Htela bih da zamolim gospodina ministra da nam zaista objasni zašto je ovaj član 4. ubačen u ovaj zakon? Obrazloženje koje je dato prilično je nemušto, a naš predlog je, Liiberalno demokratske partije, da se briše član 4. Moram da ga pročitam i da naglasim zašto je on veoma opasan. Reč je o tome: ''Profesionalnom pripadniku Vojske Srbije nije dopušteno učešće u aktivnostima udruženja kojima se ostvaruju sledeći ciljevi: reforma sistema odbrane i Vojske Srbije, usklađivanje propisa sa opšteprihvaćenim standardima i propisima Evropske unije, izgradnja strategije odbrane i doktrine Vojske Srbije, kojom se utvrđuje sastav, organizacija i formacija Vojske Srbije'' i tako dalje.
Član 4. zabranjuje bilo kakav kontakt između profesionalnih pripadnika Vojske i organizacija građanskog društva, koje se posredno ili neposredno bave pitanjima odbrane i bezbednosti, a takvih organizacija u našoj Republici ima oko četrdesetak. Ova brojka je još i veća, ako tome dodamo i udruženja koja se bave evropskim integracijama, s obzirom na to da su ona, takođe, na ovaj crni spisak.
Mi smo se u našoj stranci pitali, da li je profesionalnim vojnicima dozvoljene samo da sede na sastancima golubara ili udruženja ribolovaca, budući da je pohvalno da se ovolika udruženja građana, dakle, civilnog sektora, bave ovim ključnim pitanjima koja su ovde navedena i da profesionalni vojnici ne smeju da učestvuju u takvim raspravama, pa čak ni da objavljuju tekstove u naučnim časopisima i stručnim publikacijama koja ova udruženja uređuju.
Konačno, ovakva ...
(Predsedavajuća: Dva minuta, možete da nastavite, ako želite.) Izvolite.
... Koristiću minutažu poslaničke grupe. Hvala vam.
Konačno, svaka ovakva potencijalna saradnja između organizacija građanskog društva i Vojske, koja sačinjava sastavni deo savremenih demokratskih i civilno-vojnih odnosa, bila bi u startu onemogućena.
Ukazala bih na dva momenta zašto smatramo da ovaj član treba brisati. Prvo, njegova pravna utemeljenost.
Taj član nije pre svega utemeljen u Ustavu, zato što u Ustavu nigde piše da se ograničava profesionalnim vojnicima da učestvuju u raspravama ovakve prirode, jer postoji poseban član gde se zabranjuje njihovo političko organizovanje, što je u skladu, što smo svi prihvatili, sa depolitizacijom Vojske, znači, da ne budu članovi, pripadnici, političkih organizacija. Ali, zaista, nigde ne stoji da oni ne mogu učestvovati u civilnom sektoru u građanskim udruženjima i u takvim raspravama.
Mislim da je to jako loše, zato što se time umanjuje, a Ustavom je to predviđeno, i civilna i demokratska kontrola rada Vojske, a ovim zakonom se potpuno raskida veza između društva i vojne organizacije. Zaista ne vidimo zašto bi došlo do toga, jer imamo paradoks, navodim, da vojna lica smeju postati članovi stranog stručnog udruženja, član 50. Zakona o Vojsci, ali im je zato zabranjeno bilo kakvo učestvovanje u aktivnostima domaćih udruženja.
Ovom prilikom bih htela da podsetim da su tokom 90-ih godina udruženja građana i civilni sektor bili naznačeni da su to nekakve strane organizacije, odnosno da su to neki unutrašnji neprijatelji. Postavljam pitanje – da li su sada posle 2000. godine ponovo udruženja građana stavljena na nekakvu crnu listu, da državne organizacije, kada je pre svega reč o vojnoj organizaciji ponovo nema nikakve komunikacije između građanskih udruženja i vojnih organizacija.
Pored toga, moram da kažem da smo mi učestvovali kada je bilo reči o Strategiji, gospodin Ostojić je, koliko znam, učestvovao u takvim raspravama. Ne znam, otkud sada da je vojnim profesionalcima zabranjeno da komuniciraju sa ovim veoma ozbiljnim udruženjima koja danas postoje, u kojima su zaista veoma ugledni stručnjaci?
Htela bih, takođe, da kažem, da ovaj raskid ima veliku političku dimenziju, zato što nas svrstava u države koje neće da komuniciraju sa civilnim društvom, da se time ukida demokratska kontrola nad Vojskom, a da svi znamo, da je izračunato od strane i ovakvih koji su mene zamolili da govorim u njihovo ime, znači, ova udruženja građana koji se pre svega bave bezbednošću i ovim pitanjima, dali su statistiku da su demokratska društva koja kontrolišu i koja imaju saradnju između civilnog i vojnog sektara mnogo uspešniji u vojnim akcijama, nego što su to ona koja se otuđuju.
Konačno, zaista, savremena vojna sociologija ukazuje na to da svako otuđivanje profesionalne vojske od širih društvenih vrednosti i društava uopšte zaista ne bi mogla imati uspeha čak ni u svojim uskostručnim vojnim delovanjima, niti naš Ustav ovako nešto omogućava, nego upravo preporučuje vojnu kontrolu. I, takođe, ponovo se postavlja pitanje – da li su vladine organizacije unutrašnji neprijatelj ili normalni saradnik i vojne organizacije i vašeg ministarstva?
Gospodine ministre, molim vas da ubacite nazad ovaj član.
