Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnik predlagača želi da završnu reč? (Ne.)
Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i celini.
Prelazimo na 7. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O UPOTREBI VOJSKE SRBIJE I DRUGIH SNAGA ODBRANE U MULTINACIONALNIM OPERACIJAMA VAN GRANICA REPUBLIKE SRBIJE (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Božidar Delić, Gojko Radić, Aleksandra Janković, Dušan Marić, Zoran Antić, Zoran Babić, Vitomir Plužarević, Vjerica Radeta, Zoran Krasić, Mićo Rogović, Jelena Budimirović, Dragan Čolić, Dragan Šormaz, Jovan Palalić, Miroslav Petković, Miloš Aligrudić, Aleksandar Pejčić, Zoran Nikolić, Konstantin Arsenović, Veroljub Arsić, Oto Kišmarton, Gordana Pop-Lazić, Milorad Buha, Boris Aleksić, Vučeta Tošković, Sreto Perić, Ljiljana Miladinović, Petar Jojić, Saša Maksimović, Mirko Munjić, Zoran Mašić, Čedomir Jovanović, Zoran Ostojić, Vesna Pešić, Nebojša Ranđelović, Kenan Hajdarević, Dejan Mirović, Igor Bečić, Milan Knežević, Dragan Todorović, Stefan Zankov, Aleksandar Martinović, Predrag Mijatović, Dragan Stevanović, Jorgovanka Tabaković, Vučeta Tošković, Momir Marković, Mileta Poskurica, Nataša Jovanović, Milorad Buha i Vladan Batić.
Primili ste mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 162. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na naziv Predloga zakona amandman, sa ispravkom, zajedno su podneli narodni poslanici Božidar Delić i Gojko Radić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na naziv Predloga zakona amandman je podnela narodni poslanik Aleksandra Janković.
Da li neko želi reč? (Da.)
Izvolite, gospođo Janković.

Ovo je jedan od prvih brojnih amandmana, koje sam podnela na ovaj zakon, gde praktično ideja jeste da se termin „multinacionalne operacije“ zameni terminom „mirovne misije za očuvanje mira sa mandatom UN“.
Naime, u skladu sa Rezolucijom Narodne skupštine Republike Srbije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije, usvojenom na Sedmoj sednici Drugog redovnog zasedanja u 2007. godini, održanoj 26. decembra, doneta je Odluka o vojnoj neutralnosti Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne savete.
Pogledajte tačku 6) navedene Rezolucije. Pojam multinacionalnih operacija implicitno podrazumeva uvođenje Srbije u neki vojno – politički blok, pre svega NATO, gde su pripadnici naše vojske i drugih snaga odbrane upućeni da se bore za interese određenih država ili regionalnih organizacija. Iz tog razloga smatram da je termin „multinacionalne operacije“ neophodno zameniti terminom „mirovne misije“. Budući da postoje operacije za nametanje mira i operacije za očuvanje mira, važno je dodati da se radi o učešće Vojske Srbije u ''mirovnim misijama za očuvanje mira'', jer ove operacije za nametanje mira jesu borbene operacije.
Kako Republika Srbija kao osnovno opredeljenje političke nacionalne bezbednosti ima privrženost poštovanju obaveza, koje proističu iz Povelje UN, važno je naglasiti da se radi o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u mirovnim misijama sa mandatom UN. Obrazloženje za neprihvatanje ovog i sledećih amandmana, koji logično proizlaze iz njega, jeste da nema potrebe menjati termin „multinacionalne operacije“ jer se podrazumeva da su to aktivnosti koje imaju karakter mirovnih, odnosno humanitarnih operacija.
NATO agresija na našu zemlju predstavlja dobar primer takve multinacionalne operacije. Američki model definisanja operacija za očuvanje, održanje i izgradnju mira u svetu kao da je izašao iz hipi pokreta sa sloganom „make love, not war“, ne koristi se više termin „rat“ već „borba za mir“. To je ono „let's give peace a uhance“, ratni sukob je, u prevodu, intervencija uspostavljanja mira. Zar je stvarno moguće da posle NATO agresije ili kako vi volite da kažete NATO bombardovanja SRJ, inače kodno ime te multinacionalne operacije bilo je „operacija savezničkih sila“ ili u SAD „operacija milosrdni anđeo“, vi stvarno verujete u podrazumevajući mirovni i humanitarni karakter multinacionalnih operacija?
Čim je nešto tako ''multi'', ostaje dovoljno prostora da onaj ko demonstrira moć, a to jeste NATO pakt, nešto ''muti''. NATO agresija je bila drugo važnije uplitanje NATO nakon bombardovanja bosanskih Srba u operaciji, još jedna multinacionalna operacija, namerna sila 1995. godine i najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore od vremena Drugog svetskog rata. Sada mi još kažite da je i namerna sila bila multinacionalna operacija sa dobrom namerom uspostavljanja mira. To čak ni onaj ministar ''multipraktik'', kakvog smo imali prilike da vidimo na početku redovnog jesenjeg zasedanja ovde, ne bi poverovao.
NATO agresija nije trajala samo od 24. marta do 10. juna 1999. godine. U tim direktnim multinacionalnim udarima, koji su trajali bez prekida 78 dana, teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Direktna šteta, čak po njima, jeste oko 30 milijardi dolara. Konačan broj direktnih žrtava zvanično nije saopšten. Procenjuje se da je reč o 2.500 poginulih i 5.000 ranjenih.
Jako je zanimljivo da je u sali sada u redovima ove ''žute'' osovine veselje, kao da pričamo o tome da su dobili sedmicu na lotou. Ljudi, pričam o NATO agresiji. Vi jeste zaboravili, ali ima ljudi koji su imaju direktne posledice te NATO agresije, sramota je da se tako ponašate, ali narod sve gleda.
Montirani incident u Račku poslužio je kao opravdanje za multinacionalnu operaciju, SAD i EU optužile su Srbiju za ratne zločine, etničko čišćenje i humanitarnu katastrofu, pa je pod ovim izgovorim NATO rasporedio svoje trupe u Makedoniji i Albaniji. U isto vreme, Kontakt grupa je zahtevala od Srbije da povuče svoje specijalne snage van Pokrajine i omogući nesmetano kretanje zapadnih diplomata na Kosovu.
Još dok je Milošević bio na putu 13 članica NATO pakta je nad Albanijom i Makedonijom izvelo vojnu vežbu pod nazivom „Odlučni orao“. Zaista, poetični nazivi za multinacionalne operacije. Dodatne stranice Sporazuma u Rambujeu, koje prvobitno nisu objavljene u medijima zapadnih zemalja, pokazuju da je NATO program bio ne samo da se okupira Kosovo i Metohija, nego cela Srbija.
NATO je praktično zahtevao oružanu intervenciju iz tog razloga što Savet bezbednosti UN nije uspeo da izdejstvuje odluku za oružanu intervenciju u SRJ zbog protivljenja Kine i Rusije, stalnih članica sa pravom veta.
Zato sam, gospodine Šutanovac, govorila da volim da nosim te kineske i ruske satove, za razliku od vas koji nosite ove iz NATO serije.
Iz tog razloga NATO se odlučio na samostalnu oružanu intervenciju, navodeći kao razlog da je delegacija Jugoslavije odbila da potpiše ponuđeni Sporazum u Rambujeu. Ponuđenim Sporazumom je ozbiljno ugrožavan suverenitet države, zahtevan je ulazak NATO trupa na KiM, njihovo slobodno kretanje celokupnom teritorijom tadašnje SRJ i predviđen referendum o samoopredeljenju na KiM kroz tri godine, čiji bi rezultat bio značajan faktor u odluci o konačnom statusu. Taman toliko koliko je NATO agresija bila humanitarna toliko je i ovaj ultimatum bio sporazum.
Kao razlog za multinacionalne operacije NATO je naveo humanitarni cilj zaštite Albanaca na KiM od etničkog čišćenja i humanitarne katastrofe. Po principu proročanstva koje se samo ostvaruje, masovno bekstvo albanskog stanovništva iz te pokrajine započelo je tek nakon nekoliko dana nakon što je bombardovanje bilo u punom jeku.
NATO je izvršio agresiju 1999. godine, a nastavio je do danas. Agresija je bila uvod u pravno nasilje, kršenje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti i proglašavanje jednostrane nezavisnosti KiM, tačnije scenario okupacije cele države se i te kako realizuje. NATO agresija, NATO država, čiji je glavni grad Bondstil, antiraketni štit na KiM, duhovno jedinstvo Tirane i Prištine...

Gospođo Janković, vreme koje je vama stajalo na raspolaganju je završeno.
Gospodin Markićević ima pravo još da govori, vi privedite kraju.

Nastaviću ovo u sledećem amandmanu, koji će uslediti uskoro.

Gospodin Markićević ima reč.

Poštovana predsednice, javljam se za reklamiranje povrede Poslovnika. Pozivam se na član 27. i molim vas da kao predsednica Narodne skupštine omogućite red i mir u dvorani, pogotovo kada pričamo o NATO agresiji.
Vidim da se i ekipa iz Ministarstva odbrane previše ignorantski odnosila prema ovome što je govorila poslanica Aleksandra Janković.
Očekujem od vas da omogućite red i da opomenete većinu narodnih poslanika koji su se namerno ili nenamerno smejali, razgovarali preglasno, kada se govorilo o NATO agresiji.
Molim vas da omogućite, ne zbog samoga reda ovde u Skupštini, nego zbog ljudi koji su žrtve NATO agresije. Kakvu mi poruku dajemo iz Skupštine ako polovina sale ne želi da sluša, smeje se? Da li treba da shvatim da oni namerno svojim glasnim razgovorom hoće da pokriju ono što je govorila Aleksandra Janković? Hvala lepo.

Molim narodne poslanike, ovo je inače uobičajeno vreme kada je zaista žamor nešto veći, zaista vas molim, da atmosfera u sali bude pristojna.
Gospodin Zoran Ostojić ima reč. Izvolite.

LDP generalno smatra set ovih vojnih zakona, kako e to u žargonu zove, pomakom napred i potrebom koju je Srbija imala. Imamo neke primedbe na neki od zakona, a kada je u pitanju ovaj zakon generalna primedba je, konkretno za njega, da je malo skrajnuta uloga Narodne skupštine u odnosu na Nacrt i naša dva amandmana će se time baviti. Više ću pričati o tim konkretnim rešenjima kada dođemo do tih amandmana, ali imamo jednu generalnu zamerku, a to je izbegavanje da se odredi, da se definiše, u kojim će misijama naša vojska učestvovati ili može da učestvuje.
Nesumnjivo je da je ovaj predlog zakona pomak u odnosu na prethodni zakon koji se zvao Zakon o učešću profesionalnih pripadnika Vojske Srbije i Crne Gore, osoblja civilne zaštite i zaposlenih u organima uprave itd, to je zakon iz 2004. godine. On je, na neki način, stidljivo najavljivao da se može učestvovati i u nekim misijama koje nisu samo nužno mirovne. Za razliku od njega, predlog ovog zakona jasno definiše multinacionalne operacije koje osim mirovnih podrazumevaju i zajedničke odbrambene operacije, u skladu sa propisima odbrane.
Generalno smo želeli da se tu definiše koji je to sistem kolektivne bezbednosti u kojima bi učestvovali pripadnici Vojske. To su svakako UN i misije pod mandatom UN, ali mislimo da je trebalo staviti i učešće u misijama NATO i evropskih bezbednosnih snaga. Mislimo da bismo se vezivanjem samo za mandat UN faktički isključili iz nečeg što je u nastajanju, a to su evropske bezbednosne snage. Ako je politički stav većine stranaka ovde da nam je potrebno članstvo u EU, onda mislim da ne bi trebalo da isključimo učešće u evropskim bezbednosnim snagama.
Ako već kod Strategije nacionalne bezbednosti odbrane niste našli hrabrosti i volje da jasno definišete budućnost Srbije kao članice NATO pakta, mada pozdravljam što se ne pominje vojna neutralnost, onda ste možda u ovom zakonu mogli da nabrojite i učešće u misijama NATO, što ne znači nužno i članstvo.
Sa druge strane, ovih dana se često govori, ovo govorim zbog građana, o nekakvoj rezoluciji o vojnoj neutralnosti, donetoj pre dve godine. Ova skupština nikada nije donela nikakvu rezoluciju o vojnoj neutralnosti, vi gospodo, svi vi sem LDP, koji ste glasali za tu rezoluciju, podsećam vas, to je bila Rezolucija o Kosovu, u kojoj ste stidljivo, sitnim slovima, napisali tu vojnu neutralnost. Zaista ne mislim da taktički potez, u jednom trenutku, pre dve godine sa vašim koalicionim partnerom treba da ima posledice po budućnost zemlje i da se sada pozivamo na tu rezoluciju o Kosovu, koja u jednoj rečenici pominje vojnu neutralnost, i da zbog toga ne možemo da krenemo dalje.
Čak i u obrazloženju Vlade zašto je odbacila naše amandmane na Strategiju odbrane i nacionalne bezbednost u kojima smo tražili određenje prema članstvu u NATO paktu piše da to nije u skladu sa Rezolucijom o vojnoj neutralnosti. Niti ima Rezolucije o vojnoj neutralnosti, ima Rezolucije o Kosovu, ali to je donela Skupština. Sve što Skupština donese može i da promeni, pa po toj logici mi ne bismo mogli da izmenimo zakon koji donesemo.
Zato mislimo, gospodine ministre, da ste stali na pola puta. I pola puta je neki put, samo nije pun put. Sa druge strane, nekako mi izgleda da se Srbija raskrečila. Znate da čovek kada se mnogo raskreči u principu nije stabilan. Zato mislimo da je trebalo možda, da kažem, ako idete tako polako, pa nije trenutak, pa niko nas ne zove, da učinimo nešto što bi bio neki signal da nas pozovu, mislim da je to u interesu ove države i ovih građana. Ako već niste prihvatili da u strategijama bude želja Srbije za punopravnim članstvom, onda ste bar ovde u ovom zakonu mogli da kažete – učestvovaćemo prvenstveno u misijama koje imaju mandat UN, u NATO misijama i misijama evropskih bezbednosnih snaga.
To je jedna zamerka koja se provlači faktički kroz sve ove zakone, na koje ne možemo da utičemo, razumemo mi nekakva pitanja političkog oportuniteta, ali zaista mislimo da ako je iskrena želja za punopravnim članstvom u EU, onda ta želja treba da bude i želja za brzim članstvom u EU, a podsećam vas da su evropski zvaničnici rekli, a i potpredsednik SAD Bajden je rekao da nije uslov za članstvo u EU članstvo u NATO, ali da ćemo uz članstvo u NATO brže tamo stići. Pa, ako želimo brže da stignemo, mislim da smo veći korak mogli napraviti donošenjem ovih vojnih zakona i definisanjem i određivanjem prema NATO nego što smo uradili.
To je naša osnovna zamerka, a u suštini podržavamo ove zakone zato što su oni zaista korak napred i bili su potrebni Srbiji.

Zahvaljujem, gospodine Ostojiću, vi ste koristili vreme ovlašćenog predstavnika. Zahvaljujem.
Na naziv Predloga zakona amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić, koji želi reč. izvolite.

Dame i gospodo, svojim amandmanom predlažem da se u nazivu ovog zakona precizira – da su u pitanju mirovne i humanitarne operacije, što je u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
SRS je principijelno protiv upućivanja srpskih vojnika i državljana u bilo kakve vojne misije izvan granica Republike Srbije, iz razloga što praksa pokazuje da većina tih misija na kraju, manje ili više, bude iskorišćena za kršenje međunarodnog prava i za ostvarivanje određenih pojedinačnih interesa velikih sila. Za nas bi bilo prihvatljivo, i to je u skladu sa Ustavom, učešće srpskih vojnika u mirovnim i humanitarnim misijama pod uslovom da su one organizovane pod pokroviteljstvom UN, na osnovu odluke Saveta bezbednosti UN, da su ograničene po obimu i dužini trajanja i da postoje čvrste garancije da one neće biti iskorišćene, zloupotrebljene, u osvajačke svrhe za širenje uticaja SAD i NATO pakta, kao i da neće biti iskorišćene za narušavanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje domaćina.
U postojećim okolnostima takve garancije jednostavno nisu moguće. U poslednjih 20 godina sve mirovne misije u svetu, uglavnom su bile sredstvo za ostvarivanje američkih planova – da ostvare dominaciju na planeti i da uspostave kontrolu nad prirodnim bogatstvima. To smo mi, Srbi, najbolje osetili u proteklih 20 godina. Podsećam, mirovna misija je u Hrvatskoj iskorišćena za okupaciju Republike Srpske Krajine i za najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata.
Mirovna misija u Bosni i Hercegovini iskorišćena je za naoružavanje Hrvata i muslimana i za okupaciju dela teritorije Republike Srpske. Nakon okončanja rata i potpisivanja Dejtonskog sporazuma, mirovna misija u Bosni i Hercegovini je praktično u funkciji ostvarivanja ratnih ciljeva muslimana i Hrvata, a to je ukidanje Republike Srpske.
Mirovna misija na KiM, koju je vodio čuveni general Voker, poslužila je da se obezbedi formalni izgovor za agresiju NATO pakta na SRJ i za okupaciju dela teritorije Srbije.
E sada, mi Srbi treba da radimo to isto, da se pridružimo Amerikancima i da im pomažemo da terorišu druge države i narode, da svoju decu šaljemo da za američke interese ginu u Iraku, Avganistanu, sutra možda u Iranu. Kakve mi veze imamo sa Iranom ili sa Avganistanom? Nikakve, a jedina dodirna tačka između nas i njih jeste to što smo i mi i oni žrtve NATO i američkog fašizma. Nama je deo države okupiran od strane Amerikanaca, a mi sutra ili za pet godina treba svoju decu pod američkom komandom da šaljemo da terorišu i okupiraju neke druge narode i države. Usvajanjem ovog zakona stvorio bi se jedan pravni okvir da se to dogodi.
Mi iz SRS smatramo da je ovo u funkciji psihološke pripreme nacije, srpske nacije, da to prihvati za pet ili deset godina. Mi smo protiv toga i iz tog razloga glasaćemo protiv usvajanja ovog zakona. (Aplauz.)