Zahvaljujem, gospodine Bajatoviću.
Reč ima gospodin Konstantin Arsenović.
Samo se prijavite, molim vas. Izbrisalo se vaše prijavljivanje.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, uvažene kolege i koleginice poslanici, pred nama su predlozi odlukaa o Strategiji nacionalne bezbednosti i Strategiji odbrane.
Radi se o veoma bitnim dokumentima za definisanja pravaca i odgovornosti svih subjekata našeg društva i za izgradnju sopstvene bezbednosti i sistema odbrane Republike Srbije.
Ispred PUPS-a, Partije ujedinjenih penzionera Srbije, pokušaću da dam naše viđenje o ovim dokumentima. Želja nam je da prvenstveno dobronamerno ukažemo na neke nejasnoće, propuste i slabosti i time damo svoj doprinos, da eventualno kroz usvajanje amandmana koje smo podneli doprinesemo njihovom poboljšanju.
Pre nego što pređem na navedena dokumenta, želim da pred ovim auditorijumom i srpskom javnošću iskažem veliko nezadovoljstvo penzionerske populacije, na iskazanu diskriminaciju prema starima od strane jednog poslanika u ovom parlamentu. Njegovo ime neću spominjati. On će se sam prepoznati, a raspolažem sa video-snimkom i mogu ga svakome dati na uvid.
Naime, gostujući na televiziji TV-''Centar'' u Svilajncu, za sada, neimenovani gospodin je, pored ostalog, prepričano u slobodnoj formi, istakao i sledeće: da je PUPS neustavan i ne bi trebalo da postoji, jer kada osoba napuni 65 godina, ona ne treba ništa da radi, treba da šeta unuke, igra šah i slično, a ne da vladaju ovom zemljom – još i da imaju potpredsednika Vlade; jer je priroda učinila svoje, odumrle su moždane ćelije, nemaju istu svest i znanje kao u četrdesetim godinama i ova partija ne treba da postoji.
Da li ima potrebe komentarisati ovakvu uvredljivu i ponižavajuću izjavu, skoro da nema da iz takvog mišljenja ne sledi logičan zaključak o daljim merama prema penzionerima koje bi trebalo preduzeti? Da li je takav stav prema penzionerima ispravan i sud o izrečenom, ostavljam vama i celokupnoj javnosti da sama proceni.
Prosto ne mogu i neću da verujem da takvo mišljenje i stav ima njegova partija, ali molim tog poslanika i njegovu partiju, ako deli takvo mišljenje, da u svim narednim kampanjama uopšte ne pozivaju penzionere da glasaju za njih, jer šta će im glasovi od tih ljudi koji su ''izlapeli i ne umeju da logično rezonuju'', kako to oni vide. O tome toliko.
Sada prelazim na temu zbog koje smo ovde. Već sam rekao da PUPS želi dati svoj konstruktivni doprinos, kako bi se ova dokumenta što bolje definisala. Pohvale i primedbe nemaju za cilj da bismo utrošili raspoloživo vreme, naprotiv, smatramo da naša dobronamerna kritika svih ovih dokumenata može biti prihvaćena i sa stanovišta nauke i prakse, a nastojali smo da eleminišemo svoj subjektivizam, pa i sujetu, i da problem postavimo u žižu sadašnjih, svetskih i unutrašnjih, zbivanja i problema. Što se tiče metodološkog pristupa, tu nemamo bitnih primedbi. Smatramo da su one dobro postavljene, osim da su neke oblasti uživale veću pažnju, ali i onako kako su prikazane mogu poslužiti daljoj razradi. Međutim, sadržajno imamo određene primedbe i pitanja na koja bi trebalo dati odgovor.
Svesni smo da su se autori, ili autor, ovih dokumenata nalazili pred jednim složenim problemom i pred mnogim dilemama na koje ni sami nisu imali ili mogli dati odgovor. Po meni koje su to dileme? Prvo, to je pitanje Kosova i Metohije. Praktično, oteto je 15% teritorije Srbije na neodređen i dug period. Srbija se ne može odreći te teritorije i nemamo pravi odgovor kako to rešiti, pogotovo što su Kosovo– republiku, priznale mnogo države.
Drugo, Srbija, barem veliki deo opozicije i pozicija a time i građani žele u EU, a koja, opet, sve čini kako bi se ozvaničila nezavisnost Kosmeta i veliki broj njenih članica je, takođe, priznao nezavisnost Kosova. Mi hoćemo u Evropu, ali nas ona teško prihvata, pa je zbog toga „ne treba ljutiti“.
Treće, još uvek su otvorena pitanja granica sa Hrvatskom i BiH. Tačno je da globalni sistem 21. veka projektuje države sa labavim granicama, ali mi moramo prvo definisati granice, pa onda ih olabaviti.
Četvrto, ekonomska situacija u zemlji, posebno privreda, nalazi se u katastrofalnoj situaciji. Naš ekonomski sistem ne može biti siguran oslonac, bar sadašnji, za jačanje naše bezbednosti. Ako se, pri tome, ima u vidu u kakvom stanju i koji su sve problemi prisutni u privatnom kapitalu, onda to dodatno problem komplikuje. Imamo i mnogo drugih nerešenih unutrašnjih pitanja.
Peto, hteli mi to priznati ili ne, ali je činjenica – u našoj zemlji kao da nema više tajni. Strane obaveštajne službe preko raznih savetnika, konsultanata, prisutni su u svim strukturama, utiču na mnoga zbivanja i donošenja odluka u našoj zemlji. Stranim obaveštajnim službama je sve poznato.
Šta to znači po bezbednost jedne zemlje, suvišno je komentarisati. Principijelno, bez razrešavanja ovih problema ne može se govoriti o strategiji nacionalne bezbednosti i strategiji odbrane, bar ne u meri objektivnog i sadržajnog pristupa definisanju ovih dokumenata.
Koje su naše principijelne primedbe pokušaću da ih nabrojim uz minimalan komentar, s obzirom na raspoloživo vreme. Prvo da navedem neke zajedničke primedbe i sugestije na ova dva dokumenta. Nisu u potpunosti sagledani svi mogući aspekti ugrožavanja nacionalne bezbednosti naše zemlje, a time ni dati odgovori suprotstavljanja. Podsetio bih vas da agresija na Srbiju ne mora biti izvedena samo ratom. Rat je najteži oblik agresije, ali ne i jedini.
Tvrdnje nekih naših ministara da Srbija više neće ratovati ili da za to postoji mala verovatnoća, najblaže rečeno, neodgovorne su. Niko normalan ne želi rat, ali zavaravanje da ga neće biti vodi nas u suprotnost, ka opuštanju i nespremnosti države da se bilo kome suprotstavi.
Ako bi tvrdnja da rata neće biti bila tačna, onda se postavlja pitanje – čemu će nam vojska, treba je onda odmah raspustiti. Međutim, pitam se – šta ako ga ipak bude i ako nam ga drugi nametnu, kao što je to, po pravilu, gledano kroz istoriju, uvek bilo? Za tu varijantu se mi kao društvo moramo organizovati i pripremati.
Drugo, stiče se utisak da su dokumenta pisana od strane jednog autora i nemam utisak da su baš sve institucije i celokupno srpsko znanje i umeće uključeni u pisanje ovog dokumenta.
Treće, usvojena politika o vojnoj neutralnosti Srbije moralo je biti osnovna odrednica pri definisanju stavova u oba dokumenta. To nije ispoštovano, bar ne u celini. Ako su nosioci izrade ovog dokumenta imali drugačiji stav, onda su to morali jasno iskazati i zahtevati raspravu i eventualno usvajanje takvog stava.
Četvrto, dokumenta su na jedan specifičan način pisana i stiče se utisak kao da smo se želeli dodvoriti Zapadu, i provučena je jedna nit o našoj nemoći da se bilo kome suprotstavimo i da nam nema spasa ako ne uđemo u NATO. Nisam za to da se bilo kome stavlja prst u oko, pogotovo ne onome sa kim sutra treba da sarađujemo, ali nisam ni za kapitulaciju unapred. Moramo problem realno sagledati, reći istinu i utvrditi smernice. U suprotnom, od naše nacionalne bezbednosti nema ništa ili će biti na klimavim nogama.
Komentar o Strategiji nacionalne bezbednosti. U pogledu bezbednosnog okruženja minimizira se opasnost i stanje u globalnom i regionalnom okruženju, zanemaruje se uloga i opasnost od uticaja širenja NATO i nastojanje postavljanja raketnih baza i štitova prema Ruskoj Federaciji. Doduše, najnoviji potez SAD ovaj problem za sada ublažava. Budite uvereni, on i dalje ostaje, samo je pitanje metoda i vremena sprovođenja. Zar problemi u vezi Avganistana, Iraka, Irana, Koreje, pa i Kosmeta, nisu dovoljni pokazatelji o kakvoj se demokratiji radi? Uloga Rusije, Kine i drugih zemalja i njihov uticaj na globalno okruženje uopšte se ne analizira. To je suprotno od iznetih stavova čak i predsednika naše države, gospodina Tadića, koji govori o četiri stuba na koja se Srbija mora oslanjati i u tom ga lično podržavam.
Dalje, tvrdi se da nijedna zemlja nije u stanju da samostalno rešava problem očuvanja i jačanja svoje nacionalne bezbednosti i daje se poruka, između redova – spas Srbije je u udruživanju bezbednosnih snaga nacionalnih država, drugim rečima u NATO. Moram priznati da sam iz ovog dokumenta saznao da postoje Evropske odbrambene snage. Meni su one nepoznate, pa bi bilo interesantno saznati njihovu strukturu, gde su locirane i ko komanduje njima.
Tvrdnja da je oružana agresija na Republiku Srbiju znatno smanjena i da može nastati kao posledica globalnog ili regionalnog sukoba, nije utemeljena objektivnim pretpostavkama, a kada se govori o izazovima, pretnjama i rizicima po bezbednost Srbije, naročito kada je reč o Kosovu i Metohiji, ne može se govoriti samo o etnički motivisanom nasilju na Kosmetu, već problem treba nazvati pravim imenom, odnosno treba naglasiti da je na Kosovu prisutan terorizam potpomognut spolja.
Kada je reč o Kosmetu, zanemaruje se uloga stranog faktora, pogotovo ako se ima u vidu da je na Kosovu izgrađena baza NATO, kao jedan od oslonaca NATO snagama, pa i albanskim oružanim i terorističkim formacijama.
U poglavlju koje definiše mesto i ulogu ekonomske politike, iskazan je zbir želja u pravcu stvaranja blagostanja. I, to je u redu. A, kakva nam je sadašnjost, o tome ni reči. Kako sadašnje stanje utiče na bezbednost Srbije? Složena ekonomska i socijalna situacija u državi, izazvana problemima transformacije društva, dovela je do dubokog raslojavanja stanovništva u svim oblastima života: ekonomskom, političkom, obrazovnom, zdravstvenom, kulturnom itd. Privreda, naročito proizvodni kapaciteti su na kolenima, a ne mogu biti jedan od najvažnijih oslonaca bezbednosti.
Prisutno je veliko nezadovoljstvo, podela, nasilje, kriminal i korupcija. Još su grčki filozofi upozoravali da siromaštvo naroda dovodi do pojave neprijateljskih elemenata u sopstvenom narodu. Takvi nezadovoljnici direktno ugrožavaju nacionalnu bezbednost države.
Oni sebe ne smatraju kao deo celine i radiće se na narušavanju nacionalne bezbednosti. Ako se tome pridoda delovanje stranog faktora i razne priče da van naših granica cveta med i mleko, maltene se ne mora ni raditi, onda ovo pitanje zaslužuje ozbiljnu analizu i definisanje objektivno mogućeg.
Svako zna da stabilan i razvijen ekonomski sistem čini temelj svim drugim delatnostima, pa i bezbednosti, ali je suština u davanju odgovora – kako ostvariti nacionalnu bezbednost u uslovima koji su danas i koji se neće bitno promeniti, bar ne za narednih deset godina. Ovde posebno mesto zaslužuje odgovor na pitanje kako angažovati pojedine privredne subjekte čiji su vlasnici stranci, na zadacima odbrane, naročito u slučaju rata ili vanredne situacije?
Kada se govori o politici odbrane u prvom stavu se ističe da je ona zasnovana na integralnom i multilateralnom pristupu odbrane i bezbednosti Srbije. Moram priznati da ovaj koncept ne razumem, niti kako će se on realizovati.
Takođe, govori se o ciljevima politike odbrane, efikasnom sistemu izgradnje Vojske Srbije, kako bi bila sposobna, pored ostalog da se angažuje u multinacionalnim operacijama, ali nema stava kakav će rat Srbija voditi ako joj se nametne, za koje ciljeve odbrane Vojska Srbije mora biti osposobljena i slično.
Iznenađujuće je koliki se značaj u Strategiji nacionalne bezbednosti pridaje privatnom obezbeđenju koje angažuje oko 60 hiljada ljudi.
Brojka je impozantna. Ovo je veoma interesantan problem sa aspekta analize, kao i organizacije, kakva im je struktura, kome služe, čije interese će štiti, braniti itd.
Na pitanje pripreme teritorije i obuke stanovništva, stvaranju materijalnih rezervi u gotovim proizvodima i repromaterijalu, Strategijom nacionalne bezbednosti se ne daju usmerenja, ni da li je to jedan od bitnih faktora nacionalne bezbednosti. Iz iskustva znam da jeste, da bez materijalnih rezervi bilo koje vrste nema odbrane ni bezbednosti države.
Kada je reč o Strategiji odbrane, da kažem, iznete su slične primedbe i za Strategiju nacionalne bezbednosti, iz prostog razloga što je ona pisana na osnovnim opredeljenjima Strategije nacionalne bezbednosti.
Međutim, i pored toga mislim da je Strategija odbrane sadržajno bolje koncipirana i u svojim opredeljenjima preciznija i jasnija. Kada je reč o samom sadržaju, smatram da Srbija ne može svoju politiku odbrane graditi na osnovama saradnje sa demokratskim i miroljubivim državama već sa saveznicima i prijateljskim državama.
Posebno je neprihvatljiv stav u poglavlju – Osnovni ciljevi i zadaci odbrane, gde se ističe da je jedan od osnovnih ciljeva integracije u evropske i druge međunarodne bezbednosne strukture. Saradnja da, a integracije se moraju, barem za sada, ostaviti za neko drugo vreme.
U svakom slučaju, u Strategiji odbrane postoji praznina u vezi uloge snaga Ministarstva unutrašnjih poslova u odbrani zemlje u uslovima spoljne agresije, kao i mesta i uloge civilne zaštite, posebno u vezi nadležnosti i njihovog organizovanja i angažovanja.
Strategija nacionalne bezbednosti i Strategija odbrane su, kao što sam rekao, veoma važna dokumenta za ukupnu bezbednost zemlje, prvenstveno na planu organizovanja i pripreme odbrane.
Partija ujedinjenih penzionera dala je određenu kritiku, ali ne ulazeći u dobre strane. Ima tu dosta dobrih strana odbrane. Govorio sam o lošim stranama.
Dali smo predloge amandmana. Usvajanjem predloženih amandmana doprineli bismo poboljšanju osnovnih odrednica i opredeljenja.
Svesni da se radi o dokumentima koji se moraju stalno dograđivati i da su svetski procesi sve dinamičniji, da izrastaju novi izazovi, što znači da se u novim situacijama moraju menjati i prilagođavati i politički stavovi i koncepcije odbrane svake zemlje, pa će i naši stavovi tim novim izazovima morati biti prilagođavani i dograđivani.
Ono što smatram da je bitno, a želim na kraju reći, jeste da ne smemo žmuriti pred opasnostima i rizicima, niti se bilo kome dodvoravati, već moramo biti objektivni i realni u procenama u zaključivanju gde smo i šta nam valja činiti u granicama svojih mogućnosti.
U svakom slučaju, predložena dokumenta i pored nedostataka obezbeđuju da svaki subjekat ovog društva sagleda svoju ulogu u ovoj veoma značajnoj oblasti i definiše svoje strategije razvoja, vodeći računa o interesima bezbednosti i odbrane Republike Srbije i da se pitanje nacionalne bezbednosti Republike Srbije uspostavlja približno potrebama i mogućnostima i zbog toga će Partija ujedinjenih penzionera Srbije podržati ova dva dokumenta.
Hvala lepo. (Aplauz.)

Zahvaljujem.
Gospodin Aligrudić, replika. Pretpostavljam da ste se prepoznali u kazivanju gospodina …
Molim?
(Narodni poslanik Miloš Aligrudić, sa mesta: Povreda Poslovnika.)
Izvolite.

 Da, moram formalno da reagujem. U članu 195. Poslovnika predviđeno je da pravo i dužnost predstavljanja Vlade u Narodnoj skupštini ima predsednik Vlade, u stavu 1. U stavu 2. se kaže da Vlada određuje članove Vlade koji je predstavljaju po pojedinim pitanjima po dnevnom redu na sednici Skupštine, odnosno na sednici njenog odbora.
Dobili smo papir u kome stoji da je za ovu raspravu i za sledeći set zakona ovlašćeni predstavnik Vlade dr Slobodan Milosavljević, ministar trgovine i turizma, za šta verujem da je greška, zato što nije normalno da ministar trgovine i turizma predstavlja Vladu, mada je i to moguće, za ovakav set zakona i za ovako važnu raspravu o Strategiji odbrane i bezbednosti.
Verujući da je greška i da se ona može otkloniti, zato vam i ukazujem na tu grešku, i predlažem da se sednica normalno nastavi, kao što je i do sada trajala, nadam se da će ovo biti jedini prekid sednice, ovo je moja primedba, a da se u međuvremenu pribavi ispravka ...…zato što smatram da je nemoguće ovo, tačno.
Dakle, da se pribavi ispravka ovog obaveštenja u kome bi stajalo da Vlada određuje Dragana Šutanovca, ministra odbrane, da bude ovlašćeni predstavnik Vlade.
To, prosto, mora da se uradi. Pa, ako nije moguće odmah, onda neka bude u popodnevnom delu sednice. Hvala.

Zahvaljujem.
Imamo člana Vlade, pa ću ga zamoliti da nam on pojasni.
Izvolite, gospodine ministre.

Samo kratko pojašnjenje. Članovi Odbora za odbranu i bezbednost znaju o čemu se radi. Naprosto, pre više meseci smo planirali za sutra jednu veliku vojnu vežbu koja će biti na Pešteru i kao domaćin te vežbe dužan sam da sutra budem tamo, tako da ovde, u ovom papiru, piše – određen je i dr Slobodan Milosavljević. Ovo  ''i'' znači sutra pre podne, i u određenom terminu kada ne budem bio u mogućnosti.
Je li je u redu? Hvala.

Zahvaljujem, gospodine ministre.
Reč ima gospodin Balint Pastor.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, želeo bih da govorim o svim tačkama iz sfere odbrane i vojske, jer se radi o tačkama koje su u svakom pogledu povezane i da se ne bi javljao sutra kod ove druge celine želeo bih da kažem da će poslanici Poslaničke grupe manjina i SVM glasati za sve ove predložene zakone i strategije. Glasaćemo za obe strategije i za šest predloga zakona. Nismo podnosili ni amandmane.
Smatramo da je jedna od najvećih vrlina predloženih strategija što u njima ne piše da je Srbija vojno neutralna država. Nas raduje što je ta rečenica izostavljena iz ovih strategija, jer smatramo da bez obzira na to što je još uvek na snazi odluka Skupštine iz decembra 2007. godine, o tome da je Srbija vojno neutralna država, ta odluka je maksimalno pogrešna za Republiku Srbiju i za sve njene građane.
Sa druge strane, SVM se zalaže za profesionalizaciju Vojske Republike Srbije i nadamo se da će ovi predloženi zakoni samo godinu- dve biti primenjeni u neizmenjenom obliku i da ćemo vrlo brzo imati izmene većine ovih zakona, s obzirom na to da će se uvesti profesionalna Vojska Srbije, prema našim nadama, u roku od, recimo, dve godine.
Znamo da je bilo planirano da se to odradi do kraja 2010. godine, ali imamo razumevanje zato što to nije jednostavno, pre svega, zbog ekonomske situacije to nije moguće učiniti do kraja sledeće godine, ali bi bilo dobro da se to uradi, recimo, u naredne dve godine. Smatramo da je to svakako realno.
Što se tiče Strategije odbrane smatramo da je dobro što među osnovnim ciljevima piše da je to integracije u evropske i druge međunarodne bezbednosne strukture i učešće u NATO programu Partnerstvo za mir. Raduje nas i to što među zadacima politike odbrane piše da je to transformacija i profesionalizacija Vojske Srbije, angažovanje u NATO programu Partnerstvo za mir i dostizanje interoperabilnosti sa sistemima odbrane država uključenih u NATO program Partnerstvo za mir.
Od gospodina ministra ne očekujem odgovore na neka pitanja koja ću postaviti, odnosno na neke dileme, jer znam otprilike kakvi bi bili odgovori. Poslednjih dana smo čitali izjave gospodina ministra u raznim dnevnim novinama, nedeljnicima itd, ali smatram da je Parlament Srbije institucija gde konačno treba da pokrenemo jednu parlamentarnu diskusiju, debatu, o neophodnosti priključenja Republike Srbije u NATO, jer smatramo da je došlo vreme kada više nema opravdanja da guramo glavu u pesak i da se ponašamo kao da nismo svesni toga da je interes Republike Srbije i svih njenih građana da Srbija jednog dana postane članica NATO pakta.
U decembru 2007. godine, kada smo usvajali Zakon o odbrani i Zakon o vojsci, gospodina Šutanovca sam pitao šta je tu politika Vlade, da li je to politika koju je tada propagirao tadašnji premijer Republike Srbije ili je to politika koju je propagirao drugi deo ministara u tadašnjoj Vladi Republike Srbije.
Tada sam dobio odgovor da Srbija nije spremna da uđe u NATO. Naravno da 2007. godine nije bila spremna, nije spremna ni danas, ali me interesuje da li je uopšte među prioritetima Republike Srbije da jednog dana postane punopravan član NATO pakta?
Znam i to da će građani Republike Srbije na referendumu najverovatnije odlučivati o tom pitanju, ali smatram da je zadatak svih parlamentarnih stranaka, zadatak narodnih poslanika, a pre svega, Vlade i ministara, da ljudima, da građanima daju prave informacije, da građanima daju informacije o pozitivnim i negativnim stranama vrlo važnih pitanja, pa i o tome da li Srbija treba da uđe u NATO pakt.
Nije zadatak političara u Srbiji da govore ljudima ono što oni žele da čuju, nego je zadatak da na neki način političari ''edukuju'' građane, da ukažu na neke pozitivne strane, u ovom slučaju, ulaska Republike Srbije u NATO pakt.
Malopre sam rekao da Savez vojvođanskih Mađara 2007. godine u decembru nije glasao za to da Srbija postane vojno neutralna država iz više razloga.
Kao prvo, smatramo da ozbiljne države takvu odluku donose izmenom Ustava, odnosno donošenjem novog ustava. Vojna neutralnost treba da se deklariše Ustavom države, a ne jednom skupštinskom rezolucijom koja za temu uopšte nema teme iz sfere odbrane ili vojske, nego, u našem konkretnom slučaju, to je bila jedna rezolucija o Kosovu i Metohiji koju je Skupština usvojila 26. decembra 2007. godine. Tada tri male opozicione stranke nisu glasale za jednu ovakvu rezoluciju, a Skupština je, nažalost, velikom većinom usvojila tu ''Rezoluciju o zaštiti teritorijalnog integriteta, suvereniteta i ustavnog poretka Republike Srbije''.
Mi nismo glasali protiv te rezolucije, jer nismo želeli da se protumači da smo mi protiv teritorijalnog integriteta, suvereniteta i ustavnog poretka Republike Srbije. Nismo želeli da se to zlonamerno tumači, ali smo vrlo jasno rekli u tadašnjoj raspravi da se apsolutno protivimo načinu na koji se Srbija deklariše kao vojno neutralna država, a s druge strane, maksimalno se protivimo i toj odluci o vojnoj neutralnosti.
Gospodin ministar je pre nekoliko dana izjavio da dilema da li Srbija treba da uđe u NATO ili ne postoji samo u javnosti, jer Beograd još nije dobio poziv za članstvo u Alijansi.
Pa, Srbija nije dobila ni poziv da bude članica UN, OEBS-a, Saveta Evrope, EU, pa bez obzira na tu činjenicu, mi smo članica tih međunarodnih organizacija, izuzev EU, naravno, za sada, ali imamo vrlo jasne prioritete, imali smo vrlo jasne prioritete za to da se učlanimo u te međunarodne organizacije.
To bi bilo otprilike kao kada bih ja rekao da Savez vojvođanskih Mađara nije bila parlamentarna stranka u ciklusu od 2004. godine do 2007. godine, jer nismo dobili poziv da učestvujemo u radu Parlamenta.
Srbija treba da pokaže interesovanje da postane članica NATO pakta, i svesni smo da Srbija neće ući u NATO u sledećih nekoliko godina, ali bi trebalo voditi politiku na način da to bude omogućeno, da, kao prvo, stavimo van pravne snage taj član 6. Rezolucije o zaštiti teritorijalnog integriteta, suvereniteta i ustavnog poretka Republike Srbije da bismo sami sebi dali mogućnost da postanemo jednog dana članica NATO pakta. To, naravno, nije u interesu NATO, to je u interesu Srbije i svih njenih građana.
Znam da se sa tačke emocija vrlo lako može objasniti zašto postoji antinatovsko raspoloženje i mi smatramo da je tih 78 dana bombardovanja Srbije 1999. godine najcrnjim danima naše novije istorije, ali treba reći i to zbog čega je do toga došlo. Naravno, treba poštovati nevine civilne žrtve koje su tada stradale u tim danima, ali je možda bilo moguće sačuvati život tim ljudima.
Što je još važnije, niko više ne govori o evroatlantskim integracijama, govori se isključivo o evropskim integracijama, a ja bih želeo da neko kaže građanima da nijedna postkomunistička zemlja, nijedna zemlja iz istočnog bloka Evrope nije mogla da postane članica EU pre nego što je ušla u NATO. Znam priče o tome da je i Austrija vojno neutralna država, a ujedno članica EU, i Irska je vojno neutralna država, a ujedno članica EU, i Finska je vojno neutralna država, a ujedno je članica EU. Znači, to nije nemoguće. Ali, smatram da se, nažalost, Srbija ne može ni po jednoj tački upoređivati sa ovim državama. Mi treba da pogledamo šta su uradile države iz našeg regiona, šta je uradila Rumunija, šta je uradila Bugarska, šta je uradila Mađarska, Češka, Slovačka, Poljska, itd, jer znamo da su sve te države prvo ušle u NATO pakt i da su nakon toga primljene u EU.
Naravno da znamo da to nije nikakav formalan zahtev, da to nije preduslov za učlanjenje u EU, ali mislim da ono što nije uspela da uradi nijedna država iz našeg regiona neće uspeti ni Srbija. I što pre krenemo ka NATO-u, tim pre ćemo stići i u EU.
Još jednom da podvučem, nije naš put ka EU najvažniji razlog zbog čega treba da postanemo članica NATO pakta. To je interes Republike Srbije i svih građana Republike Srbije, jer NATO više nije isključivo vojni savez, NATO je i politički savez, a pored toga i iz ekonomskih aspekata i zbog bezbednosnih aspekata je bitno da Srbija uđe u NATO. Mi znamo da jedna država takvih skromnih ekonomskih mogućnosti, kakva je Srbija, ne može biti, nije isplativo, nije celishodno, vojno neutralna, i zbog modernizacije našeg npr. vazduhoplovstva bilo bi bitno da budemo član NATO-a.
S druge strane, jedna zemlja takvih skromnih ekonomskih pokazatelja, kakva je Srbija, ne može da funkcioniše sa takvim brojem vojnika koliko vojnika mi imamo.
Trebalo bi da imamo mnogo više vojnika ukoliko smo vojno neutralna država, to zbog ekonomije, isto tako, nije moguće.
S treće strane, NATO je sinonim za bezbednost i sigurnost. Smatramo da bi i zbog potencijalnih investitora bilo svakako bitno da Srbija postane članica NATO pakta. Na primer, investitori iz Austrije, koja je vojno neutralna, mnogo lakše i radije ulažu u jednu državu članicu NATO.
Znači, mi smatramo da oluku o vojnoj neutralnosti treba staviti izvan pravne snage, a da treba početi govoriti o neophodnosti priključenja NATO paktu. Savez vojvođanskih Mađara, od svog osnivanja, od 1994. godine, zalaže se za evroatlantske integracije, smatramo da je to u interesu svih naših građana, svih naših državljana. NATO je danas jedno dvadesetosmočlano društvo koje deli iste vrednosti kao i EU, 80% članova NATO su iste države koje su članice i EU. Smatramo da bi pored naglašavanja emotivnih komponenti Vlada trebalo da ljudima kaže koje su ekonomske, bezbednosne i političke beneficije, benefiti, iz priključenja NATO paktu. Zadatak političara nije da ljudima govori ono što, po njima, oni žele da čuju, nego treba da govorimo istinu.
Vidim određene pomake, gospodine ministre, i u vašim izjavama i u ovim strategijama, i nadamo se da će doći dan kada će se cela Vlada Republike Srbije zalagati ponovo za evroatlanske integracije, kao i da ćemo zajednički voditi uskoro jednu kampanju u kojoj ćemo prikazati sve, naravno, i negativne, ali i pozitivne strane ulaska Srbije u NATO pakt. Hvala.

Zahvaljujem.
Gospodin Čedomir Jovanović ima reč. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, dve važne teme su pred nama.
Neću reći ništa novo ako kažem da je, nažalost, i danas Vojska žrtva politike, kao što je to bila i suviše često u prošlosti. Mislim da je zbog značaja ovih tema svakako ovde bilo neophodno prisustvo predsednika Vlade, a argumentacija je, svakako, jača, imajući u vidu sve probleme sa kojima se društvo suočilo u poslednjih nekoliko nedelja, probleme koji proizilaze iz nasilja, koje je neraskidivo povezano sa organizacijom sistema bezbednosti u našem društvu.
Jasno nam je zašto vi predstavljate Strategiju odbrane, ali mislim da, i pored najbolje namere, ne možete pokriti sve one slabosti koje su prisutne u organizaciji naše države, koje su vas dovele do pozicija da vi predstavljate i pravite Strategiju nacionalne bezbednosti, koja je kompleksnija, šira i sveobuhvatnija od Strategije odbrane i pored svih vaših nastojanja ona bi morala da obavezuje i neka druga ministarstva i svakako institucije izvan Vlade Republike Srbije.
Zbog toga bih prvo želeo da kažem nekoliko rečenica o samoj Strategiji nacionalne bezbednosti, a da potom progovorimo i o Strategiji nacionalne odbrane, odnosno o politici odbrane i Poglavlju četiri Strategije koju ste nam prosledili.
Što se tiče Strategije nacionalne bezbednosti, ono što je za nas problematično, jeste deo Strategije koji se bavi izazovima, rizicima i pretnjama po bezbednost našeg društva. Problem vidimo u činjenici da vi samo delom možete odgovoriti na ovde pobrojane pretnje, rizike i izazove, a jezik kojim je ovaj deo Strategije uređen nema dodirnih tačaka sa onim što su do sada bila nastojanja Ministarstva odbrane i sa onim što je Ministarstvo odbrane radilo.
Dakle, ako govorimo o opasnosti od oružane agresije, onda je jasno da niko ne može usvojiti strategiju nacionalne bezbednosti, apsolutno isključiti mogućnost nekog oružanog sukoba – samo po sebi, svakako je jednoj takvoj opasnosti mesto u strategiji nacionalne bezbednosti. Mislim da je potpuno politički neodrživa konstatacija da jednostrano proglašena nezavisnost Kosova predstavljala najveću pretnju bezbednosti Republike Srbije, neodrživa imajući u vidu ono stanovište koje je, takođe, jasno izraženo u Strategiji nacionalne bezbednosti, pogotovo u Strategiji naše odbrane. Ako mi svoju budućnost krajnje otvoreno vezujemo za EU, onda ne možemo tu EU, koja je u najvećoj meri prisutna na prostoru Kosova i Metohije, definisati kao najveću pretnju po bezbednost našeg društva.
To može biti zloupotrebljeno i to sigurno u politici koja je po pravilu neodgovorna kada se govori o pitanjima bezbednosti, odnosa prema vojsci, policiji, odbrani, svakako će biti zloupotrebljeno.
Ono što nam nije jasno, i mislim da ni vi tu mnogo ne možete uraditi, jeste sve ono što proizilazi iz pretnji koje se nalaze u Strategiji nacionalne bezbednosti, a koje same po sebi nemaju mnogo veze sa Ministarstvom odbrane.
– Pitanje organizovanog kriminala na prostoru Republike Srbije je svakako pitanje kojim se ne može baviti isključivo Ministarstvo odbrane, prosto, mi imamo institucije koje su dužne taj posao da rade. Pitanje borbe protiv korupcije, svakako, nije prioritetna oblast delovanja Ministarstva odbrane.
Problem ekonomskog razvoja Republike Srbije, energetska međuzavisnost, neravnomeran privredni i demografski razvoj, nerešen status i težak položaj izbeglih, opasnosti povezane sa pojavljivanjem i širenjem infektivnih bolesti kod ljudi i zaraza kod životinja, destruktivno delovanje pojedinih verskih sekti i kultova na porodice i naše društvo, sve to previše opterećuje jedan dokument koji ovde predstavlja Ministarstvo odbrane, koji, uprkos nameri da najadekvatnije odgovori na ove probleme, to ne može da uradi.
Ono što je jasno svakome ko je pratio ovu temu, od početka ove skupštinske rasprave, jeste činjenica da ste vi ovo uradili, jer ovo niko drugi nije želeo da uradi, ili što je još gore, nije se znalo ko treba da uradi Strategiju nacionalne bezbednosti. I to treba reći, ne da bi se bilo ko optuživao, nego da bismo onda mogli da ukažemo na jedan sistemski nedostatak, koji u budućnosti mora biti otklonjen, jer je očigledno da nije dobro uređena država u kojoj Ministarstvo odbrane odgovara na čitav niz problema koji su obuhvaćeni ovom strategijom.
Ako se vi bavite pitanjima problema koji prati neravnomeran ekonomski razvoj, zarazama, infektivnim bolestima, statusom izbeglih i prognanih lica, borbom protiv korupcije i kriminala, vi nećete biti efikasni u onome što su vaše primarne obaveze. A vaše primarne obaveze su borba protiv nedozvoljene trgovine oružjem, vaše primarne obaveze su očuvanje bezbednosti, koja proizilaze iz uloge koju može da ima Vojska, vaše primarne obaveze definisane su, između ostalog, i zakonima o kojima ćemo ovde raspravljati, obaveštajne agencije, VBA, nemate vremena i ne smete da se bavite čitavim nizom problema koji su pobrojani u ovoj strategiji. Mi želimo u ovom trenutku da dobijemo odgovor na pitanje –šta će država preduzeti kako bi se u budućnosti ovaj nepotreban teret skinuo sa Vojske, jer to nije posao Vojske? I tako dolazimo na teren strategije odbrane.
Nikada naše društvo nije imalo problem sa vojskom kao institucijom, ali je i suviše često imalo problem sa vojskom koja je radila poslove koje u normalnim društvima ne radi vojska. vojska je politički zloupotrebljavana u prošlosti. Ako imamo jednu takvu istoriju, onda moramo vrlo jasno skinuti tu vrstu problema sa dnevnog reda naše države.
Niste vi ti koji treba da odgovore da li Srbija želi NATO ili ne. Nigde o tome presudnu reč ne iznosi ministar odbrane ili načelnik generalštaba. To je izraz političke volje koji govori o dugoročnom opredeljenju, o viziji jedne države, jednog društva.
Ovde smo čuli nekoliko poslanika koji su govorili o tome, sasvim otvoreno. Strategija koja zaobilazi jasnu odrednicu Srbije prema NATO paktu je, zapravo, strategija koja govori o ozbiljnim političkim slabostima. To nema mnogo veze direktno sa vašim ministarstvom, ali svakako ima veze sa Vladom.
Nedavno se vratila delegacija Parlamenta iz SAD. Naš član te delegacije je u kontaktima sa predstavnicima Ministarstva odbrane Pentagona, Stejt Dipartmenta, Nacionalne garde Ohaja, čuo da SAD u oblasti vojne saradnje imaju jako kvalitetan odnos sa našim Ministarstvom odbrane i sa našom Vojskom, da su problemi iz prošlosti prevaziđeni, da to nije učinjeno tako što su zaobiđena neka teška pitanja, nego tako što je adekvatno na njih odgovoreno.
Ako mogu naše vojske da sarađuju na adekvatan način, šta je problem i gde je uzrok problema nesposobnosti naše politike da prati jedan takav kurs?
Mi smo 2007. godine doneli jednu politikantsku odluku, kada smo zadovoljavajući jedan politički fatalizam tadašnje vladajuće koalicije u Rezoluciju o Kosovu i Metohiji ugradili i stav o vojnoj neutralnosti Srbije.
Mi moramo kao političari voditi racionalnu i razumnu politiku. To nije bila racionalna i razumna odluka. Ako danas preko nje ćutke prelazimo, onda svakako to najavljuje neke promene u budućnosti, ali istovremeno govori o problemima i slabostima koje postoje u ovom društvu i koje ne smemo ignorisati, jer nam ništa u tom slučaju neće garantovati da ćemo umesto da dođemo na nove pozicije mi, zapravo, ostati negde na pola puta ili se čak vratiti unazad. I to je ''par ekselans'' političko pitanje.
Zbog toga smo napisali amandman na ovu strategiju i od odnosa Vlade prema tom amandmanu zavisiće i odnos LDP prema stavu o Strategiji.
Mi želimo da u Strategiju nacionalne odbrane vrlo jasno bude ugrađeno izričito opredeljenje Srbije za punopravno članstvo u NATO pakt.
Smatramo da je to veoma važno, iako znamo koliko predrasuda stoji na putu realizacije jednog takvog političkog opredeljenja.
Ali, moramo takvu jednu odluku doneti danas, ne samo zato što su sve zemlje koje su danas punopravne članice EU, pre toga članstva, poslednjih 15 ili 20 godina morale da budu članice NATO pakta, nego zato što će proces bezbednosti evropskih integracija naše države učiniti snažnijim i efikasnijim proces evropskih integracija, skratiće period, umanjiće neke dileme. Valjda posle 20 ili 30 godina tumaranja možemo konačno doneti neke političke odluke koje će ubrzati procese u našem društvu.
Propustili smo previše vremena da bismo mogli danas da pređemo preko hirova nekih pojedinaca koji sa dva, tri ili pet poslanika ucenjuju vlast u ključnim političkim odlukama koje se donose u ovim trenucima.
Oni koji danas otvoreno zagovaraju evropske integracije Srbije, moraju biti spremni da učine sve kako bi one bile brze i efikasne, pa, između ostalog, i da urade ono što je samo po sebi vojska spremna da uradi, a to je, da se uklope u dobro koncipiran sistem međunarodne bezbednosti na prostoru Evrope.
Nijedna zemlja u našem okruženju danas ne sledi politički kurs koji sledi Srbija. Bosna i Hercegovina je predala akreditive i zahtev za članstvo u NATO pakt.
Makedonija ima politički problem sa Grčkom, jer da ga nema, danas bi bila u statusu u kojem su Albanija i Hrvatska – punopravna članica.
Rumunija, Bugarska, Mađarska, Grčka, sve zemlje koje se nalaze u našem okruženju su te odluke već donele.
Ovde se stvara pogrešan utisak da tu odluku ne donosimo zbog toga što smo pod prevelikim uticajem Ruske Federacije, ali ako Ruska Federacija nema ništa protiv članstva Srbije u EU, onda ne može imati ništa protiv naše namere da što pre stignemo do tog cilja, a pogotovo što unutar EU ili NATO saveza možemo doći do odgovora na one probleme na koje do sada sami nismo bili sposobni da odgovorimo u političkom smislu.
Jer, ne mislim da topovi treba da govore umesto političara, pa zbog toga što nismo bili sposobni da odgovorimo, uvlačili smo u probleme i sebe i sve druge oko nas.
Pitanje Kosova je veoma važno, ali kroz davanje političkog odgovora na problem odnosa Srbije i NATO, mislim da se može doći do rešenja koje bi učinilo kvalitetnijim život Srba na Kosovu, otvorilo kvalitetniju perspektivu odnosa srpske i albanske zajednice na Kosovu, i Beograda i Prištine.
Da li to želi Ministarstvo odbrane? Pa, po svemu onome što je Ministarstvo odbrane uradilo u poslednjih nekoliko godina, jasno je da ne samo da želi, nego tako nešto i radi. Da li to želi Vlada? Vlada nema snagu da nam kaže da je na tako nešto spremna. Onda neka Vlada traži podršku ovde u Parlamentu za jednu takvu odluku i tu podršku smo spremni da damo, ne samo podršku koja bi značila glasanje za Strategiju odbrane, u kojoj se Srbija opredeljuje za punopravno članstvo u NATO paktu, nego i podršku koja bi nas obavezala da našem društvu objasnimo zašto je to u njegovom interesu, iako su danas očekivanja većinski na drugoj strani.
I posebno osuđujemo tu kalkulantsku politiku koja bi odgovor na ovako teško pitanje sa lidera prenela na društvo. Onda nam ne treba Vlada i nije nam potreban Parlament, ukoliko se svi složite sa činjenicom da će to pitanje biti rešeno na nekom referendumu. Pre toga društvo mora biti sposobno da razumno rasuđuje o težini odluke koju donosi, oslobođeno emocija, a nijedno društvo, pogotovo naše, nakon svega onoga čemu je bilo izloženo, ne može doneti odluku na jedan takav način.
Zato je to naša politička obaveza, da uvedemo Srbiju u EU najbrže što možemo, između ostalog, i kroz punopravno partnerstvo i članstvo u NATO savezu, međunarodne bezbednosne organizacije koje se pominju, naše učešće u međunarodnim misijama, apsolutno razumevanje, velika podrška za tako nešto.
Oni koji to osuđuju neka razmisle o miru koji su srpskom narodu na prostoru bivše Jugoslavije, nažalost, i suviše često, garantovale međunarodne snage, i našoj obavezi da na drugom prostoru planete kojoj pripadamo mi nekome podarimo taj mir, ukoliko imamo snagu, a imamo obavezu da to uradimo, što nas praktično obavezuje na drugačiji odnos prema Misiji UN u Avganistanu i na spremnost da se o tome ovde u Parlamentu, prvo, otvoreno govori, a potom i na svakom drugom mestu na kojem se o tome danas arbitrira i odlučuje.
Još jedna veoma važna tema o kojoj želimo da razgovaramo, u okviru Nacionalne strategije odbrane, jeste uloga društva u ostvarivanju ove strategije. Uloga drugih institucija, to ne može biti samo zadatak Ministarstva odbrane.
Naravno da to jeste prvi posao Ministarstva odbrane, ali kao što ne može policiji da reši problem nasilja u Srbiji, ne može ni Ministarstvo odbrane da bude uspešno u profesionalizaciji vojske, ukoliko nema društvenu podršku za tako nešto. A društvena podrška proizilazi iz jedne nove vrste ambicioznosti našeg društva, da radi više da bi imalo više.
Sada smo u jednom haosu u kojem se steže kaiš do granice izdržljivosti. Kako ćemo ostvariti ovu strategiju ukoliko svi delimo i sledimo logiku po kojoj ćemo se odreći prvo večere, pa ručka, pa doručak svesti na jednu kašiku? Sa time treba prekinuti i reći da efikasna strategija odbrane Republike Srbije košta i da nas ona obavezuje da stvorimo novac kojim će to biti finansirano, da profesionalizacija vojske košta i da nas obavezuje da stvorimo novac kojim će profesionalni vojnik biti plaćen, da bi naši sinovi sedeli sa nama, u svojim porodicama, školovali se i radili poslove koje žele da rade, ukoliko su se već odlučili da krenu drugim putem od onog na čijem se kraju nalazi oficirski čin, i o tome treba danas govoriti.
U periodu štednje i recesije na ovome ne smemo da štedimo ni da se ovoga lišavamo, jer demokratska Srbija ne može postati dovoljno sigurna ukoliko njene institucije nisu demokratizovane i modernizovane, a mislim da prazne klupe i odsustvo drugih ministara jasno upućuju na jedan problematičan stav, da je to pitanje vaš lični problem ili problem nekoliko generala iz samog Ministarstva, a tako nešto nije tačno.
Juče smo bili svedoci petogodišnjice obeležavanja ubistva dvojice gardista u Topčideru. To nije problem samo Vojske, ali to danas opterećuje i Vojsku. Institucije koje postoje u ovoj državi moraju dati efikasne odgovore i na to pitanje i na ona pitanja koja se svakodnevno postavljaju mimo Vojske, a to po pravilu obavezuje nas ovde u Parlamentu i zato je ovde u Skupštini veliko poštovanje za te porodice, osuda za one koji su zloupotrebili tu tragediju i jasna obaveza Skupštine Srbije da će insistirati na punoj istini.
Jer je puna istina u interesu tih porodica, to je najmanje što za njih možemo učiniti, a potom i u interesu naše vojske koja ne sme biti paravan za ono za šta je bila u prošlosti kada je bila zloupotrebljena.
Jasno je sve ono što misli LDP – pružamo podršku reformama u oblasti bezbednosti, ali nemamo razumevanja za političke slabosti i kalkulisanje koje prepoznajemo ovde kroz nespremnost Vlade da uradi ono što je već Ministarstvo uradilo, to je, da krene otvoreno, putem integracija, u NATO savez i da na takav način učini brzim i realnim našu evropsku budućnost. (Aplauz.)