Dame i gospodo narodni poslanici, moj amandman se odnosi na učešće u upravljanju ustanovama kulture. Prelazimo na onaj deo u zakonu koji se odnosi na kulturu. Što se SNS Tomislava Nikolića tiče, mi smo potpuno saglasni sa ovom normom koju ste u zakonu dali, da nacionalni saveti mogu da imenuju jednog člana upravnog odbora.
Smatramo da je to jako dobra norma, ali u nastavku i u razradi ovog člana mislimo da je napravljen jedan ozbiljan propust, odnosno data je mogućnost svakom nacionalnom savetu da imenuje po jednog člana u upravni odbor neke kulturne institucije, za koju smatra da je od posebnog značaja, za koju ima interes.
Mislim da nas to u pojedinim sredinama stavlja u situaciju da ćete imati više članova upravnog odbora imenovanih od strane nacionalnih saveta nego od strane lokalne samouprave, odnosno neće doći do toga, jer će lokalne samouprave reagovati, menjaće statute, pa će imenovati veći broj članova upravnog odbora.
Sve u svemu, dolazićemo do jednog tela koje je jako glomazno, jako nefunkcionalno i smatramo da je ovaj deo u ovom članu 16. potpuno nepotreban, da jedan predstavnik nacionalnih saveta, onaj iza koga svi stanu, može u potpunosti da predstavlja sve nacionalne savete, a najčešće se radi o sredinama koje su višenacionalne, koje su kroz neki javni i politički život već afirmisale pripadnike nacionalnih manjina i oni se samim tim već nalaze u tim institucijama, pa nam se čini da ste možda sa nekim normiranjem preterali u ovom članu i da bi trebalo prihvatiti ovaj amandman.

Na član 17. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Pop-Lazić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 17. govori o tome koje su druge nadležnosti nacionalnog saveta u oblasti kulture i kaže da nacionalni savet utvrđuje koje su ustanove i manifestacije u oblasti kulture od posebnog značaja za očuvanje, unapređenje i razvoj posebnosti i nacionalnog identiteta određene nacionalne manjine. U ime SRS-a tražila sam da na kraju ovog teksta stoji - u skladu sa Ustavom i drugim zakonima Republike Srbije.
Vi ste mi u svom odgovoru rekli da se to podrazumeva. Hoću da vam kažem da se to ne podrazumeva, jer da se podrazumeva ne bi vam ovaj zakon ni trebao. Dakle, mi smo doneli masu zakona koji regulišu ovu materiju nacionalnih manjina, i kroz zakon o upotrebi zastave, himne, državnim praznicima, o osnovnom i srednjem obrazovanju, visokom obrazovanju, kulturi, Zakon o sprečavanju diskriminacije itd.
Po meni je ovaj zakon potpuno suvišan i jeste zaista donet u političke svrhe i to će vreme da pokaže, čista instrumentalizacija nacionalnih manjina, ali dobro. Ako je već tako kako vi kažete da se podrazumeva, zašto se onda ne podrazumeva i preambula Ustava koja govori o tome da državni organi imaju obavezu da u skladu sa Ustavom na Kosovu i Metohiji obezbede prisutnost države Srbije, nego se upravo dešava obrnuto, nacionalne institucije i nacionalne ustanove sa Kosova i Metohije se povlače u unutrašnjost Srbije, kao što je to Koordinacioni odbor MUP-a Srbije.
Moram da vam kažem za kraj da mene kao Srpkinju, bilo je ovde diskusija na tu temu, veoma me vređa proslava nacionalnog praznika Dana zastave u Bujanovcu, Preševu itd, kao i svakog Srbina, mislim. A vi sada razmislite dobro šta ovim zakonom i usvajanjem nekih amandmana dalje omogućavate onima koji ne misle dobro državi, iako smo proglasili i proklamovali građansku državu, dakle da smo svi jednaki i sa istim pravima.

Na član 17. amandman je podnela narodni poslanik Marina Toman. Nije tu.

Na član 18. amandman je podnela narodni poslanik Olena Papuga. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 18. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković, Donka Banović i Željko Tomić. Da li neko želi reč? Gospodin Aligrudić, izvolite.

 Dakle, ovde se opet vraćamo na ono pitanje o kome smo razgovarali pre nekih 45 minuta. To je pitanje korpusa prava nacionalnih saveta i šta oni mogu sve da učine.
Rekli ste od nadležnosti u oblasti obaveštavanja da imaju osnivačka prava i videli ste ta osnivačka prava na jedan način koji nije nelogičan, sa aspekta vašeg razmišljanja, pa i sa nekog mog aspekta razmišljanja o tim stvarima to je prvo što bi mi palo na pamet, da im se omogući da osnuju privredno društvo ili kakvu ustanovu koja bi mogla da osnuje glasilo.
Šta je međutim ovde problem? Ovde je problem što se nacionalni saveti u ovom kontekstu doživljavaju kao par ekselans politička tela. Na nacionalne savete će očigledno imati uticaj, a njihovo formiranje, politički subjekti, pre svega političke stranke koje reprezentuju interese nacionalnih manjina u određenim područjima države. Slažem se da je potpuno svejedno da li je to Vojvodina ili neki drugi kraj naše zemlje.
Ako je u pitanju politički uticaj, nije teško izvesti zaključak da i onda ispunjavajući ovu pravnu normu iz člana 18. zakona, pojedine političke stranke nacionalnih manjina su imale na ovaj način blanko politički uticaj na realizaciju i ostvarivanje javnog glasila.
Mislim da to nije ni fer ni korektno. Mislim da to nije u duhu, ni u skladu sa našim pravnim sistemom.
Onda se vraćamo na to kako čitamo odredbe člana 75. stav 2, pa se kaže - putem kolektivnih prava pripadnici nacionalnih manjina, misli se na pripadnike nacionalnih manjina, niko ne govori o političkim strankama, ali svakako moramo voditi računa o načinu i mehanizmu kako se prave nacionalni saveti, o onome što ste predložili u zakonu, one dve forme na koji način se to da realizovati, pa onda nije teško doći do zaključka ko će imati predominantnu ulogu u funkcionisanju nacionalnih saveta.
Onda se kaže - pripadnici nacionalnih manjina, neposredno ili preko svojih predstavnika, što je ovde slučaj, učestvuju u odlučivanju ili sami odlučuju o pojedinim pitanjima vezanim za svoju kulturu, obrazovanje, obaveštavanje i službenu upotrebu jezika i pisma, u skladu sa zakonom.
Hajde sada da vidimo kako ste vi odavde iz ove ustavno-pravne norme izvukli zaključak da nacionalni saveti treba da osnivaju privredna društva ili ustanove, a sa ciljem da one postanu osnivači javnih glasila, jer se samo na taj način može javno glasilo i osnovati.
Zaista ne mogu to da pronađem ovde, pored najbolje volje, niti mogu da vidim da je način na koji se utiče ili odlučuje o pojedinim pitanjima, ili učestvuje u odlučivanju o pojedinim pitanjima vezanim za obaveštavanje, da se to može činiti na ovaj način i da je to ono što proizilazi iz duha ustavne norme.
Ako to pravilo primenite u ovom slučaju, onda ste učinili nešto što bi bila ne pozitivna diskriminacija, nego flagrantna diskriminacija građana Srbije u ovoj oblasti.
Mislim da ova odredba čak ne može pretrpeti ni ustavnu proveru. Kada bi Ustavni sud radio na način na koji treba da radi Ustavni sud jedne države, on ovakvu normu ne bi ostavio u pravnom životu. Naravno, možemo čitati jedan isti propis na nekoliko načina. Stara je izreka - tri pravnika, pet mišljenja.
Nisam sklon tome da odredbe koje se tiču ljudskih prava, a svakako i prava nacionalnih manjina, u tom kontekstu tumačim restriktivno i to ne bih nikad činio.
Ali, mislim da se ovde ne radi o nerestriktivnom tumačenju, nego se ovde radi o jednom tumačenju koje se izvodi iz nekih političkih motiva koje vi očigledno, ne vi lično, nego mislim na konstelaciju na vlasti, ima u kontekstu određenih dogovora sa pojedinim političkim strankama u Srbiji, a ne nacionalnim manjinama.
Tu vrstu dijaloga vi ne možete ni da napravite, prosto niste za to ni sposobni, ne vi lično, nego sa pozicije vaše u državi, niti to postoji kao mogućnost.
Vi ste, dakle, ovde uveli nešto što bi bila diskriminacija ostatka Srbije, što bi bila diskriminacija i lokalne samouprave, čak i mimo onih propisa koje Zakon o lokalnoj samoupravi obezbeđuje u određenim slučajevima kada su u pitanju one opštine u kojima postoje nacionalne manjine.
Mislim da ste se ovde preigrali. Mislim da ste ovde otišli korak dalje, a neko nesebično zalaganje za to da se ne nacionalnim manjinama, nego čitaj političkim strankama, šta god vi rekli, ovo je vrlo jasno, obezbedi dominantan uticaj u medijskoj sferi, i to na ovaj vrlo neposredan način, to ste prosto mogli učiniti na neki drugi način, ali se niste setili, da vas mi učimo kako, danas nam ne pada na pamet. Da smo mi na vlasti, verovatno bi našli odgovarajući kompromis koji bi bio u skladu sa Ustavom i koji bi bio u skladu sa pravnim poretkom.
Još jedna stvar. Vi ste ovde rekli u članu 18 - nacionalni savet može, na način utvrđen zakonom, samostalno, verovatno ovim zakonom, pošto ne vidim na koji drugi zakon preferirate, samostalno ili zajedno sa drugim pravnim licem osnivati ustanove i privredna društva za obavljanje novinsko-izdavačke i radio-televizijske delatnosti, štampanja, reprodukcije snimljenih medija i vršiti prava i obaveze osnivača.
Hoćete da nas ubedite da ste ovim ograničili pravo nacionalnih saveta da kada osnuju privredno društvo da ga mogu isključivo registrovati za ove svrhe. Kako to i zašto? To ne mogu da razumem, pored najbolje volje.
Dakle, sa druge strane, kako ih možete u tome ograničiti? Gde vam Ustav daje pravo da ijednom subjektu u ovoj državi, pa makar to bio i nacionalni savet, ograničite pravo na ove oblasti? Zašto oni ne mogu osnovati privredno društvo da se bavi nečim drugim? Možda i mogu.
Zaboravili ste još jednu odredbu člana 75. Ustava i jedan deo rečenice koji sam pročitao, gde se kaže - učestvuju u odlučivanju ili sami odlučuju o pojedinim pitanjima vezanim za kulturu, obrazovanje itd. neposredna ili preko svojih predstavnika. Ovde se radi o nacionalnim savetima.
Svaki pripadnik nacionalne manjine, svaka nacionalna manjina se može organizovati kroz ove oblike, a može se organizovati i na druge načine, a osnivanje glasila u Srbiji je slobodno, osnivanje privrednih društava je slobodno, ono ne može podlegati, sem onim opštim ograničenjima, nikakvim drugim ograničenjima, niti se ovakim zakonom one mogu postaviti.
Dakle, ako ste me pažljivo slušali, s koje god strane da okrenete ovo i kakvu god apologetiku primenite, ono će pokazati jednu izvesnu šupljinu.
Dakle, jednostavno mislimo da ova odredba kako je predviđeno nije dobra, da ne proizvodi svoj pravi efekat i pravi smisao za zadovoljenje interesa pripadnika nacionalne manjine koja treba da zaštite svoja prava garantovana Ustavom, nego će se u praksi izvesti u izvesnu vrstu lokalnom medijskog terora pojedinih političkih grupa.
To je ono što će se u praksi pokazati, čak i suprotno volji pojedinih pripadnika manjinskih zajednica, a mislim da to ne bi trebalo da bude cilj zakona kojim se razrađuje odredba člana 75. Ustava. Mi bismo uvek bili spremni s vama i s bilo kim da razgovaramo o punoj meri realizacije svih prava iz Ustava, čak i nešto što u Ustavu i ne piše, ukoliko ta proširena prava mogu biti od koristi pripadnicima nacionalne manjine.
Moramo jako voditi računa o tome šta pišemo, jer naoko zadovoljavanje nekih potreba koje ovako na prvi pogled deluje na način kako ste vi to predvideli, vrlo lako kasnije može da se izvrgne u svoju suprotnost, pa kada se to u praksi dogodi, onda ćemo mi ili vi, ili već ko god bude bio na toj poziciji tog dana kada to pokaže svoju suprotnost, razmišljati o tome kako da norme promenimo, a da one te svoje negativne efekte u realnosti ne iskazuju.
To je ono o čemu treba misliti u startu, a ne kada se stvari počnu dešavati. To je ono zbog čega smo mi bili vrlo oprezni kada je reč o ovoj odredbi i zbog toga smo bili vrlo kritični kada je reč o ovoj odredbi. Zato i postoje ovakvi amandmani koje smo mi podneli. Na vama je da ih prihvatite ili ne, na vama je da date apologetiku koja vam odgovara, ali mi mislimo da ovo nije dobra norma.

Gospodin Čiplić ima reč. Izvolite, gospodine Čipliću.

Mislim da je u ovakoj raspravi najbolja metodologija kada imamo dilemu da vidimo šta kaže Ustav. Ustav nešto malo kasnije od tog člana 75. ima član 79, koji nabraja kakva to prava imaju pripadnici nacionalnih manjina. Kaže - pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo, pa nabraja, i negde pri kraju kaže - na osnivanje sopstvenih sredstava javnog obaveštavanja u skladu sa zakonom.  U velikoj meri sam deo vaše rasprave zapravo shvatio kao argumentaciju za ovakav član, za ovakvo rešenje, jer našli smo se u situaciji da medijski zakoni, koji generalno sistemski regulišu ovu oblast, jednostavno ništa ne govore o ovom ustavnom pravu nacionalnih manjina.
Kada smo napisali ovu odredbu stava 1. člana 18, onda smo u velikoj meri, ponavljam, imali u vidu praksu koja postoji na osnovu zakona o prenosu i utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine iz 2001. godine i pokrajinskih akata, onoga što već jeste deo nadležnosti nacionalnih saveta koji su se registrovali na teritoriji AP Vojvodine, a u nizu mogućih rešenja ovo smo odabrali.
Nismo otišli korak dalje, računajući da će u nekoj budućoj izmeni medijskih zakona ova procedura, odnosno propuštanje pravljenja ove pravne praznine sada već, s obzirom na ovaj zakon, biti uvaženo, pa će na određeni način obezbediti obaveštavanje kao deo prava na samoupravu.
Mi naprosto nismo ni hteli, a ni smeli da uđemo u proces, pravno jesmo bili u mogućnosti, kroz leks specijalis, kroz odredbe ovog zakona, da medijske zakone sada dopunjavamo na ovaj način. Samo smo konstatovali tu činjenicu i eventualno dali jedan modalitet ne samo u oblasti televizije, nego uopšte, u oblasti informisanja, kako da nacionalni saveti realizuju ovo svoje ustavno pravo.
(Miloš Aligrudić, sa mesta: Replika, samo kratko.)

Gospodin Željko Tomić ima reč.

Gospodine Čipliću, insistiram da mi odgovorite na ovo pitanje. Ponoviću stav 1. člana 18 - nacionalni savet može, na način utvrđen zakonom, samostalno ili zajedno sa drugim pravnim licem osnivati ustanove i privredna društva za obavljanje novinsko-izdavačke i radio-televizijske delatnosti, štampanja i reprodukcije snimljenih medija i vršiti prava i obaveze osnivača.
Razumem vašu nameru. Ali, da li ste smetnuli s uma da je na ovoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije u toku još donošenje ili dao bog nedonošenje još jednog zakona, medijskog zakona, izmene i dopune zakona o javnom informisanju, gde piše da osnivač mora da uplati depozit od 50 hiljada evra?
Nigde ne piše da će nacionalni saveti biti izuzeti od toga, ništa niste o tome pisali u zakonu, niste se dogovarali sa ministrom ili Ministarstvom kulture i informisanja, gospodinom Bradićem. Podsetiću vas da je on rekao nedavno da je on taj zakon pravio u saradnji sa Ministarstvom pravde, pa su ga ljudi iz Ministarstva pravde demantovali da nikakve saradnje nije bilo.
Pitam vas - šta se to u Vladi Srbije događa? Da li ste se vi dogovarali sa njim ili jednostavno nema dogovora, da li ste možda u svađi, da li ste u nekim nesporazumima vi u Vladi Republike Srbije?
Zanima me - medijski zakoni ne govore ništa o ustavnom pravu nacionalnih manjina, govorim o ovom pitanju. Da, to je tačno, ali govore, evo ovaj koji je na dnevnom redu, na ovoj sednici isto, govore o osnivačkim pravima, 50.000 evra depozit.
Da li će to nacionalni saveti preko ministarstava ili preko privrednih društava, u šta ih vi pretvarate, moći to da urade? Da li ste razmišljali o regulisanju toga?
Taj skaradni i skandalozni zakon za koji se toplo nadam da ne može da ugleda svetlost dana u Republici Srbiji predviđa depozit od 50.000 evra za osnivača.
Molim vas da pred javnošću Srbije kažete da li vi kao ministar za ljudska i manjinska prava možete da garantujete da će nacionalni saveti biti u stanju da uplaćuju te depozite samostalno, kako ovde piše, ili zajedno sa drugim pravnim licem.

Gospodin Aligrudić, ponovo. Izvolite.