Gospodine Cvetkoviću, zaista smatram da je to neophodan posao i nešto što zaista ne može da čeka.
Možda se vi lično ne sećate, ali u ovoj sali je mnogo poslanika koji su 2001. godine, u žurbi da usvoje masu zakona, usvojili jedan zakon koji je naneo mnogo zla i poslužio kao primer za ugledanje, da se u jednom trenutku objedinjeni računi raznih korisnika i javnih prihoda koji su se slivali, u stvari ponovo razliju u pobočne rukavce, gde država više nema kontrolu.
To je zakon koji je predvideo privatizaciju, Međunarodni ugovor br. 8 iz septembra 2001. godine, gde je za šest miliona dolara nacrtan način privatizacije, Agencija za privatizaciju (a vi to dobro znate, bili ste direktor), koja je potpuno izvučena iz nadležnosti države, a dobila je posao da prodaje najvrednije državne resurse. Znači, osnovana parama budžeta, dobila posao koji sada gospođa Dragutinović ovako definiše, potpuno ispravno.
Država im je dala osnov da prikupljaju sredstva, da bi po ugledu na Agenciju za privatizaciju, koja je, izvinite na izrazu, proćerdala milijarde bogatstva svih nas i ostala sa 760 miliona, bila primer za registraciju, nezakonito ponašanje nebrojeno agencija koje danas imamo na popisu i ja očekujem da stavite kao prilog spiska na koga će se odnositi otpuštanje, sada kada pokušavate 1.000, 2.000, 3.000 ili 5.000 verovatno najnižeg kadra u državnoj upravi za početak da otpustite, a zahvaljujući ovoj i ovakvoj agenciji, na hiljade ljudi je ostalo bez posla, bez perspektive.
Mi smo se deindustrijalizovali samo zato što neko nije imao vremena da ovo pogleda na brzinu ili je eventualno bio dužan onome, a to je Starateljski fond Međunarodne banke za obnovu i razvoj, da ne odbije ovakav zakon, već da ga primenjuje, čija je primena zadnjih devet godina dovela do pogubnih rezultata za sve nas.