Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Prve sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2009. godini.  
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 112 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 87 narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad.
Obaveštavam da su sednici sprečeni da prisustvuju narodni poslanici: Nikola Lazić, Konstantin Arsenović i Zoran Nikolić.
Obaveštavam da sam, saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, i danas pozvala da sednici, pored gospodina ministra, prisustvuju i: Dušan Spasojević i Igor Jovičić, državni sekretari u Ministarstvu odbrane, Dragan Radulović, sekretar Ministarstva odbrane, brigadni general Mitar Kovač, pukovnik Goran Zeković i Slavica Jerković, načelnici u Ministarstvu odbrane i Milorad Perić, načelnik Uprave za međunarodnu vojnu saradnju u Ministarstvu odbrane, kao i Zoran Jevtić, državni sekretar u Ministarstvu odbrane.
Prelazimo na 6. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O CIVILNOJ SLUŽBI (pojedinosti)
Na član 71. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Da li neko želi reč? (Da.)

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto smo pri kraju rasprave u pojedinostima o ovom zakonu o civilnoj službi, ja ću na izvestan način sumirati ono što su poslanici SRS juče govorili o ovom zakonu.
Pre svega, radi javnosti, želim da iznesem stav SRS kada je u pitanju civilna služba, kako ste je vi ovde nemušto nazvali u Predlogu ovoga zakona, da se SRS protivi civilnom služenju Vojske zato što to nije u skladu sa našom tradicijom, a pre svega to je apsolutno suprotno Ustavu Republike Srbije.
Podsetiću na tri člana Ustava Republike Srbije. Najpre član 139, koji govori o nadležnosti Vojske Srbije i kaže: „Vojska Srbije brani zemlju od oružanog ugrožavanja spolja i izvršava druge misije i zadatke u skladu sa Ustavom, zakonom i principima međunarodnog prava koji regulišu upotrebu sile“. Ovaj zakon o kojem danas raspravljamo, nažalost, ne stvara uslove da bi bio ispunjen član 139. Ustava Republike Srbije, ne daj bože, ako zatreba.
I nije dobro što se juče ceo dan pre svega od strane predstavnika Vlade, a i predsedavajuće Parlamenta, gospođe Čomić, svaka diskusija poslanika SRS okretala u potpuno suprotnom pravcu i zamenom teza pokušalo da se stavi do znanja da se mi suprotstavljamo odredbama Ustava Republike Srbije. Nastaviću po drugom. Hvala.

Zahvaljujem. Na član 72. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Da li neko želi reč? (Da.)

Sada želim da podsetim na član 45. Ustava Republike Srbije koji govori o prigovoru savesti i kaže:
„Lice nije dužno da, protivno svojoj veri ili ubeđenjima, ispunjava vojnu ili drugu obavezu koja uključuje upotrebu oružja.
Lice koje se pozove na prigovor savesti može biti pozvano da ispuni vojnu obavezu bez obaveze da nosi oružje, u skladu sa zakonom“.
Ovo je osnov naše jučerašnje rasprave i naša tvrdnja da ovaj predlog zakona o civilnoj službi nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Član 45. koji govori o prigovoru savesti ne pominje, niti ostavlja mogućnost civilnog služenja Vojske i niko od poslanika SRS nije ni u jednom momentu rekao nijednu rečenicu koja je suprotna članu 45. Ustava Republike Srbije. Dakle, lice koje se pozove na prigovor savesti svakako može da služi i treba da služi vojni rok u kasarni, u uniformi, ali bez oružja.
Nećete valjda da nam tvrdite da kuvar u Vojsci koji treba da kuva vojnički pasulj mora da nosi oružje. Dakle, može da bude u kasarni, može da služi Vojsku u uniformi i tako treba da bude, ali uz prigovor savesti bez oružja. Ovo nikako ne ostavlja mogućnost Ministarstvu ni Vladi da predloži zakon koji je neustavan, koji predviđa civilno služenje, a koji, ponavljam, nije predviđen članom 45. Ustava Republike Srbije.
Zato se poslanici SRS protive donošenju ovakvog zakona. O tome ću u narednom amandmanu.

Na član 73. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Da li neko želi reč? (Da.)

Dakle, poslanici SRS se protive donošenju ovakvog zakona zato što mislimo da u pravnom sistemu Srbije ne sme da se pojavljuje zakon koji je suprotan Ustavu Republike Srbije. Očekujemo da će Ustavni sud reagovati i da će ceo ovaj zakon proglasiti neustavnim, kao što su i poslanici SRS svojim amandmanima predlažući da se svaki član pojedinačno briše stavili do znanja predlagaču i skupštinskoj većini, ako budu doneli ovaj zakon, da donose zakon koji je suprotan Ustavu Republike Srbije.
Ja u ovom momentu, odnosno prilikom obrazlaganja poslednjeg amandmana, koji govori o tome kada ovaj zakon treba da stupi na snagu, još jedanput pozivam predstavnika Vlade i skupštinsku većinu da ne donose neustavne zakone, da ovaj zakon nikada ne sme i ne treba da stupi na snagu.
Istovremeno obraćam se svim mladim ljudima koji su stasali ili stasavaju za Vojsku, bez obzira na činjenicu da imamo lošeg ministra odbrane, da u Srbiji imamo štetočinsku Vladu koja uništava sve segmente društva, pa i Vojsku, da ovaj režim ne vodi računa ni u kom pogledu između ostalog i o mladim ljudima, da im to ne bude motiv da se opredeljuju za civilno služenje Vojske, već da se prisete ''slavne prošlosti srpske Vojske'', velikih srpskih vojskovođa, kojima su se juče ovde neki podsmevali prilikom pominjanja njihovih imena. I da budu vođeni patriotizmom koji je, hvala bogu, sve prisutniji kod mladih u Srbiji i da Vojsku služe u kasarnama, u uniformi i sa oružjem, da budu spremni, ne daj bože, da ovu zemlju jednog dana brane. Hvala. (Aplauz.)

Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnik predlagača želi da završnu reč? (Ne.)
Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i celini.
Prelazimo na 7. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O UPOTREBI VOJSKE SRBIJE I DRUGIH SNAGA ODBRANE U MULTINACIONALNIM OPERACIJAMA VAN GRANICA REPUBLIKE SRBIJE (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Božidar Delić, Gojko Radić, Aleksandra Janković, Dušan Marić, Zoran Antić, Zoran Babić, Vitomir Plužarević, Vjerica Radeta, Zoran Krasić, Mićo Rogović, Jelena Budimirović, Dragan Čolić, Dragan Šormaz, Jovan Palalić, Miroslav Petković, Miloš Aligrudić, Aleksandar Pejčić, Zoran Nikolić, Konstantin Arsenović, Veroljub Arsić, Oto Kišmarton, Gordana Pop-Lazić, Milorad Buha, Boris Aleksić, Vučeta Tošković, Sreto Perić, Ljiljana Miladinović, Petar Jojić, Saša Maksimović, Mirko Munjić, Zoran Mašić, Čedomir Jovanović, Zoran Ostojić, Vesna Pešić, Nebojša Ranđelović, Kenan Hajdarević, Dejan Mirović, Igor Bečić, Milan Knežević, Dragan Todorović, Stefan Zankov, Aleksandar Martinović, Predrag Mijatović, Dragan Stevanović, Jorgovanka Tabaković, Vučeta Tošković, Momir Marković, Mileta Poskurica, Nataša Jovanović, Milorad Buha i Vladan Batić.
Primili ste mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 162. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na naziv Predloga zakona amandman, sa ispravkom, zajedno su podneli narodni poslanici Božidar Delić i Gojko Radić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na naziv Predloga zakona amandman je podnela narodni poslanik Aleksandra Janković.
Da li neko želi reč? (Da.)
Izvolite, gospođo Janković.

Ovo je jedan od prvih brojnih amandmana, koje sam podnela na ovaj zakon, gde praktično ideja jeste da se termin „multinacionalne operacije“ zameni terminom „mirovne misije za očuvanje mira sa mandatom UN“.
Naime, u skladu sa Rezolucijom Narodne skupštine Republike Srbije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije, usvojenom na Sedmoj sednici Drugog redovnog zasedanja u 2007. godini, održanoj 26. decembra, doneta je Odluka o vojnoj neutralnosti Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne savete.
Pogledajte tačku 6) navedene Rezolucije. Pojam multinacionalnih operacija implicitno podrazumeva uvođenje Srbije u neki vojno – politički blok, pre svega NATO, gde su pripadnici naše vojske i drugih snaga odbrane upućeni da se bore za interese određenih država ili regionalnih organizacija. Iz tog razloga smatram da je termin „multinacionalne operacije“ neophodno zameniti terminom „mirovne misije“. Budući da postoje operacije za nametanje mira i operacije za očuvanje mira, važno je dodati da se radi o učešće Vojske Srbije u ''mirovnim misijama za očuvanje mira'', jer ove operacije za nametanje mira jesu borbene operacije.
Kako Republika Srbija kao osnovno opredeljenje političke nacionalne bezbednosti ima privrženost poštovanju obaveza, koje proističu iz Povelje UN, važno je naglasiti da se radi o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u mirovnim misijama sa mandatom UN. Obrazloženje za neprihvatanje ovog i sledećih amandmana, koji logično proizlaze iz njega, jeste da nema potrebe menjati termin „multinacionalne operacije“ jer se podrazumeva da su to aktivnosti koje imaju karakter mirovnih, odnosno humanitarnih operacija.
NATO agresija na našu zemlju predstavlja dobar primer takve multinacionalne operacije. Američki model definisanja operacija za očuvanje, održanje i izgradnju mira u svetu kao da je izašao iz hipi pokreta sa sloganom „make love, not war“, ne koristi se više termin „rat“ već „borba za mir“. To je ono „let's give peace a uhance“, ratni sukob je, u prevodu, intervencija uspostavljanja mira. Zar je stvarno moguće da posle NATO agresije ili kako vi volite da kažete NATO bombardovanja SRJ, inače kodno ime te multinacionalne operacije bilo je „operacija savezničkih sila“ ili u SAD „operacija milosrdni anđeo“, vi stvarno verujete u podrazumevajući mirovni i humanitarni karakter multinacionalnih operacija?
Čim je nešto tako ''multi'', ostaje dovoljno prostora da onaj ko demonstrira moć, a to jeste NATO pakt, nešto ''muti''. NATO agresija je bila drugo važnije uplitanje NATO nakon bombardovanja bosanskih Srba u operaciji, još jedna multinacionalna operacija, namerna sila 1995. godine i najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore od vremena Drugog svetskog rata. Sada mi još kažite da je i namerna sila bila multinacionalna operacija sa dobrom namerom uspostavljanja mira. To čak ni onaj ministar ''multipraktik'', kakvog smo imali prilike da vidimo na početku redovnog jesenjeg zasedanja ovde, ne bi poverovao.
NATO agresija nije trajala samo od 24. marta do 10. juna 1999. godine. U tim direktnim multinacionalnim udarima, koji su trajali bez prekida 78 dana, teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Direktna šteta, čak po njima, jeste oko 30 milijardi dolara. Konačan broj direktnih žrtava zvanično nije saopšten. Procenjuje se da je reč o 2.500 poginulih i 5.000 ranjenih.
Jako je zanimljivo da je u sali sada u redovima ove ''žute'' osovine veselje, kao da pričamo o tome da su dobili sedmicu na lotou. Ljudi, pričam o NATO agresiji. Vi jeste zaboravili, ali ima ljudi koji su imaju direktne posledice te NATO agresije, sramota je da se tako ponašate, ali narod sve gleda.
Montirani incident u Račku poslužio je kao opravdanje za multinacionalnu operaciju, SAD i EU optužile su Srbiju za ratne zločine, etničko čišćenje i humanitarnu katastrofu, pa je pod ovim izgovorim NATO rasporedio svoje trupe u Makedoniji i Albaniji. U isto vreme, Kontakt grupa je zahtevala od Srbije da povuče svoje specijalne snage van Pokrajine i omogući nesmetano kretanje zapadnih diplomata na Kosovu.
Još dok je Milošević bio na putu 13 članica NATO pakta je nad Albanijom i Makedonijom izvelo vojnu vežbu pod nazivom „Odlučni orao“. Zaista, poetični nazivi za multinacionalne operacije. Dodatne stranice Sporazuma u Rambujeu, koje prvobitno nisu objavljene u medijima zapadnih zemalja, pokazuju da je NATO program bio ne samo da se okupira Kosovo i Metohija, nego cela Srbija.
NATO je praktično zahtevao oružanu intervenciju iz tog razloga što Savet bezbednosti UN nije uspeo da izdejstvuje odluku za oružanu intervenciju u SRJ zbog protivljenja Kine i Rusije, stalnih članica sa pravom veta.
Zato sam, gospodine Šutanovac, govorila da volim da nosim te kineske i ruske satove, za razliku od vas koji nosite ove iz NATO serije.
Iz tog razloga NATO se odlučio na samostalnu oružanu intervenciju, navodeći kao razlog da je delegacija Jugoslavije odbila da potpiše ponuđeni Sporazum u Rambujeu. Ponuđenim Sporazumom je ozbiljno ugrožavan suverenitet države, zahtevan je ulazak NATO trupa na KiM, njihovo slobodno kretanje celokupnom teritorijom tadašnje SRJ i predviđen referendum o samoopredeljenju na KiM kroz tri godine, čiji bi rezultat bio značajan faktor u odluci o konačnom statusu. Taman toliko koliko je NATO agresija bila humanitarna toliko je i ovaj ultimatum bio sporazum.
Kao razlog za multinacionalne operacije NATO je naveo humanitarni cilj zaštite Albanaca na KiM od etničkog čišćenja i humanitarne katastrofe. Po principu proročanstva koje se samo ostvaruje, masovno bekstvo albanskog stanovništva iz te pokrajine započelo je tek nakon nekoliko dana nakon što je bombardovanje bilo u punom jeku.
NATO je izvršio agresiju 1999. godine, a nastavio je do danas. Agresija je bila uvod u pravno nasilje, kršenje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti i proglašavanje jednostrane nezavisnosti KiM, tačnije scenario okupacije cele države se i te kako realizuje. NATO agresija, NATO država, čiji je glavni grad Bondstil, antiraketni štit na KiM, duhovno jedinstvo Tirane i Prištine...

Gospođo Janković, vreme koje je vama stajalo na raspolaganju je završeno.
Gospodin Markićević ima pravo još da govori, vi privedite kraju.

Nastaviću ovo u sledećem amandmanu, koji će uslediti uskoro.