Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo pre otprilike godinu dana, nekako u ovo vreme, imali raspravu o setu pravosudnih zakona, čiji puni efekat treba očekivati za neku godinu. Date su i opšte ocene stanja u pravosuđu.
Čini mi se da ne postoji poslanička grupa koja je rekla da je stanje u našem pravosuđu zadovoljavajuće. Tu ocenu deli i SPO, i zbog opšteg stanja, i zbog onoga što se nas tiče direktno, kao stranke.
Evo, ovih dana će biti, verovatno, završno suđenje u krajnjoj instanci za zločin na Ibarskoj magistrali, zločin državnog terorizma, za koji evo deset godina postoje jasni, nedvosmisleni dokazi da je država zloupotrebila svoje ljudske i tehničke resurse da bi došla glave glavnim političkim protivnicima u to vreme.
Ako u jednom predmetu od takve važnosti, ne samo za javnost Srbije, rekao bih, i šire, pored obilja dokaza, imamo tako jedan spor i neefikasan rad našeg pravosudnog sistema, onda se zaista postavlja pitanje – šta će običan građanin očekivati, u kom roku može i na koji način da ostvari svoje pravo.
SPO je prošle godine podržao izmene i donošenje novih zakona iz seta zakona o pravosuđu, kao što će u danu za glasanje glasati za izmene i dopune nekoliko zakona koji su u ovoj tački dnevnog reda i za donošenje novog zakona, vrlo dobrog zakona o Pravosudnoj akademiji. Ja sam s posebnom pažnjom slušao sve prethodne govornike, sve kritike iznete na rešenja koja sadrži predloženi zakon o Pravosudnoj akademiji.
Čini mi se da su se svi složili u jednom bitnom – da je položaj i uloga sudije jedan od najvažnijih državnih poslova, da stabilnost pravosudnog sistema bitno utiče na stabilnost društva i društvenih odnosa i da je, samim tim, u današnjoj Srbiji vrlo složeno i teško biti sudija. To jeste čast, ali je, s druge strane, i velika odgovornost. Čule su se kritike – zbog čega se ljudima koji su možda imali sve desetke na pravnom fakultetu, položili uredno pravosudni ispit, sada traže neka dopunska znanja, dopunska dokazivanja itd.?
Reći ću vam na jednom drugom primeru – ako je neki lekar, pre 20 ili 30 godina, specijalizirao iz bilo koje oblasti medicine i ako se u međuvremenu nije stručno usavršavao, obučavao, ako nije pratio razvoj modernih sistema za dijagnostikovanje, proizvodnju novih lekova, nove terapije, da li taj lekar u današnjim okolnostima, bez stalnog usavršavanja i napredovanja, može biti dobar lekar? Sigurno da ne može. Tako je isto i sa sudijama. Svi mi koji smo studirali pravni fakultet i položili pravosudni ispit bili smo u mladosti zaneseni i mislili da ćemo tokom studija i posle toga, u praksi, moći da uđemo u sve grane prava i da ćemo biti specijalisti iz svih oblasti, ali, pravosudni ispit je, po mom skromnom mišljenju, kao i specijalizacija opšte medicine.
Tada imate dovoljno znanja, imate dovoljnu osnovu da budete dobar pravnik, da budete dobar sudija, da budete dobar tužilac, ali pravo je vrlo široka oblast, i domaće i međunarodno pravo, i različite grane prava, tako da dobar sudija i dobar tužilac može biti neko ko se bavi jednom oblašću prava dominantno, ko se stalno obučava i usavršava.
Dosadašnji sistem obuke i usavršavanja nosilaca pravosudnih funkcija se svodio na seminare i kolegijume.
Uvek su te delegacije koje su pohađale seminare bile, po pravilu, miljenici predsednika sudova koji su određivali sastav sudija koji će ići na seminare, tako da ni sve sudije nisu mogle da idu na seminare. Kolegijumi su održavani, ali kolegijumi nemaju taj značaj, pa ni sami seminari, jer neko može otići na seminar, može slušati predavanja, može nešto zapamtiti, ali ne mora ništa ni zapamtiti.
Krenuo bih od onoga što je dobro u ovom zakonu. Zakon predviđa obuku budućih sudskih pripravnika i tužilačkih pripravnika. Mi smo do sada imali praksu da se prima veliki broj pripravnika i u sud i u tužilaštvo.
Verujte, recimo, u Sudu u Kragujevcu imaju sobu koju zovu pripravnička soba, pa tu pre podne možete da vidite 30-40 mladih ljudi koji žele nešto da nauče, ali su oni u velikoj meri prepušteni sami sebi i idu od odeljenja do odeljenja; mogu više da vide tehnički kako se organizuje rad pravosuđa, da prate proces, ali oni nemaju ni mentora, ni predavača, nemaju nekog ko će pre nego što se zaposle u sudu ili u tužilaštvu kao pripravnici da proveri njihovu sklonost, veštinu i sposobnost da, možda, sutra budu dobre sudije ili dobri tužioci.
Mnogi odrade taj pripravnički staž da bi se kasnije bavili nekom drugom oblašću prava, a potrebna je ta forma, i izađu često bez ikakvih bitnih znanja, a onda formalno imaju dokument da su odradili pripravnički staž u sudu ili tužilaštvu.
Mislim da se donošenjem ovog zakona to eliminiše. Kao što ima profesora koji imaju odlična znanja, ali nemaju veštinu da to znanje prenesu na svoje učenike, tako ima i odličnih pravnika, koji su dobri teoretičari, ali u praksi se teško snalaze, posebno u procesu koji je dosta složen, kada imate, po pravilu, dve suprotstavljene strane, bez obzira na to da li su u pitanju građanski ili krivični postupak, ili neki drugi postupak, kada to što su praktično naučili, teoretski naučili, u praksi ne umeju na dovoljno dobar način da primene.
Zbog toga mislim da je potrebno, naravno, pored tih opštih znanja na ispitu Pravosudne akademije, da se više povede računa i o strukturi ličnosti koja će sutra biti nosilac pravosudnih funkcija, jer, ne zaboravimo, sudija je ogledalo države, ne samo sudija, nego i svi državni službenici. Ako odete u bilo koju zemlju i vidite da državni službenik radi profesionalno svoj posao, da ga radi odgovorno, da ima korektan odnos prema strankama, znajte da je i država tako ustrojena.
Prema tome, ovo je dobar početak da počnemo da vraćamo značaj i ulogu koju su nekad sudije imale u našem pravnom sistemu, a mi iz SPO volimo da se pozovemo na dobru stranu naše tradicije, na naše zakonodavstvo koje je bilo moderno, evropsko, na suđenja i procese u kojima je i kralj znao da izgubi proces od običnog građanina. U današnjoj Srbiji je to nezamislivo.
Drugo, mnoge sudije i mnogi tužioci nemaju predstavu o tome s kojim će se sve problemima u praski sresti, od raznoraznih vrsta veštačenja, na primer.
Recimo, uzmimo tužioca, ili istražnog sudiju, koji mora da poznaje osnove kako da izvrši dobro uviđaj, koji je osnova za prikupljanje dokaza za proces koji sledi, koje dokaze da izvede, kojim redosledom da izvede dokaze, koje veštačenje da odredi, šta da pita sudskog veštaka. Potrebno je mnogo opšteg znanja iz kriminologije, iz patologije, iz balistike, iz sudske medicine itd., tako da mislim da će ova obuka, pošto će biti predavača s velikim iskustvom i predavača koji nisu samo tužioci ili sudije, pretpostavljam, i sudski veštaci, koji će moći da sudijama, na osnovu velikog iskustva, ukažu šta je to najbitnije da sudija uradi u jednom procesu, koje dokaze da izvede, na šta da posebno obrati pažnju itd.
Mislim da je to što postoji obaveznost stalne obuke, stalnog napredovanja, stalnog usavršavanja, dokaz da se država u ovom delu uozbiljila, da očekuje i od nosilaca pravosudnih funkcija da se uozbilje, da im država omogućuje stalno napredovanje i stručno usavršavanje i da će sutra, s puno razloga i osnova, tražiti i njihovu odgovornost za nekvalitetno vršenje svoje profesije.
Zbog toga, mislim da je ovaj zakon zaista izvanredan. Mislim da su sve kritike, pre svega, obojene politički, da ne ulaze u suštinu problema, da nosioci pravosudnih funkcija nemaju čega da se plaše zbog toga što će im država omogućiti da se o državnom trošku stalno usavršavaju.
Da li znate šta bi dali lekari koji imaju privatnu ordinaciju, koliko bi bili oduševljeni kada bi im država omogućila stalno stručno usavršavanje i stalnu obuku o državnom trošku?
Srpski pokret obnove, kao desna strana liste ZES-a, očekuje da će pun efekat posle usvajanja ovog zakona nastati za neku godinu, posle sprovedenih obuka i posle prvih rezultata rada u našem pravosuđu, za koji očekujemo da će biti bolji nego što je sada. Zbog toga će poslanici SPO-a, u danu za glasanje, glasati za ovaj zakon. Hvala.