...univerzitetski profesor, kakva je poruka vašim studentima posle svega ovoga. Hvala. (Aplauz.)

Hvala lepo.
Reč ima ovlašćeni predstavnik SRS, gospodin Boris Aleksić.

Hvala, gospodine Novakoviću. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, gospođo Dragutinović, evo, pred nama je jedan iz serijala brzih zakona Vlade Srbije, dakle, svega sedam članova, ali zaduženje, javni dug sve veći i veći. Naravno, povećava se za stotine miliona dolara.
Najpre da razjasnimo da li je u pitanju potencijalno zaduživanje, ovaj predlog zakona nosi naziv ''Predlog zakona o regulisanju obaveza Republike Srbije prema Međunarodnom monetarnom fondu po osnovu korišćenja sredstava alokacije specijalnih prava vučenja odobrenih rezolucijama odbora guvernera broj 64-3 broj 52-4.'' Kada se pročita ništa ne znači.
Međutim, ovaj predlog zakona je veoma štetan jer podrazumeva dodatno zaduživanje. Čak i sama Vlada, predlagač priznaje to u tekstu zakona (član 3.): ''Sredstva iz člana 1. ovog zakona koristiće se za potrebe finansiranja budžetskog deficita i refinansiranja duga Republike Srbije.'' Ona će biti obezbeđena u budžetu za tekuću godinu, dakle, vezano je za otplatu ovog aranžmana.
U obrazloženju u Drugoj glavi kaže se: "S obzirom da korišćenje alociranih sredstava podrazumeva poseban vid zaduživanja Republike Srbije u skladu sa propisima kojima se uređuje javni dug, na ovaj način nastaje nova finansijska obaveza kod Fonda i povećavaju se javne dugoročne finansijske obaveze prema inostranstvu". Rekli ste da je kamata 0,26%, ali da vidimo o čemu se, u stvari, ovde radi?
Kao što je poznato, stara Jugoslavija je članstvo u Fondu otpočela sa kvotom od 60 miliona dolara. To je činilo negde od 0,75% zbira svih kvota.
Poslednja kvota SFRJ, nakon njihove opšte revizije, bila je 918 miliona specijalnih prava vučenja ili oko 1,2 milijarde dolara. Prema tome, bila je tri puta veća od sadašnje kvote kojom mi raspolažemo. Naravno, tada je obračun bio nešto drugačiji, što je iznosilo 0,68% zbira svih kvota u Fondu. Po ključu koji je usvojio MMF, u decembru 1992. godine SRJ, njoj je pripalo 335 miliona specijalnih prava vučenja, što je iznosilo oko 0,33% zbira svih kvota. SFRJ je zaključila ukupno 12 stend-baj aranžmana do kraja 1990. godine, povukla je ukupno oko 3,9 milijardi specijalnih prava vučenja ili oko pet milijardi dolara. Tada je zaduživanje bilo visoko.
Međutim, vi ste postavili rekord. Zašto? Zato što je trenutno spoljni dug Srbije veći od spoljnjeg duga SFRJ. On je prešao iznos od 30 milijardi dolara. Prema zvaničnim procenama Narodne banke Srbije prešao je iznos od 21 milijardu 977 miliona evra. Šta je tu problem? Problem je što je stara Jugoslavija imala više od 20 miliona stanovnika, a Srbija ima osam miliona stanovnika. Prema tome, mi sada treba da otplaćujemo znatno veću sumu, a tri puta nas je manje. Kome će ostati ti dugovi? Ti dugovi će ostati budućim generacijama koje dolaze, bez obzira na povoljnu kamatnu stopu i bilo šta drugo, zaduživanje u ovom smislu je veoma loše i veoma negativno. Dakle, spoljni dug je sve veći i veći! Vidimo da postoji određeni sukob kada je u pitanju Vlada. Guverner Jelašić je izjavio da je potrebno izbeći zaduživanje kod MMF. U ponedeljak, 7. septembra, prenele su novinske agencije, preneli su brojni mediji, guverner Jelašić je otvoreno izjavio da po svaku cenu treba izbegavati zaduživanje kod MMF. Zbog čega? Otkrićemo kasnije.
Nešto što niko nije pomenuo – na zvaničnom sajtu MMF postavljeni su podaci o specijalnim pravima vučenja. Takođe, predstavljena je određena tabela. Tu su procenti, tu su kvote. Zamislite, na ovoj strani se nalazi Kosovo. Tu je Kosovo kao član MMF, to znamo svi. Za njih su predvideli određenu količinu specijalnih prava vučenja. Iza Kosova sledi Srbija!
Zašto mi sarađujemo sa institucijom koja smatra da je Kosovo i Metohija nezavisna država? Zašto to radimo? Da li smo možda mogli nekako da ubedimo Ruse, Kineze ili bilo koga drugog, da nam daju povoljni kredit, ako već moramo da se zadužujemo? Umesto toga, šta je uradila Vlada Republike Srbije? Prodala je NIS Rusima i napravila dug od 700 miliona dolara, dakle, u pauzi, od prodaje do onog trenutka kada su Rusi ušli u Upravni odbor. Namerno su otpisivani dugovi državnim preduzećima, namerno su podizani krediti sa besmislenim kamatnim stopama, opterećenje NIS da bi se naškodilo Rusiji, bilo je sve veće i veće i sada je, negde, oko, 700 miliona dolara. Prosto neverovatno! To je jedna vrsta obmane, prevare koja je neprihvatljiva u međunarodnim odnosima.
Da se vratimo na specijalna prava vučenja, jer pretpostavljam da ljudima uopšte nije jasno šta je to. To je dekretni novac, svojevrsna ''pul valuta'', to je instrument finansijskog uništenja, slično onom finansijskom derivatu CMO, koji je i započeo krizu na Zapadu i SAD.
Šta je bila svrha uvođenja? Svrha uvođenja specijalnih prava vučenja je bila povećanje finansijskog potencijala fonda. Zbog povećanja obima svetske trgovine, izražene likvidnosti većeg broja zemalja, nedostatka zlata u monetarnim rezervama, pretila je opasnost zemljama u razvoju, je l' tako, i MMF je morao nešto da preduzme. To je bajkovita priča. Oni su, u stvari želeli da zamene zlatnu podlogu i zato specijalna prava vučenja neki teoretičari nazivaju ''papirnim zlatom''. Koliko je to ''papirno zlato'', videćete da je on jedan od osnovnih instrumenata izazivanja inflacije svetskih razmera. Dakle, u pitanju je fiktivni novac.
Kada sam rekao da je u pitanju svojevrsna ''pul valuta'', o čemu se radi? Od 1981. do 2010. godine specijalna prava vučenja se sastoje od američkog dolara, svojevremeno je bila nemačka marka, sada je evro, japanski jen, funta sterlinga, znači Velike Britanije i bio je francuski franak, u periodu od 1996. do 2000. godine. Sada su tu američki dolar, evro, japanski jen i funta sterlinga.
Procenat učešća dolara je ubedljivo najveći – 45%, evro od 2001. do 2005. godine – 29%, japanski jen – 15%, funta sterlinga – 11%. Od 2006. do 2010. godine, američki dolar, aktuelno – 44%, evro – 34%, jen – 11%, funta sterlinga – 11%. Zašto podvlačim ovo da je najveće učešće dolara u ovoj svojevrsnoj ''pul valuti''? Verovatno ste čuli da postoji opasnost da dolar nestane sa svetske pozornice, kao svojevrsna planetarna valuta. Zbog čega? Zato što su države koje koriste dolar u međusobnoj trgovini, vezano za kupovinu i prodaju nafte, stavile predlog, između ostalog Kina, Brazil, Rusija, pa čak i zalivske zemlje, da se dolar izbaci iz ovih transakcija.
Šta bi to značilo? To bi značilo da bi i SAD i dolar bili u velikim problemima, da bi praktično dolar nestao sa svetske pozornice. Ovde se javlja jedna velika opasnost, a učešće dolara je najveća, kao što sam rekao, skoro 50% u specijalnim pravima.
Dakle, SAD su sa svoje strane zapretile da bi to moglo da pogorša političke odnose u okviru međunarodnih odnosa između država koje prete da će preći na neku drugu rezervnu valutu, između ostalog pominje se i ruska rublja, ali i druge monete, tako da se stručnjaci slažu da bi uvođenje novih valuta samo pospešile trgovinu, a neki, boga mi, optužuju dolar za izazivanje svetske krize. Stigle su vrlo jasne poruke i iz Ruske Federacije i iz Kine.
Kakve dalje probleme imamo kada su u pitanju specijalna prava o učenju? Imamo primere iz američke prakse.
Recimo, kongresmen Ron Paul otvoreno kritikuje i uvođenje specijalnih prava vučenja, koja su uvedene daleke 1969. godine. Smatra da to što je nedavni samit država članica G20 doneo zaključke da se poveća fond specijalnih prava vučenja veoma pogrešno i veoma loše, kao i da takva praksa može da dovede do inflacije svetskih razmera i do još veće svetske ekonomske krize. O zaduživanju smo pričali mnogo puta i kod MMF i kod Svetske banke. Vrlo jasno i precizno smo naveli zbog čega je pogrešno zaduživati se kod tih institucija, ali mislim da nismo do kraja razobličili ulogu MMF i Svetske banke.
Bivši službenik Svetske banke Džon Perkins, koji je svojevremeno obavljao poslove i za MMF, napisao je jednu knjigu koja se zove „Ispovest ekonomskog plaćenog ubice“. U toj knjizi do detalja opisuje kojim metodama se koristi Svetska banka, koji je osnovni cilj njihovog delovanja pre svega u državama koje su bogate prirodnim resursima.
Njegov zadatak je bio, kao službenika Svetske banke, da ciljanu zemlju, recimo, Meksiko, Panamu i tako dalje učini maksimalno zavisnom od međunarodnih finansijskih institucija. Dakle, treba im davati što veće kredite, ali omogućiti stvaranje situacije u kojoj oni te kredite neće moći da otplaćuju. Nešto slično što se radi sa kreditnim karticama u svim zemljama, pa i kod nas. Verovatno građani koji imaju iskustva sa kreditnim karticama znaju vrlo dobro da teško mogu da otplate te dugove, čak neki podižu kredite kako bi otplatili dug na kreditnoj kartici, što je prosto neverovatno.
Džon Perkins je vrlo detaljno opisao metodu rada Svetske banke, a zatim je naveo nekoliko podataka da ukoliko te ekonomske plaćene ubice ne uspeju da zaduže dovoljno zemlju, ne uspeju da nagovore njihovo rukovodstvo, pošto nema više novca da otplaćuje dugove, da ustupi svoje prirodne resurse, e, posle ekonomskih plaćenih ubica na scenu stupaju prave plaćene ubice. Naveo je dva primera, jedan je Ekvator, drugi je Panama, gde su lideri tih zemalja ubijeni. Džon Perkins je radio tamo u korist i u interesu Svetske banke. Kada njegova operacija nije uspela dvojica lidera su ubijena, kako navodi u svojoj knjizi, od strane američke CIA. Nije bilo nikakvog dvoumljenja o čemu se tu radilo.
Pošto se ovde naveliko i naširoko pričalo o trenutnoj ekonomskoj krizi, pošto vidim da su mnogi naveli podatke o tome da, uključujući i jednog ministra u Vladi, ekonomska kriza polako prestaje, bilo bi možda dobro da se podsetimo šta su najpoznatiji teoretičari u svetu govorili o svemu tome.
''Ekonomska kriza'', pisao je 1902. godine, senator Ričard Barton u njegovom tekstu „Finansijska kriza i period industrijske i komercijalne depresije“ – ''nastaje najčešće tamo gde je kredit u najvećoj upotrebi. Kredit kao poverenje je uvek pitanje vere i predstavlja najveći vid dugovanja.''
Dakle, mislim da je ova rečenica veoma jasna. Ako to nije jasno možemo da pojasnimo na još jednom primeru. Pomenuo sam finansijski derivat CMO. O čemu se radi? Prepametna Bušova vlada da bi sebi obezbedila pobedu na određenim izborima napravila je 2004. godine svojevrsni državni plan, koji je trebalo da omogući svim građanima SAD da kupe kuću ili stan, da kupe automobil i tako dalje, dakle, ispunjenje američkog sna. Šta je bio problem? Problem je što su građani bili previše zaduženi, što neki nisu imali istoriju otplate kredita i banke jednostavno nisu želele da im pozajmljuju kredite. U tom trenutku vlada je primorala određene banke u kojima ima uticaj da započnu sa izdavanjem novog finansijskog derivata – da dele kredite plus beskonačno, a navodno država bi stajala iza svega toga.
Do čega su SAD došle? Došle su do finansijskog kolapsa, samo iz jednog jedinog razloga – zbog pohlepe. Jednog od funkcionera vodećih banaka u SAD, njegov zaposleni službenik nije mogao da odvoji od kockarskog stola u Detroitu, gde je ovaj trošio silan novac, kako bi ga obavestio da njegova banka propada. Jednostavno, ljudi nisu želeli da veruju. Cilj ove navedene Bušove politike i osnovna ideja zbog kojih su uvodili finansijske derivate i omogućili dodatno zaduživanje svojih građana bio je da oko 40 hiljada „manjina“, koji nisu naklonjeni Republikanskoj stranci, obezbede sebi krov nad glavom. I on je ponudio nekih 2,4 miliona dolara u poreskim kreditima.
Da vidimo šta se desilo sa najvećom američkom bankom „City bank“. „City bank“ je u jednom trenutku na jedan dolar kapitala, stvarnog, ove banke imao 11 dolara u zajmovima. To je bilo 2003. godine. Međutim, isti taj dolar je 2008. godine imao 56 dolara u zajmovima. Šta se desilo? Na kraju 2008. godine samo 2% pada vrednosti kapitala „City bank“, a ne 20% kao 2003. godine, bio je dovoljan da ovu banku dovede do bankrotstva.
Šta se desilo sa „Liman braders“ , to svi znamo, kako su oni propali. Još jedan zanimljiv podatak, takođe. Najčešće kada su u pitanju izvorišta raznoraznih finansijskih derivata, bankarskih izmišljotina i tako dalje, ''hedž fondova'' pominju se poreski rajevi, Kanarska ostrva itd. Međutim, prava istina je da su tri najveća sedišta najznačajnijih ''hedž fondova'' u svetu britanski krunski posedi, između ostalog, ostrvo Man i još dva ostrva koji su krunski posed. Dakle, nisu formalno faktički teritorija Ujedinjenog Kraljevstva, već su pod direktnom upravom britanske krune, dakle, britanske kraljevske porodice. E, tu su smešteni najveći fondovi koji su doprineli izazivanju svetske ekonomske krize.
Bilo kako bilo, zaduživanje nije dobro, a pogotovo ne ovoliko zaduživanje. Prosečna srpska porodica trenutno duguje 15.000 dolara. Ti dugovi će se uvećavati, kamate će pristizati, bez obzira da li je u pitanju povoljan aranžman, kako vi kažete, sa kamatnom stopom od 0,26%. To je, takođe, novo zaduživanje.
Postavlja se pitanje – kada građani gube posao, od čega će oni da vraćaju taj dug?! Zaduženi su prema privatnim bankama, da bi mogli da kupe automobil, uzeli su lizing ili su podigli kredit, da bi mogli da kupe stan ili kuću opet su podigli kredit. To treba da se vraća 30 godina. To su ozbiljna dugovanja.
Mislim da bi država morala da se opameti, da shvati da je bolje dugovati manje nego više. Ako neće predstavnici Vlade da razmišljaju o sebi ili o nama, neka razmišljaju o budućim generacijama koje dolaze, jer to će biti njihova obaveze, uvećane za tu kamatnu stopu. Mislim da nije dobro i da Vlada Republike Srbije, bez obzira na tešku situaciju, mora malo da pogleda proizvodnju, da vidi kako da oživi proizvodnju, da imamo neku realnu vrednost, a ne da uzimamo samo kredite. Krediti su prednost na jednom kratkom putu, a kasnije su jedna teškoća koju čovek ne može lako da realizuje i da otplati. Hvala. (Aplauz.)

Hvala, gospodine Aleksiću.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe: Nova Srbija, Napred Srbijo, DSS i SRS, kao i samostalni poslanik gospodin Vladan Batić, koji upravo sada dobija reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, ovaj zakon odnosi se na regulisanje obaveza Srbije prema MMF.
Juče smo od potpredsednika Vlade i ministra za ekonomiju čuli veoma obećavajuće nagoveštaje. Po njemu će Srbija, navodno, iduće 2010 godine izaći iz ekonomske krize, a bolji život građana Srbije po Mlađanu Dinkiću započinje 2011. godine. To je po onom principu "ne lipši magarče do zelene trave".
To neodoljivo podseća na vreme Slobodana Miloševića i na onu tvrdnju da će sankcije podsticajno delovati na neke grane privrede, da će Srbija moći da hrani, greje celu Evropu.
Naravno, ako još građani dobiju onih obećanih 1.000 evra na ime besplatnih akcija – eto boljeg života za građane Srbije. Bolje bi bilo da nam Mlađan Dinkić objasni kako je, shodno pravilniku njegovog ministarstva, to sam danas pomenuo, čovek koji se zove Stevan Moldovan, stečajni upravnik ''Agroživ'' naplatio 250.000 evra i treba da naplati još 500.000 evra. Dakle, 750.000 evra za posao koji maksimalno može da se obavi za godinu dana.
Molim vas, dame i gospodo narodni poslanici, svi zapamtite ovo i da se upitamo – u kakvoj mi to zemlji živimo kada jedan čovek za godinu dana zaradi više nego neki hirurg, profesor, eminentni, ugledni, za čitav život? Pa, je l' to priča o socijalnoj pravdi, socijalno odgovorne vlade?
Dajte da mu se te pare odmah uzmu, da se naprave narodne kuhinje! Pa, imamo podatak da 500.000 ljudi u Srbiji gladuje, evo gledajte kampanju na jednoj televiziji svakog dana, 500.000 gladnih u Srbiji, a čovek ''ni luk jeo, ni luk mirisao'', treba da zaradi 750.000 evra. Ostavite mu 7.500 evra, ovo lepo da mu se uzme i da se podeli onima koji vape za koricom hleba.
Srbija je krenula u zaduživanje. Svakog dana slušamo priče o novim dugovima, o novim kreditima. Vi ste, gospođo Dragutinović bili u Rusiji. Moljakaju se Rusi da nam udele, ili ste razgovarali sa predstavnicima Rusije, svejedno, milijardu evra, ovde ili tamo, nije bitno, ali je tako, jeste.
Koliki je dug Srbije – preko 20 milijardi, 22 milijarde? Ko će to da vraća?! Naši potomci, naša deca, naši unuci. Da li im to ostavljamo u nasleđe? Da li je to put u njihovu srećnu budućnost?
MMF određuje uslove. I, sad, kada građani gledaju polemiku kako će se izaći iz krize i kako će se rešiti zahtevi MMF, više nikom ništa nije jasno. Guverner priča jedno, Vlada priča drugo. Unutar Vlade vi ste imali polemiku sa kolegama oko toga: da li je povećanje PDV, da li je smanjenje javne potrošnje, koliko ljudi treba da bude otpušteno, kao rogovi u vreći, ne zna se ni ko pije ni ko plaća! A tamo desetine hiljada ljudi u pravosuđu, prosveti, opštinskim upravama, u zdravstvu, strepe u zebnji i iščekivanju, u nedoumici, u strahu, u bojazni da li će ostati bez posla, da li će zbog toga njihove porodice doći na ivicu prosjačkog štapa, i tako dalje.
I to sve do neke sledeće runde, jer ovo je kao igra bez granica, kao meksičke serije. Onda će iduće godine opet da dođe MMF, onda će opet silne polemike – šta ćemo sad, koga sad da otpuštamo? Valjda je i pticama na grani jasno da bez proizvodnje, bez stvaranja novih vrednosti, bez stvaranja novih dohodaka, ne može jedna država da živi, ne može da se zadužuje beskrajno i ne može da otpusti sve svoje radnike. Imate gradove u kojima više niko ne radi. Idite na jug Srbije: Babušnica, Bela Palanka, Lebane, Bojnik, Žitorađa, Kuršumlija, tamo niko ništa ne radi, tamo je sve zaraslo u trnje i korov. Ne vrede ove priče, treba krenuti putem proizvodnje ne bi li izašli iz ove krize. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Batiću.
Reč ima narodni poslanik Miroslav Markićević. Izvolite.

Poštovani potpredsedniče, gospođo ministarka, poštovani građani Srbije, koji gledate ovaj prenos, gledajući ministarku samu u redovima gde sede ministri mogli bismo da pomislimo da je finansijska situacija, odnosno ''kasa državna'', tako narodski da kažem, u dramatičnom stanju, pa i po izgledu gospođe ministarke vidimo jedno lice koje ne zrači optimizmom, nego velikom zabrinutošću.
Pre neki dan smo ovde imali jednog ministra koji je upao kao kauboj, sa čitavim vodom i vojnih i civilnih lica, galamio, ali ono što smo bili navikli od vas jeste da odgovarate na pitanja poslanika i na njihove neke dileme. Vi ovoga puta ćutite i to u meni povećava zabrinutost i brigu, na stranu stranačke podele, političke poene – šta će sa ovom zemljom da se dogodi?
Tačno je da ste svi vi iz Vlade 2008. godine govorili da će ova kriza da pogoduje državi Srbiji. Tačno je da ste govorili, ono što je kolega Radulović ovde veoma lepo izneo, o nekim procentima rasta proizvodnje i rasta privrede i zaposlenosti. Tačno je i da, koliko juče, jedan potpredsednik Vlade kaže da na proleće gotovo izlazimo iz Vlade, možda će biti tada izbori, pa zbog toga on to govori. Drugi govori – 2011. mi ovde poslanici borimo se koliko možemo, koliko znamo i umemo, ali, sve zajedno, što narod kaže – mrka kapa!
Znači, u narodu, kod građana, doslovce, situacija je veoma kritična. Prema podacima radi se o 300.000 neuhranjene dece, o 500.000 ljudi koji gladuju, čak se na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom, ne znam da li oni to shvataju ozbiljno ili kao neki novi rialiti šou program, treba čovek da se prijavi da gladuje, da bi tek onda gladni dobili da jedu, gospođo ministarka.
Doskoro je bila kovanica kod Srba – nema problema, sad je – nema para! Sa ovoliko znanja koliko imam, ne zamerite, gospođo ministarka, ako ono ne bude baš na nivou na kojem vi očekujete, očekujem da mi odgovorite na neka pitanja – želeo bih da vas podsetim, ako pratite sednice Skupštine, već sam u utorak postavio jedno pitanje, nadam se da ste to pitanje već dobili. Trebaće vam malo vremena i podataka, a najviše, čini mi se, ljudske i građanske hrabrosti da odgovorite na moje pitanje koje sam postavio u utorak, između ostalog i vama, kao ministru finansija, a u stvari to je jedan dobronamerni predlog – gde da se nađu pare.
Tvrdim da u ovoj državi ima novca, ima para, dovoljno da ne pravimo zaduženja i nove kredite. Ali, to podrazumeva verovatno pad Vlade i hapšenje ljudi iz vrha vlasti.
Da vas podsetim šta sam pitao u utorak – četiri čoveka iz najbližeg okruženja predsednika Republike, gospođo Dragutinović, i njihove privatne kompanije prihodovale su od 2005. godine 43 milijarde dinara! U to vreme je kurs evra bio između 75 i 80, a to je preko 500 miliona evra. Ako su oni zakonito poslovali, ako su oni legalno sticali toliki prihod, ne bi trebalo vi da se stidite, ni svi mi, ni svi ekonomisti ove zemlje i biznismeni, već da pozovemo te ljude – gospodina Šapera, gospodina Krstića, gospodina Đilasa, gospođu Milicu Delević-Đilas, izvinjavam se, što moram to da kažem, još uvek verujem u vaše stručno znanje, najiskrenije vam to kažem, i da održe svima vama u Vladi predavanje – kako se pravi novac.
Ako neko može sa 11 zaposlenih za četiri godine da napravi prihod od preko 20 milijardi dinara, zašto Vlada ne osnuje neku agenciju ili dve-tri agencije, konačno da neke agencije budu od koristi ovom narodu, po 11 zaposlenih i da prihodujemo 500 miliona evra, gospođo ministarka?!
Sve ovo što govorim nije politička propaganda, ovo nisam ja izmislio, niti je izmislila moja stranka, nije to niko izmislio, ovo piše na zvaničnom sajtu Agencije za privredne registre. Građanima Srbije koji ovo gledaju preporučujem da uzmu olovku i papir i da napišu: . Sve ovo što govorim piše na tom sajtu.
Istina je, gospođo ministarka, ono što kod mene izaziva zebnju i sumnju, da su pomenute kompanije, a radi se o „Multikom grupu“, „Meken Eriksonu“, „Univerzal Mekenu“ i „Novu komunikejšens“, kako stoji na sajtovima tih kompanija, donedavno bile javna preduzeća, državna preduzeća, preduzeća, čiji su, bar bi tako trebalo da bude, vlasnici svi građani Srbije. Jedno od tih je, u ovo vreme, pre godinu dana, izražavajući dobit od 120 miliona evra povećalo građanima svoje usluge za 63%. Niko od vas iz Vlade ni prstom nije mrdnuo!
Osnovano sumnjam sada da se ta dobit i taj kapital, iako ste vi doneli, čini mi se, u Vladi neku uredbu da sva javna preduzeća svu dobit moraju da uplaćuju u budžet zbog ove krize, sumnjam da su se nelegalno ova sredstva, pare građana, prelila u privatne džepove! Ako su ovi ljudi poslovali legalno, legitimno, ako je ovo sve po zakonu, ponavljam, da oni treba prvo vama svima u ekonomskom delu Vlade, vama, gospodinu ministru ekonomije, da održe predavanja, da ih dovedemo ovde na direktan prenos iz ove sale Narodne skupštine, pa da onda svi zajedno, svih nas 250, sednemo i potpišemo i predložimo ih za Nobelovu nagradu iz ekonomije.
Na kraju svog izlaganja, sa vašim odobrenjem, ja ću vam prići i dati ovaj papir, a sve ovo možete, nadam se da do sada ovo niste znali, i da ćete uvesti ono što je govorila gospođa Jorgovanka Tabaković, a čini mi se da se to zove, ona je ekonomista – finansijska disciplina. To ja, onako, blago govorim – ''finansijska disciplina'' (pod znacima navoda). Dobro građani Srbije razumeju o čemu govorim i kako se to zove u civilizovanim zemljama, gde je stepen korupcije na nekom civilizovanom nivou!
Pošto ide i nov zakon o informisanju, da ne pravim i vama probleme, ni ''Javnom servisu'', koji je isto ovde uvezan i umešan sa ovim ljudima, dakle, ''Javni servis'' koga plaćaju građani Srbije, a mnogima je polovina penzije to što plaćaju taj javni servis godišnje.
Kažem vam, to ću vam uručiti, a vi se potrudite, da kažem, finansijski da disciplinujete neke ljude, ili podnesite ostavku. Imaćete simpatije svih građana Srbije.
Ovako, bez potrebe da navlačite prezir i mržnju, možda ni krivi ni dužni, zato što ovo govorim drugi put, a niko da demantuje. Gde je sad Specijalni tužilac? Gde je Tužilaštvo? Gde je Tomo Zorić? Gde su ti ljudi? Da li je ovo istina ili treba ukinuti taj sajt Agencije za privredne registre, jer dezinformiše građane, pa i mene, koji nisam diplomirani ekonomista ali umem da čitam i latinicu i ćirilicu, kao i većina građana Srbije.
Svedoci smo, koliko juče, i danas je bilo u medijima, u stručnim medijima, to su vaše kolege ekonomisti, Boris Begović i ostali, mislim da se ta publikacija zove „Fokus“, da javno preduzeće kupuje deonice od privatnog preduzeća, već u gubitku, bez odobrenja Vlade. Da li vi znate za to? Da li ste vi čuli za to?
– „Srbijagas“ kupuje, mislim da se to preduzeće zove „Informatika“ i da su akcije posle kupovine od tog javnog preduzeća pale za 30%! Znači, samo po tom osnovu se prave gubici!
Da su to privatna preduzeće i da su ovi ''biznismeni'', (pod znacima navoda) ovih četvoro ljudi, poslovali samo sa privatnim preduzećima, ko bi šta imao protiv privatnog, pa neka gledaju šta im je interes i kako će da prođu. Ali, javna preduzeća, jedan direktor se već javio i svaljuje na direktora, kaže – tačno je, sve je rađeno bez tendera! A on je nastavio tako da radi još godinu i po dana. Kaže – bio je to prethodni direktor, iz prethodne vladajuće garniture. Što to mora da interesuje građane Srbije. Šta njih briga ko je prethodno bio na vlasti, ko je bio direktor tog javnog preduzeća? Žele građani da znaju gde je njihov novac, pogotovo u situaciji, gospođo ministarka, kada je, ponavljam, 300 hiljada dece neuhranjeno.
Mi koji imamo 50 i više godina, nije nikakva šteta ni godinu, ni dve, ni tri, ni pet, da se lošije hranimo, ali oni koji imaju šest ili sedam godina, oni koji su na pragu puberteta, to što se nekvalitetno hrane nekoliko meseci ili, ne daj bože, nekoliko godina, to nikada više neće moći da nadoknade. Da li neko razmišlja o tome?
I, šta vam je smetalo prošli put kada smo tražili rezultate i zahteve MMF-a da isto dođete ovde, pa da zajedno podnesemo odgovornost … sada, kako sam i obećao, ovo ću vam uručiti. (Aplauz.)

Zahvaljujem, gospodine Markićeviću. Isteklo je vreme predviđeno za vašu poslaničku grupu.
Reč ima gospođa narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.

Hvala, gospodine Novakoviću.
Upravo je moj kolega Markićević potvrdio da je bilo neophodno da pre odlučivanja o bilo kojoj vrsti zaduživanja iskoristite rezerve u poreskoj politici i da izvršite kontrolu javnih sredstava svih tokova novca, počev od budžetskih.
Podsetiću sve ovde, bila je velika buka kada smo o tome pričali. Upravo sam, ispred Poslaničke grupe Napred Srbijo-SNS, imala amandman – da po Zakonu o javnim nabavkama moraju da vrše nabavke sva preduzeća koja posluju javnim sredstvima. Taj amandman ste odbili. Da ga niste odbili ne bi se moglo desiti danas da se neko brani da su te i takve nabavke omogućile nekome da zaradi nezamislive količine novca, u današnje vreme, zato što se nisu radile po javnim nabavkama. Zato što biste vi, kao neko ko je ispred države odgovoran, da se saglašava sa tim javnim nabavkama, morali da podelite odgovornost. A da je trebalo da je delite, ne biste dozvolili da trougao – moć, novac i politika, onako grubo i izrazito, od Đelića do danas, postane simbol uspeha! To je ono što će ovu državu i ovo društvo da košta dugoročno i protiv čega moramo da se borimo svi!
Vama je u jednom delu moj kolega malo i neopravdano zamerio da nemate optimizma. Zašto kažem neopravdano?
Mislim da svi moramo da imamo optimizma i da ne možemo svi da se ukalupimo u onu Dinkićevu kategoriju – da je on jedan od retkih koji ima: stručnost i energičnost i efikasnost. U samoprocenjivanju je to moguće, ali ja mislim ako građani budu procenjivali onako izrečenu njegovu izjavu od juče, da građanima treba davati dobre vesti, u stvari, treba da znači – građanima ne treba takva vlast u kojoj im neko saopštava šuplje dobre vesti, već treba za njih da čini ono što mu je obaveza.
Ja danas nigde u novinama nisam mogla da pronađem podatak koji sam juče sama čula, u izjavi gospodina Dinkića, a to je – da će nam 760 miliona evra nepotrošenih para iz privatizacije omogućiti da pokrijemo deficite. Dugo se nije pominjalo da li je uopšte nešto ostalo od tog novca, a svi znamo da su potrošene uglavnom za dobijanje izbora, ili za ono što ekonomisti eufemistički zovu za ''javnu potrošnju''.
Ono što mene zanima i građane treba da zanima, to je jedna vrsta priznanja pogrešne politike i Vlade i Narodne banke koju je juče gospodin Dinkić saopštio, verujući da će iskreno priznanje značiti i oprost od strane građana. Jedna je sadržana u rečenici – da će država lagano da se povuče sa finansijskog tržišta, kako bi se smanjivale marže.
U toj izjavi potpredsednika Vlade, znači, ne pojedinca, nego potpredsednika Vlade, pa je samim tim on neko ko predstavlja i ovde 126 glasova većine, i čitavu Vladu, zvanično je izrečena tvrdnja da su marže dobrim delom povećane i zaslugom Vlade, zato što je ona korisnik kredita, ja mislim da je to ovih 90 miliona poslednjeg zaduživanja, za koje vas molim da se zaista razdužite i da u toj meri povučete sredstva od Međunarodnog fonda, a da kamatu od 6% zamenite kamatom od 0,26%. Ali ono što je za sve nas pogubno, to je – da Vlada i Narodna banka ispravljaju međusobne greške, a preko naših leđa!
Gospodin Jelašić, ispred Narodne banke tvrdi da mu Vlada otežava posao i da on za to mora da vodi restriktivnu monetarnu politiku, a ona košta strašno mnogo, jer je gospodin Jelašić neko ko svojom restriktivnom politikom stvara uslove da trenutno poslovne banke drže 154 milijarde dinara u hartijama od vrednosti ili 1,66 milijardi evra.
Dakle, poslovne banke drže u hartijama od vrednosti 1,66 milijarde evra! I ne samo da se tim novcem ne kreditira privreda, nego to košta 124 miliona evra ovu državu! Znači, 50% više od kredita sa kojim se država zadužila, 90 + 45 je 130 i nešto miliona, a to je cena nekorisne monetarne politike koja nije ni obuzdala inflaciju, niti je dovela do stabilnih cena, ni do stabilnih uslova privređivanja, niti do jeftinijih kredita!
Šta radi Vlada? Pošto je tom i takvom politikom, guvernera Jelašića, poskupljen svaki kredit i enormno povećana kamata, sad Vlada subvencioniše kamate na kredite koje daju poslovne banke, a Vlada ih promoviše i iz budžeta koji pune svi, ona samo nekima subvencioniše, dotira ili plaća deo kamate.
Šta je važno? Plaćaju građani, plaća Vlada, ali banke uvek ostaju zaštićene. Znači, od kamate koje daju korisnicima kredita do one pune tržišne – Vlada dotira. Čime je finansijski sektor zaslužio takvu zaštitu u ovoj državi?
I da li je to je jedina aktivnost koju treba forsirati u ovo vreme, ako je to jedna od retkih grana koja je ostvarila značajan prihod i u prošloj godini, a ostvaruje ga i u ovoj godini.
Ko je u ovoj državi vlastan, nadležan, odgovoran, a nije Vlada, a nije guverner, da oporezuje i finansijsku delatnost, ali ne tako da se banke povuku, nego tako da ih nagovore pametnom fiskalnom politikom da ulažu u privredu? Da li je to druga Vlada i drugi guverner ili je to neko koga čekamo, ''čekajući Godoa'' dok privreda propada i građani trpe.
Morate da shvatite, koliko god da ignorišete, konferencije za štampu Srpske napredne stranke, podatke koje iznosimo, koliko god da ćutite na podatke koje je izneo gospodin Markićević, koliko god da se pravimo ludi da ne znamo da je zlatna kiša za stečajne upravnike obezbeđena ''pravilnikom i činjenjima ovih ljudi'' i delom ovih ljudi u ovoj vladi, pre dve ili više godina – da ne može sva odbrana od vrlo osnovanih primedbi i dokaza koje iznosimo da bude ignorisanje, prećutkivanje i neobaveštavanje.
Danas je gospodin Ostojić pominjao ''Televiziju Srbije'' i vrlo lepo rekao – da, nije prvi posao ''Televizije Srbije'', kao sportskog kanala, da prenosi utakmice, nego bi mogla da objavi rezultate tih utakmica.
Tako nama gospoda sa RTS kažu da treba da prenose skupštinska dešavanja, da daju izvode iz onoga o čemu smo mi govorili. U tim izvodima dok god neko drugi odlučuje o postavljenju tih ljudi, direktno ili indirektno, neće se čuti ono što jeste pravi problem zbog čega trpimo svi.
– Mi nemamo mnogo moći, sem ove javne reči koju imamo, da je odgovorno koristimo i da iznosimo prave argumente. Na vama je sva moć! Ta moć nije u svrhu izbornog ciklusa. Ta moć je u svrhu našeg boljeg života!
Mnogi od vas, ne vi lično, na primer, gospodin Dinkić je čak tuđi koristan posao koji je uradila jedna agencija, koja je snimila 200 nekorisnih procedura, uglavnom podzakonskih akata, zbog kojih imamo izuzetne troškove u privredi i prilikom pribavljanja određene dokumentacije, valorizovao kao posao svoje saradnice, ranije na poslu, sada predsednice Upravnog odbora Agencije za privredne registre, gospođa Andrea Marušić, kao zasluga, pa, oni su utvrdili taj ''odeljak za seču propisa'', da je tih 200 procedura nekorisno, prećutkujući činjenicu, koju treba da sazna javnost – da je agencija NALED, precizno se zove, Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj, objavila ''sivu knjigu'' sa tih 200 nekorisnih procedura, od kojih je jedna čak i urodila plodom, a to je olakšano dobijanje ''poreskog identifikacionog broja''.
Pa, da li u ovoj državi mora sve da bude predmet marketinga i političkih poena, ili neko treba da radi posao za koji prima platu. I, što je najgore, sada se to istraživanje koristi kao kriterijum koji će pomoći da se otpusti višak zaposlenih ljudi u državnoj upravi. To je vrhunac cinizma, gde oni koji uz skute Vlade dugo i davno spremaju okrugle stolove, izdaju časopise, hvale i pozdravljaju takvu odluku, zaboravljajući da Zakon o radu te ljude, kao i mnoge druge, mora da tretira ocenjivanje uspešnosti na način kako to radi za sva javna preduzeća i državnu upravu.
Sticajem okolnosti znam da se ta ocenjivanja sprovode godinama unazad i ne možete vi nekoga sada oceniti ''jedinicom'' u jednom mesecu da bi brzo sproveli ono što vam se zove ušteda u otpuštanju, koju, da ponovim, ne traži od vas MMF, jer se on zalaže za zaposlenost, kao što piše u Statutu, nego vi ne želite da se upustite u uštede već idete najlakšom metodom – ili potpiši kredit, ili otpusti ljude, pa one koji nisu vaši zamenite vašima.
Ne može se član 179. Zakona o radu tako zloupotrebljavati i da iskoristite da ljude koji su, na primer, radili 20 godina umesto sa 20 otpremnina otpustite sa četiri zarade zato što vam to omogućava taj član 179. koji kaže – ako neko nema potrebna znanja i sposobnosti, da on može da dobije otkaz od poslodavca i da time, navodno, uštedi ovoj državi!!
Međutim, da li ja mogu od vas da očekujem odgovornost, pa i od vas lično? Zloupotrebom člana 144. Poslovnika, 29. jula ostavljeni smo bez mogućnosti da na sve vaše odgovore kažemo jednu reč kada smo pričali o onih 90 miliona zaduživanja kod poslovnih banaka. Sve u svemu, taj zakon nije izglasan krajem jula, kao što je trebalo, nego je, zbog pogađanja oko Zakona o informisanju, objavljen 3. septembra u "Službenom glasniku" i u članu 3. vi ste velikodušno prihvatili amandman – da ćete u ime Vlade u roku od 30 dana od dana zaključivanja dostaviti ugovore Narodnoj skupštini radi informisanja o tom kreditu.
Niste zaključili ugovor?! Mi te ugovore još nismo dobili! Čemu je bila žurba da se raspiše tender, o tome raspravlja, i još nema ugovora?!
Da li postoji način da uvažite ovaj dom i da date argumentaciju za ovaj zakon, gospođo, malo širu nego što dajete u novinskim intervjuima? To rade i ostali ministri. Umesto da nama ovde obrazložite detalje specijalnih prava vučenja, raspoloživosti, od čega zavisi povlačenje, okvirni troškovi, vi ste nama na strani 4. dali objašnjenje osnovnih pravnih instituta i pojedinačnih rešenja. Molim sve kolege, građani će mi poverovati, da nam više ne dostavljate ovakva objašnjenja koja su prepisani članovi zakona, samo ne piše član. Znači, ni jedna jedina reč obrazloženja, ponovljeno je ono što u zakonu piše na strani 4!!
Molim vas, iako ovo nije papir onaj skupi, kunsdruk, za koji kritikuje predsednik Vlade, ali 250 poslanika, 250 stranica koliko članova Odbora i onih drugih, poštedite nas onog što nije objašnjenje nego je ponavljanje teksta zakona. Uvažite nas, obrazložite i izađite sa preciznim podacima. Budite u okviru vaših nadležnosti, poslušajte savet opozicije o kontroli tokova novca koga ovde ima dovoljno ili će zaista neka druga rešenja biti jedina moguća.
Znamo da vi pristajete na sve! I na otpuštanje, i na nova zaduživanja, samo ne na raspisivanje izbora! Ali, čak i da ih odlažete do redovnih, oni se ne mogu u beskonačnost odložiti, a ceh ovog ovakvog površnog i neodgovornog pristupa prema državnoj kasi, prema građanima i prema nama koji predstavljamo građane, zaista vas neće prijatno iznenaditi.
Mi za ovakav zakon ne možemo glasati, ne samo zbog toga što je ovaj sporazum skup, nego zato što je on jedna od mera koja je haotična u onom što se zove ''ekspanzivno restriktivna monetarna politika i fiskalna politika Vlade''. Iz tog razloga Srpska napredna stranka neće glasati za ovaj zakon. (Aplauz.)

Zahvaljujem, gospođi Tabaković.
Reč ima narodni poslanik Milan Lapčević.