Pokušaću da dam odgovor na ovo prvo pitanje. Smanjenje administracije jeste deo jednog šireg projekta, koji se zove - racionalizacija javnog sektora.
Mi se nalazimo u situaciji kada javna potrošnja u sumi premašuje one nivoe koje možemo finansirati. Ukoliko ne uđemo u reformu javnog sektora koja bi nas na srednji rok dovela do smanjenja potrošnje i do eliminacije deficita u budžetu, mi bismo onda uveli zemlju u zaduženja koja ne bi bila održiva u dugom roku. Iz tog razloga je Vlada pokrenula taj veliki projekat, koji se zove - projekat racionalizacije i podizanje efikasnosti javnog sektora.
Taj veliki projekat ima značajni broj segmenata. Vi ovde govorite o smanjenju broja zaposlenih u administraciji, državnoj i lokalnoj, a to su samo dva od desetak segmenata.
Ostali segmenti jesu - poslovanje javnih preduzeća na centralnom nivou, poslovanje javnih preduzeća na lokalnom nivou, zatim imate zdravstveni sistem, sistem obrazovanja, penzioni sistem, vojsku i policiju itd.
Sve su to segmenti jednog javnog sektora i mi moramo da uđemo u tu reformu, koja će preživeti mandat i ove vlade. Zbog toga mi je drago i mislim da je potrebno da se razgovora i sa opozicionim strankama, kako bi ova reforma imala punu podršku u pravcu njene realizacije.
Dakle, imamo dva zakona koja su u igri. To je zakon kojim se plafonira broj zaposlenih u centralnoj administraciji, što je tamo jasno definisano.
Pri tome, centralna administracija nije obuhvatila uglavnom one korisnike javnih sredstava koji nisu u nadležnosti Vlade, dakle sve ove samostalne agencije koje bira Skupština itd. Oni nisu obuhvaćeni, ali su obuhvaćena ministarstva i sve one agencije i strukture koje su u strukturi pojedinačnih ministarstava. Za sve njih je sagledan ukupan broj kao fiksan, koji je dat kao zakonsko rešenje kome treba težiti.
Drugi zakon za koji pitate ima malo drugačiji pristup. Razlika je u tome što nije plafoniran broj, već je plafonirano relativno učešće na hiljadu stanovnika, pa je rečeno da bi taj neki broj trebalo da bude, ako se dobro sećam, četiri zaposlena na hiljadu stanovnika. I to je onda reper prema kojem svaka opština može za sebe da utvrdi da li ima više ili manje. U slučaju da ima više, naravno da mora da se prilagodi, a u slučaju da ima manje, imaju tamo procedure koje su predviđene.
U okviru rada na tim zakonima, ljudi koji su se bavili time, a naravno tu su konsultovane i opštine, odnosno centralna administracija, najuže rečeno Vlada i vladine službe nemaju sasvim direktan uvid u situaciju u opštini, gde će oni, praktično, od lokalnih samouprava tražiti podatke da im se dostave. Kada se ti podaci dostave, da li zbog toga što je to živa materija ili možda iz nekih razloga grešaka, mi smo nailazili na velike diskrepance u brojevima koje smo dobijali iz različitih izvora.
Mislim da je to osnovni razlog zašto taj broj nije obelodanjen za svaku opštinu, jer bi onda počela licitacija - ja nemam ovoliko, imam onoliko. I onda bi se sa glavne teme skrenuo čitav tok razmišljanja. Zbog toga je i prihvaćena ova ideja, prema kojoj se daje kriterijum, a onda svaka opština može da vidi gde je po tom kriterijumu. Jer, u samom zakonu nisu postavljene obaveze po opštinama, već je postavljen samo taj jedan kriterijum.
U vezi s pitanjem o PTT-u, drage volje ću da prepustim ministarki da odgovori, ali je to pitanje, bar za mene, jedna potpuna novina i prvi put čujem za te cipele. Kakve cipele, nemam pojma. Bicikle? Izvinite, nisam dobro čuo. Ne verujem da i ona zna. Dajem joj reč ako zna nešto o tome.
