Reč ima narodni poslanik Milan Lapčević, pa posle njega  narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Poštovana gospođo ministar, ova tri zakona koja ste predložili, kojima će se Srbija ponovo zadužiti, dodatnim sredstvima treba da pokriju tri oblasti života u Srbiji. Prva oblast je 250.000.000 evra za mala i srednja preduzeća u Srbiji. Tih 250.000.000 evra treba da podstakne razvoj malih i srednjih preduzeća i to se dešava krajem jula 2009. godine, a već 70.000 tih malih i srednjih preduzeća u Srbiji je u blokadi. Više od 80.000 ljudi, prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, u međuvremenu je, od kada je vaša Vlada stupila na dužnost do današnjeg dana, ostalo bez posla.
Pad proizvodnje je nikad veći. Iznosio je u aprilu 22%, u maju 21% i vi ste se uhvatili za taj 1%, govoreći da se konačno pad zaustavio, pa sada i napredujemo. Znate, kada dođete do dna, pa udarite u to dno, onda nemate gde više da padate.
Koliko je samo "Sartid" otpustio radnika, tražeći sada i da se promeni Zakon o radu, da ne bi dalje otpuštao? Koliko je peći ugasio? Šta je sa velikim najavljivanim investicijama u predizbornoj kampanji za nova radna mesta? Umesto tih 200.000 novih radnih mesta, umesto tih investicija, mi danas imamo 80.000 ljudi bez posla, a u najavi ko zna još koliko, štrajkove svakodnevno na ulici, 70.000 preduzeća u blokadi, a mi živimo i preživljavamo tako što uzimamo nove kredite. Takvo finansiranje i takvo vođenje finansija ove zemlje je mogla i moja pokojna baba da radi.
Svako može da uzima kredite i da troši unapred, ali pitanje je ko će to da vrati i iz kojih realnih prihoda će to vratiti. Ako proizvodnju nemate, a očigledno je da je nemamo, ako smo inače jako zaduženi, ako nam anuiteti kredita narednih godina rastu, mi uzimamo nove i nove kredite.
Ako hoću da budem krajnje dobronameran, mogu čak i da razumem da se uzimaju krediti za mala i srednja preduzeća. Samo mogu da pitam - zašto sa ovoliko meseci zakašnjenja? Što to niste uradili odmah kada je kriza kucala na vrata? Što ste ubeđivali građane Srbije da kriza Srbiju neće pogoditi, već da je kriza za Srbiju šansa?
Predsednik vaše stranke, vođa ove koalicije, vođa ove zemlje, suvereni vladar, rekao je da će kriza nas ojačati, kao čuveni pokojni predsednik SPS-a, nekada devedesetih godina. Ne da nas kriza nije ojačala, kriza nas je duboko pogodila, a vaš mecena ili onaj koga vi ne volite previše, ali morate da mu se povinujete, pre tri meseca je rekao: da, tu smo na nuli, sada idemo na gore.
Procena rasta BDP je bila 6,5% oktobra, pa je u decembru pala na 3,5%, pa na nulu, a sada imamo minus tri. Oni koji su mnogo realniji od vas kažu da će to biti između 5% i 7%. U takvoj situaciji, kada će nam pad BDP biti od 5% do 7%, mi ćemo uzimati nove kredite da pokrijemo taj pad, da bi se u Srbiji dalje koliko-toliko preživljavalo, odnosno da bi vaša Vlada preživela ono što vi nećete da priznate i nećete da uradite, a to je smanjenje javne potrošnje.
To ste obećali i pri usvajanju budžeta, obećali ste i pri rebalansu, pravili pravu medijsku kampanju kako je ovo čak i dobro što se desilo Srbiji, jer će konačno jedna vlada da raščisti sa viškom zaposlenih u svojim sektorima, otpustiti taj višak, smanjiti tu javnu potrošnju i konačno ćemo imati jednu racionalniju administraciju. Koliko ste ljudi iz javne administracije otpustili? Koliko ste te javne potrošnje smanjili? Koliko znam, do današnjeg dana se od toga ništa nije desilo.
Priliv u budžetu je katastrofalan, za oko 4% je manji nominalno nego što je bio u istom periodu prošle godine. Zato vam je rast troškova za oko 3% veći. Vi ćete sada uzeti 90 miliona evra, i to pabirčenjem od tri banke po 20, 30 i 40 miliona, da pokrijete budžetski deficit, da pokrijete ono što ste potrošili.
Mislim da to nijedan racionalan čovek, nijedna racionalna porodica, nijedan racionalan domaćin to neće tako uraditi, tako što će trošiti na skupe cigarete, na skupe automobile, na kafane ili ne znam šta već i tražiti pare od komšije da pokrije to što nema dovoljno para za takve troškove.

Reč ima narodna poslanica Jorgovana Tabaković, a posle nje narodni poslanik Dejan Mirović.

Nastaviću priču nezavršenu o zaduženju države Srbije kod domaćeg poslovnog bankarstva za pokriće budžetskog deficita i refinansiranje duga, pre svega dovodeći u pitanje strukturu deficita, da li je neophodno da on bude takav, jer je uglavnom usmeren na potrošnju, a ne na infrastrukturne objekte i zato što je reč o tome da mi pod ulaganjima zaista podrazumevamo bilo kakve investicije strane, a ne i produktivne.
Hoću pre svega da dovedem u pitanje ne samo ozbiljnost Vlade, nego dobronamernost Vlade koja priča o tome da će sve svoje resurse i znanja i sposobnosti uložiti u to da štedi na svim aspektima, a u stvari da je štedela i povela računa o onome što smo u Zakonu o budžetskom sistemu definisali kao javna sredstva možda ne bi bilo ni potrebe za ovim zaduženjima.
Znači, u trenutku dok se država zadužuje sa 90 miliona evra, pod uslovima koji ne idu u prilog ozbiljnom zajmotražiocu, kakav je država, jer plaća previsoku cenu, jedan posto pristupne naknade, jednomesečni euribor je osnova, a plaćamo šestomesečno rate i kredit sa 12 minuta počeka, pitaću gospođu ministra, koja je sigurno upućena u problem sa Agencijom za kontrolu leta i Direktoratom kontrole leta.
Da li vi znate, gospođo ministre, da je Agencija za kontrolu letenja registrovana kod Agencije za privredne registre kao privredno društvo sa ograničenom odgovornošću, u skladu sa nekom odlukom Vlade koja nigde nije objavljena ili je nisam mogla naći?
Agencijom rukovodi, ovo javnost mora da čuje, upravni odbor koji se sastoji samo od tri člana. Funkciju predsednika Upravnog odbora vrši direktor Agencije, što je posebna anomalija, neću pominjati ime direktora. Za mene, za vas i za građane Srbije je sporno da ova agencija prihoduje 100 miliona dolara godišnje. Upućeni ljudi koji rade u njoj govore o ovom podatku, vi ćete ih proveriti.
Radi se o sredstvima koja se pribavljaju na vrlo nezakonit način, odnosno umesto da ih Vlada prihoduje po ovlašćenjima koja daje nekoj ustanovi koja radi kontrolu preleta, ali kao nekom organu Vlade, upravi u sastavu, ova organizacija, sa prećutnim odnosom Vlade prema nezakonitom činjenju, naplaćuje u svoju kasu ono što bi morao da bude državni prihod.
I to na sledeći način. Prema ustavu i zakonima, obezbeđenje vazdušnog saobraćaja jeste dužnost Republike Srbije i to niko ne može da ospori. Naknada za obezbeđenje tog vazdušnog saobraćaja mora biti prihod Republike Srbije kao javni prihod, mora da bude prikazana u budžetu i mora da bude naplaćena u korist budžeta.
Obezbeđenje vazdušnog saobraćaja je vrlo precizno regulisano Zakonom o vazdušnom saobraćaju i odluke iz nadležnosti te uprave je ono što je najspornije – visina naknade za usluge te vrste treba da bude određena od strane Vlade. Vi znate da to reguliše i Zakon o ministarstvima, član 11, i da je po Zakonu o državnoj upravi, član 28. i 29, precizno regulisano da je Vlada preko svog, tada Ministarstva za infrastrukturu, morala biti nadležna za ove poslove i za ove prihode.
Zašto su mi zanimljivi u kontekstu razgovora o kreditu? Nesumnjivo je da iz tih zakona koje sam pomenula ovih 100.000.000 dolara godišnje plaćaju isključivo strani avioprevoznici, znači reč je o neto deviznom prilivu.
Sadašnji način naplate, odgovorno tvrdim, jeste nezakonit i neracionalan. Vi nad tim nemate nikakvu kontrolu kao Vlada. Zašto? Zato što se taj prihod naplaćuje od strane preduzeća, privrednog društva, pod nazivom – Agencija za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore. Da, još uvek se tako zove.
Registrovana je kao D.O.O. društvo i nije registrovana ni kao javno preduzeće, ni kao javna agencija, ne vrši nabavke po Zakonu o javnim nabavkama. Zato sam toliko insistirala da svako ko upravlja javnim sredstvima mora da potpada, po Zakonu o budžetskom sistemu, u ovaj okvir nabavki i Upravni odbor od tri člana je vlastan da raspolaže ovakvim ogromnim sredstvima, sam i bez ikakve kontrole.
Raspadom Srbije i Crne Gore nadležni organi Republike Srbije do danas nisu uredili ovu oblast i, prema dostupnim podacima, ovo je jedinstven slučaj u svetu da se na ovaj način privredno društvo sa ograničenom odgovornošću umesto države bavi ovim poslovima, sa punum ovlašćenjima, državne uprave i naplaćuje prelet za svoj račun, u trenutku kada vi nama ovde podnosite zahtev da vam dozvolimo i da dobijete zakonsko odobrenje da se zadužite 90 miliona evra za budžetski deficit.
Posebno je pitanje – ako se desi bilo koja vrsta propusta u obezbeđenju tog vazdušnog dobra i ako bi neko od nas potraživao naknadu za štetu, poput onog što je bilo sa Lokerbijem, ta bi se šteta naplaćivala od Republike Srbije, a ne od ove agencije, koja je u stvari društvo sa ograničenom odgovornošću, od koje država ne prihoduje apsolutno ni jedan dolar.
Ona ima upravna ovlašćenja iako je privredno društvo i za ta ovlašćenja ona jednostavno državi ne prihoduje, ne doprinosi, već je, po saznanjima, vrlo ozbiljnim, počela nedavno gradnju nove zgrade na aerodromu Surčin u vrednosti od 100.000.000 evra sa opremom, iako je opremljena izuzetno savremenom opremom za svoj rad i raspolaže odgovarajućim prostorom.
Ono što građani treba da čuju i da znaju, to je da je prosečna plata u ovom privrednom društvu oko 160.000 dinara i imaju je ljudi sa srednjom stručnom spremom. Imaju brojne privilegije i ta kvalifikacija osnovnog izvršioca kontrolora je na nivou srednje stručne spreme, što bi moglo da odgovara kvalifikaciji medicinskog tehničara.
Takvu platu nema ni pilot borbenog aviona u Vojsci Srbije, njegova plata je upola manja, a u kakvim uslovima i sa kakvim sredstvima radi, neću govoriti i pominjati poslednju nesreću koja se dogodila.
Ono što jeste vrlo sporno za mene i vi znate, gospođo Dragutinović, da ste kao ministar vrlo upućeni u organizaciju, koju takođe ne znam kako bih nazvala i svrstala. Isto je reč o društvu sa ograničenom odgovornošću, koja prihoduje od ove agencije nekih 10%, a znate zbog sastava Upravnog odbora, koja se zove Direktorat za civilno vazduhoplovstvo, koji naplaćuje usluge na osnovu jednog pravilnika o načinu obračuna i visini naknade za usluge koje pruža Direktorat civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije, koji se nalazi na Ustavnom sudu zbog visine, načina naplate i svega ostalog.
Odlično znate ko je u tom direktoratu zaposlen. Nije mi svojstveno da pominjem imena, ali je u bliskim vezama sa Vladom i odlično znate da je odobren izuzetan rast cena za ovaj pravilnik, u vreme kada onaj ko ne daje Vladi ni dinar, međusobno sa agencijom kao društva sa ograničenom odgovornošću, u jednoj godini 100.000.000 dolara prihoduju, mogu da povećavaju cene kako im padne na pamet.
Zato je zejtin poskupeo, dok mi sedimo ovde 12 sati najmanje dnevno, i niko o tome ne može da govori, nikom ne stiže to kao aktuelna tema na dnevni red, ali ovde, u ovom direktoratu, kojim rukovodi Savet koji broji četiri člana, vi znate ko su članovi tog saveta, moguće je da se radi ovo što se radi.
A ono što je najzanimljivije po pitanju ove teme je da je račun tog direktorata otvoren kod Alfa banke, i gle sad besmislice, država se zadužuje kod Alfa banke pod uslovima jednomesečni euribor plus fiksna marža 4,75, jedan posto pristupnih troškova i svih ostalih troškova i naknada, ali na prihode koje propusti da naplati jer su njeni, taj devizni, taj Direktorat za civilno vazduhoplovstvo drži novac kod Alfa banke i država praktično uzima na kredit svoja sredstva o kojima ne vodi računa.
Je l' to građani treba da čuju u dva, tri, pet ujutru ili je trebalo da čuju u neko pristojno vreme?
Doduše, od Alfa banke je kredit 30.000.000. Ni ovde par miliona evra nije beznačajan i država ne sme jedan evro da ostavi bez svoje kontrole, ako je njen i ako se naplaćuje na osnovu njenih ovlašćenja.
Inače, račun je otvoren, mogu reći bez znakova navoda, ilegalno, jer on uopšte nije, ovaj direktorat nije registrovan kao pravno lice kod Privrednog suda, odnosno nije bio do pre par nedelja, od kada se šuškalo, odnosno od kada ste pokrenuli postupak javne nabavke i znalo se otprilike da će i Alfa banka biti jedan od onih koji će vam dati vaše pare, pare građana Srbije na kredit i pod kamatu.
To što je moj način izražavanja malo oštriji, to samo govori da se zaista protivim onome da nam neko pod firmom teškog stanja kaže da alternativa ne postoji i da izlaza nema.
Ima izlaza. Rekla sam, od svih troškova koji se prepuštaju Narodnoj banci previsokih, od izdavanja dokumenata, ličnih karata i pasoša, od onoga što ne naplaćujete od Agencije za kontrolu leta i Direktorata za civilno vazduhoplovstvo i do toga da imate preveliki broj troškova koje iz raznih koalicionih razloga ne smete da srežete, a moralo bi, postoji još jedna krupna stvar koju vam zameram.
Ponekad čovek može vrlo ozbiljno da laže i prećutkujući. To je laž koja mene kao čoveka najviše boli, ne privatno, u službenim odnosima. Nisam videla da je i u jednom tekstu, sem jednog ozbiljnog mesečnika, igde napisanog zašto je Brazil danas poželjan saradnik u bilo kojoj vrsti odnosa, jer za nas, za građane Srbije, ko nije spreman da na internetu vidi šta se u svetu dešava, Brazil ne postoji.
Brazil kao zemlja koja se uspešno izborila, zato je za nas zanimljiv i zato zameram što o Brazilu kao čudu koji se izborio sa velikim javnim dugovima niko ne govori i ne uzima ga za primer. Građane ću zainteresovati sa svega nekoliko podataka.
To je zemlja koja se pokazala vrlo otpornom na krizu. Tajna je u onom o čemu gotovo dosađujući pričam, u kontroli finansijskog sistema, u regulisanom bankarskom sistemu i u kontroli finansijske situacije, odnosno zaduženosti i države i građana.
U Brazilu osnov bankarskog sistema su tri banke. Najveća banka „Banco do Brasil“, Nacionalna banka za ekonomski i socijalni razvoj i „Caixa Economica Federal Bank“, koja se takođe bavi izvozom i razvojem.
U čemu je tajna? Odnos kredita, zato govorim o ovome večeras, odnos kredita i BDP u Brazilu je na nivou 40%. Znači, ukupni krediti plasirani brazilskoj privredi su svega 40%. U SAD, koje su ovde promovisane kao jedini poželjni model do krize, taj odnos je šest puta veći i iznosi 249%. Pokazalo se da to nije dobro i tome ne treba težiti.
Brazilske banke na jedan dolar štednje daju ne onih opreznosnih gornjih 12 dolara kredita, već 9 do 10 dolara kredita. U Americi je to za „Goldman Sachs“ banku na jedan dolar štednje, odnosno depozita 25 dolara kredita, a za „Meri Linč“ je to na jedan dolar depozita štednje 31 dolar kredita.
Imamo li mi meru takvog odnosa? Da li znamo gde se nalazimo? Brazil je zemlja perspektivnih potrošača, ono što svako želi, zemlja rastućeg tržišta u kojem postoje ljudi koji će moći da kupuju proizvode i trgovinskih lanaca koji tu dolaze i svih koji dolaze da ulažu.
Program smanjenja siromaštva koji se zove „Fome zero“ uspešno preraspodeljuje bogatstvo. Kada ćemo mi početi da preraspodeljujemo bogatstvo, počev od Vlade. Odgovor je na vama.
Ono na čemu insistiram, to je zemlja koja ima unutrašnju političku stabilnost i ona je ono što se zove respektabilna demokratija, bez oscilacija. Gospodinu Luli, predsedniku, nije bilo teško da sprovodi nasleđen program reformi. Sprovodi ga sam i spreman je da kada on ode ostavi na dalju realizaciju tog programa nekome ko će doći.
Za vas ovde izbore i promenu političke partije koja vodi zemlju predstavljate građanima smakom sveta, ne želeći da budemo trajna i stabilna demokratija, preteći da će ako ovi dođu na vlast skočiti kamate, urušiće se berza, desiće se ne znam šta već. To nije dobro za građane i za državu, a nije pitanje šta je najbolje za jednu političku stranku.
Današnji Brazil je rezultat procesa koji se odvija zadnjih 15 godina. Strani investitori, ono što zovem respektabilnom demokratijom, zovu Brazil zemljom konsolidovane demokratije. Imam utisak da su ovde smerovi i akcije potpuno drugačije, počev od ovoga što nam se danas desilo u ovom zdanju, krađom najbezazlenijeg, krađom vremena nekog ko je trebalo da govori, ali najčasnije čime čovek raspolaže, a to je javna reč.
Solidna ekonomska stabilnost je karakteristika Brazila sa nesvršenom, ali ono što i nama treba, predvidljivom zakonskom regulativom. Ne možete vi da najavite, kolege iz Vlade, zato što smatra da treba da vodi celu Vladu, kaže, ne, neće biti povećanja PDV-a, nije ministarka upućena, to nije lepo ni u ličnom odnosu njegovom prema vama, a nama građanima nisu kategorije za ocenjivanje „nije lepo“, to je za nas „štetno“.
Znači, predvidivost zakonske regulative je nešto što je neophodno. Najveći izvoznik hrane, a i mi smo bili značajan, Brazil je upravo zato što ima velike inostrane prodaje u svakom scenariju.
Sada insistiram na ovome u svakom scenariju. Brazil se nije vezao za jedno tržište, nego za sva tržišta i velika disperzija kupaca, da ni u jednom trenutku krize ne zavise samo od jednog tržišta. Stidljivo i nedavno počeli ste priču o zemljama koje su budućnost, o zemljama BRIK-a, okretanje nesvrstanima. Prekasno, ali pozdravljam u svakom trenutku i u tom smeru mora da ide okrenutost našeg tržišta.
Brazil je proizvodnju hrane, ona nije subvencionisana, razvio i privatne i državne investicije u naučni razvoj koji je podrška toj proizvodnji.
Gde je naša nauka, ko nam je vode, tzv. vojvoda od Meridijan banke, koga je više brinuo lični interes, govori u prilog tome koliko mislimo na nauku, a bojim se da će ono što se u Vinči radi iza leđa javnosti biti konačni crven karton za gospodina Đelića.
Brazil ima devirsifikovano spoljno tržište i njega ni drugi udar neće pogoditi jako, ali će nas, kao i zemlje istočne i srednje Evrope, koje se zadužuju u evrima i tako indeksiraju svoje kredite, ova kriza zaista pogoditi mnogo.
Iskoristiću zadnjih pet minuta svoje diskusije da kažem reč-dve o apeksu zajma za mala i srednja preduzeća i onome što je kredit za zdravstvo.
Tendencija na koju vas upozoravam dok je vreme jeste tendencija u kojoj niži organ gleda da od višeg dobije saglasnost da radi ključne poslove za koje nije nadležan i samo u određenim situacijama može da dobije odobrenje da to radi.
Znači, kao što upravni odbori banaka svojevremeno, dok sam se bavila bankarstvom, od Skupštine su otimali nadležnost da između dve sednice oni odlučuju o bitnim stvarima, na isti takav način imamo situaciju da skupštine akcionara gledaju da istisnu male akcionare gde se malim akcionarima zovu i 22% akcionara koji nisu vlasnici neko stolice, neko zgrade, neko mašine, nego vlasnici akcija, ali se niko nije potrudio da im to objasni i da ima kaže da njihova prava treba štititi, jer se tako razvija akcionarstvo.
Na isti takav način pokušaj da se u ime Republike Srbije, Narodna banka ovog puta javi kao garant, a inače izbegava sve obaveze koje ima prema narodu i državi, za mene je dokaz te tendencije: oduzmi ovlašćenje višeg organa kada ti odgovara, jer imaš pravo da se nešto pitaš, ali kada treba da odgovaraš za odluke svojom imovinom, svojim poslovnim uspehom, to nekako prenesi na taj viši organ, na drugi organ ili na drugog čoveka.
Dok ne postignemo pravu i direktnu meru odgovornosti i prava, počev od Vlade i počev od ove najodgovornije stvari, mi se kao država i kao ljudi ne možemo pomaknuti. Dok god vi vodite ove poslove, imaćete podršku koja se zove ne uvreda, ne kritika da bi vas naljutili i obeshrabrili, nego ukazivanje na negativne pojave, da onima koji vas ne podržavaju ili misle da smo mi vredni toga da nas prave ludima, kažite ima nekih ljudi koji znaju da čitaju ovo i koji će sutra za propuste tražiti odgovornost.
Želimo da vama, ljudima dobrih namera koji trenutno vrše vlast, budemo podrška, ukazujući na ono što nije dovoljno dobro u ovim zakonima. To je svrha opozicije i svrha postojanja Srpske napredne stranke u ovim klupama.
U to ime molim one kojima ću prvi put da se obratim, a to je predsedništvo Skupštine, počev od potpredsednika, odsutnog predsednika gospođe Slavice, sekretara i zamenika sekretara - održite dostojanstvo jer mi smo ljudi koji ovde rade u interesu svoje države i svojih građana. Nismo na različitom poslu, cenite nas da bismo mi cenili vas.

Gospodin Dejan Mirović ima reč.

Ako se sećate, uvažena gospođo Dragutinović, pričali smo o vrednosti BDP i odnosu sa javnim dugom. Kao što sam već naveo citat gospodina Jovanovića-Gavrilovića, vrednost društvenog proizvoda za 2000. godinu je bila nerealna.
Iz kojih razloga? Takozvana međunarodna zajednica i Svetska banka su se saglasile, čak su sugerisale, da vrednost tadašnjeg društvenog proizvoda bude tako niska kako bi SRJ mogla da se svrsta u grupu siromašnijih zemalja sa društvenim proizvodom po glavi stanovnika ispod 1000 dolara, za koje, kao što verovatno znate, važe posebni uslovi.
Zatim, u istom ovom naučnom radu se objavljuju konkretni uporedni podaci. ''Navedena računica se oslanja na to da je 2000. godine društveni proizvod bio 9 milijardi dolara, a u 2007. godini 42 milijarde.'' Da su oba podatka tačna, to bi značilo da je društveni proizvod u međuvremenu povećan za pet puta, odnosno da je godišnja stopa rasta bila 25%.
To nije tačno, jer prema podacima Evropske banke za obnovu i razvoj stope realnog rasta BDP Srbije od 2002. godine do 2007. godine bile su oko 5%, 4,5%, 2,4%, 9,3%, 6,3%, 5,7% i 7,5%. Sa ovakvim stopama rasta društveni proizvod je realno porastao za sedam godina za nepunih 50%, a ne za 500%, odnosno za pet puta, zaključuje se to u ovom naučnom radu.
Dakle, do ovakve ekonomske istine se dolazi kada se ukrste podaci iz više izvora. Parcijalni pristup, koji je samo delimično tačan, ne dovodi nas do ekonomskih zaključaka koji bi bili u vezi sa realnim stanjem. Ozbiljni ekonomisti, političari, posebno iz sektora ekonomije Vlade, ne smeju da se zavaraju sa tvrdnjama da je Srbija na osnovu visine javnog duga ili odnosa ukupnog duga i BDP zemlja koja nije prezadužena.
Smatramo da nema više prostora za bezglavo zaduživanje koje je bilo prisutno tokom zadnjih osam godina. Suverenizacija duga, koju će predvoditi upravo Međunarodni monetarni fond, neizbežna je i duboko smo uvereni u to. Sa tom činjenicom Vlada i posebno njen ekonomski deo moraju da se suoče, ma šta im govorili neiskreni i zlonamerni partneri iz "MMF" i drugih povezanih institucija koje se pominju u ovim ugovorima, kao što je Svetska banka ili Evropska investiciona banka.
U tom smislu u prethodnom javljanju smo naveli koliko su nerealne tvrdnje da je Srbija nisko zadužena zemlja. Naveli smo i podatke iz 1983. godine. Argumentovano smo osporili pristup koji koristi sadašnja vlast ili parcijalno analiziranje problema spoljnog duga.
U tom kontekstu opet izražavamo žaljenje što nije prisutan guverner Narodne banke ili kojim čudom gospodin Sajmon Grej, jer možemo upravo od njih često da čujemo da poređenje između iznosa javnog duga i visine deviznih rezervi garantuje sposobnost daljeg zaduživanja ove zemlje. U tom kontekstu se i šalju ovakvi predlozi da Srbija treba da se zaduži za dodatnih 350 miliona evra na osnovu ovih podataka o deviznim rezervama.
Ova tvrdnja o odnosu između deviznih rezervi i spoljnog duga se zasniva na parcijalnom pristupu, kao i ona o potpuno odvojenom posmatranju javnog i privatnog duga. Sledeći primer to pokazuje - u izveštaju NBS za 2008. godinu trend rasta deviznih rezervi NBS je izrazila od 2001. godine i on je prekinut negde 2008. godine, kao što ste naveli, ako se ne varam. Na kraju 2008. godine devizne rezerve su iznosile 8 milijardi 168 miliona evra i u odnosu na kraj 2007. su bile manje za milijardu i 480 miliona evra ili za nekih 15,4%. U dolarima ti podaci su nešto različiti.
Sama činjenica je da su devizne rezerve na kraju 2008. godine sastavljene od inostranih hartija od vrednosti u visini od 82%, u 2007. godini taj procenat je bio oko 60%, zatim su se te devizne rezerve sastojale od depozita na računima NBS u inostranstvu u visini od 8,38%. U 2007. godini je to iznosilo 35%, kao i od efektivnog stranog novca u visini od pet i nešto posto i to je u 2007. godini iznosilo 1%, i na kraju, zlato i specijalna prava vučenja u visini od 3,11%. Takođe, u 2007. godini je bio manji procenat.
Kada se analiziraju ovi podaci NBS o deviznim rezervama može se zaključiti da je NBS odlučila da promeni strukturu deviznih rezervi u korist hartija od vrednosti, a na račun depozita na računima u inostranstvu. U izveštaju o deviznim rezervama koje bi trebalo da budu taj navodni garant za dalje zaduživanje zemlje i ekonomsku opravdanost ova tri kredita, o kojima danas raspravljamo, o 350 miliona evra upravo se navodi gde su i u šta su investirane srpske devizne rezerve. One su investirane u inostrane hartije od vrednosti u okviru 4 portfelja obveznica - evro, američki dolar, britanska funta, kanadski dolar.
U tom izveštaju se navodi da se u suštini povećalo učešće državnih obveznica u odnosu na druge hartije od vrednosti i da su depoziti plasirani kod centralnih banaka i banaka sa visokim kreditnim rejtingom. U tom kontekstu, biću potpuno otvoren, prethodni podaci i grafikoni u tom izveštaju jasno pokazuju da su skoro sve naše devizne rezerve na zapadu.
Zato se i povodom rasprave o daljem zaduživanju naše zemlje i odnosu između spoljnog duga i visine deviznih rezervi postavlja ključno pitanje, a ono je - koliki prihod ima država Srbija od držanja svojih deviznih rezervi na zapadu? Tačnije, da li prihod od deviznih rezervi može da se uporedi sa onom ogromnom količinom novca koji odlazi na zapad na osnovu spoljnog duga ove zemlje? Ponovo naglašavam - ukupnog spoljnog duga ove zemlje, jer će pre ili kasnije, kao što je to bio slučaj 1983. godine, doći do suverenizacije.
U tom smislu, prema podacima NBS ukupan prihod od deviznih rezervi, na osnovu hartija od vrednosti i na osnovu deviznih računa u inostranstvu, negde je oko 316 miliona evra. Uporedite tu cifru sa onih tri milijarde evra koje odlaze svake godine na zapad na osnovu spoljnog duga i biće vam jasno da je tok novca upravo obrnut od onoga u šta nas ubeđuju preko propagandnih medija, preko izjava vlasti itd.
Znači, 300 miliona evra dolazi iz deviznih rezervi kao naš prihod, a tri milijarde ide na osnovu spoljnog duga ka zapadu. Dakle, i zbog tog razloga smo protiv daljeg zaduživanja ove zemlje. Kao ekonomista ćete verovatno ponovo izneti argument da se i u Ruskoj Federaciji privatni sektor zadužio. To je tačno. On se zadužio sa negde oko 400 milijardi dolara u proteklih nekoliko godina, ali ovaj argument se ne može primeniti za Republiku Srbiju, pre svega zato što vlasti te zemlje ne vode politiku u skladu sa smernicama MMF.
Dakle, javni dug te zemlje je upravo obrnut od naše situacije, on je padao, nije rastao u procentu osam godina. Takođe, treba to otvoreno reći, privatni sektor u toj zemlji nema nesrazmernu političku moć u odnosu na državu koju, npr, ima gospodin Mišković u odnosu na našu vlast.
Naravno, ovome treba dodati da postoji suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni između Evropske unije i Ruske Federacije, u 2008. godini on je iznosio oko 150 milijardi dolara. S druge strane, vi sigurno znate da je spoljnotrgovinski deficit bio rekordan prošle godine, a da je ostvaren upravo zbog dogmatske orijentisanosti ka saradnji u trgovinskom smislu sa EU, od preko 50%, ako se ne varam 56. Dakle, oko šest milijardi dolara svake godine odlazi iz Srbije ka EU upravo zbog takve politike. Dakle, ni tu se ne može napraviti poređenje sa Ruskom Federacijom.
U kontekstu ključnog pitanja daljeg zaduživanja Srbije, ovaj podatak o deviznim rezervama nam govori da nema nikakvog više, slobodnije da se izrazim, oslonca za dalje zaduživanje Republike Srbije. S druge strane, može se reći da ogromna cifra od oko milijardu evra koja svake godine odlazi na osnovu kamata i na osnovu spoljnjeg duga će se samo još više povećavati.
Jer vi sigurno znate, i to je javni podatak iz izveštaja NBS, da su devizne rezerve u 2008. godini imale pad, a da je spoljnji dug upravo doživeo suprotno i da je porastao. To je prava ekonomska istina koju ne mogu da sakriju nikakve fraze. To je istina o tokovima novca između Srbije i zapada.
Milijarde evra idu iz Srbije ka zapadu, a samo stotine idu sa zapada ka Srbiji. Zato smo kao SRS protiv ovakvih predloga zakona koji omogućavaju ovakav, slobodno to mogu reći, lihvarski i štetan proces. Zato ne verujemo u fraze po kojoj Brisel daje Srbiji neku kreditnu i drugu pomoć bez koje Srbija ne bi mogla da preživi. Upravo verujemo u suprotno. Verujemo da je to štetan proces.
Korektan ekonomski pristup ima za cilj da dođe do ekonomske istine i to je preduslov za podizanje srpske ekonomije i privrede iz ovog sumornog stanja u kojoj se ona danas nalazi.
Svim ovim podacima o daljem zaduživanju Republike Srbije, možemo dodati usaglašenu carinsku i ekonomsku politiku Brisela i MMF-a. Uostalom, znate da je u SSP, ako se ne varam, u članu 117, navedeno da će MMF i EU usaglašavati svoju politiku prema Republici Srbiji upravo u ovom sektoru. Sve ove činjenice koje smo sada naveli su dovele do toga da Srbija ima akumulirani spoljnotrgovinski deficit od nekoliko desetina milijardi evra.
Tačnije, kao što to navodi citirani dr Predrag Jovanović-Gavrilović u svom naučnom radu iz 2007. godine, kumulativni deficit trgovinskog bilansa iznosi čak 36 milijardi i 500 miliona dolara u periodu od 2000. do 2007. godine. Kumulativni deficit tekućeg bilansa je manji, 19 milijardi zahvaljujući ne EU već prvenstveno doznakama radnika koji rade u inostranstvu. Pitanje koliko će te doznake biti u ovom smeru velike u budućnosti, posebno imajući u vidu veliku ekonomsku krizu i otpuštanje na zapadu radnika koji nisu državljani tih zemalja.
Naravno, svim ovim podacima treba dodati i činjenicu da je spoljnotrgovinski deficit Republike Srbije u 2008. godini, kao što smo već naveli, bio negativan i to je bio negativan rekord od 12 milijardi dolara. Kada na ovu cifru dodamo 36,5 milijardi dolara kumulativnog trgovinskog deficita u periodu od 2000. do 2007. godine, dolazimo do skoro neverovatne brojke od preko 48 milijardi dolara.
Kada tu cifru podelimo sa onih 50%, koja nam govori da je tolika spoljnotrgovinska razmena sa EU, dolazimo do zaključka da je oko 24 milijarde dolara iz Srbije transferisano ka EU u periodu od 2000. do 2008. godine.
Tu činjenicu, dame i gospodo, ne može da sakrije nikakav kredite Evropske investicione banke u visini od 250 miliona evra koji danas razmatramo. Takođe, niti bilo kakve fraze o ekonomskoj pomoći EU ne mogu sakriti ovu ekonomsku istinu o tokovima novca.
Ako govorimo o donacijama, treba reći da je finansijska podrška iz EU Srbiji i Crnoj Gori od 2001. do 2005. godine bila oko 545 miliona evra, od čega samo 305 čine zajmovi, a 240 miliona nepovratna sredstva.
Šta su ta sredstva u praksi? Mnogo sredstava iz tih donacija otišlo je i odlazi na izradu kojekakvih projekata od kojih ima malo koristi. Primer takvog trošenja sredstava je projekat zapošljavanja za koji su dobijene donacije, a čiji je glavni zaključak da ljudi treba da se samozapošljavaju.
Takođe, jedna donacija Velike Britanije namenjena je za finansiranje projekta u promociji efikasnog korišćenja donatorskih sredstava ili u suštini donatorska koordinacija. To su ti projekti koji nam tako velikodušno dolaze iz EU. To je prava istina o tzv. pomoći EU.
Kredit Evropske investicione banke koji danas razmatramo, ali i kredit Svetske banke i ovaj tri zapadne banke koji treba da pokrije budžetski deficit Srbije ne možemo posmatrati izdvojeno od pregovora sa MMF, sa tim fondom koji se u raspravi ovde, ne kažem za vas lično, ali izbegava se i kritikuju se neke sporne stvari. Smatramo da je osnovni ekonomski problem Republike Srbije upravo politika koju nameće MMF.
Ma koliko se Vlada i NBS trudile da prikažu da krediti koje daju tzv. evropske banke i Svetska banka nemaju veze sa uslovima MMF-a, u praksi nije tako. Sledeći primer to pokazuje. On istovremeno ponovo pokazuje zašto je SRS protiv daljeg zaduživanja Republike Srbije od 350 miliona evra.
Vi verovatno znate da je krajem aprila 2009. godine nakon završetka prolećnog zasedanja MMF i Svetske banke u Vašingtonu, jedan od vaših kolega, potpredsednika srpske Vlade, izjavio je da će se Srbija zadužiti za dodatnih 900 miliona dolara. Po ovoj izjavi, od ove sume 450 miliona dolara će biti usmereno ka srpskom budžetu, a od toga 300 miliona u ovoj godini, a 150 miliona u 2010. godini.
Prema izveštajima naših medija, delegaciju Republike Srbije činili su još i jedan potpredsednik zadužen takođe za ekonomske poslove i naravno guverner NBS. U tom optimističkom kontekstu, naglašeno je da pored dodatnog zaduživanja kod MMF-a i Svetske banke se paralelno "potpisuju dogovori o daljem zaduživanju sa prisutnim u Vašingtonu zapadnim bankama".
Dakle, ovo je bila jedna vrsta pripreme za zaključivanje ovih ugovora o zaduživanju koje danas razmatramo. Da bi situacija bila još neshvatljivija, istog dana u srpskim medijima je obavljena procena da će dug srpske države biti udvostručen u 2009. godini sa 8,93 milijarde evra na preko 16 milijardi evra. Ovome treba dodati i prethodno iznet podatak da je dug privatnog sektora u Srbiji već prešao 10 milijardi evra.
Prema minimalnoj proceni i pod pretpostavkom da se privatni srpski sektor neće dodatno zaduživati u 2009. godini, što je nerealno, srpski dug će krajem 2009. godine iznositi 30,5 milijardi evra ili prema vrednosti dinara NB od 27. aprila 2009. godine oko 40 milijardi dolara. Dakle, krajem 2009. godine, srpski dug će biti uporediv sa celokupnim srpskim bruto domaćim proizvodom u 2007. godini. To je prava istina.
Naravno, u tom kontekstu se postavlja i pitanje, zašto srpski spoljni dug raste takvom brzinom? Odgovor na to pitanje pokazuje zašto smo mi protiv daljeg zaduživanja Srbije od 350 miliona dolara, ponovo ponavljam tu cifru. Skoro neverovatno srpsko povećanje duga u 2009. godini ukazuje pre svega, a mi ćemo to otvoreno reći za razliku od drugih poslaničkih grupa, na usaglašeno delovanje zapadnih finansijera sa MMF.
Oni deluju skoro kao jedna mreža i, ako bi hteli malo slobodnije da se izrazimo, postepeno ali uporno dave Srbiju i njene građane i privredu. U tom kontekstu, ponavljam, centralnu ulogu u daljem zaduživanju ima MMF.
Npr, poznato je da je Srbija potpisala trogodišnji aranžman sa MMF-om u aprilu 2009. godine. Mi smo ubeđeni, a videćete nešto kasnije i da neke vaše kolege to ne skrivaju, jer kao ekonomisti ne mogu negirati tu ekonomsku istinu, da će taj aranžman zbog svojih uslova imati velike negativne efekte na srpsko zdravstvo, poljoprivredu, socijalna davanja, obrazovanje i državne institucije u celini.
Uostalom, to ne kriju ni zvaničnici MMF-a. Na primer, zamenik Izvršnog odbora MMF-a, gospodin Portugal, koji je u intervjuu za jedan naš dnevni list od 6. 07. 2009. godine iskreno izneo šta su prave namere MMF-a prema Srbiji, i to uprkos tome što je svima jasno da je ekonomska kriza pogodila Srbiju i posebno njene najsiromašnije građane, penzionere, ljude kojima su potrebni lekovi i lečenje, studente, đake i njihove roditelje.
Tu činjenicu je priznao i potpredsednik srpske Vlade, ekonomista po obrazovanju, u izjavi za jedan dnevni list od 10. 07. 2009. godine, kada je izjavio: „MMF je napravio kardinalnu grešku kada je u Letoniji predložio smanjenje plata za 20 do 30%, što je dovelo do dramatičnog pada BDP-a od 18% u ovoj zemlji.“
Ovome, naravno, dodajemo već prethodnu pomenutu izjavu izvršnog direktora MMF-a koji je zahtevao sada, u ovom kriznom vremenu, i koji tvrdi da je pravo vreme za reforme u srpskom zdravstvu, obrazovanju i penzijskom sistemu.
Naravno, svi ovi uslovi, ako bi se ispunili, doveli bi upravo do kolapsa u našoj ekonomiji, zdravstvu i obrazovanju, kolapsa koji se desio u Letoniji, koja je inače članica tako željene Evropske unije.
Međutim, da se ovo ne bi desilo u Srbiji, potrebno je dodatno zaduživanje kod drugih zapadnih poverilaca, a ne kod MMF-a. Ali, nažalost po sve nas, i po vas, i po nas i po građane Srbije, ovo može biti ostvareno samo uz dozvolu Međunarodnog monetarnog fonda. Dakle, u suštini Srbija se nalazi u jednom finansijskom krugu iz koga nema izlaza.
Sledeći ekonomski podaci pokazuju ovo usaglašeno delovanje zapadnih finansijera ili međuzavisnost kredita koje daje MMF, Svetska banka, Evropska investiciona banka i zapadne banke koje rade na teritoriji Republike Srbije.
Navešću vam nekoliko konkretnih primera. Članstvo u Svetskoj banci, vi to sigurno znate, uslovljeno je članstvom u MMF-u. Naravno, SAD u Svetskoj banci imaju, kao i u MMF-u, najveću kvotu od oko 16%. U suštini, Svetska banka svojim kreditima finansira obrazovanje i pomaže zdravstvo.
Uostalom, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o zajmu između Republike Srbije i Svetske banke se i zove – Dodatno finansiranje projekta zdravstva. Dakle, to su upravo one oblasti koje, slobodno to možemo reći, uništavaju uslovi MMF-a.
Takođe, Svetska banka se zadužuje na međunarodnom finansijskom tržištu, a zatim na taj iznos dodaje maržu od 0,75% i proviziju od 1%, prema definiciji iz knjige „Međunarodna ekonomija“, koja se takođe koristi na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, i tako u suštini i u praksi Svetska banka i MMF zajednički zarađuju na dužnicima kao što je Srbija.
Konkretno u ovom kreditu koji danas razmatramo se navodi: „Zajmoprimac će plaćati kamatu po stopi u iznosu jednakom međubankarskoj kamatnoj stopi za valutu zajma uvećanu za varijabilnu kamatnu maržu“. To je član 2. Ugovora o zajmu između Republike Srbije i Svetske banke.
U suštini, MMF, da se malo slobodnije izrazim, napravi problem u ekonomiji, zdravstvu i obrazovanju, a Svetska banka ga rešava davanjem kredita za te oblasti, naravno, uz visoku kamatu. To je taj sistem koji deluje u samoj praksi. Mi moramo priznati da je to skoro genijalan sistem, ali, nažalost, on se upravo primenjuje na siromašnim zemljama, kao što je Republika Srbija.
Da bi se opravdalo ovo izrabljivanje dužnika ili parazitsko delovanje ovih institucija, Svetskoj banci je dodeljen visok kreditni rejting, a to vi sigurno, takođe, znate. Ona dobija povoljnije kredite od onih koje bi dobila Srbija sa svojim kreditnim rejtingom kad bi se direktno zaduživala kod zapadnih banaka. Dakle, ponovo jedna vrsta začaranog finansijskog kruga.
Sličnu nečasnu svrhu imaju i organizacije koje deluju kao sastavni delovi Svetske banke. Na primer, Međunarodno udruženje za razvoj daje kredite za obrazovanje, zdravstvo i državne institucije, ponovo iz oblasti koje najviše pogađaju uslovi MMF-a. Međunarodna finansijska korporacija odobrava kredite privatnom sektoru, kupuje preduzeća od državnih dužnika i bavi se posredovanjem pri uzimanju kredita. Opet povezane institucije. Opet povezani ciljevi.
Kako se u Srbiji i kome se u praksi odobravaju ti krediti jasno je kada se uzme u obzir podatak po kojem je ova institucija 2006. godine u Srbiji investirala, između ostalog, u strane banke i firme kao što su Rajfhajzen i Tigar-Mišelin holding.
Još jedna organizacija je povezana sa Svetskom bankom – Međunarodna agencija za garantovanje investicija, koja se bavi obukom ljudi u zemljama dužnicima u vezi sa stranim investicijama, to je ponovo definicija iz ovog udžbenika, ili u praksi, prodajom domaćih preduzeća.
Ona se bavi i popravljanjem imidža zemalja dužnika i političkim rizicima. Kakve to veze ima sa ekonomijom, nije jasno. Takođe, osim Svetske banke i pratećih organizacija, sa MMF-om imaju usaglašenu politiku i ove dobronamerne tzv. evropske banke. Dakle, upravo ove banke o čijim kreditima mi danas vodimo raspravu.
Na primer, Evropska investiciona banka, osnovana 1957. godine, sa sedištem u Luksemburgu, takođe daje kredite koji treba da, takoreći, ugase požar koji su stvorili uslovi MMF-a, dakle, u oblasti zdravstva i obrazovanja, a videli smo, i u oblasti „pomoći za mala i srednja preduzeća“. Tačnije, da budem konkretan: MMF sa svojim uslovima dovodi do pada BDP-a od, recimo, oko 18%, kao u Letoniji, i nezaposlenosti od 20 do 30%, kao što je to bilo u ovoj baltičkoj zemlji, a zatim tzv. evropske banke daju kredite za mala i srednja preduzeća.
Međutim, potpuno logično i opravdano pitanje će biti – kako će ta mala i srednja preduzeća, recimo, u toj zemlji koja je slična našoj, prodavati svoje proizvode ako BDP padne za pet milijardi evra, a posao izgubi nekoliko stotina hiljada ljudi?
Naravno, Evropska investiciona banka, kao i većina prethodno pobrojanih institucija, naplaćuje kamate koje su uglavnom veće od tržišnih, ponovo se navodi, to nije naša tvrdnja, u udžbeniku „Međunarodna ekonomija“.
Konkretno, u ovom predlogu zakona koji mi danas razmatramo, u ugovoru sa Evropskom investicionom bankom, navodi se: „Kamata će se izračunavati po godišnjoj stopi i relevantnoj međubankarskoj stopi plus 2%.“ Takođe, Evropska investiciona banka uglavnom zahteva da se odobreni projekti za koje se daju krediti finansiraju od strane dužnika i to u vrednosti od 50%. Slično se zahteva i u ovom zajmu koji danas razmatramo, ako se ne varam, u vrednosti iznad 12 miliona evra.
Dakle, kada imamo sve ovo u vidu, dužnik, ako nema svojih sredstava u praksi, mora da se dodatno zaduži kod drugih članova ove mreže zapadnih poverilaca ili će projekat koji finansira Evropska investiciona banka propasti.
Ovome treba dodati da, slično kao i u slučaju kredita Svetske banke koji danas razmatramo, Evropska investiciona banka traži otvoreni međunarodni tender za nabavku opreme, koji će se voditi slično kao i u slučaju Svetske banke u skladu sa internim pravilima banke. Tačnije, u skladu sa aktom pod nazivom: „Vodič za nabavke Evropske investicione banke“.
U tom kontekstu, slično kao i u slučaju kredita Svetske banke, blago rečeno, neće biti nikakvo iznenađenje ako Evropska investiciona banka bude forsirala firme iz zapadne Evrope na štetu srpskih.
Uostalom, ugovor o zajmu je toliko nepravedan i sa pravne tačke gledišta strane su toliko nejednake da se čak predviđa u ovom ugovoru da državni sekretari Republike Srbije, savetnici ministara i službenici imaju obavezu da prijavljuju sve nepravilnosti u vezi sa projektima i da to nadležni organi i agent zajmoprimca prijavljuju zajmodavcu, znači, Evropskoj investicionoj banci.
Ali, s druge strane, takva obaveza ne postoji za zajmodavca, Evropsku investicionu banku i njene službenike. Dakle, u evropskim bankama, po ovom ugovoru, ne postoje korumpirani ljudi, ne postoji korupcija i njihovi službenici su negde na nivou Ničeovih nadljudi.
O kakvoj se neistini radi najbolje govori ova kriza, koja već skoro dve godine pogađa skoro čitav svet i čiji su uzroci upravo u korupciji u bankarskom sektoru, tačnije u pohlepi i malverzacijama koje tamo vladaju već decenijama.
Da se radi o usaglašenom delovanju zapadnih banaka, koje očigledno samo ne vidi vlast u Republici Srbiji, pokazuje sledeći primer. Evropska banka za obnovu i razvoj, druga takozvana evropska banka, čije sedište je u Londonu, navodno čija je glavna svrha pomoć zemljama centralne i istočne Evrope, usaglašava svoje delovanje ponovo sa navedenim institucijama, sa delom Svetske banke i Međunarodnom finansijskom korporacijom.
Naravno, ovo je podatak iz ovog prethodno navedenog udžbenika i naravno u ovoj tzv. Evropskoj banci ponovo Sjedinjene države imaju dominantan položaj kao akcionar. U Srbiji je ova navedena banka do 2006. godine ulagala novac opet u strane banke, „Sosijete ženeral“. ili je kupovala udele u malobrojnim preostalim srpskim bankama kao što je Komercijalna banka.
Takođe, vi znate da je prihvatanje uslova MMF-a i preduslov za saradnju sa tzv. Pariskim klubom poverilaca i da države članice Pariskog kluba zahtevaju da zemlja dužnik mora da ima aktivan program saradnje opet sa Međunarodnim monetarnim fondom.
Slična je situacija kada se radi o Londonskom klubu, koji predstavlja grupu poslovnih banaka privatnih kreditora. Isto prema ovom navedenom udžbeniku Međunarodna ekonomija, Londonski klub najčešće svoje aktivnosti koordinira sa Međunarodnim monetarnim fondom.
Dakle, dame i gospodo, iz prethodno iznetog se može zaključiti, slobodno govoreći, da MMF u ovoj mreži zapadnih poverilaca ima ulogu lošeg policajca. MMF nameće uslove koji razaraju privredu i društvo jedne zemlje, nažalost, u ovom slučaju Republike Srbije. Dakle srpska privreda, društvo i država idu ka potpuno ekonomskoj propasti zbog uslova koje nameće MMF. Videli ste i izjave potpredsednika srpske Vlade koji je naveo šta se desilo u vezi sa ovim.
Ali, da bi se izbegao taj potpuni krah, ''dobri policajci'', kao što su Svetska banka i tzv. evropske banke i ostali zapadni poverioci, davaće nove kredite za preživljavanje Srbije i njene privrede. Na taj način treba posmatrati i ove nove kredite koje mi danas razmatramo u vrednosti od 350 miliona evra.
U suštini, dame i gospodo, tako će se agonija srpske privrede i države samo nastaviti i dok ove činjenice ne shvate ljudi koji danas vode srpsku državu i privredu i dok ne odbace jednu vrstu dogme o dobronamernim poveriocima iz MMF-a i tzv. evropskih banaka, za srpsku privredu za državu neće nastupiti bolja vremena.
I na kraju, što se tiče kredita za pokrivanje budžetskog deficita u vrednosti od 90 miliona evra, postavljaju se i sledeća pitanja: ko će snositi troškove tzv. puštanja kredita u tečaj u visini od 1% od iznosa kredita? To nije mala suma, to je suma od oko 900.000 evra.
Takođe, postavlja se i sledeće pitanje – na osnovu kojih kriterijuma se Republika Srbija zadužuje kod zapadnih banaka na teritoriji Republike Srbije, koje su već pokazale da rade neprofesionalno, upotrebljavam najblaži izraz, na srpskom finansijskom tržištu? Neke od ovih banaka, sa kojima Republika Srbija treba da potpiše ugovor o zajmu, retroaktivno su povećale marže našim građanima.
U tom smislu, Narodna banka Srbije u svom izveštaju je navela da je koristila preporuke da bi ubedila zapadne banke da posluju po tržišnim pravilima. Međutim, upravo te zapadne banke su iskoristile ovakav nejasan i neodlučan stav Narodne banke Republike Srbije i retroaktivno su povećavale marže i zarađivale na građanima Republike Srbije, bez ikakvih sankcija od strane Narodne banke Srbije, bez ikakvih sankcija od strane Vlade Republike Srbije.
Te marže su, to je javni podatak, na kredite koji se već otplaćuju povećane od 0,75% do 2,5%. Kao što sam već rekao, među njima je jedna od tri banke s kojom Vlada Srbije zaključuje ugovor o pokrivanju budžetskog deficita. Naravno, tu su već i nama u SRS veoma poznate banke, Banka Inteza, „Rajfajzen“ i „Hipo-Alpe-Adria“.
Umesto da su uvele nove zakone koji bi dodatno oporezivali ove banke ili ih kaznili zbog ovakvih postupaka, vlasti, slično kao i u slučaju monopola kompanije „Delta“, ne pokazuju čak ni verbalnu odvažnost da reše ove probleme. Zato smo mi uvereni, dame i gospodo, da vlast nema snage da ovih 350.000.000 evra o kojima danas raspravljamo nađe na nekom drugom mestu, putem dodatnog oporezivanja kompanije „Delta“ i nekog njenog monopola, ili/i putem dodatnog oporezivanja zapadnih banaka koje neprofesionalno posluju na teritoriji Republike Srbije.
Naravno, tu bi se odgovorna vlast angažovala i da putem ozbiljnih pregovora sa Ruskom Federacijom dobije neke kredite koji neće biti uslovljeni kao što su krediti MMF.

Reč ima narodni poslanik Zoran Nikolić.

Poštovani građani Srbije, želim da vas obavestim da je trenutno 21.40 časova, a s obzirom da će odloženi prenos krenuti negde u ponoć, oni retki koji zaista ne mogu da spavaju imaće priliku da ovo vide negde u dvadeset do pet. Toliko o demokratičnosti rada u ovom parlamentu i uopšte sistemu, nekom logičnom sklopu po kojem ova vladajuća koalicija funkcioniše.
Ali ćemo mi i sutra u 10.00 časova ujutru nastaviti rad, bez obzira što treba da idemo kući, pa ćemo doći negde oko jedan, pola dva u svoje domove, ustati u pola sedam i onda ćete imati priliku da nas u direktnom prenosu u 10 ujutru gledate kako ćemo nastaviti da radimo.
Želim odmah da vas informišem, gospođo ministar, da sam u ime DSS-a podneo jedan amandman, tako da ćemo imati priliku da se još jednom lepo ispričamo o jednoj sjajnoj i zaista produktivnoj ekonomskoj politici koju vi vodite.
Dakle, mi danas ovde pričamo o tri zakona, sporazum o zajmu, dodatno finansiranje zdravstva, zajedno sa Međunarodnom bankom za obnovu i razvoj, onda Predlog zakona o potvrđivanju finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke i Narodne banke Srbije, Aneks zajma za mala i srednja preduzeća i Predlog zakona o zaduživanju Republike Srbije kod „Alfa banke“, „Vojvođanske banke“ i „Pireus banke“.
E, ono što je interesantno, poslednje tri ili četiri sednice mi imamo vrlo glomazne dnevne redove, vrlo važne zakone, raspravlja se jako dugo, a po pravilu kao poslednje tačke se pojavljuju tačke dnevnog reda gde se mi kao država zadužujemo. Namera onih koji misle da mogu da prikriju štetne efekte ovakvih predloga jeste da se raspravlja o nekim drugim temama, a da na mala vrata prođu ovakvi zakoni koji zaista idu na štetu naše države.
Dakle, vi ste ovde naveli pozitivne efekte od ovih kredita, ali zašto bismo mi vama verovali? Zašto bi vama bilo ko verovao? Ako se ovde sastajemo redovno već dva-tri meseca, kada smo raspravljali i o budžetu i o rebalansu budžeta, kada ste braneći budžet, vi se sada smejete, ali sam svestan da je vaša uloga, uz svo poštovanje vaše stručnosti, to ne mogu da osporavam, niti želim, ali vaše ministarstvo je očigledno u ovoj Vladi statista, vi ste protočni bojler za jednu jako štetnu politiku koja ovu zemlju vuče na dno u finansijskom, ekonomskom i privrednom smislu.
Ne smatram da je vaša odgovornost najveća, ali smatram da je izuzetno velika, zato što, ako ništa drugo, u tom poslu statirate, jer predlog budžeta iza kojeg stoji ministar finansija, vi ste tada govorili da će rast BDP biti 3,5%, mi smo vam rekli da to neće biti. Čuveni skup na Kopaoniku, u najskupljim odelima, grandiozno, kao da se radi o susretu G8, rekao je da će BDP biti nultog rasta.
Tada se već znalo da je to nerealno. Došli ste ovde sa rebalansom budžeta, pa ste sa MMF-om usaglasili da će pad BDP biti 2,5%, iako i tada indikatori privredni su pokazivali da će pad biti najmanje 6%. Sada ćete doći u situaciju da nam ponovo dajete jedan rebalans. Zašto bi mi vama bilo šta verovali, jer su sve projekcije nerealne.
Ovde se kaže da će biti novac za mala i srednja preduzeća. Pazite, kada se mali ili srednji privrednik ponašao kao što ste se vi ponašali ove godine, on ne da bi izgubio deo tržišta, on bi ispao trajno sa ovog tržišta, jer se u biznisu i u privredi kada pravite takve loše projekcije gube poslovi, gubi se tržište, snose se određene konsekvence.
Jedino vi ne snosite konsekvence. Vreme je da priznate da niste bili u stanju da vodite ovu državu u ispravnom pravcu, da su vam procene apsolutno nerealne i zato treba da platite političku cenu.
Bolje je da podnesete ostavku i vi, vi prvi, a onda i celokupna Vlada, pa da idemo na nove izbore, i neka građani kažu ko to može bolje da vodi ovu državu i ko je svesniji u kakvom se stanju ova država nalazi, nego da vam sam narod, najverovatnije na jesen, a najkasnije na proleće, kaže šta misli o vama na jedan vrlo nepopularan način. Dakle, ovo vam je najdobronamerniji savet, a vidimo se kada budemo pričali o amandmanu na ove zakone.

Reč ima Vladan Jeremić.

Dobra je ova prilika, pa makar i u nekim jutarnjim satima, da se javnosti još jednom predoči kakvu ekonomsku politiku vodi Vlada Republike Srbije, jer evo po ko zna koji put i ovaj skupštinski saziv treba da odobri dodatno zaduživanje države, rekao bih i građana, međutim, veštom, pre svega, medijskom manipulacijom, javnosti se prezentuju sasvim drugačiji podaci, u kojima se ističu neke stvari koje apsolutno nemaju veze sa realnošću.
I u teoriji i u praksi vidimo sledeće, a mogli ste da čujete i iz izuzetno argumentovanog izlaganja kolege Dejana Mirovića, pa ću samo pokušati da potkrepim nekim još ciframa.
Gospođa Dragutinović, koja je tu prisutna, mogla bi da kaže ako nešto od ovoga što budemo izneli nije tačno. Dakle, prema svim analizama zaduženosti Republike Srbije, sve pokazuje da su se u oblasti zaduživanja u inostranstvu ispoljile izuzetno negativne tendencije, koje se ogledaju pre svega u tom enormnom povećanju apsolutnog iznosa spoljnog duga i u povećanju stepena zaduženosti zemlje.
To praktično znači da bi zemlja u narednom periodu mogla da zapadne u ozbiljnu dužničku krizu, koja bi upravo u sadejstvu sa efektima svetske finansijske krize mogla imati i te kako negativne efekte na ionako posrnulu privredu Srbije.
Dakle, da ne bi licitirali, ekonomistima je to dobro poznato, ali zarad javnosti, ima nekoliko pokazatelja, parametara kako može da se izračuna stepen zaduženosti jedne zemlje. Prema nekim najuobičajenijim, najkorišćenijim, prema kriterijumu tog kvantitativnog odnosa spoljnog duga i BDP, u Srbiji se procenat zaduženosti kreće između 60 i 70%.
Stepen zaduženosti Srbije, meren kvantitativnim odnosom duga i izvoza, izgleda ovako: recimo, 2003. godine dug je bio 3,11 puta veći od izvoza robe i usluga u toj godini, u 2004. godini - 2,78 puta, u 2005. godini - 2,34, u 2006. godini - 2,28, što je sve iznad granice za visoko zadužene zemlje, prema kriterijumu Svetske banke, a po izboru "Global Development Finance'', Srbija se zaista svrstava u veoma zadužene zemlje, zajedno sa Bugarskom, Brazilom, Hrvatskom, Turskom, Kazahstanom i tako dalje.
Ono što je problem, jeste činjenica da su obim i dinamika priliva inostranih sredstava u Srbiju u poslednjih nekoliko godina znatno manji i može se sagledati kroz taj kumulirani suficit finansijskih transakcija i povećanje neto spoljnog duga.
Dakle, taj spoljni dug Srbije je u 2006. godini, izražen u dolarima, veći za 81% nego u 2000. godini, primera radi, a izraženo u evrima, za 28%, dok je inostrani dug u 2007. godini povećan za 142% u poređenju sa 2000. godinom, a izraženo u evrima za 53%.
Priliv akumulacije iz inostranih izvora se apsorbuje preko deficita platnog bilansa, a visok kumulirani suficit finansijskih transakcija u Srbiji je u periodu od 2000. do 2007. godine posledica upravo povećanog korišćenja srednjoročnih i dugoročnih inostranih kredita i priliva neto stranih direktnih investicija.
Inostrani dug Srbije je povećan sa 10 milijardi 830 miliona dolara u 2000. godini na 26 milijardi 236 miliona dolara u 2007. godini, a znate da nakon ovih najnovijih aranžmana sa MMF i ovog o čemu sam govorio na početku, dakle, ovog dodatnog zaduživanja, sigurno je da ta cifra prelazi svih 30 milijardi dolara.
Ono na šta bih želeo i ovom prilikom posebno da ukažem, o čemu je i kolega Mirović govorio, to je problem koji leži upravo u visini tog duga privatnog sektora, koji je u 2000. godini bio gotovo zanemarljiv, da bi u 2007. godini dostigao 17 milijardi i 195 miliona dolara, i priča i odnos koji ima da dug privatnog sektora ne predstavlja neki veći problem za našu privredu apsolutno ne stoji i ne pije vodu.
Jer kada bude došlo vreme za otplatu, uvek se može postaviti problem servisiranja duga od strane države i teret otplate može pasti, u krajnjoj liniji, na sve građane, kao što je već i pominjan ovaj slučaj iz 1983. godine, u vreme te velike dužničke krize i Savezne vlade Milke Planinc, kada je i privatan dug prebačen na teret države.
Dakle, dug privatnog sektora, naprotiv, predstavlja po mišljenju SRS veći problem zbog toga što je njegova struktura nepovoljna u segmentu finansijskog sektora, na dug bankarskog sektora otpada manji deo, a najveći deo se odnosi na lizing. Znači, zadužujemo se radi kupovine na lizing robe, opreme i drugog, što znači da se privatni sektor ne zadužuje u inostranstvu radi ulaganja u proizvodnju i pospešivanje privredne aktivnosti, već iz sasvim drugih razloga.
U uslovima velike zaduženosti, kada dođe vreme za otplatu dugova za privredu, preostaje prevelik teret da se u jednom dužem vremenskom periodu isporučuje inostranstvu roba i usluge radi otplate dugova. U takvoj situaciji se smanjuje potrošnja u zemlji, smanjuju se zarade radnika, iscrpljuju se sirovinski resursi. Upravo je to slika u kojoj se Srbija danas nalazi. To može da traje nekoliko godina, ali kada pređe određenu granicu, onda privreda u potpunosti zamire i smanjuju se izvori iz kojih se otplaćuju dugovi i otuda naša bojazan, ali realna bojazan, koju smo izrazili tokom današnje diskusije, a vezano za ova tri zakona koja se nalaze danas u skupštinskoj proceduri.
Dakle, privredni rast Srbije u periodu koji je obuhvaćen tom analizom odnosi se na taj period od tih čuvenih demokratskih promena pa do danas, karakterišu ga stope rasta koje su niže u poređenju sa stopama priliva sredstava iz inostranstva i povećanja zaduženosti zemlje u posmatranom periodu.
Jasno je da inostrana sredstva nisu u dovoljnoj meri alocirana u proizvodnju koja može obezbediti privredni rast, dakle, jedna potpuno pogrešna politika i zato i ne treba da čudi zbog čega je došlo i do povećanja ovog spoljnog duga. I zbog svih onih drugih problema sa kojima se suočavaju i država i građani, a vezano za jednu generalno lošu ekonomsku politiku, dakle, politiku kreditnog zaduživanja, koja, kao što sam već rekao, za jedan duži vremenski period stvara samo loš poslovni, odnosno privredni ambijent u zemlji.
Ono o čemu danas govorimo, kao i ono o čemu je već bilo reči, dakle i o onom najnovijem kreditu, odnosno aranžmanu sa MMF, to je samo dodatno zatezanje omče oko vrata, a nimalo nisu optimistične izjave vezano za povećanje budžetskog deficita, odnosno najava o povećanju PDV-a. Videćemo šta će nas sve snaći. O tome svemu govori iz dana u dan sve niži životni standard najvećeg broja građana Srbije i problem je što niko ne snosi odgovornost za sve ono što je činjeno u ovom periodu.
Čini mi se da nas može da sačuva samo bog, ako i on nije digao ruke od nas.