Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je 17 minuta i 45 sekundi.

Reč ima narodni poslanik Arsen Đurić, a posle njega narodni poslanik Milorad Buha.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalazi jedan set zakona kojim odlučujemo o novom zaduživanju.

Za razliku od nekih ranijih zaduživanja gde su se sredstva od tih kredita plasirala direktno u potrošnju ili za pokrivanje budžetskog deficita, sredstva od ovog zaduživanja će se ulagati u infrastrukturne projekte i to je dobro, posebno u uslovima ekonomske krize.

DSS je svesna značaja i potpuno podržava završetak Koridora 10 kao jednog od najznačajnijih vanevropskih koridora, kao i izgradnju mosta preko Dunava od Zemuna do Borče, sa svim pristupnim saobraćajnicama, kao i izgradnju drugih mostova u Beogradu i širom Srbije i razne druge infrastrukturne projekte u državi, jer smatramo da u uslovima ekonomske krize treba znatno više ulagati u razvoj infrastrukture.

Kada je u pitanju sporazum, posebno ovaj sporazum sa Republikom Kinom, između Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Republike Kine, mislimo da je on morao biti dosta precizniji i detaljniji.

Mi u ovom sporazumu imamo nekoliko formalnih rečenica, odnosno nekoliko članova. To je, praktično, jedno pismo o namerama. Mi ne sumnjamo u dobre namere i smatramo da treba realizovati te projekte, ali smatramo i da je ovaj sporazum trebalo da bude dosta precizniji, jer izražavamo bojazan da ukoliko dođe i kada dođe do realizacije ovih projekata, da će tu biti ugrožena naša domaća privreda i naša građevinska operativa.

Naime, bojimo se da će doći do toga da će isporučioci raznih dobara i roba biti uglavnom strane kompanije, da će strane kompanije biti nosioci tog posla.

Mislim da bi Vlada morala da vodi dosta više računa o domaćoj privredi i domaćoj građevinskoj industriji, jer mi imamo izuzetno kvalitetnu građevinsku industriju koja može da iznese sve ove projekte, a ne da budu podizvođači nekim drugim kompanijama.

S obzirom na to da dolazim iz Zlatiborskog okruga, rekao bih nekoliko reči o izgradnji autoputa od Beograda ka južnom Jadranu.

Naime, nakon poništavanja koncesije autoputa Horgoš – Požega, mi imamo najave da će sledeće godine krenuti izgradnja autoputa od Beograda do Ljiga ili od Beograda do Čačka i tu su izjave oprečne. No, svakako trasa puta je poznata do Požege, ona je definisana i nesporna. Kao što znate od Požege do granice sa Crnom Gorom postoje dve alternativne trase, jedna vodi preko Užica i Zlatibora, a druga preko Ivanjice i Peštera, i prema Prostornom planu Republike Srbije mislim da je tu ucrtana trasa preko Užica i Zlatibora.

Ono što bih želeo da pitam i da znam jeste – da li je neko definitivno doneo odluku o tome kuda će ići trasa od Požege do granice sa Crnom Gorom?

Ako jeste – kada i ko je doneo tu odluku? Ako nije – želeo bih da znam na osnovu čega predsednik Republike Srbije Boris Tadić, prilikom posete turskog predsednika, nudi koncesiju za izgradnju puta od Požege, preko Ivanjice i Peštera, do granice sa Crnom Gorom?

Želeo bih da iznesem nekoliko argumenata u prilog trasi preko Užica i Zlatibora, znači, trasa od Požege, preko Užica i Zlatibora pokriva grad Užice, Bajinu Baštu, Čajetinu, Novu Varoš, Priboj, Prijepolje, u kojima živi oko 270 hiljada stanovnika. Zlatiborski okrug je jedan od retkih ili možda jedini okrug u Srbiji koji u spoljnotrgovinskoj razmeni beleži suficit, odnosno ima veći izvoz od uvoza, ima oko hiljadu i šest stotina registrovanih preduzeća, preko deset hiljada registrovanih radnji. Na teritoriji tog dela ili na toj trasi budućeg autoputa se nalaze četiri značajna turistička centra: Zlatibor, Zlatar, Tara, Mokra Gora, koji beleže preko dva miliona noćenja u toku godine. To su neki argumenti koji treba da budu odlučujući prilikom određivanja trase autoputa.

Naravno, mi predlažemo ako bude trasa preko Zlatibora i Užica, da se i Novi Pazar i taj deo poveže sa tom trasom autoputa. Inače, ova druga trasa koja ide od Ivanjice preko Peštera, ona ne povezuje Novi Pazar, ona prolazi 45 kilometara od Novog Pazara, praktično nema nijednog naseljenog mesta na toj trasi autoputa, osim Duge Poljane, a znamo i kakvi su vremenski uslovi i vremenske prilike na Pešteru u toku zime. Tačno je da je ta trasa nešto kraća i jeftinija, ali ako bi se vodili tom logikom, autoput od Beograda do Niša ne bi morao biti dug 250 kilometara, moglo je biti 200 kilometara, da je pravljen pravolinijski, ne bi povezao nijedan grad.

Znači, ono šta bih ja želeo da kažem i da apelujem na Vladu Republike Srbije jeste da ovlašćene državne institucije uzmu sve ove argumente u obzir prilikom određivanja buduće trase autoputa od Požege do granice sa Crnom Gorom i da se zvanično donese ta odluka, a ne da dozvoljavamo da nam predstavnici nekih drugih država trasiraju puteve po Srbiji. (Aplauz.)

Pet minuta i 30 sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.

Reč ima narodni poslanik Milorad Buha, a posle njega narodni poslanik Božidar Delić.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, pred nama su tri zakonska projekta koja će većina najverovatnije danas usvojiti. Radi se o tri različita zakonska projekta, ali SRS čudi, a istovremeno zabrinjava hitnost u donošenju ovih zakona.

Šta je to učinilo, koji su to razlozi, sem finansijskih, da smo prekinuli Drugu redovnu sednicu, zakazali Treću, pa ćemo od ponedeljka nastaviti ovu Drugu? Kada je Vlada predlagala, zašto nije predložila, između ostalog, dnevni red u kojem će se naći i ove tri tačke? To je bilo pre samo sedam dana. Koji su to stvarni razlozi koji su izazvali ovakvu hitnost?

Stav SRS je da smo sve ovo što smo danas znali, znali i pre sedam dana i to je moralo ući u Drugu redovnu sednicu. Tamo imamo, u Drugoj redovnoj sednici, dvadesetak ratifikacija, konvencija, ugovora, sporazuma, dakle, sve je to moralo ući u Drugu redovnu sednicu, da ne pravimo papazjaniju od ove Skupštine.

Ono što SRS brine je nedostatak nacionalne strategije u zaduživanju. Mi nemamo strategiju, pre svega ova vlast, a ni prethodna vlast nije imala strategiju u zaduživanju. Šta mora da sadrži ta strategija? U koje delatnosti ulažemo kada se zadužujemo? Od koga uzimamo kredite? Koji je obim tih kredita? Pod kojim uslovima uzimamo te kreditne linije? To je sastavni deo nacionalne strategije kod zaduživanja.

Čini mi se da ova vlada, svako iz Vlade, odlazi u inostranstvo, dogovara, bez dogovora sa predsednikom Vlade, sa Vladom i sa ostalim državnim organima. Zbog toga imamo sve ovo što imamo na dnevnom redu, a ovih dana imamo mnogo ratifikacija međunarodnih finansijskih ugovora kojima zadužujemo državu.

Pokušaću, sa više finansijskih pokazatelja, da ukažem na opasnost koju imamo zbog ubrzanog zaduživanja. Tu je strah SRS da ćemo doći u poziciju iz koje nećemo moći izaći u normalnim okolnostima. Od 2001. godine provodimo ubrzanu ratifikaciju društvenog sektora i ona je završena sa 31.12.2008. godine.

Prodato je sve što se moglo prodati i inkasirali smo, negde, oko 2,7 milijarde, to je direktan prihod budžeta, odnosno Agencije za privatizaciju, jer ona raspolaže sa tim sredstvima u najvećem delu. Imamo prihode od mobilne telefonije od milijardu i po, imamo prihode od prodaje sedam banaka, prihode od stečajnih postupaka, itd, ukupno oko šest i po milijardi evra od privatizacije inkasirano u periodu od 2001. godine.

Postavljam pitanje – koliko je sredstava stvarno otišlo u infrastrukturu? To niko u ovoj državi ne može odgovoriti. Koliko je otišlo u zapošljavanje? To, takođe niko ne može odgovoriti. Ta sredstava trebalo je da služe za razvoj, između ostalog, i za ulaganje u infrastrukturu.

Nadalje, imali smo od 2000. godine, prema podacima koje ima Ministarstvo finansija, a u vezi s tim dobio sam odgovor na moje poslaničko pitanje, da je iz sveta došlo u periodu od 2001. godine do 2008. godine 4,7 milijarde donacije. Na desetak adresa i državnih organa uputio sam pitanje – koliko je uloženo u pojedine oblasti: u poljoprivredu, u prehrambenu industriju, u infrastrukturu, itd? Dobio sam određene podatke koje ću ovde kasnije pročitati.

Ako sada pogledamo sa kojim je obimom finansijskih sredstava raspolagao naš finansijski sistem, šest i po milijardi od privatizacije, 4,7 od donacija, zatim, od doznaka koje ljudi iz dijaspore šalju svojim porodicama ovde, to je oko 18 milijardi evra, stranih investicija – oko 14 milijardi evra, određeni plasmani banaka koje su povlačile sredstva iz domicilnih banaka u inostranstvu – od 8,5 milijardi evra, pa, plasmani iz akumulacije banaka – oko pet milijardi, dakle, ukupno 50-ak milijardi sredstava je prošlo kroz naš finansijski sistem.

Koliko smo sredstava uložili u infrastrukturu? To niko ne zna, vrlo malo. To je vidljivo dolaskom ove vlasti koja se polakomila na prethodnu vlast, koja kaže da ništa nije radila u infrastrukturnom smislu. Vi ste, ministre, upravo zagovornik tih i takvih priča. Kroz finansijski sistem je prošlo 50 milijardi evra, a gotovo promili su uloženi u infrastrukturu.

Sada kada nemamo ni privatizaciju, sada kada nemamo ni strane donacije, sada kada nemamo ni ozbiljne strane investicije, sada kada nemamo ni ozbiljno povlačenje sredstava u bankarskom sistemu i plasmana u naša javna preduzeća koja se bave izgradnjom infrastrukture, sada mi gradimo. Onda prvo uđemo u projekte i, pritisnuti problemima javnih preduzeća i drugih preduzeća koja se bave izgradnjom u oblasti infrastrukture, jer ih zadužimo prevashodno, onda povlačimo sredstva, zadužujemo se i stvaramo na polju zaduživanja ogromne probleme u platno-bilansnoj poziciji, poziciji ove države. Znači, kada smo imali na raspolaganju gomilu sredstava, nismo ulagali.

Sada kada nam je privreda pred kolapsom što zbog velike ekonomske krize u svetu, a u najvećem delu ogromni domaći problemi i nepostojanje reformskih zahvata u oblasti privrede, poljoprivrede i građevinarstva, pa između ostalog i infrastrukture, sada se zadužujemo i na polju platnobilansnog stanja države stvaramo takve disproporcije koje će nas sigurno koštati.

Aktuelna vlast se hvali da je stanje javnog duga zadovoljavajuće, u onom smislu da nismo mnogo zaduženi. To je sada 30% od BDP. Kažemo – Nemačka je na nivou 60%, Amerika je negde na 80%, ostale zemlje u regionu su u rasponu od 40 do 80%.

Znači, mi tu jesmo, ali gledajte, to je samo stanje javnog duga 2008. godine. U 2009. godini imamo ozbiljna kreditna zaduživanja, ozbiljna ubrzana zaduživanja. Koja su to zaduživanja? Na kraju godine smo bili na nivou 10,1 milijardi evra. U toku ove godine imamo samo najavljenih kreditnih linija za Koridor 10, u nivou 1,5 milijardi evra. Do sada ono što je ratifikovano u ovom parlamentu je to oko 0,7 milijardi evra.

Imamo 2,9 milijarde evra kreditne linije sa MMF. Čini mi se da je realizovano 700 miliona evra. Zatim, imamo i najavljeni kredit iz Rusije, koji će biti sigurno po hitnom postupku ratifikovan ovde zbog potreba da ublažimo deficit u kome se nalazi naš budžet, oko 800 miliona evra je ono što ćemo plasirati u infrastrukturu.

Najavljeno je i potpisivanje Sporazuma, uostalom, danas razgovaramo i ratifikovaćemo Sporazum sa Kinom. Najavljena je izgradnja mosta Zemun – Borča, oko 200 miliona evra. Ova država je već krenula u ratifikaciju kreditnih linija za podmirenje deficita budžeta. Moramo razgovarati o deficitu budžeta lokalne samouprave.

Ukupan deficit konsolidovanog računa će biti oko 150 milijardi, to je oko 1,6 milijarda evra. Sve nas to čeka u toku ove godine.

Nadalje, imamo realizovanih do sada i ratifikovanih sporazuma o zajmu za javna preduzeća: ''Železnice'', ''Putevi Srbije'', ''Srbijagas'' itd. i sve ono što najavljuju po ubrzanom postupku, u smislu uzimanja kreditnih linija u inostranstvu. To je između 1 i 1,5 milijarda evra. Kada sve to saberemo sa postojećim javnim dugom od 10,5 milijardi evra završićemo godinu sa oko dvadesetak milijardi evra. To sada, već, nije 30%, to je sada 70% od bruto nacionalnog proizvoda

Sada već dolazimo u poziciju visokozadužene države. A, ako svemu tome još dodamo u poziciju u kojoj se našla domaća privreda, koja je prezadužena, bankarski sistem je dao samo privredi oko 840 milijardi dinara, to je devet milijardi evra, i oko 380 milijardi dinara građanima – onda govorimo o svoti od 14 milijardi evra, građani i privreda, dakle, to sve moramo dodati. To je sve unutrašnji dug, ali koji treba da nas zabrine.

Sa procentom od 70% BDP došli smo u poziciju da više nećemo moći na stranom tržištu dobiti nijedan kredit. Iz čega to da vraćamo? Da li imamo prosperitetne delatnosti koje nam mogu na spoljnim tržištima doneti dobit, iz koje možemo vraćati ove kredite? Da li mi u budžetu imamo dovoljno sredstava da vratimo kredite? Nemamo. Imamo ogroman deficit u budžetu.

Imamo ogromnu zaduženost privrede. Imamo pad industrijske proizvodnje između 15 i 18%, a evo, i sinoć smo dobili informaciju da ''Ju-es stil'' zatvara jednu peć, što će sigurno povećati nivo pada industrijske proizvodnje, čak do 25% početkom iduće godine, uz pad prehrambene industrije od 20-21%, pad građevinarstva za 30%, pad trgovine, pad usluga za 10% itd.

Na šta će ličiti bruto društveni proizvod početkom 2010. godine? To je ogromna rupa. Kažemo 4%. Kako 4%? Koja to računica može da izvede 4% ako imamo pad industrijske proizvodnje, za ovu godinu će najmanje biti preko 15%, pad građevinarstva, pad trgovine, pad usluga, pad finansijskih tokova, pad telekomunikacionih usluga, koje su poslednjih godina imale najveći uspon, pad poljoprivredne proizvodnje?!

Imamo u naturalnom smislu povećanje od 2%, ali u novčano-finansijskom smislu imamo smanje od 20%. Cene naših poljoprivrednih proizvoda na paritetu 2008 – 2009. niže su za 80%. To je, znači, 20 plus onaj 1%, 18% nam je pad poljoprivredne proizvodnje. To su cifre koje treba da zabrinu, i zabrinjavaju. Samo, vas to očito ne interesuje.

Nemate međuresorsku saradnju u Vladi. Ministri sami odlaze, sami zadužuju, dostavljaju već potpisane sporazume i na kraju, sve to završi ovde u ovom parlamentu. To mi ratifikujemo, odnosno vi to ratifikujete, jer imate većinu.

Ali, šta nas očekuje sredinom 2010. godine? Deficit budžeta u 2006. godini bio je 13 milijardi, sledeće godine je 16 milijardi. Ove godine ćete imati 150 milijardi, odnosno republički budžet oko stotinak milijardi, a konsolidovani račun je, negde, na nivou od 150 milijardi.

Šta nas očekuje u 2011. godini? Niko ne zna! E, zato SRS brine, jer nemamo nacionalnu strategiju zaduživanja. Da imamo nacionalnu strategiju, tačno bismo znali u koje delatnosti ulažemo. Ako je to infrastruktura, ulažemo u infrastrukturu. Ona će nam doneti dobit, ne odmah, nego prve, pete, osme, jedanaeste godine. Ako je to poljoprivreda, očekujemo prirast toliki, pa će to na kraju doneti, za dve, tri, pet godina takvu dobit. Mi to radimo stihijski i to je bojazan.

Budite ubeđeni da ovo nije stav samo SRS, nego je to stav i bojazan običnog građanina koji zna dokle se došlo. On je nezaposlen, on je prezadužen, bez perspektive, kako svoje, tako i svoje dece. Ako vas to ne brine, onda se mora razmišljati potpuno nekim drugim metodama. Budite ubeđeni da je strpljenje građana prišlo kraju. Ovu zimu treba izdržati, u ovakvim otežanim finansijskim uslovima u kojima živi naš građanin. (Aplauz.)

Kada govorimo o finansijskim pozicijama, moramo ukazati na određene probleme koje smo imali i, pre svega, prednosti koje smo imali kao država. Od istočnoevropskih zemalja poslednji smo ušli u privatizaciju.

Iz te privatizacije smo morali izaći ojačani. A mi smo sa ovom privatizacijom isterali 400 hiljada ljudi na ulicu. Samo da napravimo odnos između devetog meseca 2008. godine i devetog meseca 2009. godine, u Nacionalnoj službi za zapošljavanje našlo se 157 hiljada ljudi koji su izgubili posao, samo zato što ne poštujete ni Ustav ni zakone. Zakon o privatizaciji član 61. jasno vam je naložio da 50% prihoda od privatizacije uložite u Fond za razvoj i da ulažete u razvoj i restrukturiranje javnog sektora, da ga pripremite za strana tržišta, da od njih stvorite jaka preduzeća koja će moći konkurisati zapadno-evropskim i drugim preduzećima.

Svega nekoliko procenata od privatizacije ste ulagali u razvoj i zapošljavanje, to, takođe, treba da vas zabrine. Hvala. (Aplauz.)

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je 17 minuta i 30 sekundi.

Reč ima narodni poslanik Božidar Delić, posle njega narodni poslanik Aleksandar Pejčić.

Uvažena predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, želim u najkraćem da objasnim zašto Srpska napredna stranka neće glasati za ove zakonske predloge. Prvenstveno ću govoriti o Sporazumu o zajmu za izgradnju Koridora 10. Gospodine ministre, očekivao sam da ćete vi u svom uvodnom izlaganju dati nešto više podataka, jer sve što ste vi rekli mogli smo i da pročitamo u Predlogu ovoga zakona, a na kraju krajeva, to smo sve mogli da pročitamo i u štampi.

Moja očekivanja su bila u smislu, kada govorimo o 32 kilometara puta između Vladičinog Hana i Donjeg Neradovca, da ćete vi reći koliko koštaju ta 32 kilometra, koliko je tunela, mostova, a meni kao narodnom poslaniku, a i svakom građaninu Srbije, ipak, bilo bi mnogo važno da nam, makar, orijentirno kažete koliko košta jedan kilometar autoputa ili jedan kvadratni metar autoputa.

Znam da je svaki kilometar različit, da je svaka deonica različita, da ima i mostova, tunela, ali ipak je trebalo orijentirno da kažete u ovome projektu, koji ste podelili na četiri sastavna dela, za prvih 32 kilometra potrebno je toliko i toliko sredstava, za devet kilometara toliko i toliko, a posebno ono što je za nas neprihvatljivo jeste da ovaj deo B, C i D ostanu bez ikakvih cifara.

Trebalo je da znamo koliko ćete to od ovih 275 miliona i 200 hiljada evra odvojiti za bezbednost puteva i za implementaciju, kako je predviđeno u ovom delu D. Zašto je ovo važno, gospodine ministre? Ako jedan laik pogleda ovaj zakon i kaže da je zajam 275 miliona i 200 hiljada evra iz toga bi trebalo da zaključi da je naša Vlada dobro proračunala koliko im to treba sredstava, pa je zaokružila na tu cifru. Zašto nije 250 ili 300 miliona?

Posebno sam se zabrinuo kada sam u junu, gospodine ministre, otvorio ''Službeni glasnik'' broj 48 i video da je upućen javni poziv za prikupljanje ponuda u otvorenom postupku za nabavku usluga izrade glavnog projekta autoputa na Koridoru 10, deonica Vladičin Han – Donji Neradovac. Gospodine ministre, 13. jula je zaključen ovaj sporazum, a 26. jula trebalo je da se otvore ponude za izgradnju glavnog projekta. Kako mi to nastupamo pred tim međunarodnim institucijama, kako mi to tražimo pare? Ofrlje, kako se to kaže u našem narodu. U situaciji u kojoj se nalazi naša zemlja mi moramo da vodimo računa o svakom evru. Samo kada pogledamo ove činjenice to je jako zabrinjavajuće.

Pošto nismo dobili nikakva objašnjenja od vas u vašem uvodnom izlaganju mi ne možemo da glasamo za ovaj predlog. Mi smo odgovorni ljudi i želimo da građani Srbije znaju kako se troše pare iz tih zajmova.

U junu mesecu, gospodo, mogli ste da pročitate u službenim glasnicima da je Koridor 10 podeljen na jedan veliki broj deonica, deset ili više kilometara, i da se za te deonice raspisuje javni oglas ili poziv za izradu glavnog projekta. Već 20 godina se govori o Koridoru 10. Imamo li mi neke državne institute? Zar se ceo njihov rad u ovoj državi sveo samo na to da urade samo idejne projekte – da mi tražimo zajmove, a da nemamo urađene glavne projekte? Onda se postavlja pitanje kako možemo tražiti određenu svotu novca za određenu deonicu, a da nemamo glavni projekat? Jedino kroz glavni projekat se može tačno videti koliko ta deonica košta.

Da ste, gospodine ministre, odvojili samo ove delove A i B gde ste rekli da postoje specifičnosti i na jednoj i na drugoj deonici, ali iz idejnog projekta može se zaključiti da nam je za deonicu A potrebno toliko i toliko miliona evra, za deonicu B, od devet kilometara, toliko i toliko miliona evra, to bi za nas bilo prihvatljivo, postojala bi neka merila kroz koja ćemo pratiti trošenje tih sredstava. Ali, kada vi tu dodate i ovaj deo C i D, kroz koje može mnogo toga da se podvede pod ovo nabavka robe, opreme, tehničke pomoći i obuke – to je onda za nas neprihvatljivo. Nešto je ovde moralo da bude konkretizovano.

Ako već niste mogli da konkretizujete ovaj deo projekta A i B, valjda je trebalo da se zna šta to sve obuhvata deo projekta C i D, šta će se sve nabaviti za osnivanje nacionalnog saveta za bezbednost puteva – da ne bude da nam je za ova dva dela potrebno mnogo više sredstava nego što nam je potrebno za izgradnju autoputa.

SNS svakako podržava svaki infrastrukturni projekat, ali želim tačno da znam koliko košta svaki kvadratni metar. Meni su govorili, jednom prilikom, koliko košta kvadratni metar asfalta, nije to isto na ulici u Beogradu i na autoputu.

Ali, vi ste ministar i vi treba da nam date odgovore i na ta pitanja, posebno, gospodine ministre, ako se kaže za ova 32 kilometara autoputa – jedna traka, dakle, već postoji put koji samo treba da se obnovi i postoji jedan deo koji treba da se radi iznova. Valjda je neko u Ministarstvu proračunavao koliko to košta.

Svakog građanina Srbije zanima kako će se vraćati ti krediti. Mogu oni da razmišljaju i o kamatama, to su neke stručne stvari, ali nas koji nismo baš stručnjaci za te oblasti zanima da nam vi kažete koliko košta pojedina deonica, koliko košta kvadrat, koliko košta kilometar, most, tunel. To je ono, gospodine ministre, što smo mi očekivali da ćete nam vi ovde reći u svom uvodnom izlaganju. Da ste nam to rekli, možda bismo mi i razmišljali o tome, bilo bi nam jasno za kakav sporazum i za kakav zakon glasamo. Ovako, znači, samo glasati o novom zaduživanju od 275 miliona i 200 hiljada evra za nas je neprihvatljivo.

To je neprihvatljivo i za svakog građanina Srbije ma koliko želeo da ide autoputevima, bilo da je to taj deo koridora prema Preševu, prema Dimitrovgradu ili prema Čačku. Hvala. (Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Pejčić, posle njega narodni poslanik Dragan Stevanović.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, pred nama je set sporazuma koji zadužuje Srbiju za određene kredite, a po osnovu izgradnje infrastrukture.

Naime, nije prvi put da se Vlada Srbije zadužuje u toku ove godine. Meni je žao što tu sa vama nisu ministar ekonomije i regionalnog razvoja, kao i ministarka finansija, pa da njima uputim pitanje – koliko se to Srbija zadužila ove godine? S obzirom na to da smo to pitanje upućivali u toku ove godine, nismo dobili konkretan odgovor, pa smo se potrudili da saznamo koliko se to Srbija otprilike zadužila ove godine.

Do sada Srbija duguje 640 miliona, pričamo za ovu godinu. Na osnovu ovih ugovora koje ćemo danas sigurno ratifikovati, to je još 450 miliona, pošto imamo 275 miliona sa Bankom za obnovu i razvoj i kineskim kreditom još 170, to je 450. Zatim, zadužićemo se kod Rusa još milijardu i čekamo tranšu od MMF 720 miliona, to je oko 2,8 milijarde evra.

Mi iz DSS sigurno pozdravljamo ako se ti krediti, pozajmice, namenski troše za izgradnju infrastrukture ili razvoja poljoprivrede, ali sigurno kritikujemo kada se sredstva uzmu i troše za pokrivanje deficita. Svi dobro znate, a i građani Srbije, da je Vlada ove godine projektovala deficit na 70 milijardi. Bojim se da to neće biti tako, da će do kraja godine deficit biti između 100 i 150 milijardi, kažu ekonomski stručnjaci.

Međutim, vratiću se na temu i usredsrediću se na Sporazum Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj, naročito, oko Koridora 10. Siguran sam da svi u ovoj sali, a i građani Srbije, za to da se završi Koridor 10, dakle, da se uzme tih 275 miliona i da se napokon završi Koridor 10, a to za nas na jugu Srbije i te kako puno znači. Za nas je Koridor 10 žila kucavica. Za nas je komponenta novog razvoja.

Vi ste čest gost, dole, na jugu Srbije i znate šta znači za nas taj Koridor 10. Mnogi građani će dobiti novac od eksproprijacije, otvoriće se nove industrijske zone. Očekujemo nove bescarinske zone, mnoge benzinske pumpe, restorani će se otvoriti, tamo na jugu Srbije, što je za nas i te kako bitno, a vi znate da se jug Srbije prazni, da je sklon migraciji. Ako se toliko stanovništva iseli, a fizika, kako ne zna za prazan prostor, zna će se ko će se tu doseliti. Imamo komšije koje će se sigurno doseliti na te prostore. DSS je u lokalnom parlamentu pokrenula jednu inicijativu da se promeni idejni projekat kroz Grdeličku klisuru. Upoznati ste sa time. Bili smo i kod vas, vi ste dolazili dole. O čemu se radi? Želim da upoznam sa genezom problema javnost i poslanike.

Svojevremeno je urađen idejni projekat, pri tom, kršeći zakon. Naime, nije urađena javna rasprava zbog tog idejnog projekta i mi odbornici DSS pokrenuli smo jednu inicijativu. Obraćali smo na sve moguće adrese. Niko nam se nije javio. Jedino onog puta kada smo se obratili Svetskoj banci, tada je Svetska banka u kontaktu sa Vladom i sa ostalim relevantnim faktorima nama omogućila da napravimo i oformimo jednu komisiju koja će preispitati taj idejni projekat.

Pre nedelju dana, a najveće zasluge za to imaju Dragan Savić, zamenik šefa Odborničke grupe DSS i predsednik Skupštine, vaš kolega, Živojin Stefanović, koji su vas i kontaktirali, po prvi put je počela javna rasprava o izmeni i reviziji tog idejnog projekta kroz Grdeličku klisuru.

Zbog čega smo mi to uradili? Vi znate da dole na jugu Srbije postoji jedan brend. To je motel "Predejane". Mi želimo da zaštitimo taj brend iz jednog prostog razloga. To je jedna mala varošica, Predejane, koja ima pet do šest hiljada stanovnika, a generator razvoja tog celog kraja je upravo taj motel "Predejane".

Motel "Predejane" je svojevremeno privatizovan 2003. godine i proglašen kao najbolja privatizacija u resoru turizma. Privatizovao ga je meštanin iz Predejana, gospodin Dragan Pavlović, koji je uposlio preko 100 porodica. Znači, red veličine – 400 gladnih usta zavisi od tog motela.

Iz tih razloga, mi smo, iz Leskovca, lokalna samouprava, takođe, dali jedan članak komisiji. Napravili smo jedan idejni projekat, tj. ''Javno preduzeće Direkcija'' iz Leskovca napravilo je idejni projekat koji prolazi pored motela "Predejane".

Nadam se da će taj idejni projekat zaživeti u jedan glavni projekat. Vi nam i te kako tu puno možete pomoći svojim autoritetom, jer znate o čemu se radi. Upoznati ste sa materijom.

Pretpostavljam da ćete uložiti sav svoj autoritet da ta trasa prođe pored motela "Predejane".

Na kraju, gospodine Mrkonjiću, mi se nadamo da ćete ovaj koridor dovršiti pre roka, a da će, takođe, i Vlada pasti pre roka, jer je ona najveće zlo ove Srbije. Zahvaljujem.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je pet minuta i 30 sekundi.

Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović, posle njega narodna poslanica Donka Banović.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, pokušaću da predstavim stav SRS po ovoj tački dnevnog reda, odnosno tri objedinjena predloga.

Naravno, suštinski mi nismo protiv investiranja, pa ako mogu da kažem i kreditnog zaduživanja radi ulaganja u infrastrukturne projekte, jer znamo da oni umeju da vrate to, i to dobro.

Svakako bih se u svojoj diskusiji osvrnuo na nekoliko političkih aspekata, koji bacaju senku na sve ovo i na koje zaista predstavnici Vlade treba da odgovore, odnosno treba da ih uzmu u obzir i da nam daju neke odgovore.

Prvo što smo primetili, gospodine ministre, jeste činjenica da na sva tri dokumenta koja su danas pred nama Vlada nije imala nameru da ovlasti vas da budete njen predstavnik. Ovlašćeni su neki drugi ministri ili članovi Vlade, koji danas nisu tu.

Sada, ovo ne govorim sa aspekta osporavanja vaših kompetencija da govorite o infrastrukturnim projektima, Koridoru A-10 itd, ali se zaista postavlja pitanje – zašto tu nisu oni koji su bili ovlašćeni ne samo da predstavljaju Vladu, nego i zakone, to podrazumeva i Sporazum sa Kinom i, pri tom, ovlašćeni da taj isti sporazum i potpišu?

Bilo bi vrlo korisno i za nas ovde u Parlamentu, ali svakako i za javnost u Srbiji da nam, recimo, Mlađan Dinkić, koji je u ime Vlade ovlašćen da ovaj sporazum potpiše, predstavi i promoviše sve prednosti intenzivne saradnje Srbije sa Kinom.

Podsetiću vas na poslednjih devet godina. Mislim da on pripada političkoj eliti koja nije birala ni mesto ni vreme da ospori saradnju Srbije sa Istokom, sa Kinom, sa Rusijom itd. Gle, čuda, devet godina posle toga, Vlada ovlasti nikog drugog do njega da potpisuje sporazume sa Kinom. Ali, gospodin Dinkić se danas nije pojavio ne da tu sedi umesto vas, mogao je da sedi pored vas i da nam, eto tako, odgovori na neka pitanja koja bismo eventualno bili spremni da postavimo njemu, a ne vama.

Danas, kada govorimo o ovim sporazumima, čini mi se, nekako, da u ovoj fazi u kojoj jesu, oni se ponajmanje tiču vas. Vi ste u onoj finalnoj fazi kada novac treba da se implementira na terenu i kroz projekte realizuje, odnosno materijalizuje.

Naravno, sumnju koju zbog svega ovoga izražavamo u iskrenost, hajde da ne kažem celog, ali najvećeg dela Vlade, u primenu, odnosno realizaciju konkretno ovog sporazuma sa Kinom, potkrepiću jednim tabelarnim prikazom iz upravo tog predloga zakona o potvrđivanju Sporazuma.

Ta tabela, koju je Vlada pred nas iznela, u stvari, govori o robnoj razmeni u poslednjih devet godina sa Kinom. Godine 2000. Srbija je izvozila 6,5 miliona dolara u Kinu, što je bio ukupni godišnji izvoz u Kinu.

Devet godina kasnije Srbija izvozi manje u odnosu na vreme od pre devet godina. Oscilacije su bile prisutne u tom periodu. Kada je gospodin Dinkić bio na vrhuncu svog dominiranja u oblasti finansija, ta robna razmena je bila na najnižem nivou. On danas dobija tu privilegiju da ovaj sporazum potpiše i da učestvuje u njegovoj realizaciji.

Sada, vidite, ovde ne govorim namerno o uvozu robe iz Kine. Kina je danas sila koja je zaista u ekonomskoj ekspanziji i na tu ekonomsku ekspanziju nisu mogle, da kažem, da ostanu imune mnogo jače i mnogo razvijenije države nego što smo mi, nego što je Srbija, ali oni koji su imali pametnu ekonomsku politiku prepoznavali su i videli su svoju šansu u kineskoj ekspanziji i umesto da se od Kine ograđuju, oni su u njoj našli partnera i saradnika.

Vladi Republike Srbije ili vlasti u Srbiji trebalo je devet godina da prepozna svoje šanse na Istoku u saradnji sa Kinom i investicijama koje Kina objektivno može da ostvari i da realizuje, svakako, i da od njih i ona ima korist, ali, pre svega mi koji hoćemo da živimo u Srbiji.

Onda, vidite, posle devet godina, u ovom obrazloženju pišete kako je Kina svetska radionica za robe mnogih svetskih zapadnih zemalja. Odjednom smo postali svesni svega toga i oni koji nam ovo nude kao argumente da podržimo ovaj sporazum nisu našli za shodno da danas dođu u ovaj parlament.

Čini mi se da su dvostruki razlozi zbog kojih oni danas nisu u Parlamentu. Sa jedne strane, svesni su činjenice da bi to bila kruna licemerja koja je prisutna poslednjih nekoliko nedelja u Srbiji, koja je počela jednom naglom ekspanzijom ''rusofilstva''. Danas ne znate ko je ovde za EU a ko je za Kinu.

Sa druge strane, smatramo da su razlozi nedolaska onih koji su ovlašćeni da potpisuju ove sporazume činjenica da iskreno ne veruju u to.

To je ono zbog čega SRS izražava sumnju u nameru Vlade, kada je u pitanju ovo, a svakako ne suština i smisao ovih projekata.

Naravno, Srbija je danas zaista u velikim ekonomskim problemima i svakako je odgovornost na vlasti. Ono što je, takođe, činjenica jeste da Vlada nema adekvatne odgovore na ekonomske probleme u kojima se nalazimo.

Gospodine Mrkonjiću, svedok ste, poslednjih meseci kad god ste predstavljali Vladu, i po Zakonu o bezbednosti saobraćaja ili po nekim drugim kreditima koji su se odnosili na zaduživanje Javnog preduzeća „Srbija putevi“, da je SRS upravo osporavala koncept zaduživanja koji promoviše Vlada. Mi, jesmo bili protiv kredita, ali ne zato što su krediti kao ekonomska kategorija neprihvatljivi, nego zato što im je namena isključivo bila u pokrivanju budžetskog deficita, jedne nerazumne javne potrošnje.

Čini mi se da se sećate da smo i u tim raspravama kod vas insistirali na kreditima koje ćete ulagati u infrastrukturu, na kreditima koji će biti u funkciji realizacije svih onih projekata koji su nastali na osnovu prostornih planova, urbanističkih planova itd.

Danas ovde, ako se sećate, prepoznajemo nešto iz naše priče a to je insistiranje, kada je reč o Koridoru A-10, na Transevropskoj putnoj mreži. Želim da vas podsetim da smo u svojim diskusijama upravo na tome insistirali, i da Srbija izgradnju Koridora A-10 mora da prepozna pre svega zbog toga što je Panevropska transportna mreža u suštini ishod nauke, nije izraz političkih odluka EU.

Dakle, ona se nalazi pre svega u prostornim planovima koji su definisali razvoj Evrope, odnosno evropskog kontinenta, a ne EU, nego evropskog kontinenta u celosti u smislu afirmacije infrastrukture i putne mreže.

Danas, nekoliko meseci posle toga, Vlada pokušava da ubedi Skupštinu da treba da podrži jedan takav sporazum, odnosno novo kreditno zaduživanje kojim će se takvi projekti realizovati. I to je dobro, to ima smisla. Zašto? Zato što javni radovi, radovi na infrastrukturi pokreću potrošnju, potrošnja opet pokreće proizvodnju i to je jedan zamajac koji zaista jeste prihvatljiv.

Mi istovremeno možemo sa argumentima da postavimo pitanje da li je Srbija danas kapacitativna da uzima kredita i za ove namene? Znate, za jednu državu može da se kaže da ima slobodu da uzima kredite, jednu realnu slobodu, onda kada je privredni rast u toj zemlji veći od iznosa kamata koje se odnose na kredite koje povlači. Danas mislimo da Srbija nije u takvoj ekonomskoj poziciji i to je ono što je poražavajuća okolnost za pametne projekte koji bi, objektivno, trebalo ili mogli u Srbiji da se rade.

Vlada nema odgovor, Vlada luta i Vlada poslednjih meseci priča o dve stvari: o zaduživanjima, raspravlja sa MMF o javnoj potrošnji i, naravno, o otpuštanjima.

Smatramo da tu ne može da se postigne harmonija i da će, nažalost, u Srbiji pametni i racionalni projekti, koji bi objektivno mogli ili koji bi trebalo da se finansiraju ili iz kredita ili iz sopstvenih sredstava, biti u senci plaćanja nečijeg javašluka, odsustvo ekonomskog koncepta, odsustvo vizije kojom bi Srbija trebalo da ide napred, odsustvom svega onoga što znači domaćinski opravdano i racionalno.

Naravno, SRS smatra da, ponavljam i time ću završiti, ulaganje novca u infrastrukturu svakako ima svoj smisao, ali istovremeno smatramo, da će sve ovo što se dešava i u vezi sa Sporazumom i uopšte ekonomske okolnosti, da se sve odvija u nekom čudnom ambijentu. Ne verujemo da ovde postoji istinsko i realno opredeljenje predstavnika koji danas čine Vladu, i koji su ove danas bili potrebni da ove projekte predstavljaju i brane u ime Vlade, da se ova i ovakva zaduženja stave apsolutno u funkciju razvoja i smatramo da Srbija sa Vladom, koja danas jeste tu i koja njome rukovodi, ne može da očekuje izvesniju i srećniju perspektivu. Zahvaljujem.