnih manjina. U Srbiji se javno informisanje ostvaruje, pored srpskog jezika, i na mađarskom, slovačkom rumunskom, rusinskom, romskom, hrvatskom, ukrajinskom, češkom, nemačkom, makedonskom, bugarskom, albanskom, vlaškom, pa i bunjevačkom jeziku.
U Republici Srbiji ima oko 160 štampanih i elektronskih medija koji u potpunosti ili delom informišu javnost na jezicima nacionalnih manjina. Od tog broja u AP Vojvodini oko 140, a u centralnoj Srbiji 20. Ako izuzmemo medije u Sandžaku, radio programe emituju 84 stanice, 72 u Vojvodini, a 12 u centralnoj Srbiji.
Radio programi su uglavnom lokalnog karaktera, a neretko su informacije na manjinskim jezicima servisnog karaktera ili imaju karakter nedeljne hronike. TV program emituju 32 televizije, 27 u Vojvodine, a pet u ostatku Srbije. Mediji na jezicima manjina izloženi su snažnim izazovima u aktuelnom procesu privatizacije medija. To je ono što jeste problem, tržišno poslovanje medija.
Pravo na učestvovanje u javnom životu i ravnopravnost pri zapošljavanju u javnoj službi je Zakonom o zaštiti manjina, član 21, takođe propisano i očekuje se da će se prilikom zapošljavanja u javnim službama, uključujući i policiju, voditi računa o nacionalnom sastavu stanovništva, odgovarajućoj zastupljenosti i o poznavanju jezika koji se govori na području organa i službe.
Izmenama Zakona o izboru narodnih poslanika iz 2004. godine ukinut je izborni cenzus od 5% glasova za političke stranke nacionalnih manjina, tako da su stranke nacionalnih manjina mogle lakše da budu zastupljene i u parlamentu Republike Srbije, i one to jesu.
Neophodno je nastaviti jasnu državnu strategiju prema manjinama, multikulturalizmu i interkulturalizmu. Polazeći od pozitivnih i izglednih rešenja koja danas imaju većinsku podršku u svetu, Srbija treba da pronalazi optimalne i funkcionalne modele regulisanja odnosa manjine i većine, ne samo zbog politike stabilnosti zemlje, već iz razloga koje nalaže pravedno uređenje države i društva.
Smatramo mi u NS da treba i nadalje negovati i ponositi se našom multietničnošću, našom multikulturalnošću, našom multikonfesionalnošću i da to jeste jedno od naših bogatstava i da prava Srbija je ona srećna Srbija u kojoj su svi njeni građani jednako srećni, uspešni, zadovoljni.
A sreća, zadovoljstvo i uspeh svih građana Srbije svako leži u prvom osnovnom pravu čoveka da ima pravo da radi i da od svog rada živi. Dakle, to je ono pravo koje je podjednako ugroženo kod svih onih koji žive u ovom trenutku u Srbiji i na njemu ćemo i nadalje insistirati.
Naravno, rekla bih vam samo da ova vlada, od koje očekujemo pre svega da bude odgovorna Vlada, ni nacionalno ni socijalno odgovorna, već odgovorna pre svega u svakom pogledu, treba da povede računa i da obaveštava javnost Srbije o tome kakvo je stanje Srba koji žive kao nacionalna manjina u okruženju i da osećaju tu brigu države i svog etničkog pripadanja kao neku moguću podršku koja je veoma važna.
To vam govorim kao neko ko ima dugo, celoživotno iskustvo u suživotu i saživotu sa drugim nacionalnim manjinama. I da vam kažem jedan kratak detalj, živim u Somboru na severu Vojvodine, u ulici, kako moji Bačvani kažu, koja ima šezdesetak numera odnosno šezdesetak brojeva i, za ne verovati, živimo vrlo uvažavani međusobno Srbi, Hrvati, Mađari, Slovenci, Nemci i Romi, i nećete verovati čak jedan Amerikanac od pre nekoliko godina.

Ima reč gospodin Đorđe Milićević.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku želim da kažem nešto što je između ostalog do sada više puta rečeno, a to su razlozi za donošenje ovog zakona.

Naime, razlozi za donošenje ovog zakona, pored onih koji su navedeni, proizilaze pre svega iz obaveza preuzetih ratifikacijom međunarodnih ugovora, naročito onih koji se odnose na garancije prava i sloboda, a posebno na prava nacionalnih manjina, kao i obaveze ispunjavanja standarda za stabilizaciju i pridruživanje EU.

Dakle, međunarodni pravni okvir zaštite manjinskih prava u Republici Srbiji čine dokumenti UN i Savet Evrope. Naravno, razlozi za donošenje ovog zakona proizilaze iz samog Ustava Republike Srbije, kao i iz odredaba Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.

Suštinski problem koji zapravo predloženi zakon treba da reši, kako je između ostalog navedeno u zakonskom obrazloženju, jeste regulisanje nadležnosti i stvaranje uslova za demokratičan izbor nacionalnih saveta, koji će garantovati da taj izbor bude rezultat zajedničke volje svih pripadnika određene nacionalne zajednice.

Takođe želim da kažem da poslanička grupa SPS-Jedinstvena Srbija podržava cilj koji se želi postići usvajanjem ovog zakonskog predloga - a to je poštovanje razlika između nacionalnih manjina i njihovih specifičnosti. Naravno, smatramo da je dobro što su u izradi nacrta ovog zakona bili uključeni i predstavnici saveta nacionalnih manjina, kako smo između ostalog mogli da čujemo.

Ovaj zakonski predlog, po našem mišljenju, svakako predstavlja ogroman korak napred u smislu da će zakon predstavljati jednu dobru osnovu kako bi se u narednom vremenskom periodu uspešno rešavala i ostala životna pitanja nacionalnih manjina.

Mi smatramo da je dobro što smo prva država u regionu, kako je između ostalog rečeno, koja na jedan ovako detaljan i precizan način definiše manjinsku samoupravu. Slažem se u potpunosti sa konstatacijom koja se mogla čuti da je zapravo bitno da se život nacionalnih zajednica neće svesti na nacionalne savete, već su oni samo mehanizam kojim će se pokušati operacionalizacija svih mogućih oblika manjinskih samouprava.

Suštinski gledajući, kao što je između ostalog rečeno, ovim zakonskim predlogom reguliše se: način izbora i nadležnosti nacionalnih manjina, kao i birački spisak i finansiranje i imovina. Takođe je jako važno da će nacionalni saveti sada funkcionisati na osnovu zakona, a ne pravilnika, a mi zaista želimo da verujemo da će ovo znatno umanjiti tenzije i probleme koji su do sada postojali u funkcionisanju. Predložena su dakle dva načina izbora članova nacionalnih manjina - neposredni i elektronski.

Kada je reč o poslaničkoj grupi SPS-Jedinstvena Srbija, oko pitanja koja su vezana za ovu temu govorio je naš ovlašćeni predstavnik i nemam nameru da to ponavljam. Što se tiče biračkih spiskova predlog je da oni saveti koji su organizovani na neposrednim izborima imaju posebne spiskove, dok oni čiji se članovi budu birali elektronski neće imati posebne biračke spiskove.

Kada je reč o ovlašćenjima najznačajnija novina jeste zapravo to što nacionalni savet neće više imati karakter nevladinih, već društvenih organizacija sa jasnim ovlašćenjima, dakle postaju deo državne strukture, što smatramo da je takođe izuzetno važno.

Ovim zakonskim predlogom, po našem mišljenju, potpuno jasno i potpuno precizno rekao bih da su određene nadležnosti saveta u četiri itzuzetno važne oblasti i o tome je bilo reči, a to je dakle - informisanje, obrazovanje, kultura i očuvanje jezika i pisma.

Takođe želim da kažem da nacionalni savet preko svojih organa samostalno donosi i menja - statut, finansijski plan, finansijski izveštaj, završni račun i raspolaže svojom imovinom. Mi zaista želimo da verujemo da predloženo zakonsko rešenje koje je danas pred nama jeste mehanizam, odnosno osnova kojom će ono što je Ustavom Republike zagarantovano biti uobličeno kroz zakon, odnosno dobiti određeni legitimitet.

Što se tiče oblasti informisanja, želim da verujem da će nakon jedne kvalitetne rasprave u republičkom parlamentu nedoumice i kritike koje danas postoje u javnosti biti otklonjene, odnosno da će biti pronađena mera, odnosno zakonski okvir da se, sa jedne strane, ne naruši pravni okvir za delovanje medija u Srbiji, a sa druge da se ima razumevanje za interese nacionalnih saveta, da mediji na jezicima manjina funkcionišu, odnosno da se ne ugase.

Na kraju želim da kažem da će poslanička grupa SPS-Jedinstvena Srbija podržati predloženo zakonsko rešenje, a u narednom vremenskom periodu pratićemo efekte ovog zakona.

Generalni sekretar RTS-a nas je obavestio da danas 21. jula i sutra 22. jula neće biti direktnog prenosa od 16.30 časova.

Reč ima potpredsednica gospođa Judita Popović.

Poštovana gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, LDP, kao što je mnogo puta do sada isticala, pozdravlja uvek svaku vrstu tolerancije, svaku vrstu napora jedne države da učini život u toj državi prihvatljivim za celokupnu populaciju, kako za većinski narod, tako i za nacionalne manjine.
To je u stvari osovni razlog zašto će LDP glasati za ovaj zakon. Ne zato što mi imamo apsolutno poverenje u ovaj zakon kao najbolji mogući od svih zakona, nego upravo iz tog razloga što nalazimo u njemu određena dobra rešenja i što shvatamo da je potrebno da se ovaj zakon donese, s obzirom da postoji ustavni okvir, ustavni osnov za to, međunarodno-pravni okvir, kao i da domaće zakonodavstvo, dakle zakoni koji već postoje u stvari predstavljaju obavezu donošenja i ovakvog zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Posebno bih skrenula pažnju predlagaču zakona da su nacionalne manjine jedna posebna vrednost jedne države i jedne zajednice, jer te nacionalne zajednice, nacionalne manjine, predstavljaju različitost u odnosu na većinu, tako da i ta većina može preko tih različitosti da stekne određene kvalitete u razvoju te svoje većinske zajednice.
Iz tog razloga je potrebno da se toleriše, potrebno je da se pozitivno diskriminiše nacionalna manjina, odnosno sve nacionalne manjine koje postoje i žive u Srbiji. Ta pozitivna diskriminacija je potrebna iz tog razloga što većinski narod mora da prihvati tu činjenicu da pored njega žive i manjinski narodi, dakle narodi koji faktički su zbog svog brojčanog stanja zavisni od većinskog broja, dakle uvek su ugroženiji i njima je potrebna ta pozitivna diskriminacija, da bi postigli ta prava koja već imaju ostali, što već ima većinski narod, u konkretnom slučaju srpski narod.
Potrebno je pre svega da se radi na tome da se nacionalne manjine integrišu u zajednicu, u ovo društvo, a ne da se asimiliraju. Asimilacija znači nestanak nacionalne manjine i to nije dobro ni po državu ni po društvo, a integracija znači da se dobija jedan dobar građanin, dobija se građanin koji može da neguje svoju kulturu, koji može da se obrazuje na svom maternjem jeziku, koji može da se informiše na svom maternjem jeziku, pa samim tim i njegova interakcija, njegova reakcija na to što mu je to država omogućila, većinski narod, jeste pozitivna.
To je potrebno Srbiji nakon 90-ih godina, nakon svega što smo preživeli, nakon velike netolerancije u kojoj smo živeli u proteklim desetinama godina.
Iz tog razloga bih posebno skrenula pažnju i na ovaj član 70. ovog zakona o nacionalnim savetima. Smatram da nije dobro rešenje u ovom članu stavu 1, koji u stvari kao predlagača izborne liste predviđa samo političku organizaciju nacionalnih manjina. Na taj način diskriminiše sve ostale političke organizacije, a nacionalnih manjina ima i u drugim političkim organizacijama.
To ima određene posledice po društvo i po rad nacionalnog saveta, jer politička organizacija ima svoj program, ima svoju strategiju i normalno da će taj svoj politički program, preko svojih članova u nacionalnom savetu, i da promoviše. Time što vi ograničavate politički program jedne političke opcije nacionalne manjine faktički isključujete sve ostale moguće političke programe, a to vam je i te kako značajno i u sferi kulture, i u sferi obrazovanja i u sferi informisanja što se tiče nacionalnih manjina.
Dakle, potrebno je da i u toj sferi, i u tom domenu nacionalnih saveta imamo tu i multikulturalnost, jer nije kultura samo jedne vrste nacionalne manjine, ta kultura može biti mnogo raznovrsna, a biće raznovrsnija time ukoliko mi omogućimo i drugim političkim opcijama da se promovišu kroz te nacionalne savete. Time što smo to sve ograničili na nacionalne manjine i njihov politički program, mislim da nije dobro rešenje za samu tu zajednicu nacionalnih manjina.
To je jedna od osnovnih zamerki i čini mi se da se i kolege iz drugih poslaničkih klubova prilično slažu sa ovom zamerkom LDP, jer mi smo uopšte protiv bilo kakve ksenofobije, pa i te ksenofobije koja se na mala vrata uvlači kroz ovaj zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, koji bi u stvari trebalo da ide u smeru jedne pozitivne diskriminacije, jednog pozitivnog odnosa prema nacionalnim manjinama.
Inače, moram primetiti, gospodine ministre, da ste vi u nekoliko navrata posebno isticali svoju pripadnost srpskom narodu. To pozdravljam zaista i nemam lično nikakve zamerke za to, međutim, htela bih da vas podsetim da ste vi jedan državni činovnik, vi ste ministar u jednoj državi, u jednoj Vladi i samim tim jednostavno ne mogu da pozdravim tu činjenicu da vi ističete tu svoju nacionalnu pripadnost. To nije dobro i mislim da to nije potrebno, jer vi ste pre svega tu kao predstavnik Vlade, a ne kao predstavnik jednog naroda.
Dakle, to je u stvari ono što se jednostavno često zaboravlja. Jeste, mi imamo pozitivno zakonodavstvo, imamo pozitivna rešenja u Ustavu, poštujemo međunarodno-pravni okvir i ratifikovali smo mnoge međunarodne ugovore što se prava nacionalnih manjina tiče, ali često, možda i neprimetno, provuče se neka premisa iz koje se može zaključiti da je veoma teško da se odviknemo od toga da stvari pojednostavimo i da smatramo da će nacionalne manjine kroz ovo novo institucionalno rešenje biti zbrinute. Zaboravljamo da je u stvari osnovni cilj i strategija koja bi trebalo da postoji, integracija te nacionalne manjine.
Htela bih da vas podsetim i na jedan veoma nemio događaj. Pre par godina kada smo birali predsednika države, sećate se da je aktuelni predsednik tada veoma čudno komentarisao kandidaturu jednog predsedničkog kandidata koji je bio kandidovan od strane stranke nacionalne manjine.
Prema tome, htela bih da vam postavim pitanje da li bi to bilo zaista čudno da čovek i pripadnik nacionalne manjine postane predsednik države? Da li je to neki problem?
Smatram da to nije problem, ukoliko zaista imamo ozbiljne namere i zaista mislimo da poradimo na toj integraciji koja je potrebna za potpunu funkcionalnost našeg društva i naše države, a kada govorimo o integraciji, govorimo o integraciji svih građana Srbije, bez obzira na nacionalnu pripadnost.
Dakle, još jednom podvlačim da LDP podržava ovaj zakon. Smatra da, iako nisu sva rešenja dobra u njemu, podneli smo amandmane, ipak predstavlja jedan korak napred u rešavanju pitanja nacionalnih manjina u Srbiji.