U skladu sa članom 85. stav 5, obaveštavam da ćemo danas raditi i posle 18.00 časova, po tački dnevnog reda koja u tom momentu bude na dnevnom redu, kao i da u ponedeljak 27. jula i u utorak 28. jula 2009. godine bićemo u direktnom prenosu do 17.50 časova. Posle će biti odložen prenos.

Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Predrag Mijatović. Da li neko želi reč? (Da.) Izvolite, gospodine Mijatoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, iako bih više voleo da umesto vas bude ministar zdravlja i da se njemu obraćamo, bez uvrede, mislim da niste kompetentni za ovu materiju, ali šta je tu je.
Član 23. se odnosi na transplantaciju organa i u stavu 7, koji ću vam pročitati, kaže: ''Sadržinu, način i postupak sačinjavanja i vođenja Republičke liste čekanja i dostavljanje podataka od ovlašćenih zdravstvenih ustanova, kriterijume za stavljanje na Republičku listu čekanja, uslove za utvrđivanja prioriteta primalaca organa i druga pitanja od značaja za sačinjavanje i vođenje Republičke liste čekanja propisuje ministar.''
Upravo posle reči ministar predlažem da se stavi zapeta i da se dodaju reči – po pribavljenom mišljenju Uprave za biomedicinu.
Razlog je jer Uprava za biomedicinu je neposredno uključena u dobijanje izveštaja o potrebama organa za transplantaciju i zdravstvenih ustanova i sačinjavanje jedinstvene republičke liste čekanja. Zbog toga je logično da postupke vezane za tu proceduru, kao i na bazi izveštaja utvrđenih prioriteta za primaoce, neposredno uobliči i dostavi ministru za verifikaciju i objavljivanje.
Budući da će se u suštini procedure i odvijati na takav način, nema potrebe da se ministar obaveže da lično definiše procedure u kojima učestvuje tim kvalifikovanih stručnjaka iz sastava Uprave za biomedicinu.
Obrazloženje za neprihvatanje ovog amandmana je isto kao i dato na amandman gospodina prof. Milana Kneževića, a to je da je to nepotrebno i da će ministar ipak doneti mišljenje.
Dozvolićete mi još jednu stvar, u sva četiri zakona koja smo doneli svuda se pojavljuje samo ministar. Prerogativi ministru su stvarno dati ogromni i žao mi je što gospodin ministar nije tu, ali kao lekar, koji radi 30 godina u zdravstvu, voleo bih da mu kažem da se ne bavi organizacijom posla nego da imperatorski vlada zdravstvom.

Na član 24. amandman je  podneo narodni poslanik Borislav Pelević.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 27. amandman je podneo narodni poslanik Mićo Rogović.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 28. amandman je podnela narodni poslanik Jorgovanka Tabaković, koja želi reč. Izvolite.

Gospodine ministre za ljudska i manjinska prava, ovlašćeni zastupniče Vlade u vezi sa zakonom o transplantaciji organa, podnela sam amandman na član 28. kojim želim da se definiše nadležnost Uprave za biomedicinu, koja će davati mišljenje u vezi sa postupanjem sa organima za transplantaciju.
Zakon ima rešenje po kojem će se o tome starati ministar, a tvrdim da su u Upravi za biomedicinu angažovani stručnjaci koji poseduju prava i odgovarajuća znanja koja su predviđena za postupanje sa organima u vezi transplantacije.
Pored toga, Uprava i inače razmatra sve izveštaje zdravstvenih ustanova, pravnih i fizičkih lica, i ocenjuje njihovu opremljenost u vezi sa obavezom da spreče bilo koju vrstu rizika u vezi sa prenošenjem bolesti u postupku transplantacije, o čemu izveštava ministra. Uprava za biomedicinu izveštava ministra, pa je zaista logično, a smatram i neophodno, da ona formuliše ta postupanja, a ne ministar.
Šta ste mi odgovorili u odbijanju ovog amandmana, rekli ste da se odgovor sadrži u odbijanju na amandman mog kolege iz SNS, dr Milana Kneževića, i obrazloženje glasi ovako – amandman se ne prihvata s obzirom na to da je Uprava za biomedicinu organ u sastavu Ministarstva zdravlja, odnosno s obzirom na to shodno članu 32. stav 2. Zakona o državnoj upravi, ministar usmerava rad organa u sastavu i donosi propise iz njegovog delokruga.
Znači, iz ovako načelno definisane vlasti ministra nad organom u sastavu i iz njegovog prava da donosi propise iz delokruga tog organa u sastavu, izvlačite pravo ministra da odlučuje o najkonkretnijim uputstvima vezanim za prenošenje organa u postupku transplantacije.
Kažete, takođe, shodno članu 69. Predloga zakona, Uprava za biomedicinu učestvuju u pripremi predloga propisa za sprovođenje ovog zakona koje donosi ministar, na koji način će stručni stavovi biti inkorporirani u podzakonske akte, i sada ključna stvar, i bez pribavljanja zvaničnog mišljenja Uprave.
Znači, načelni stavovi za vas imaju veću snagu samo zato što ih potpisuje Uprava za biomedicinu i kažete nije potrebno da se pribavi zvanično mišljenje Uprave. Sada mogu dva zaključka iz ovog odbijanja i ovog obrazloženja da donesem. Gospodin ministar ako je iz G17, on može ne samo da proširi delatnost i delokrug rada određenog ministarstva na najšire moguće i nespojive oblasti, ne može, nego mora direktno i da se pita i o najkonkretnijim stvarima koje su u nadležnosti organa u sastavu ministarstva na čijem je čelu taj ministar.
Da li je osnovni kriterijum za ocenu i procenu nečega koji ministar vodi koje ministarstvo ili zakon, nadležnosti i priroda posla, ili se to menja od zakona do zakona i od ministarstva do ministarstva. Da li isti takav tretman imaju i građani kada postoji u zakonu neka dvosmislenost, vrlo često potpuno namerno ostavljena, ili neka rupa u zakonu, da će svako tumačenje moći da bude pokriveno stavom, kao što vi meni u obrazloženju kažete. Ne.
Tada ministarstvo želi da se pita, pa se za svaku otvorenu stvar donosi i daje posebno mišljenje, a ne koriste se stavovi bilo kog organa. O različitosti tog postupanja govori i način kako Vlada stoji iza pojedinog ministra kada se zakon brani.
Mi poslanici dobijamo da govorimo o zakonima iz najrazličitijih oblasti života koji se tiču građana Srbije. Mi se za njih pripremamo u skladu sa svojim znanjima, mogućnostima i načinom da se snađemo da od stručnih ljudi čujemo mišljenje.
Kao ekonomista o ovom zakonu govorim principijelno o nedopustivosti da se ministar pita za sve i da preskače jedan organ uprave u svom sastavu, a neću se direktno upuštati u ono što nije moja nadležnost, jer bi to bilo smešno.
Ova Vlada čini ovaj dom i poslanike smešnim, ako nam kaže da onaj ko je danas dežuran u Vladi može doći da brani bilo koji zakon koji se ovde razmatra, što doskora nije bio slučaj, ali nam kao i mnogu drugu lošu praksu to uvodite u ovaj dom. Smatram da je to nedopustivo.

Na član 30. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Paunović-Milosavljević. Izvolite.

Član 30. govori o praćenju ozbiljnih neželjenih reakcija, kao i ozbiljnih neželjenih pojava u postupku transplantacije. Amandman koji sam predložila glasi - u članu 30. stav 4. posle reči "ne prihvata" dodaju se reči "i posle saveta lekara".
Smatramo da je nadležni lekar dužan da da savet davaocu organa o mogućim neželjenim reakcijama, kao i o ozbiljnim neželjenim posledicama, ukoliko se njegovo zdravstveno stanje ne prati u skladu sa standardima medicinske struke.
Običajno pravo, kao i propisi medicinske struke, nalažu da u svakoj zdravstvenoj ustanovi ako pacijent ne prihvati, odnosno odbije intervenciju, a na taj način postoji mogućnost da ugrozi svoje zdravlje ili život, najčešće u istoriji bolesti se evidentira da je prethodno dat savet lekara, a da pacijent postupa protiv saveta lekara i da to pacijent obavezno potpiše. Ovo je vrlo važno, jer može da bude predmet sudsko-medicinske stvari.
Vlada je naš amandman odbila sa obrazloženjem da su propisane informacije koje je zdravstveni radnik koji učestvuje u postupku presađivanja organa dužan da pruži primaocu organa. Mi smo samo intervenisali da pismeni pristanak ne može da bude bez saveta lekara i da pacijent mora da potpiše u istoriji bolesti da je odbio savet od nadležnog lekara.

Na član 32. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milan Dimitrijević, Nikola Lazić i Milica Vojić-Marković. Gospodin Dimitrijević želi reč. Izvolite.

Gospodine ministre, nadam se da vi imate zakon pred sobom. Nemate? Dobro. Ako nemate zakon pred sobom, onda ću pokušati da vam objasnim u čemu se sastoji ovaj problem.
Dakle, u ovom zakonu imate dva člana, član 32. i član 33. U članu 32. kažete sledeće: podaci o davaocu i primaocu usluga ne smeju se prikupljati, obrađivati ili koristiti u druge svrhe, osim u svrhu transplantacije u skladu sa ovim zakonom. U članu 33. stav 3: rezultati postupka transplantacije mogu se koristiti u naučno-istraživačke svrhe.
Sada vidite, gospodine ministre, hteli smo da vam pomognete da našim amandmanom ovaj zakon poboljšamo i to smo naveli kao razlog na Odboru. Dobili smo odgovor i obrazloženje kakvo smo dobili. Iz odgovora smo doneli zaključili smo da ne postoji dobra volja kod predstavnika predlagača da mu se pomogne u razrešavanju određenih osnovnih pojmova u ovom zakonu.
U jednom članu vi to zabranjujete, u drugom dozvoljavate, pa ćete onda tako tumačiti zakon, pa kada neko iskoristi te podatke, vi ćete se pozvati na član 32, ako ne iskoristi na član 33.
Dakle, šta to govori? To govori o jednoj neozbiljnosti, o jednom nečitanju zakona, o nepraćenju određenih stvari i taj zakon je jedno čudo koje je snašlo srpsko zdravstvo.
Nije samo u tome problem. Problem je što donošenje ovakvih zakona izaziva neke druge stvari. Gospodine ministre, u Kliničkom centru postoje liste, a te liste se zovu liste smrti ili život okačen na zidu, gde ljudi čekaju u redovima, gde sa vanstandardnim uslugama onaj ko ima novca da plati on će da živi, a onaj ko nema taj zna šta mu sleduje. To je sudbina našeg zdravstva. To je sudbina 7,5 godina reformi gospodina Milosavljevića. To je stanje sistema zdravstvene zaštite u Srbiji.

Na član 37. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Paunović-Milosavljević. Izvolite.

Član 37. odnosi se na zabranu korišćenja i iznošenja podataka o ličnosti davaoca, odnosno primaoca organa. U ovom članu se govori o zabrani korišćenja i iznošenja podataka o ličnosti davaoca, odnosno primaoca organa.
Na član 37. podnela sam amandman da se stav 2. menja i glasi: izuzetno od stava 1. ovog člana, na osnovu pismenog pristanka davaoca, odnosno primaoca organa, podaci o ličnosti ovih lica mogu se upotrebljavati i iznositi u naučne, obrazovne i statističke svrhe, kao i u sredstvima javnog informisanja, ukoliko se radi o punoletnoj osobi, poslovno sposobnoj, očuvane svesti i moći rasuđivanja.
Vi niste prihvatili amandman i u obrazloženju za neprihvatanje amandmana naveli ste da je drugim odredbama predloga ovog zakona to uređeno, ali niste naveli kojim odredbama. Pošto je tu gospodin Čiplić, mislim da bi on mogao da odgovori.
Takođe, ovde postoje dve situacije. Znači, davanje organa, osoba je svesna, punoletna, poslovno sposobna. A, kada će davati pismenu saglasnost o iznošenju informacija odnosno za statističke svrhe, znači proći će jedno izvesno vreme. Da li će u tom vremenu, koje može da bude sat, dva ili pet dana, njen svest da se poremeti ili ne, to je pitanje i zbog toga smatramo da je ovim predloženim amandmanom celishodno da se unese da osoba prilikom davanja saglasnosti za iznošenje informacija mora da bude i svesna.