Gospodin Đura Mučenski ima reč.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, gospodine ministre, članovi Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, želim da izrazim svoje izuzetno lično zadovoljstvo da kao poslanik, građanin države Srbije i pripadnik rusinske nacionalne zajednice, koja sa ostalim zajednicama na ovim prostorima živi više od 260 godina, učestvujem u donošenju najvažnijeg zakona koji reguliše položaj pripadnika nacionalnih manjina.
Imam izuzetno zadovoljstvo da, zajedno sa ostalim kolegama ovde i pripadnicima nacionalnih manjina koji učestvuju u radu parlamenta i time daju jedan kvalitetan doprinos, učestvujemo svi zajedno u donošenju jednog zakona, zato što smatram da je važno postići jedan široki konsenzus što se tiče pitanja koja regulišu ovaj zakon.
Ovaj konsenzus je važan da bude što širi. Teško je reći da ga svi prihvate, iako bi to bilo sjajno, ali bi jako dobro bilo da ga prihvati što veći broj poslaničkih grupa, jer na taj način će lakše zaživeti taj zakon i kvalitetnije rešiti jedno važno pitanje, a to je pitanje položaja nacionalnih manjina u našoj državi.
Važno je naglasiti da je ovaj zakon prošao jednu široku javnu raspravu, da su u njemu učestvovali mnogobrojni predstavnici, kako nacionalnih zajednica koje žive na ovim prostorima, tako i predstavnici većinskog naroda, koji je isto tako zainteresovan i koji je dao svoje primedbe i koji ima pravo da odlučuje o svim ovim važnim pitanjima.
Osim opštih prava koja su definisana u Ustavu, koja se tiču svih građana, u Ustavu su zajamčena i kolektivna prava nacionalnih manjina da posredno ili neposredno odlučuju ili učestvuju u odlučivanju o važnim pitanjima za svoju nacionalnu zajednicu, a to su pitanja obrazovanja, kulture, obaveštavanja i pitanja službene upotrebe jezika.
Osvrnuću se u svojoj diskusiji na dve važne teme što se tiče ovog zakona. Jedna tema je definisanje izbora nacionalnih saveta, a druga je tema pitanje nadležnosti nacionalnih saveta.
Što se tiče nadležnosti nacionalnog saveta, ovim zakonom regulisane su određene opšte nadležnosti, kao što je to pitanje statuta koje treba da donosi nacionalni savet, gde treba da definiše svoj rad, kao što je to pitanje raspolaganja imovinom, kao što je to pitanje određivanja nacionalnih simbola, znamenja i praznika, kao i osnivanje ustanova, preduzeća i svega onoga što je bitno za jednu nacionalnu zajednicu.
Pitanje obrazovanja je druga važna stvar, mislim i skoro bih se usudio reći da je i možda najznačajnija, jer pitanje obrazovanja je vrlo značajno za opstajanje jedne nacionalne zajednice i sve ono što to obrazovanje znači za jednu nacionalnu zajednicu u svakom smislu te reči.
Nacionalni saveti ovde dobijaju široka ovlašćenja, mislim da je to dobro, oni učestvuju u osnivanju obrazovnih ustanova, mogu da budu suosnivači ili da im bude preneseno osnivačko pravo od strane lokalne samouprave, autonomnih pokrajina i Vlade Republike Srbije, odnosno države nad obrazovnim institucijama, da učestvuju u stvaranju, kreiranju i primeni nastavnih planova, kao i udžbenika i nastavnih sredstava, ono što je bitno za određenu nacionalnu zajednicu.
Ono što bih posebno rezimirao, ovde je predviđen način rešavanja jednog problema koji se pojavio tamo gde se nastava odvija na maternjem jeziku nacionalne zajednice, a gde nemamo određeni broj učenika koji pohađaju tu nastavu, gde je broj manji od 15 i gde je problematično otvaranje odeljenja.
S time smo se susretali u prošlom vremenu i ovim zakonskim rešenjem nadležnom ministru mišljenje će dati nacionalni savet o potrebi osnivanja takvog odeljenja i praktično on će biti taj koji će sugerisati gde je to potrebno učiniti, ako jeste broj učenika koji pohađaju tu nastavu manji od 15, a važno je za očuvanje jezika i mogućnosti korišćenja jezika u toj sredini.
Sledeće poglavlje jeste poglavlje kulture, značajno kao i sve ovo ostalo, gde nacionalni savet donosi strategiju razvoja kulture jedne nacionalne zajednice, učestvuje u osnivanju i radu ustanova koje se brinu o kulturi nacionalnih zajednica, a isto tako utvrđuje koje su ustanove i manifestacije bitne za određene nacionalne zajednice.
Što se tiče nadležnosti obaveštavanja, vrlo važan segment, gde nacionalni saveti imaju prava i mogućnosti da osnivaju ustanove i privredna društva za obavljanje novinsko - izdavačke i radio-televizijske delatnosti važne za tu nacionalnu zajednicu, kao i da daju svoje mišljenje u određivanju upravljačkih struktura Radiodifuzne ustanove Srbije i Radiodifuzne ustanove Vojvodine. Takođe, i da razmišljaju i donose strategiju razvoja obaveštavanja za tu nacionalnu zajednicu. Peta oblast o kojoj se brinu nacionalni saveti, to je službena upotreba jezika i pisma.
Druga stvar koja je važna, a to je stvar izbora nacionalnih saveta i to je možda u ovom momentu, pored ovih nadležnosti, i jedno osetljivo i važno pitanje koje je važno kako će biti regulisano da bi se ostvarili osnovni principi što se tiče samih izbora. To su opšta načela izbora, koja govore o slobodi izbora, jednakosti izbornog prava, tajnosti izbora i periodičnosti izbora.
Takođe, moramo da vodimo računa o dobrovoljnosti. To su praktično tri principa koja moramo da zadovoljimo, o kojima moramo da razmišljamo. To je dobrovoljnost, proporcionalnost i demokratičnost.
Ovde dolazimo do najosetljivijeg dela koji je bio predmet mnogobrojnih rasprava i u javnoj raspravi i na odborima i danas, a to su posebni birački spiskovi. Da bi neko pravo ostvarili, moramo da definišemo način na koji ćemo to uraditi. U ovom slučaju, država je odredila pravne granice i pravne okvire i tu je stala. Po mom mišljenju, to je dobro. Mislim da bi bilo loše da je država napravila posebne biračke spiskove, a ako nema odgovarajuću evidenciju, jer je princip izjašnjavanja princip dobrovoljnosti svakog čoveka.
Ako državi nisu dostupni adekvatni spiskovi, gde su se ljudi dobrovoljno izjasnili da su pripadnici jedne ili druge nacionalne zajednice, onda bi bilo loše, jer ne postoji nijedan kriterijum na osnovu koga bi to država odredila i to bi bilo jedno naturanje volje države u uređivanju nekog odnosa, i smatram da je to loše rešenje.
U ovom slučaju polazimo od tzv. nultih biračkih spiskova, gde polazimo od nule i ostavljamo slobodu nacionalnoj zajednici da se prijavi na tom biračkom spisku, da slobodno izrazi svoju volju pripadnosti određenoj nacionalnoj zajednici i smatram da sloboda izražavanja pripadnosti nacionalnoj zajednici jeste demokratija i to je najbolji način da se demokratija i kroz ovakav način pravljenja spiskova i verifikuje.
Ono što je sigurno teško je da krećemo od nule, da ćemo morati svim grđanima, svim pripadnicima nacionalnih zajednica objasniti na koji način se sprovodi izborni postupak, šta znači nacionalni savet, koje su prednosti i šta oni time dobijaju ako učestvuju u izbornom procesu, ako žele da se odluče za to.
U toj promotivnoj pozitivnoj kampanji treba da učestvuju svi zainteresovani akteri, ova država treba da im pošalje signal da su sigurni i da neće trpeti nikakve posledice ako se izjasne da su pripadnici jedne nacionalne zajednice, ali isto tako da neće trpeti nikakve posledice i ako se ne izjasne. To je njihovo pravo i to pravo treba poštovati, a od naše umešnosti, naše sigurnosti i naše veštine da im ukažemo na značaj koji dobijaju i mogućnost da urede pitanja koja su važna za njih biće procenat ljudi koji će se izjasniti i učestvovati u ovom izbornom procesu.
Ono što je dobro kao rešenje, pošto imamo određena bolna iskustva iz prošlosti, gde je normalno da postoji određeni strah ljudi od izjašnjavanja, da se slobodno izjasne da li su pripadnici nacionalne manjine ili neke druge društvene grupacije, imali smo priliku da vidimo ovde rasprave i u Skupštini kada smo raspravljali o nekim drugim zakonima da smo još uvek društvo koje vuče neka bolna iskustva iz prošlosti i određenu bojazan koja postoji, ukoliko se to ne desi, znači ako se pripadnici ne izjasne svojom pismenom izjavom, overenom u nadležnom matičnom uredu ili mestu gde će to biti određeno, postoji mogućnost da se izbori za nacionalni savet obave na elektorski način.
Mislim da treba ljudima objasniti i kako će taj postupak da izgleda, da će oni svojim potpisima, koji će morati da se overe u sudu ili opštinskoj upravi, odnosno mesnoj kancelariji, u amandmanu kako smo mi predložili da bi poboljšali dostupnost tog prava svim biračima, da daju podršku nekom pripadniku nacionalne zajednice da ih zastupa kao elektor u izboru za članove nacionalnog saveta.
Takođe smatram, sa kolegama ovde u poslaničkoj grupi, da bi predstavnici elektori nevladinih organizacija i udruženja koja učestvuju u izbornom procesu morali da dobiju isto legitimitet pripadnika te nacionalne zajednice, da oni zaista deluju u duhu i za korist nacionalne zajednice, i da to bude, kao i za elektore koji se kandiduju pojedinačno, overeno sa 100 potpisa, jer na taj način dobijaju legitimitet da i oni zastupaju taj interes koji je važan za tu nacionalnu zajednicu, a da to ne bude samo predznak ili u statutu zacrtano pravo, ali nije sigurno da oni to tako i rade.
Sa održavanjem elektorske skupštine mi bismo zaokružili taj proces i imali bismo izabrani nacionalni savet koji će se brinuti o svim pitanjima koja su važna za nacionalnu zajednicu.
Ono što je važno reći jeste da će se izbori za sve nacionalne savete odvijati jedan dan, da će pripadnici svih nacionalnih zajednica jedan dan glasati za svoje predstavnike i da će na taj način periodičnost ciklusa biti zaokružena.
Trajanje mandata nacionalnih saveta je četiri godine i oni će za četiri godine morati da polože račun za ono što smo uradili i da provere legitimitet onoga što su uradili za svoju nacionalnu zajednicu, da li su radili dobro ili ne.
Finansiranje je važno zato što mislim da je dobro rešeno u okviru ovog zakonskog rešenja, da je usklađeno sa ostalim ministarstvima koja su učestvovala u donošenju ovog zakona. Finansiranje će se odvijati preko budžeta Republike Srbije, budžeta AP i lokalnih samouprava, i sredstva koja će se izdvajati će se deliti u određenom procentu za nacionalne savete svih nacionalnih zajednica. To je 30% sredstava koje će dobiti svi nacionalni saveti, bez obzira na brojnost, a 70% sredstava će ići prema broju pripadnika nacionalnih zajednica i broju ustanova o kojima se oni brinu. Mislim da je to u redu.
Donošenjem ovog zakona ubeđen sam da ćemo poslati dve vrlo važne poruke – jednu poruku našim građanima, a drugu poruku građanima sveta, prvenstveno građanima EU, kojoj težimo, nadam se, svi. Prvo da smo civilizovano i demokratsko društvo koje ima kapacitete da se brine o svim svojim građanima. I drugo, da ovakvim rešenjem smo spremni i napravićemo jedan iskorak napred i da ćemo pokazati i drugim državama da umemo bolje da rešimo važna i osetljiva pitanja. Da budemo primer drugima, pogotovo primer državama u našem okruženju, i da na taj način tražimo od tih država da po našem receptu i po reciprocitetu rešavaju pitanja pripadnika nacionalnih manjina, zajednica u svojim državama.
Zato ću svim srcem, kao poslanik DS i član poslaničke grupe ZES, glasati za ovaj zakon. Takođe, pozivam i sve vas da ovaj zakon dobije što širu podršku da bi napravili stvarno jedan pravi iskorak napred.

Zahvaljujem, gospodine Mučenski.

Sada počinjemo pauzu koja će se završiti u 15.05 časova.

(Posle pauze – 15.05)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sednicu u popodnevnom delu raspravom, a po redosledu narodnih poslanika prema prijavama za reč u načelnom pretresu o Predlogu zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Reč ima narodna poslanica Donka Banović.

Poštovani  ministre, poštovane kolege narodni poslanici, svi znamo da se ovaj predlog zakona veoma dugo radio, odnosno znamo da je bilo neophodno doneti zakon koji bi regulisao nadležnosti nacionalnih saveta nacionalnih manjina, kao i način njihovog izbora.
Naravno, ministru Čipliću ne mogu da stavim na dušu što je ovaj zakon toliko dugo čekao da bude donet, ali mu svakako mogu staviti na dušu što je u skupštinsku proceduru uopšte stavio ovako loš predlog zakona.
Ovaj zakon je loš iz nekoliko razloga, pre svega što su neka rešenja koja su predložena u zakona protivustavna. Drugo, neka rešenja koja su takođe predložena u zakonu odstupaju mnogo od postojećih, odnosno važećih zakona i onoga što ti zakoni regulišu. Treće, što se čak i čitava poglavlja neće moći sprovesti u praksi kako treba i na valjan način.
Prema tome, i ta rešenja koja su predviđena u tim poglavljima, konkretno mislim o neposrednim izborima za nacionalne savete, uopšte neće moći da se sprovedu kako treba.
Ono što je prilično neprijatna moja misao ili konstatacija, da ovaj predlog zakona prilično podseća na kompenzaciju nekome, za nedonošenje ili stavljanje u skupštinsku proceduru, po mišljenju DSS, u svakom slučaju protivustavnog statuta Vojvodine. Dakle, dobro je što se niste usudili da takav statut pošaljete u Skupštinu Srbije. Međutim, nije dobro što se sada na taj način blokira donošenje ustavnog rešenja statuta Vojvodine.
Navešću nekoliko primera za zamerke koje sam iznela. Doduše, ministar, odnosno zvanični predlagač je čuo to dosta od narodnih poslanika, doduše, uglavnom od opozicije, ali to nije razlog da možda razmisli o predloženim rešenjima i možda promeni mišljenje i usvoji nekih od amandmana, kojih ima dosta.
Sami izbori su predviđeni da mogu biti neposredni i posredni, odnosno direktni ili putem elektorskih skupština. O tome kako će se izvršiti izbor nacionalnog saveta nacionalne manjine, dakle, za koju će se varijantu opredeliti odlučuje sama nacionalna manjina.
Dakle, ovde imamo mešanje dva načina izbora, pa ako nacionalni savet predstavlja, između ostalog, i vid funkcionalne decentralizacije, onda nije dobro mešati dva modela. To bi isto bilo kada biste ostavili na volju svakom gradu ili opštini da odlučuje o tome da li će se lokalni izbori, izbori za lokalnu skupštinu, odvijati proporcionalnim sistemom, odnosno proporcionalno ili će se primeniti većinski princip. Onda biste imali šarenilo po lokalnim samoupravama. Ovo nije mešoviti model izbora nego ovo je svako po svome. Dakle, nije dobro imati dva modela.
Videće ministar u amandmanima, pa smo morali dosta amandmana da pišemo, da Demokratska stranka Srbije predlaže da se izbori odvijaju kao i po dosadašnjem pravilniku, putem elektorskih skupština.
Danas se dosta govorilo o problemima koji nastaju stvaranjem ili predlogom da se stvori poseban birački spisak. To je protivno Ustavu i članu 47. To je ustavna sloboda, izražavanje nacionalne pripadnosti, kojom se izričito predviđa da niko nije dužan da se izjašnjava o svojoj nacionalnoj pripadnosti.
Kaže se da niko nije dužan, ali ako pripadnik nacionalne manjine želi da učestvuje u izboru svog nacionalnog saveta, onda on jeste dužan da se izjasni o svojoj nacionalnoj pripadnosti i da bude na tom posebnom spisku.
Kada je reč o posebnim biračkim spiskovima, mi imamo iskustva tu, odnosno kada se održavaju izbori uglavnom birački odbori dobiju poseban birački spisak koji se odnosi na vojnike, građane Srbije koji su u trenutku održavanja izbora na odsluženju vojnog roka, pa birački odbor dobije pregled koji to građani ne mogu da glasaju na svom biračkom mestu u svom gradu, nego će glasati na tom biračkom mestu.
Dakle, sam koncept posebnog biračkog spiska nije nepoznat, međutim, ovaj način nije dobar i krši prava svakog građanina da nije dužan da se izjašnjava o svojoj nacionalnoj pripadnosti.
Kada je reč o romskoj nacionalnoj manjini, po poslednjem popisu, koji je bio dosta davno, a za koju godinu će biti novi popis stanovništva, po tom popisu u Srbiji živi oko 108.000 pripadnika romske nacionalne manjine. Kad razgovarate sa Hrvatima romske nacionalne manjine ili sa ljudima koji se bave problemima romske nacionalne manjine, oni vam kažu da taj broj nije tačan, da ima mnogo više ljudi u Srbiji koji su pripadnici romske nacionalne manjine, pa se onda te brojke mnogo razlikuju. Neki tvrde da ih ima 200.000, neki da ima 400.000. Vi se onda pitate šta je to, a to je u stvari mimikrija. Šta je to?
Pripadnik romske nacionalne manjine prilikom popisa stanovništva se nije izjasnio kao pripadnik romske nacionalne manjine, nego se izjasnio kao pripadnik bošnjačke, srpske itd. Romi zaista veruju da u Srbiji živi mnogo više Roma. Zašto je to tako, ne mogu da kažem.
Moje kolega Đura Mučenski je govorio o tome. Kod nekih nacionalnih manjina može da bude prisutan nekakav strah, ali iz nekih razloga Romi ne žele ni prilikom popisa stanovništva da se izjasne kao pripadnici romske nacionalne manjine. Kako će oni doživeti upisivanje u nekakav poseban birački spisak?
Još kada je reč o održavanju ovih neposrednih izbora za nacionalne savete, a to je da je predviđeno da se oni organizuju istovremeno za sve nacionalne savete i postavlja se pitanje da li ministarstvo koje je nadležno za sprovođenje ovih direktnih i neposrednih izbora uopšte ima kadrovskih i materijalnih mogućnosti, zato što je procedura prilično komplikovana, a dati su prilično kratki rokovi.
Navešću nekoliko primera u Predlogu ovog zakona koji su u suprotnosti sa nekim važećim sistemskim zakonima. Naime, nacionalni savet može osnovati ustanovu ili privredno društvo, o tome ću kasnije, za obavljanje radio-televizijske delatnosti ili pak osnivači tih radio-televizijskih ustanova, odnosno ustanova koje se bave tim poslom, a naravno na jezicima nacionalnih manjina, mogu preneti upravljačka prava na nacionalni savete. Ovo rešenje odstupa od postojećih zakona iz ove oblasti. Pre svega, svi znamo da nije dozvoljeno da se sredstvima iz budžeta finansiraju radio-televizijske stanice, tako je bar u zakonu.
Međutim, kada su u pitanju nacionalne manjine, u Zakonu o lokalnoj samoupravi, poslednjem, izuzete su lokalne TV i radio stanice od procesa privatizacije. Bila sam poslanik i u tom mandatu i znam da smo se prilično zalagali da se lokalne TV i radio stanice ne mogu privatizovati, zato što bi to ugrozilo izveštavanje, odnosno informisanje i sve ostalo na jeziku nacionalne manjine gde radi ta lokalna radio stanica. Tu smo se izborili da ti lokalni mediji ne mogu da idu u privatizaciju i to je odlično rešenje.
Ali, ovde se odstupa od toga, pa se sada predlaže praktično privatizacija od strane jednog tela ili organa, kao što je to nacionalni savet nacionalne manjine. Mogli ste da imate privatizaciju koja bi bila napravljena od neke druge organizacije ili osobe, a ovde imate privatizaciju od strane nacionalnog saveta, za koji ćete priznati da je samo jedno predstavničko telo.
Zašto mislim da treba da ostane upravljačko pravo lokalne samouprave? Zato što u lokalnim samoupravama, u skupštinama imate zastupljene, između ostalog, i pripadnike nacionalnih manjina u svim strankama.
Navešću primer Dimitrovgrada, zato što znam kakva je situacija. Između ostalog, u SO koja broji 29 odbornika, uglavnom su pripadnici bugarske nacionalne manjine, ali su oni iz svih stranaka. Recimo, Demokratska stranka Srbije ima četiri odbornika u Skupštini opštine i sva četiri odbornika su Bugari. Mislim da svaka lokalna samouprava, odnosno skupština opštine ipak ima širu lepezu nego što je to neka nacionalna elita nacionalnog saveta. Mislim da to treba tako i da ostane.
Imam još malo vremena, pa ću da spomenem i nekoliko stvari kada su u pitanju nadležnosti u oblasti službene upotrebe jezika i pisma. Moj kolega Željko Tomić je govorio o tome. Naime, prema članu Ustava 79. pripadnici manjine imaju pravo u sredinama gde čine značajnu populaciju da tradicionalni nazivi naselja, ulica i putokazne oznake budu ispisane na njihovom jeziku. Tu se ne spominje pravo da nacionalni saveti utvrđuju tradicionalne nazive.
Moj kolega Tomić je malo o tome šire govorio. Dakle, ako je nešto tradicionalno ono je tradicionalno. Ne možemo sada da se dogovorimo da će neki naziv biti tradicionalan i kako se dogovorimo onda je to tako. Tradicionalni naziv je nešto što živi i postoji u određenoj sredini i ono je već utvrđeno. Dakle, možemo samo da konstatujemo da je to i to tradicionalni naziv.
Kada je već reč o ovome, u prelaznim odredbama postoji član 134. koji glasi - ako nacionalni savet ne utvrdi tradacionalne nazive iz člana 21. ovog zakona u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona, onda će tradicionalne nazive utvrditi Vlada, u saradnji sa lokalnom samoupravom i u saradnji sa nacionalnim savetom. Pa ide dalje, te da se ovaj član ne odnosi na one nacionalne savete koji su već utvrdili listu tradicionalnih naziva. Kakva je tu situacija, zaista ne znam, i kako će se ovo sprovesti u praksi.
Možda su neki nacionalni saveti do sada stigli da utvrde listu tih tradicionalnih naziva, ali mislim da će nastati pometnja. Šta ako neki nacionalni savet nije formalno to uradio? Nacionalni saveti postoje već nekoliko godina, većini je istekao mandat, šta ako to nisu uradili? Sada će nacionalni saveti da se nađu u čudu da će u roku od tri meseca od stupanja na snagu ovog zakona morati da utvrde i tu formalnu listu tradicionalnih naziva.

Reč ima narodni poslanik Esad Džudžević. Vreme na raspolaganju Poslaničkoj grupi manjina tri minuta i 30 sekundi. Posle njega narodni poslanik Tomislav Nikolić.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, poštovana potpredsednice, uvaženi ministre Čipliću, gospođo Muškinja-Hajnrih, već osmu godina čekamo zakon o nacionalnim vijećima. Naime, 26. februara 2002. godine u saveznom parlamentu je usvojen Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, u čijim se završnim odredbama zakonodavac obavezao da u roku od šest meseci donese zakon o kojem danas razgovaramo.
Moram da početku da istaknem da zaslugu što danas razgovaramo o zakonu o nacionalnim vijećima mogu da ponesu predstavnici svih 16 do sada formiranih nacionalnih vijeća, ali i lično vi, gospodine Čipliću.
Još jedan fenomen je vezan za donošenje ovakvog jednog zakona, a to je činjenica da su na njemu radili gotovo ravnopravno predstavnici manjinskih naroda, eksperti i Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, na čelu sa ministrom Čiplićem.
Moram da naglasim i činjenicu da su gotovo svi prijedlozi koje je uputilo Bošnjačko nacionalno vijeće prihvaćeni od strane radne grupe i samog ministarstva.
Ovim zakonom manjinski narodi preko svojih nacionalnih vijeća postaće ono za šta smo se mi sa Bošnjačke liste odavno zalagali, istinski partneri državi u oblastima koje se tiču nacionalnog identiteta i rekao bih - pitanja ravnopravnosti manjinskih sa većinskim narodom.
Moram takođe da istaknem jednu činjenicu koja je rezultat niza, rekao bih, istorijskih i drugih okolnosti i koju će, nažalost, ovaj zakon još više učiniti vidljivom, a to je faktička neravnopravnost manjina koje žive u Vojvodini i manjina koje žive u centralnoj Srbiji.
Ta neravnopravnost nije samo rezultat istorijskih okolnosti, ona je bila i sada je često puta predmet ozbiljnih manipulacija i ozbiljnih kršenja ljudskih i manjinskih prava manjina u centralnoj Srbiji, naročito u Sandžaku, istočnoj i južnoj Srbiji.
Zakon o kulturi, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kao i Zakon o udžbenicima, koji su, takođe, predmet rasprave u ovom visokom domu ovih dana, takođe se suštinski tiču zaštite i unapređenja manjinskih prava u našoj zemlji.
Ali, što se tiče nivoa ostvarenosti manjinskih prava konkretno kod sandžačkih Bošnjaka i prethodne verzije zakona su obavezivale resorna ministarstva, kao obavezu države, da omoguće, na primer, za sve manjine obrazovanje na jeziku nacionalne manjine u okviru sistema javnog obrazovanja, a o čemu izričito govori član 13. postojećeg Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.
U njemu se kaže: „Država je dužna stvoriti uslove za organizovanje obrazovanja na jeziku nacionalne manjine, a do tog vremena obezbediti dvojezičnu nastavu ili izučavanje jezika manjine sa elementima nacionalne kulture i istorije za pripadnike nacionalne manjine“.
Nažalost, osam godina od donošenja pomenutog zakona država ne samo da nije ispunila ovu zakonsku obavezu, već resorno ministarstvo prosvete otvoreno onemogućava primenu ovog prava u slučaju sandžačkih Bošnjaka.
Takođe, član 17. Zakona o zaštiti sloboda i prava nacionalnih manjina kaže da se država obavezala „da u programima Radio-televizije Javnog servisa obezbedi informativne, kulturne i obrazovne sadržaje na jeziku nacionalne manjine…“

Narodni poslaniče, vreme na raspolaganju vaše poslaničke grupe je iskorišćeno. Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, posle njega narodni poslanik Petar Kuntić.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srbija je zaista otišla daleko u ostvarivanju prava nacionalnih manjina. Već više godina je otišla dalje i od Okvirne konvencije o pravima manjina, a ovim zakonima dovršava ispunjavanje nekakvih ustavnih obaveza, širi okvire, čini mi se, koje je Ustav postavio za ovu materiju.
Zato što ako predlagač zakona upućuje na član 75. Ustava kao ustavni osnov za donošenje ovog zakona, nisam mogao da pronađem da taj član upućuje na učešće u upravljanju ustanovama samo zato što ste pripadnik manjine, odnosno preuzimanje ustanova preko prenosa osnivačkih prava ustanova koje je osnovala država. Imalo bi i biće veoma široke rasprave na Ustavnom sudu: imate li pravo vi da prenesete osnivačka prava savetu nacionalnih manjina?
Mislim da je povod za donošenje ovih zakona i neprekidna priča u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope o nekakvoj ugroženosti prava nacionalnih manjina, posebno Mađara u Vojvodini, zato što se uvek iz neke evropske države pronađe neki Mađar koji će da uputi na to kako se brutalno premlaćuju Mađari od strane državne policije, kako su im prava ugrožena, a izvestioci koji dođu na teren ne mogu da pronađu dokaze da se to tamo zaista dešava.
Čak sam i sam imao prilike da zatražim dokaze za stotine i stotine premlaćenih pripadnika mađarske nacionalne manjine, pošto sam tamo tvrdio da kao pripadnik opozicije, koji je potpuno informisan o stanju u državi, ne mogu za to da optužim Vladu Republike Srbije, ali da bih se sigurno stavio u zaštitu one manjine koja je na taj način ugrožena i kada bih o tome posedovao valjane dokaze.
Govornik koji je pre mene govorio upućuje me na to da se zaista nešto ozbiljno valja kroz Srbiju, čim se usudio da poredi prava pripadnika ili stanje prava pripadnika nacionalnih manjina u Vojvodini i Sandžaku. Zaista ne bih tako delio Srbiju, niti bih prava nacionalnih manjina delio po teritorijama, pa čak kaže da su ugrožena prava i da je neravnopravni odnos u ostvarivanju prava manjina u Sandžaku i prava manjina u Vojvodini.
Pa sad kao, Vojvodina je autonomija, pa je to bolje rešila, a možda bi Sandžak i Raška oblast trebala da dobije neku autonomiju, pa bi to vlast koja tamo već postoji sada mnogo bolje rešila u okviru Raške oblasti nego što je rešeno do sada.
Postavlja se pitanje, ako imamo pozitivnu diskriminaciju u Zakonu o izboru narodnih poslanika i u Zakonu o izboru odbornika, šta sada dobijamo i savetom nacionalnih manjina? Ako se sada vrši pozitivna diskriminacija pripadnika manjina u odnosu na pripadnike naroda, hajde da ukinemo onu pozitivnu u zakonu o izboru.
Ako kažete da su manjine sada predstavljene konačno preko saveta nacionalnih manjina, onda ih političke stranke više ne predstavljaju ili imate dvojstvo u ostvarivanju prava nacionalnih manjina. Nacionalne manjine će preko političkih stranaka nacionalnih manjina da ostvaruju posebno prava i preko saveta nacionalnih manjina da ostvaruju posebna prava. Tu nešto ne ide. Da niste vi to preterali?
Razumeo bih kada bi postojali zaista tačni empirijski dokazi o tome da su pripadnici nacionalnih manjina ovde samo kao takvi i samo zbog toga ugroženi na bilo koji način. Ali, toga u Srbiji nema.
Lep je ovo spisak želja, ali zaista ste savete nacionalnih manjina podigli bezmalo na vladu nacionalne manjine. Sada svaka nacionalna manjina ima neku svoju vladu u okviru svoje manjine, koja čak preuzima neke ingerencije koje su do sada bile u lokalnoj samoupravi, u Republici. Pokušaću da vam to dokažem.
Ako vi kažete da nacionalnu manjinu u oblasti obrazovanja, kulture, obaveštavanja, u prvom stavu člana 2. prepisujete Ustav, a u drugom pomalo dodajete i privredna društva, i druge organizacije, a zašto Srbe ne predstavlja nacionalni savet Srba? Zašto smo mi upućeni da nas isključivo političke stranke predstavljaju, i u parlamentima lokalnih samouprava i AP, i u Narodnoj skupštini? Zašto i mi nemamo prava da se negde zapitamo preko nacionalnog saveta Srba? Možda bih i ja voleo da od mene zavisi naziv neke ulice, samo zato što sam Srbin?
Ako to može da zavisi od nacionalnog saveta Bošnjaka, ovde ste im dali pravo da oni odrede tradicionalni naziv ulice i da se on primenjuje. Nisam video da je ovo leks specijalis koji će sada potpuno da obustavi od primene neke druge zakone u materiji koju reguliše. Vi znate kako se donose nazivi ulica, gradova: lokalna samouprava, saglasnost nadležnog ministarstva. Vi sad ovde kažete, nacionalni savet manjina određuje tradicionalni naziv ulica koji mora da se primenjuje. Kako će to da se odbrani u našem pravnom sistemu?
Vi kažete da u ustanovama u kojima se u većini odeljenja obrazovni i vaspitni rad izvodi na jeziku nacionalne manjine, savet predlaže članove upravnog odbora i daje prethodnu saglasnost za izbor direktora. Znači, oba organa upravljanja, i inokosni i upravni odbor, zavise od saveta nacionalne manjine. U jednom bez njegovog mišljenja ne može da bude izabran direktor, a u drugom direktno imenuje članove upravnog odbora.
„Predlaže odobravanje davanja odobrenja za korišćenje udžbenika i nastavnih sredstava čiji sadržaj izražavaju posebnosti nacionalne manjine, a ministar nadležan za poslove obrazovanja daje odobrenje za korišćenje na predlog nacionalnog saveta“. Znači, više nijedan udžbenik neće moći bez tog nacionalnog saveta da bude u upotrebi.
Je li to naša obaveza? Da li mi to sad priznajemo da naša država nije u stanju da sama proceni kako treba da razvija, neguje i pozitivno diskriminiše prava svojih manjina? Da li je to do sada bio problem, gospodine ministre? Da li ministar prosvete do sada nije umeo da proceni koje udžbenike treba koristiti u tim ustanovama? Kakve sve probleme možemo da imamo sada kada on to ne može bez predloga saveta nacionalnih manjina?
I kada se već tiče člana 14, nadležnosti ne samo u oblasti obrazovanja, nego i u članu 17. druge nadležnosti, recimo u oblasti kulture, ovo ne može da preuzme savet nacionalnih manjina, ovo je multidisciplinarno stručno, ovo je za jednu vladu Srbije.
Koliko će to zaposlenih, koliko će stručnih lica da angažuje savet nacionalnih manjina da bi ovo sve ispunio? Ovo su sve obaveze bez kojih država dalje ne može da krene u ostvarivanju nekog, čak ni prava nacionalnih manjina, a da ne pričam o tome da je to ostvarivanje njenih dužnosti.
Ali je zaista opasno kada u članu 15. stavu 3. kažete – da Republika, autonomna pokrajina, lokalna samouprava mogu u celini ili delimično preneti osnivačka prava, recimo ustanovama kulture, na nacionalni savet. To nije dobro. To nije dobro ni za pripadnike nacionalnih manjina. To je apsolutno getoizacija.
Ako ste time zadovoljni, i ako se vi koleginice Kovač smejete na ovu moju diskusiju, ne znam šta vi u stvari želite u Srbiji. Podsmešljivo se smejete. Znam kada se vi podsmešljivo smejete. Takvu sam vas viđao i u Strazburu.
Dakle, država postoji i dok postoji ovakva država u njoj ćete imati sva prava, ali molim vas nemojte da se izdvajate, želimo da živimo zajedno s vama. Želimo da živimo pomešano. Ne želim da kao Srbin osetim da sam nešto tu sada ugrožen i oštećen što moja prava niko ne štiti. Što ja ne biram taj svoj udžbenik? Pa kažem, izvinite, mi smo izabrali jednog Srbina da proceni koji će udžbenik na srpskom da bude. A vi to pravo imate.
Meni će direktor škole da naturi udžbenik iz koga će da uče moji unuci, a vi ćete da odlučujete iz kojeg ćete vi udžbenika da učite. Ko je tu diskriminisan? Diskriminacija je reč koja označava nepovoljni položaj. Nema pozitivne diskriminacije. Ako su Pera i Mika u jednom odnosu, pa je Mika pozitivno diskriminisan, onda je Pera negativno diskriminisan. To tako ide.
Ako nekome date više, pa kažete moram tebe posebno da razvijam, ovoga ste zaustavili negde. Kao da ne bih mogao da razmišljam o nekoj ustanovi kulture koja neguje vrednosti i tradicije srpskog naroda? Ne, to mora da ide na Vladu, gde sede svi. Kada pričamo o pravima manjina, onda kažemo – isključivo ćete vi pripadnici manjina o tome da odlučujete. Zašto? Što to tražite za sebe? Hajde da svi odlučujemo o tome.
Ili će možda jednog dana u selima u kojima su u većini pripadnici manjina da se kreće na crveno svetlo na semaforu jer je tako odlučio savet nacionalnih manjina. Ako se pobunimo, vi ćete reći – ne date nam da živimo kako mi hoćemo.
Dakle, voleo bih da smo mi nekim zakonima ispravili nepravde. Voleo bih da sam čuo od diskutanata koje nepravde u Srbiji treba ispraviti ovim zakonom, podići ću ruku da taj zakon bude donet. Ali, ovo je hir, ne kažem iživljavanje, ovo je nekakav bes.
Trebalo je, gospodine ministre, da dođete da branite ljudska prava u zakonu koji je obrazlagao ministar kulture, da vidim da li biste vi tada ćutali pred činjenicom da čovek nema pravo na svoje mišljenje, samo zato što se to njegovo mišljenje, taj njegov sud ne sviđa ministru.
Kažete da nacionalni savet može podneti Narodnoj skupštini, Vladi i drugim državnim organima i posebnim organizacijama predloge, inicijative i mišljenja o pitanjima iz svoje nadležnosti. U skladu sa kojom ustavnom odredbom? Ustav je jasan – 30.000 građana. Poslovnik kaže – 15.000 i ne znam da li je ispravljena ta neusklađenost između Poslovnika i Ustava.
Kako može nacionalni savet da podnosi Narodnoj skupštini, jer kada kažete to u zakonu mi o tome moramo da raspravljamo? Ne biste valjda rekli – može da podnese, ali Skupština nije obavezna da o tome razmišlja. To može svaki građanin. Napiše predlog ili inicijativu, a sekretar Skupštine kaže – nije u skladu sa Ustavom i Poslovnikom.
Šta ćete reći za inicijativu saveta nacionalnih manjina, hoće li biti odbačena zato što nije u skladu sa Ustavom i sa Poslovnikom Narodne skupštine, koji bi trebalo da bude u skladu sa Ustavom? Kakvo je to predviđeno pravo koje ne može da bude ostvareno? Možda ćemo onda u Strazbur, pošto naš Ustav nije regulisao materiju koju je zakon bolje regulisao – moraćemo da menjamo Ustav zbog ovoga?
Zaista mi je neprihvatljivo da nacionalni savet utvrđuje tradicionalne nazive jedinica lokalne samouprave, naseljenih mesta i da nazivi koje je utvrdio nacionalni savet postaju nazivi u službenoj upotrebi, pored naziva na srpskom jeziku. Kog zakona je to odredba? Koliko zakona mora sada da bude promenjeno zbog ove zakonske odredbe? U koliziji je sa postupkom kojim se utvrđuju nazivi naseljenih mesta, drugi geografski nazivi, u apsolutnoj koliziji koji će zakon da se primenjuje.
Kada se pojavi zahtev nacionalnog saveta, šta će da uradi lokalna samouprava, AP ili država – da prizna ovaj zakon ili onaj po kome postoji procedura? Nacionalni savet predlaže promenu naziva ulica – pa to može svaki građanin. To su sada neka prava, kao velika prava, možete da predložite naziv ulice, pa to može svaki građanin da predloži. Da li je to materija o kojoj se razmišlja, koja se razmatra, o kojoj se odlučuje?
Ova međunarodna i regionalna saradnja – u skladu sa zakonom, nacionalni savet sarađuje sa međunarodnim i regionalnim organizacijama. S kojim zakonom?
Gde je to posle razrađeno, bilo kojom odredbom bilo kog zakona – saradnja nacionalnog saveta i već znate šta ste sve već nabrojali u stavu 1. član 26?
Sada je ovde i ministar za lokalnu samoupravu. Vi kažete da ćete u roku od 90 dana da zaključite prvi poseban birački spisak za izbore za savete nacionalnih manjina, a mi već deset godina čekamo jedinstveni spisak birača u Srbiji. Vi se sada obavezujete da ćete za 90 dana završiti posao koji ne želite da završite već deset godina u Srbiji. Da ste tako ekspeditivni prema svim građanima Srbije, sve bi bilo dobro.
E sada, naravno, predvideli ste na početku da za sve što nije regulisano primenjuju se zakoni o izboru narodnih poslanika, odbornika, ali zašto ovakav sastav Centralne izborne komisije, stalni sastav od tri člana imenuje ministar, a onda u prošireni sastav ulaze i oni koji učestvuju na izborima? Zašto ministar imenuje članove CIK-a?
Dalje, na isti način izbornu komisiju za biračko područje – i obe komisije ne znaju šta će kada se završe izbori i proglase rezultati izbora. Ko ima pravo prigovora? Ko rešava po prigovoru? Gde je spor? Tu ovaj zakon uopšte ne može shodno da se primeni, pošto je tamo RIK, a ovde imate CIK. Znači, neko je morao u ovom zakonu da odredi da li se CIK-u upućuje prigovor. Šta će onaj koji je nezadovoljan objavljenim rezultatima? Zakon ne predviđa njegovo pravo, da se negde u drugom stepenu odlučuje o tome – jesu li izbori bili regularni ili nisu.
Da ne pričam o budžetu, reći ćete mi sad da mi je žao sredstava koja će otići za nacionalne manjine. Nije mi žao, samo ste ponovo odvojili Vojvodinu, sa nekakvim pravima koja bi trebalo da budu na nivou teritorije Republike Srbije.
Stupanjem na snagu ovog zakona vrši se opšti izbor, odnosno reizbor svih nacionalnih saveta. Ako na dan raspisivanja izbora za nacionalne savete nacionalni savet nije navršio polovinu mandata, njegov mandat se obnavlja i trajaće koliko i mandati nacionalnih saveta koji se biraju. To ćete morati da mi objasnite.
Kakve veze ima koliko je trajao mandat kad stupa na snagu zakon po kome se vrši izbor ponovo? Zamislite da ste rekli za sve do sada zakone koje ste donosili da biste ponovo birali ljude? Zamislite zakon o izboru predsednika Republike, pa da ste rekli - pošto gospodin Tadić nije prešao polovinu mandata, on ostaje na funkciji predsednika Republike i ne mora da ide u izbore.
To je pokušao jedanput Slobodan Milošević kada je pre vremena podneo ostavku na funkciju predsednika Republike, pa je neko dao tumačenje da mu nije bilo isteklo pola mandata, pa mu se taj mandat ne računa. Naravno, tada su pravnici još uvek smeli da kažu ono što misle i kad su rekli šta misle, od tog tumačenja se odustalo.
Danas više nemate slobodno mišljenje među pravnicima, zato što, kao i u medicini, svi ljudi strahuju za svoje parče hleba. Sudije strahuju da li će biti reizabrane, tužioci da li će biti reizabrani. Lekari strahuju da li će da izgube posao zato što se na njih okomila firma G17 plus ili neko drugi. Narodni poslanici ovde strahuju da neki ministar ne viče na njih i da ih ne vređa samo zato što je bahat i osion, i ova se država zasniva na strahu koji vlast sprovodi prema njenim građanima i na pravima koja država obećava pripadnicima nacionalnih manjina.
Vi vrlo dobro znate, na sledećim izborima neće male političke stranke da budu jezičak na vagi, nego stranke nacionalnih manjina. Od vas će, dame i gospodo, koji predstavljate ovde nacionalne manjine, da zavisi kako će izgledati buduća vlast u Srbiji.
Ovo vam je sad ulagivanje. Ovo je kao kad ste sastavljali prošlu Vladu, spisak lepih želja i obećanja, a posle ćete da se u javnosti požalite kako vam nisu ispunili ovo, nisu ispunili ono, kako ste veoma nezadovoljni, ali iz klupa da mrdnete nećete, zato što je način da dođete do tih klupa veoma lak, lakši nego za mene i vi to vrlo dobro znate. Sa malim brojem glasova dođete u poziciju da ostvarujete i ono što ne bi trebalo da tražite i o tome razmislite veoma dobro.
Srpska napredna stranka će da sarađuje sa strankama nacionalnih manjina. Za vas su otvorena vrata u svakoj vladi koju budemo formirali, ali mi vam nećemo potpisivati ili obećavati ono što ne možemo da vam izvršimo, ni vama, ni drugim strankama, posebno iz Vojvodine, koje sada te dogovore koriste kao ucenjivački kapacitet.
Mi ćemo da vam pružimo ruku u kojoj nema ni noža, ni skrivenih papira, potpuno čisto i jasno, hoćete - hoćete, nećete - nećete. Pomoći ćemo vam kad god ste ugroženi, a vi da pomognete nama da ovu Srbiju konačno svrstamo u red zemalja čiji su građani ponosni što žive u Srbiji.
Za ovaj zakon može da se glasa, ali vi vrlo dobro znate, ono što vam žuti stave na papir, to u praksi nikada neće da sprovedu.

Pre nego što dam reč sledećem govorniku, obaveštavam Narodnu skupštinu, na osnovu člana 85. stav 5, da ćemo i danas raditi posle 18.00 časova, a u raspravi po tački dnevnog reda koja u tom trenutku bude naša tema.
Reč ima narodni poslanik Esad Džudžević, pravo na repliku.