Poštovana gospođo potpredsednice, poštovani dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka i predstavnici Ministarstva, svako ko u poslednjih godinu dana prati rad naše skupštine mogao je opravdano steći utisak da je reforma pravosuđa bila naša najčešća tema. Zaista, mi smo tokom proteklih godinu dana, od jeseni 2008. godine, doneli niz reformskih zakona u ovoj oblasti, reformisali smo sistem sudova, racionalizovali ih, osnovali nova regulatorna tela, mislim na Agenciju za borbu protiv korupcije, znatno smo unapredili naš pravni okvir za borbu protiv organizovanog kriminala.
Takođe, svako ko prati naš svakodnevni politički život i rad izvršne vlasti i pravosuđa može primetiti da ne samo što smo doneli ove nove reformske zakone, nego da se čine ogromni napori da se ti reformski zakoni stvarno i primene. Znamo da realna primena u praksi kreće s početka naredne godine.
Ono što se svim ovim naporima jasno ukazuje, to je da reforma pravosuđa spada u sam vrh prioriteta ove vlade i da to nikako, ni na koji način, nije jedno od praznih predizbornih obećanja koja smo imali pred formiranje ove poslednje vlade.
Reforma svakog velikog sistema je dugotrajan i vrlo zahtevan proces, gde se efekti i rezultati vide tek kada se reforma sprovede u svim segmentima jednog sistema. Mislim da ćemo te efekte imati priliku da zajedno ocenjujemo i evaluiramo tokom narednih godina. Svi zakoni koje danas imamo na dnevnom redu jesu zakoni koji treba dalje da unaprede reformu pravosuđa i da učine jedan korak dalje u ostvarivanju i realizaciji Strategije reforme pravosuđa, koja se kontinuirano sprovodi, ako se ne varam, od 2006. godine. Dakle, veći broj vlada je učestvovao kako u njenom kreiranju, tako i u njenoj realizaciji.
U tom smislu, danas imamo na dnevnom redu i Predlog zakona o Pravosudnoj akademiji, koji je, po mom mišljenju, izuzetno važan, jer se njime ne samo ostvaruju ciljevi koji su postavljeni u drugim sistemskim zakonima o pravosuđu, kao što je Zakon o Visokom savetu sudstva, nego se na jedan suštinski nov način planira i namerava uticati na povećanje stručnosti kako današnjih, tako i budućih tužilaca, sudija, sudske uprave i sudske administracije.
Dozvolite mi da kažem da mislim da je Predlog zakona o Pravosudnoj akademiji pobeda svih onih koji su se od 2000. godine naovamo zalagali da u Srbiji zaživi ideja o permanentnom stručnom usavršavanju sudija. Ta ideja nije lako prihvatana od strane svih segmenata, bilo je otpora, možda najmanje u pravosuđu, ali ih je bilo i u izvršnoj vlasti i u svim drugim institucijama koje su imale šta da kažu u ovoj oblasti. Na tom planu bile su angažovane kako domaće nevladine organizacije, tako i brojne međunarodne organizacije i mnogo su nam pomogli u koncipiranju obuke i stručnog usavršavanja sudija.
Imala sam prilike da se kroz razne organizacije nevladinog sektora bavim i pratim početne korake u uspostavljanju saradnje našeg pravosuđa sa sudijama iz drugih zemalja, da vidim kako su ti susreti i ta saradnja davali pozitivne rezultate upravo na sam proces otvaranja našeg pravosuđa prema onom što je dobra praksa, što su dobri i pozitivni rezultati rada pravosuđa u drugim zemljama.
Naravno, od 2000. godine naovamo, bilo je mnogo novih saznanja koja su se pred našim sudijama pojavila, pred tužiocima, takođe. Počnimo samo od toga da smo tada prvi put čuli za institut sudske medijacije. Tada smo prvi put, nakon što smo postali članovi Saveta Evrope, došli u situaciju da naše sudske presude bivaju izložene oceni Evropskog suda za ljudska prava. Počeli smo intenzivno da radimo na obuci sudija za neposrednu primenu međunarodnih standarda o ljudskim pravima u našim sudovima. To su bili veliki koraci unapred. Tada smo prvi put čuli za neke nove koncepte upravljanja sudskim predmetom, kao nešto što je vrlo značajan doprinos u postizanju veće dostupnosti pravde i većoj efikasnosti pravde uopšte.
Formiranje Pravosudnog centra za obuku sudija bio je sam po sebi veliki korak napred. Međutim, od samog početka, on je bio u priličnoj meri zavisan i od međunarodne podrške, međunarodnih projekata, njegova struktura je bila kakva je bila, nedovoljno jaka da bi mogla da odgovori svim potrebama u oblasti edukacije i stručnog usavršavanja sudova. Činjenica je, međutim, da su mnogi koji su radili u Pravosudnom centru, kako sudije, tako i stručnjaci, uložili ogromne napore da prikupe dobra iskustva i dobru praksu drugih zemalja, kako bismo imali danas pred sobom jedan ovako dobar Predlog zakona o Pravosudnoj akademiji.
Zakon o Pravosudnoj akademiji ima za cilj da na potpuno novi način institucionalizuje ideju permanentne stručne obuke sudija. Predlogom zakona se predviđa formiranje njenih organa, ona se usmerava u odnosu prema drugim institucijama koje se bave pravosuđem i drugim državnim organima. Ne bih želela da koristim jake reči, ali moje uverenje je da se ovde zaista radi o jednoj revoluciji u oblasti stručnog usavršavanja sudija.
Mislim da je jedna od osnovnih novina koje ovaj zakon donosi upravo početna obuka. Mi smo i do sada, kroz razne forme, imali i obavezne i dobrovoljne seminare, stručna savetovanja sudija itd., ali početna obuka je ono što je zaista novo.
Dozvolite mi da izrazim neslaganje s nekim mojim prethodnicima, koji su rekli da su pravni fakultet i pravosudni ispit nešto što bi trebalo da bude dovoljno za obavljanje funkcija sudije i tužioca. Moje mišljenje je da je danas, u uslovima kada imate jedno dinamično zakonodavstvo, kada usvajamo razne norme iz pravnog sistema EU, kada postoji veliko proširenje međunarodnih standarda i njihova primena i inkorporacija u naš pravni sistem, kao i jedno, kako bih rekla, sve efikasnije supranacionalno zakonodavstvo, koje ima efekata na naše zakonodavstvo, koje ima efekata na naše pravosuđe, prosto nemoguće pretpostaviti da je dovoljno završiti pravni fakultet, položiti pravosudni ispit i biti spreman da kao sudija, ili kao tužilac, odgovorite na sve one izazove koje nove situacije, novi pravni instituti, pred vas postavljaju.
Ova početna obuka koja se predviđa Predlogom zakona o Pravosudnoj akademiji treba da traje 24 meseca. Mislim da je to jako dobro zamišljeno, kao decentralizovana obuka. Svaki polaznik obuke će imati priliku da u sudu radi s mentorima, imaće svoje mentore u svim oblastima na koje se obuka odnosi. To će biti prilika da se budući kandidati za sudije i tužioce upoznaju kako s unutrašnjom organizacijom sudova i tužilaštava, da vide na koji način se međunarodni standardi neposredno primenjuju u sudovima i tužilaštvima, tako i sa svim onim pitanjima koja su bitna i koja nisu pokrivena ni pravnim fakultetima, niti pravosudnim ispitima.
Naravno, Pravosudna akademija će imati određenu odluku ne u izboru sudija, nego, da tako kažem, da primenim jednu reč iz neke druge oblasti, u regrutovanju budućih nosilaca pravosudnih sudija, zato što će davati stručnu ocenu rada polaznika početne obuke, njihovog napredovanja u toj obuci i kapaciteta da odgovore izazovima koje pravosudne funkcije nose.
Mislim da je dobro razrađena ideja da se polaznici početne obuke zapravo zapošljavaju na period od 30 meseci u Akademiji, zbog toga što se radi o ljudima koji su već relativno zrele dobi, jer su završili pravni fakultet, a pravosudni ispit bi trebalo da bude položen, kao preduslov za početnu obuku. Treba, dakle, da imaju određeno iskustvo, i to su ljudi koji žele da se usmere ka obavljanju pravosudne funkcije u budućnosti. Treba da im se obezbedi određena vrsta sigurnosti tokom tog procesa obuke, ali da država nastoji da na taj način zadrži takvog jednog polaznika obuke u sistemu pravosuđa.
Mislim da je Predlogom možda trebalo da bude predviđeno da se ova obaveza polaznika početne obuke da se prijavi na konkurs za sudiju ili tužioca vremenski ograniči na neki period od dve do tri godine. Moguće je da se tu neka rešenja još mogu postići kroz amandmane.
Mislim da je važno da naglasim da je u izradi ovog zakona tim koji je na njemu radio koristio uporedno-pravna iskustva i dobru praksu, naročito Španije, Holandije, Nemačke i Francuske, s tim što je spojio jedan decentralizovani sistem obuke i funkcionisanja pravosudne akademije, a da su primenjeni i međunarodni standardi kako Saveta Evrope, tako i drugi međunarodni standardi, zato što je važno da i u ovom segmentu budemo kompatibilni sa svetom.
Moje mišljenje je da se nezavisnost i nepristrasnost sudstva ostvaruje na razne načine, ali obezbeđenje permanentne stručne obuke i usavršavanje sudija i tužilaca jeste jedan od elemenata kojim se ta nezavisnost i nepristrasnost obezbeđuje. Naravno da je tu i finansijska samostalnost, uvođenje novih informacionih tehnologija u pravosuđe jedan od uslova, ali, u svakom slučaju, osnivanje Pravosudne akademije jeste veliki korak napred u reformi pravosuđa.
Moje uverenje je da će to doprineti kako boljoj pripremljenosti sudija i tužilaca, tako i sudskih pripravnika i sudske administracije, na koju često kao građani imamo dosta pritužbi, i da će na ovaj način naše nove sudije i tužioci moći da odgovore na nove izazove koje pred njih postavlja reforma pravosuđa, ali, pre svega, na očekivanja građana da pravde postane dostižnija i da bude efikasnija. Hvala vam na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Sreto Perić. Posle njega, narodna poslanica Milica Radović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, vi ćete ostati upamćeni u dva slučaja u stručnoj javnosti i  u široj javnosti. Prvi je što redovno pratite izlaganja narodnih poslanika. To ste činili prošle godine, u novembru i decembru, kada ste bili u jednom posebnom, naravno, lepom stanju. To činite i sad. Ostaćete upamćeni i kao neko ko je u ime Vlade Republike Srbije predložio i branio zakon koji je doveo do ukidanja preko sto opštinskih sudova.
Moram zbog kolega, pre svega, onih koji podržavaju skupštinsku većinu, da objasnim javnosti Srbije. SRS jeste za reformu pravosudnog sistema. Da postavite pitanje bilo kom građaninu Srbije, dobićete isti odgovor, bilo kom sudiji, tužiocu, advokatu, dobićete odgovor da je reforma pravosudnog sistema neophodna.
Da li smo za stručno usavršavanje nosilaca pravosudnih funkcija? Naravno da jesmo, ali vi predlažete i kolege, pre svega, iz DS, svesno izbegavaju da kažu da danas na dnevnom redu imamo nekoliko zakona u kojima se menja samo jedan član.
Vama, gospođo ministar, postavljam pitanje – da li ste prošle godine, 30. decembra, kada smo usvojili set zakona iz oblasti pravosuđa, znali da će u doglednom vremenskom periodu, makar u periodu od godinu dana, biti usvojen zakon o Pravosudnoj akademiji? Ako jeste, onda je trebalo predvideti u Zakonu o sudovima i u Zakonu o tužilaštvu da, eventualno, sudije mogu da budu predloženi u organe upravljanja u Pravosudnoj akademiji. Ali, jednom ozbiljnijom pravnom i stručnom analizom, to se može dovesti u pitanje, jer vi, naknadnim donošenjem nekog zakona, vraćate nešto da važi što, u principu, a možda i moralno, nije u redu da tako bude.
Uglavnom, svi govore o zakonu o Pravosudnoj akademiji. Moja namera je da pokušam da vas isprovociram, ne mislim bukvalno, nego nekim pitanjima koja pritiskaju i muče naš pravosudni sistem, a da vi, neposredno posle mog izlaganja, ili po okončanoj javnoj raspravi u načelu, pokušate da date neki odgovor. Apsolutno sam siguran da vi znate za te probleme u sistemu pravosuđa, ali da ih ne rešavate.
Želim još nešto da vam kažem, pre obrazlaganja vaše izjave i izjave vašeg zamenika državnog sekretara, gospodina Homena, kada sam god u prilici da ih propratim, pa čak i one kada on preporučuje koju muziku u kom delu dana da slušamo; bude mi to malo simpatično, ali nikad, ni u vašoj, ni u njegovoj izjavi nisam video da primenjujete član 13. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Kada govorimo o zakonima iz oblasti pravosuđa, volim ponekad da konsultujem i članove Ustava. Kaže se – Republika Srbija štiti prava i interese svojih državljana u inostranstvu. Kada ovo govorim, ne mislim o našim ljudima koji su na privremenom radu, koji su s nekim drugim statusom u inostranstvu, pre svega, mislim na one koji se danas nalaze u Haškom tribunalu.
Kao neko ko vodi resor Ministarstva pravde, i vi, i vaš zamenik, morali biste ponekad da reagujete na zloupotrebu ljudskih prava, na kršenje ljudskih prava, na osnovno pravo na odbranu. Mi iz SRS-a i naš predsednik stranke, gospodin dr Vojislav Šešelj, od vas nikad ne traži da kažete da li on treba da bude osuđen ili ne, pogotovo što pripadate i sledbenik ste jednog režima čiji je predstavnik rekao – vodite ga i nemojte ga vraćati. Mi ne očekujemo da utičete na bilo koji način, ali da reagujete kada se krše ljudska prava, to očekujemo.
Moram i kolegi Čikirizu da pokažem jednu knjigu, jer je kolega iz njegove poslaničke grupe rekao da je knjiga "Hajka na jeretika'' pisana latinicom. Vidite, ona je napisana ćirilicom. Jedan od recenzenata je bio, čak, akademik Ljubomir Tadić, ali sve to nije važno, nego je naša obaveza da ovde u Parlamentu govorimo istinu i onda možemo da pričamo o reformi, i pravosudnoj i bilo kog drugog sistema.
Kada je u pitanju Pravosudna akademija, plašim se, pažljivo iščitavajući odredbe tog predloga zakona, da ne ugrozimo stav 4. člana 4. Ustava Republike Srbije, gde se kaže – sudska vlast je nezavisna. Kasije ću, kada budem govorio o ovom predlogu zakona, da vas uputim na neke stvari koje su u direktnoj suprotnosti s ovim članom Ustava.
Rekao bih i nekoliko stvari vezano za naše zatvore. Vama je poznato da se iz godine u godinu, a sve od 2000. godine, pa naovamo, povećava broj zatvorenika.
Možda je to objektivno, možda je to tako potrebno, ali mi tražimo da vi, kao ministar, intervenišete i vidite o čemu se to radi, da li su još neki sektori i ministarstva u prilici da utiču na to, da li vi možete da motivišete na ovaj način neke izvršioce krivičnih dela, ili neke, čak, možda i podstičete.
Izneću podatak da je u 2002. godini bilo oko 6.283 takve osobe, 2003. godine – 7.128, 2007. godine – 8.970, 2008. godine – 9.509.
Znamo da su realni kapaciteti oko 6.000, a da bi, po pravilima EU, moglo da bude negde oko 4.500. Mi treba naše mogućnosti da prilagodimo dostignutim standardima. Ovde se treba upitati – zašto se iz godine u godinu povećava broj onih koji se nalaze na izdržavanju kazne zatvora? Naravno, ko god je učinio krivično delo, pravosnažnom odlukom osuđen, treba da se nađe tamo gde mu je mesto. Može li ova država nešto preventivno da učini da to ne bude tako?
Ne znam da li vam je poznato da u zemljama sa savremenom, razvijenom demokratijom prvo urede park, puste građane da oni sami trasiraju stazu, i onda im pripreme i urede tu stazu. U Nemačkoj, ako se više od 10% učinilaca krivičnih dela u jednoj godini pojavi, oni onda vide da je ozbiljno ugrožen pravni sistem, da možda treba preispitati zakonsku regulativu u tom delu.
Poznato vam je da i standardi u zatvorskim ustanovama, u nekoliko njih, u šest-sedam, ispunjavaju uslove EU, u nekima to ni približno nije dovedeno na taj nivo, ali ono što mene i nas u SRS-u malo više zabrinjava jeste to što je veliki broj povratnika – oko 60%. Znači, oko 60% ljudi su dva ili više puta odlazili na kaznu izdržavanja zatvora.
U poslednje vreme je sve veći broj onih izvršilaca gde su u pitanju teška krivična dela, kao što su svirepa ubistva, nanošenje teških telesnih povreda, razbojništvo, silovanje, nasilje u porodici, posebno nad maloletnim licima, kao i krivična dela organizovanog kriminala.
Velika je i upotreba droge, a i broj zavisnika u zatvorima je oko 6.580, kada se ima u vidu ona cifra od 9.500, a posebno alarmantno stanje je u Kazneno-popravnom domu za maloletna lica u Kruševcu, gde je oko 91% maloletnika koji koriste narkotike ili druga psiho sredstva.
Ovo je nešto o čemu vi ozbiljno morate da povedete računa. Kada su sudije, predsednici sudova, opštinskih i okružnih, znali da će na dnevnom redu biti set zakona iz oblasti pravosuđa, oni su mislili da se predlaže primena roka od 1. januara.
Zbog čega su to mislili? Zato što veliki broj poslova koji je trebalo da bude završen da bi moglo da se startuje sa reformom od 1. januara 2010. godine nije urađen. Vama je poznato da ne postoji sudski poslovnik, ili kako će već biti nazvan, o načinu tehničke pripreme za odeljenja. Kratko je vreme da se sve to uradi kvalitetno, da bi moglo da se primeni.
Poznato vam je, konkretno ću reći za Šabac, da treba da bude jedinica privrednog suda i u Šapcu i u Loznici a da građevinski deo nije završen. U stručnom, kadrovskom, personalnom smislu, nisam u toku, ali mislim da to nije u redu; smanjuje se veliki broj izvršilaca. Ponovo se pozivam na Okružni sud u Šapcu, gde je do sada bilo 15 sudija, a sada je predviđeno osam, u Višem sudu.
Uveravam vas da taj broj sudija neće moći kvalitetno, u drugom stepenu, da donosi odluke. Već se sada veliki broj građana Srbije žali Sudu u Strazburu zbog neblagovremenosti rešavanja svojih zahteva. Naša država će biti kažnjena velikim novčanim sredstvima. Ne čini li vam se da bi možda bilo bolje da je u ovom momentu bio angažovan veći broj izvršilaca i da se njihova efikasnost prati?
Počeli ste da govorite o tome, ali to je, izgleda, postalo popularno – manji broj izvršilaca, pa i u sudovima, a i u bilo kojoj administraciji, dovešće do kvalitetnijih usluga. Gde ste vi bili do sada? Nije vam valjda neko nametnuo, ne mislim konkretno na vas, kada je u pitanju broj sudija, mislim samo na one koji su bili u administraciji, kao da vam je neko drugi nametnuo, kao da vi od 2000. niste uvećali broj zaposlenih u republičkoj administraciji sa 8.000 na blizu 32.000.
Malo mi je i cinično kad pojedini govore o potrebi reforme u pravosuđu, i to oni koji su najviše učestvovali od 2001. godine naovamo u dovođenju za sudije onih diplomiranih pravnika koji su radili pre toga u zemljoradničkim zadrugama, naravno, cenim i te, a u istom danu ih postavljali za predsednike sudova. Oni danas nama govore kako je potrebna i Pravosudna akademija, i ne znam na koji način da se sudije usavršavaju. To je svakako potrebno, ali na ne na način kako ste vi zamislili da to treba uraditi.
Samo ću kratko, s obzirom na to da je uvaženi kolega Aleksandar Martinović na vrhunski način objasnio besmislenost zakona o Pravosudnoj akademiji. Moram se pozvati na nekoliko članova, da ih iskomentarišem.
U članu 7. se govori o Upravnom odboru Pravosudne akademije.
Kada sam rekao da se neće uspeti očuvati sudska nezavisnost, pre svega, mislim na ovakve formulacije odredbe člana 7, gde se kaže: „Članovi upravnog odbora su: tri člana koje imenuje Visoki savet sudstva“, a poznato je da ste i vi i kolega Boško Ristić članovi Visokog saveta sudstva, kao pripadnici nekih političkih stranaka, pa i advokati koji su birani u taj Visoki savet sudstva. Ista je situacija i sa učesnicima iz Državnog veća tužilaca. Na kraju, Vlada imenuje tri člana. Znači, od ukupno devet, najmanje je pet, a možda i šest onih koji su direktno članovi političkih stranaka, u ovom momentu DS-a.
Nije vam ovo dobar način za reformu pravosudnog sistema i ne treba na ovaj način ni pokušavati, ni imati iluziju da se to može primeniti.
Kažete da Upravni odbor treba da održava najmanje dva puta godišnje svoje sednice. To je besmisleno. Možda jednom, možda nijednom, možda 32 puta, zavisno od potrebe, ako već takav organ postoji. Dosta je i poslovničke materije u ovom zakonu. Znači, trebalo bi predvideti poslovnik o radu organa koji su predviđeni ovim zakonom.
Pažljivo sam saslušao ono što je komentarisao i izlagao kolega Čikiriz. Kada je navodio zbog čega je potrebno usavršavanje, mi se slažemo, ali vi ste izneli jedan primer koji ne može biti adekvatan. Ako neko završi medicinu i radi 20 godina, da li on prati dovoljno sve promene? Pošlo se od toga da ako je neko završio medicinu i 20 godina se bavio nekim drugim poslom, ako je neko pre 20 godina položio pravosudni ispit i radi kao sudija, da ono što svakodnevno radi zahteva od njega usavršavanje. Vi, kao ministar, svaki dan morate da pratite materiju koja se tiče vašeg ministarstva. Tako i sudije moraju da prate. Dakle, nisu to ljudi koji nisu u toku.
Usavršavaju se o trošku države, ali ima ograničenja ko će to da bude. Ako su do sada predsednici sudova slali ili mogli da donesu odluku ko će da ide na seminare, mogu da budem saglasan s vama da je ponekad neki predsednik suda zloupotrebio to, pa je favorizovao određenu grupu sudija, ali to je za uži lokalitet vezano. Sada kada to radi jedan organ, sigurno će biti zloupotrebe, i one će biti dalekosežnije, opasnije po kvalitetno i stručno usavršavanje nego što je do sada bilo.
Gospođo ministre, jedno od poslednjih pitanja vezano za ovo moje izlaganje jeste – zašto se ne pokrene krivični postupak, zašto se ne procesuiraju oni državni zvaničnici koji se otvoreno zalažu za uvođenje države Srbije u NATO pakt?
Nama je poznato da je to jedna interesna i zločinačka organizacija, s aspekta države Srbije, onog što su učinili 1999. godine, i očekujemo da po ovom pitanju preduzmete određene korake. Zahvaljujem.

Petnaest minuta i trideset sekundi iskorišćenog vremena Poslaničke grupe.
Narodni poslanik Mirko Čikiriz, pravo na repliku.

Hvala i kolegi Periću na izuzetno kvalifikovanom izlaganju. Naravno, argumentacija za njegove političke stavove se razlikuje od argumentacije koju sam ja izneo.
U pogledu latinice i ćirilice, SPO kao stranka koja je nacionalno opredeljena, za koju smatramo da je evropejska, da spada u stranku prosvećenih nacionalista, zaljubljena je u ćirilicu, ali u periodu kada je prvo izdavanje te knjige izašlo dominirala je latinica; to je verovatno neko kasnije izdanje. Mislim da to nije tema kojom mi danas treba da se bavimo, ali se u potpunosti slažem da narodni poslanici imaju odgovornost za javno izgovorenu reč.
U pogledu stručnog usavršavanja i napredovanja, u vreme kada je otet prvi avion, otmica aviona nije postojala kao krivično delo, jer život donosi nova krivična dela, nove tehnike, nove specijalizacije, nove odnose.
Mi smo pre tri godine izmenili krivično zakonodavstvo, tako što su, čini mi se, pridodata 34 krivična dela koja nisu postojala u krivičnom zakonodavstvu. Tehnološki kriminal, sajber kriminal, to su novi oblici kriminala za koje sudije, recimo, u malim sudovima nisu u dovoljnoj meri obučene i teško da će se obučiti, izuzev ako nemaju nekoga u porodici ili ako nisu izuzetno zainteresovani.
Mislim da je ovo, još jednom ću to ponoviti, ozbiljnost države koja omogućava svim sudijama da se o trošku države permanentno obučavaju i stručno usavršavaju. Samim tim, to će u budućnosti sigurno uticati na povećan broj znanja i veština sudija iz svih oblasti s kojima se svakodnevno sreću u veoma složenim predmetima.
Nemojte zaboraviti nikada sudije iz malih mesta. Recimo, Opštinski sud u Arilju, to sam prošle godine pričao, ima izuzetne rezultate rada, onda Opštinski sud u Guči, ali tu radi samo nekoliko sudija i oni rade i krivice, i parnice, i vanparnice, mnoge predmete koji zalutaju u njihov sud. Oni se ne sreću i s tim veštinama i znanjima i mislim da je zbog toga regulatorna uloga države u tom delu veoma značajna.

Narodni poslanik Sreto Perić, pravo na repliku. Izvolite.

Nemam potrebu da mnogo polemišem s kolegom Čikirizom, ali se plašim jedne stvari. Prošle godine, kada smo donosili ove zakone, najveći broj poslanika koji je podržavao ukidanje velikog broja opštinskih sudova upravo je iznosio negativnu situaciju u malim mestima, kao, veliki broj slučajeva korupcije, što je apsolutno netačno.
Slažem se s vama da sudije u malim mestima nisu možda u prilici da dovoljno prate stručnu literaturu i da se usavršavaju, ali ta krivična dela se tamo manje i pojavljuju.
Jesmo i za reformu pravosudnog sistema i za stručno usavršavanje, ali sam rekao da izražavamo sumnju da će preko Upravnog odbora Pravosudne akademije biti vršena pozitivna selekcija. Realno je očekivati da ćemo imati negativnu selekciju, da ćemo u ovom momentu, odnosno posle 1. januara 2010. godine, imati najveći broj sudija koji će se otvoreno zalagati za sprovođenje stranačke politike. Vi možete da pretpostavite koje stranke će biti ta politika sprovođenja. Zahvaljujem.

Reč ima narodna poslanica Milica Radović, posle nje narodni poslanik Dejan Mirović.

Dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici Ministarstva, mi smo juče započeli još jednu sednicu, na kojoj je više od 50 tačaka dnevnog reda, a da na vreme nismo imali informaciju koje će tačke biti spojene i da li će uopšte biti spajanja. Smatram da je to loša praksa u radu ovog saziva Parlamenta i mogu samo da konstatujem da to ne doprinosi kvalitetu rasprave koja se u ovom domu očekuje.
Danas na dnevnom redu imamo par predloga zakona koji se usaglašavaju sa već donetim zakonima iz oblasti pravosuđa. To ne bi bio nikakav problem da oni u sebi ne sadrže niz nelogičnosti koje ih, kao takve, ne kvalifikuju za dobar osnov za reformu pravosuđa, već ih čine dobrim razlogom za produbljivanje još većeg haosa u pravosuđu i njegovu još dublju dezorganizaciju.
Meni je žao što predstavnici Ministarstva pravde nisu na vreme shvatili u kom pravcu će i kakav će sudski aparat stvoriti onog trenutka kada se svi ovi "reformski zakoni" usvoje, uprkos blagovremenim i dobronamernim reakcijama kako stručne javnosti, tako i uopšte, i celokupne opozicije u Parlamentu. Moj kolega i ja smo nekoliko puta, da ne kažem nekoliko desetina puta, o tome do sada govorili, ali, nažalost, nijedna naša suštinska primedba nije nikada bila usvojena.
Da bi javnosti bilo jasno o čemu se ovde danas radi, reći ću da se na dnevnom redu nalaze predlozi zakona koji se usaglašavaju sa već donetim zakonima, koji su toliko sporni da, uslovno govoreći, ni onom politički podobnom sudskom kadru neće biti jasno kako će oni moći da zažive a da se pravosuđe u potpunosti ne upropasti. S jedne strane, insistira se na reizboru kao mehanizmu raskida s dosadašnjim pravosudnim sistemom, a, s druge strane, sastav Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca se prepušta instituciji čiji se nestanak želi.
Meni stvarno nije jasno šta su predstavnici Ministarstva pravde ovim želeli da postignu i kakav su uopšte cilj imali na umu. S druge strane, drastično se smanjuje broj sudova, o tome smo govorili mnogo puta do sada, bez ikakvih kriterijuma, i to sve za posledicu ima izazivanje niza negativnih efekata.
Pored onog niza negativnih efekata o kojima smo govorili, ne znam da li se neko zapitao koliko će samo da potraje fizičko premeštanje predmeta iz jednog suda koji je prestao da postoji u drugi sud koji je preuzeo njegovu nadležnost. Možda je ovo nebitno pitanje, ali, verujte mi, u praksi će stvoriti mnogo problema. S druge strane, da li se neko zapitao uopšte koliko će predmeta u tom fizičkom premeštanju, svesno ili nesvesno, biti izgubljeno? Smatram da su ovde mogućnosti za zloupotrebu bezgranične.
Dalje, stalno se govori o tome da se nova sudska mreža i reorganizacija pravosuđa stvara da bi se postupanje u sudskim postupcima ubrzalo i da bi postalo efikasnije. Stvarno mogu da konstatujem da u ovu floskulu više ne veruju ni sami predstavnici Ministarstva pravde. Kako je moguće da dođe do ubrzanja postupaka u sudskim predmetima ukoliko će broj sudija biti manji, a priliv predmeta će biti veći, ili će ostati isti?
To znači da će na jednog sudiju neminovno doći bar jedna trećina predmeta više. Znači, on će imati za jednu trećinu predmeta više u radu. Možda to nije veliki problem za sudove u unutrašnjosti, ali za Beograd je to ogroman problem, jer ako neko ima 300-400 predmeta u radu, pa mu jednu trećinu još dodate, ne znam kako uopšte mislite da ostvari pola od zacrtane norme, a ne nešto više?!
S druge strane, postavlja se pitanje kako će postupanje po predmetima da bude efikasnije kada će se sudije, pored niza problema s kojima se i sada susreću, susresti s jednim problemom o kome niko nije ovde do sada govorio, a to je neminovno započinjanje velikog broja postupaka ispočetka, do same promene sudskog veća? Promena sudskog veća će biti neminovna, jer te sudije koje su ranije sudile više neće postojati. To je još jedan u nizu problema o kome niko nije progovorio reč ovde, a ne znam da li su se oni od kojih očekujemo to da urade toga i setili.
Neću se dalje zadržavati na objašnjavanju svih ovih nelogičnosti, jer smatram to izlišnim i beskorisnim, s obzirom na to da u trenutku kada je Ministarstvo pravde moglo da reaguje, to nije učinilo, a sada je za takvu reakciju kasno.
Na dnevnom redu je i Predlog zakona o Pravosudnoj akademiji, protiv čije ideje o osnivanju mi kao poslanička grupa nismo, ali smatramo da on sadrži neka rešenja koja nisu najsrećnija. Naime, ideja o postojanju Pravosudne akademije datira još iz vremena kada je ministar pravde bio gospodin Stojković i ona je svoje mesto našla i tada u strategiji reforme pravosuđa.
Činjenica je da budućim sudijama i tužiocima nedostaje praktično znanje. To mogu da kažem najbolje iz svog iskustva. U trenutku kada sam završila Pravni fakultet, a to je bilo pre deset godina, nije bilo uobičajeno da bilo ko od nas, svršenih studenata, zna da napiše tužbu, žalbu, a o presudi da ne govorim.
To je činjenica i veliki problem, ali ta znanja smo sticali, neko u sudovima, neko u advokatskim kancelarijama, i ono što je bitno, to je da je taj obim i nivo našeg znanja zavisio isključivo od toga gde obavljamo pripravnički staž i kod koga.
Upravo u tom smislu vidim dobru stranu Pravosudne akademije, jer ona, po mom mišljenju, predstavlja put za obezbeđenje kontinuiranog i ujednačenog obrazovanja budućih sudija i tužilaca. To je dobra strana.
S druge strane, mislim da ovakav predlog zakona sa sobom nosi jedan veliki problem, a to je da pravosudni ispit nikako ne bi smeo da bude uslov za upis na Pravosudnu akademiju. Mislim da je to nelogično, mislim da je to, stvarno, previše. Šta to znači? To znači da jedan student prvo treba da završi pravni fakultet, pa da obavi dve godine pravosudni staž, ili u sudu, ili u tužilaštvu, ili u advokaturi, potpuno je nebitno, da posle toga odvoji veliko vreme za polaganje pravosudnog ispita, koji je meni, govorim o svom ličnom iskustvu, bio teži nego ceo pravni fakultet, to govorim potpuno svesna šta govorim, da nakon toga polaže prijemni ispit za upis na Pravosudnu akademiju i da se tamo usavršava još dodatno 22 meseca, pa da tek nakon toga polaže završni ispit.
Mislim da je to stvarno previše. Volela bih da vidim odakle su predstavnici Ministarstva, gde su našli da postoji takvo rešenje.
Naravno, niko od nas nije protiv toga da sudije i tužioci treba da budu edukovani, ali onda čemu pravosudni ispit? Onda ga stavite na kraj, kao krunu svega toga, a izbacite ga kao uslov za upis na samu pravosudnu akademiju.
Mi smo ovde amandmanski reagovali i smatramo da ima osnova da se ovaj naš amandman prihvati. S druge strane, mislim da postoje još neke, uslovno govoreći, manje zamerke samom tekstu zakona, a odnose se, konkretno, na postavljanje direktora Pravosudne akademije, koji ne prolazi javni konkurs, a znamo da se javni konkurs, primera radi, raspisuje za polaznike, one koji treba da stiču znanja na toj pravosudnoj akademiji.
Zamerka je, takođe, što ne postoji nikakav nadzor nad zakonitošću trošenja novca Pravosudne akademije, koji nije mali. Mi znamo da tu postoje ljudi koji imaju stalno zaposlenje, postoje određene nadoknade za rad, a većina sredstava za rad Pravosudne akademije dolazi upravo iz budžeta Republike Srbije. Zbog toga smatram da bi Skupština trebalo da bude taj organ kome se podnosi godišnji izveštaj o radu Pravosudne akademije.
Moram da kažem i da ne znam koliko je rok koji ste predvideli, 1. decembar 2009. godine, za stupanje zakona na snagu, adekvatan, jer me zanima kako će sve radnje koje moraju da prethode stupanju na snagu zakona moći u tom roku da budu obavljene.
Na samom kraju, želim da iznesem neki generalni stav, da smatram da bi za naše pravosuđe bilo mnogo bolje da se zakoni ne menjaju na svaka dva meseca, već da predstavnici Ministarstva tom poslu pristupe planski, s nekom jasnom vizijom i strategijom, što do sada u svom radu nisu pokazali. Hvala.

Iskorišćeno je 10 minuta od vremena Poslaničke grupe, tako da je na raspolaganju još tri minuta i 40 sekundi.
Reč ima narodni poslanik Dejan Mirović, posle njega, narodni poslanik Zoran Krasić.