Poštovana predsedavajuća, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da vam ukratko predstavim Predlog zakona o regulisanju odnosa Republike Srbije i zajmoprimaca ili garanta za preuzete obaveze po zajmu Međunarodne banke za obnovu i razvoj.
Nadam se da ste imali prilike da vidite ovaj kratak, jasan i jednostavan zakon i, rekao bih, oslobađajući zakon, budući da oslobađa od obaveza. On ima svega šest članova. Cilj zakona je da uredi odnos Republike Srbije i zajmoprimaca ili garanata sa sedištem na teritoriji Republike Srbije koji su, u smislu člana 4. Zakona o zaduživanju SRJ kod Međunarodne banke za obnovu i razvoj, stupili u obavezu prema Republici Srbiji.
Ovim zakonom se reguliše status potraživanja po osnovu tačno navedenih komponenata zajma od Međunarodne banke za obnovu i razvoj. Pod propisanim uslovima poslovne banke, dužnici ili garanti oslobađaju se obaveze prema Republici Srbiji, a krajnji dužnici prema tim bankama, za tačno određene komponente zajma. I banke i dužnici oslobađaju se obaveze prema Republici Srbiji za zajmove koji se odnose na konkretne projekte, koji su delom regulisani ranijim propisima.
Razlozi za donošenje ovog zakona su takođe vrlo jasni. Republika Srbija otplaćuje dug prema EBRD, na osnovu Zakona o zaduživanju SRJ kod Međunarodne banke za obnovu i razvoj.
Banke zajmoprimci i njihovi garanti su stupili u obavezu prema Republici Srbiji, s tim da za određene delove i komponente zajma koji su odobreni kao dinarski krediti krajnjim korisnicima banke nemaju potraživanja, jer su potpuno obezvređena u prethodnom periodu.
Ovim zakonom se predlaže da Republika Srbija oslobodi zajmoprimce i garante obaveza po ovom osnovu, s obzirom na to da krajnji dužnici u bilansima praktično nemaju obavezu po primljenim dinarskim kreditima, zbog obezvređivanja.
Uslovi pod kojima se banke i krajnji korisnici oslobađaju obaveze prema Republici Srbiji su: da su banke devizna sredstva odobrenih zajmova prodale Narodnoj banci bivše SFRJ; da su banke krajnjim korisnicima isplatile dinarsku protivvrednost ovih sredstava; da je devizna sredstva za otplatu ovih zajmova obezbeđivala Narodna banka bivše SFRJ, koja je postupala za račun države SFRJ kao garanta po ovim zajmovima, i da su rizik kursnih razlika u obezbeđivanju deviznih sredstava za otplatu zajmova snosile Narodna banke bivše SFRJ, koja je postupala za račun države SFRJ, Republika Srbija ili autonomna pokrajina, saglasno tada važećim propisima.
Ovo su praktično krediti i zajmovi nekoliko banaka: Vojvođanske udružene banke, Udružene beogradske banke, Agrobanke. Ono što je najvažnije za ovaj zakon, to je da se krajnji korisnici ovih zajmova pod istim uslovima oslobađaju obaveza prema bankama u Republici Srbiji. Drugim rečima, ovo nije novo zaduživanje, ovo je oslobađanje preduzeća od obaveza i nadam se da će u ovoj teškoj finansijskoj situaciji i godini bar malo pomoći i učiniti bilanse tih preduzeća realnijim. Hvala.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.) Imamo dvoje prijavljenih.
Prva reč dobija narodna poslanica Jorgovanka Tabaković, ovlašćena predstavnica Poslaničke grupe Napred Srbijo, pa potom narodni poslanik Dejan Mirović, Poslanička grupa SRS. Izvolite.

Hvala. Pre svega moram da izrazim čuđenje zbog toga što su predlagač i oni koji su u Skupštini glasali, sa 126 glasova, za spajanje rasprave o određenim tačkama dnevnog reda ostavili tačku 12. ovako samu, računajući da će, među 57 zakona koji su ovde na dnevnom redu, verovatno ovaj predlog zakona proći neprimećeno. Zaista sam mislila da je on svrstan uz sporazume, jer bi mu na neki način tu i bilo mesto, ali pretpostavljam da je razlog za ostavljanje ove tačke same bio taj što je na ovaj zakon moguće podneti amandmane, a rasprava o sporazumima se obavlja kao jedinstven pretres –amandmani i sadržina zakona zajedno.
Ali, iznenađena sam što ste vi, gospodine ministre, u ime ministra finansija rekli tek nekoliko rečenica o nečemu što nije ni jednostavan, ni jasan, a ni tako malo značajan zakon, kako bi se to moglo zaključiti iz vaše uvodne reči.
Tek juče sam saznala da će ovaj zakon verovatno danas biti na dnevnom redu. Mi ćemo, kao i obično, morati da nadoknadimo izgubljeno vreme zbog juče odsutnih ministara, ili neraspoloženih ili pod temperaturom, uopšte nije važno, i danas ćemo razmatrati ovaj drugi zakon kad stignemo, po onoj staroj dobroj proceduri. Ko po ovom snegu noćas uspe da se vrati kući - uspe, a ko ne - neka spava negde usput.
Bez obzira na to što ćemo noćas morati da se vraćamo kući kada završimo, verovatno, i sledeću tačku, jer je očigledno da će nas samo dvoje biti, po ovome, i sve da ostanem da spavam noćas ovde u Skupštini, ne bih mogla da propustim da govorim o ovom predlogu zakona. Vrlo pažljivo sam slušala – jednostavno, u obrazloženju onog što ste vi rekli nije sadržana istina o Predlogu zakona koji ste nam dostavili.
Počeću redom. Rekli ste da su uslovi za oslobađanje banaka od obaveza koje imaju kao zajmoprimci ili garanti za obaveze koje su preuzele po zajmovima Međunarodne banke za obnovu i razvoj to da su imale neke odnose sa Narodnom bankom itd. Nije tačno da su to uslovi za oslobađanje. To su tada bili uslovi korišćenja zajmova iz osamdesetih godina i devedesetih godina. Znači, nije Vlada sada propisala uslove za oslobađanje, i uopšte nije reč o oslobađanju. Reč je o tome da je, na primer, za Vojvođansku banku ovo bio jedan klasični komisioni posao rađen u ime i za račun Međunarodne banke za obnovu i razvoj. Znači, minimum koji zaslužuju građani Srbije i ova skupština jeste da ih upoznate sa pravom suštinom ovog zakona.
Počeću samo od obrazloženja i dela u kojem vi kažete da je Međunarodna banka za obnovu i razvoj odobravala zajmove za regionalni razvoj Republike Srbije, kao tzv. direktnu i indirektnu komponentu, gde je direktna komponenta bio uvoz opreme, a indirektna komponenta ulaganje za investicije u zemlji, pa je to značilo da je jedan deo korišćenog kredita morao da se koristi u deviznim sredstvima i tako se plaćala ta oprema iz inostranstva, a ovaj deo - indirektna komponenta, plaćao se u zemlji, u dinarima. Bilo je više namena: za fond voda, za poljoprivredu, reći ću to kasnije iz teksta zakona.
Ono što je važno jeste da je, u skladu sa tada važećim propisima (čitam materijal koji je Vlada dostavila), Narodna banka bivše SFRJ obezbeđivala dinare za otplatu indirektne komponente do visine otkupljenih deviza za jedan deo zajmova. Pogledajte sad, čujte, građani Srbije, način saopštavanja obaveze, da bi ovo moglo neistinito da se zove oslobađanjem obaveze – Narodna banka bivše SFRJ je, kaže, obezbeđivala dinare za otplatu do visine otkupljenih deviza.
Istina je sledeća: po kreditima koje je odobravala Međunarodna banka za obnovu i razvoj, a banke koje se sada oslobađaju su bile garanti, bile su dužne da Narodnoj banci prodaju devize. Te poslovne banke su isplaćivale korisnicima kredita dinare. One su imale jednu vrstu neutralnog, odnosno komisionog posla. Uopšte nije reč o obavezi te banke, jer je ona već primljena sredstva, devize, davala Narodnoj banci tadašnje SFRJ, a dinare korisnicima kredita.
Zašto ovo naglašavam? Ovo je, nažalost, idealna prilika da se podsetimo slavodobitnog otpisa dugova iz vremena priča o Pariskom i Londonskom klubu, kada je država dobila oprost dugova, ali nije u istoj srazmeri oprost dugova dobio i svaki konkretni korisnik kredita. Nemojte da kažete da oslobađate obaveze nekoga ko tu obavezu nema.
Reč je o tome da je 2001. godine u decembru mesecu, u vreme euforije vraćanja u međunarodne finansijske institucije, dobijen kredit od 2,1 milijarde dolara, kojima su refinansirani (nažalost, građani dobro znaju šta je to sada refinansiranje) svi zaista dospeli krediti, korišćeni od osamdeset i neke do 1996. godine, ima ih na popisu, zbog sankcija neotplaćivani, a to se u ugovoru o kreditu zove - posebni uslovi zajmoprimca. Te su obaveze mirovale, slagale su se i redovne i zatezne kamate i nisu otplaćivane dospele obaveze po anuitetima.
Godine 2001. po ugovoru o kreditu, a po Zakonu o zaduženju SRJ kod Međunarodne banke za obnovu i razvoj, što je objavljeno u „Službenom listu SRJ“, broj 69 od 2001. godine, Savezna Republika se zadužila za 2,1 milijardu dolara. Termin „oslobađaju se obaveze prema banci korisnici zajmova, a stupaju u obavezu prema SRJ“ ne znači faktičko oslobađanje od obaveza.
Taj zakon je bio vrlo kratak. Regulisao je samo iznos zaduženja u dolarima, što je uobičajena stvar, ali je imao prilog od aneksa A, B, konsolidacionog zajma A, B, C, D i F. Za nas je najvažniji konsolidacioni zajam B, u kojem su sadržane sve ove kreditne partije, ili zajmovi, kako ih nazivamo: i ovi sa „ Agrobankom“ i ovi sa „Vojvođanskom bankom“, koji jesu predmet danas ovog navodnog oslobađanja od obaveze.
Šta je zanimljivo? Iza ovog zakona o zaduženju SRJ i priloga dospelih i korišćenih zajmova po korisnicima i namenama proizišao je i Zakon o potvrđivanju sporazuma o zajmu SRJ, kao zajam B, koji je, u stvari, preciznije definisao uslove korišćenja ovog kredita.
Tu sad ide nešto što na izuzetno težak način optužuje današnju vlast, ne samo zbog onoga što je uradila onda, nego i zbog manira neodgovornog ponašanja koje traje i dan-danas. Sadrži se u sledećem - u sporazumu o zajmu za nas je posebno zanimljiv član II, koji tretira zajam i kaže ovako: „Banka se slaže da zajmoprimcu pozajmi, pod uslovima i rokovima utvrđenim i navedenim u ovom sporazumu, iznos koji je izražen u evrima.“
Zajam za refinansiranje svih dospelih obaveza, bez ikakve provere smanjenja otpisa itd. zateznih kamata, koje nisu otplaćivane zbog sankcija... odjednom se u članu II pojavljuje da je čitav taj zajam u stvari izražen u evrima.
Da li je moralo da bude tako, ako već u sledećem stavu kaže – na dan stupanja na snagu banka će, u ime zajmoprimca, povući sa računa zajma i sebi uplatiti iznos jednak zbiru svih ovih obaveza, znači, rata, redovne i zatezne kamate, i one će se plaćati 15. juna i 15. decembra svake godine.
Ali, u ovom odeljku 2, tački 2.06 piše – zajmoprimac može bilo kada zahtevati bilo koju od sledećih konverzija uslova zajma, radi obezbeđivanja valjanog upravljanja dugovima.
Te 2001. godine, Republika Srbija, tada SRJ, ne znam iz kojih razloga, pristala je da dolarski iznos od 2,1 milijarde dolara za refinansiranje dospelih obaveza u tom trenutku pretvori u evre, kada je odnos bio gotovo 1:1.
Kakav je odnos dolara i evra danas? To se nije moglo naslutiti tada, ali u ime čega je odmah potpisan ovakav sporazum, u kojem neko „pametno“ procenjuje da čitav dolarski dug pretvori u evre i da kao takav nastavi da ga otplaćuje, iako mu zajmodavac, Međunarodna banka za obnovu i razvoj, opštim uslovima ostavlja mogućnost ne samo da radi konverziju kad odgovara, nego da promenu valuta zajma, cele ili delova glavnice zajma, traži u nekom određenom trenutku, promenu u neku drugu valutu, kad može čak da se pregovara i o promeni baze kamatne stope, promenljive za fiksnu, sa određivanjem gornje granice itd.
Da li je tada postojalo neznanje o tome da se dugom može upravljati? Potpisnik ovog kredita u ime države Srbije bio je gospodin Miroljub Labus.
Nije baš bilo nepoznato, Jugoslavija je imala veliku praksu međunarodnog zaduživanja. Dugo se pripremala strategija države kako da se ti otpisi umanje, ublaže i da zemlja kao takva krene lakše da otplaćuje te obaveze, koje niko nije sporio, ali ih je neko morao svesti na razumnu meru.
Da li je smešno što se ja uopšte čudim danas što neko tada nije vodio računa o upravljanju dugom, ako vi kao Vlada imate Zakon o javnom dugu, pete godine je stupio na snagu, pet godina već živi na papiru, a Ministarstvo finansija još nema upravu za javni dug. Treća godina kako prozivam i kažem – ne može to biti jedna kockica u onoj organizacionoj šemi koja stoji na sajtu Ministarstva. Uprava za javni dug mora da upravlja javnim dugom i da procenjuje konverziju, visinu kamata, kada će tražiti i kakve će uslove prihvatati prilikom novih zaduživanja i refinansiranja.
Znam da to nije jedini zakon koji je samo na papiru. Znaju i oni koji nas posmatraju i hoće sa nama da rade da mnogo od toga jeste učinak ove skupštine koja radi dan i noć, pa ima na stotine usvojenih zakona, koji su neusklađeni sa Ustavom, međusobno, u okviru granskih zakona u koliziji, ali i one koji postoje niko nema iskrenu nameru da primenjuje. Ako u nekim oblastima postoji zakon čije neprimenjivanje nema neku ozbiljnu težinu na državu i narod, i da razumemo, ali kada je u pitanju Zakon o javnom dugu, neupravljanje javnim dugom onako kako je zakonom izglasano, kako je to ovoj zemlji neophodno, neoprostivo je, u trenutku kada nam javni dug dostiže opasne razmere.
Nas ne može da uteši to što nam, na primer, gospodin Dinkić meri zaduženost zemlje uzimajući u obzir samo državni dug, koji, uzgred budi rečeno, rapidno raste; on i ministar finansija nas teše da je to svega 32% od bruto domaćeg proizvoda. Oni kod kojih tražimo kredite, oni koji o nama vode računa posmatrajući nas jer smo deo sveta, nemaju takvu metodologiju. Oni računaju zaduženost zemlje računajući zbir zaduženosti, odnosno zbir duga privatnog sektora i javnog sektora, pod privatnim računajući i privredu i građane i sve ono što se zove realni dug ove države.
Da li u trenutku kada ta zaduženost po realnim procenama već dolazi do 80% bruto domaćeg proizvoda i kada ne postoji jedna izvozna grana koja može da kaže da će biti nekog priliva deviza kojim ćemo moći da pokrivamo ovakvu zaduženost i potrebu da se devizama otplaćuju ovi dugovi, mi izlazimo sa jednim projektom zakona i nazivamo ga malim, jasnim, gotovo beznačajnim, a da bismo se u stvari možda zapitali, sagledali da li mi shvatamo kuda kao država idemo i gde nas u stvari vi kao Vlada vodite sa ovakvim odnosom prema dugovima.
Da li će se shvatiti težina odnosa prema zaduživanju ako kažem da će se ovaj kredit otplaćivati do 2031. godine, od 2005. do 2031. godine, da je onaj ko će vraćati kredit jer je bio garant i hteo je da bude u tom trenutku tako širokogrud i ovako neodgovoran prihvatio da je Republika Srbija garant koji će isplaćivati dug? Tu postoji i odluka o načinu izmirivanja obaveza SRJ, gde stoje dalji detalji, gde su ta sredstva od 2,1 milijarde dolara u stvari dve milijarde i neki sitniš evra itd. Ko je u ime Republike Srbije onaj ko će da vraća taj dug? Ima li Republika Srbija nekog bogatog rođaka ili neki sef negde, iz kojeg će vraćati kredite, a da to u stvari nije budžet Republike Srbije? Nema i ne postoji drugi izvor, nego budžet, i to vrlo lepo piše ovde.
Šta je još sporno, što ću u okviru ovih prvih 20 minuta da kažem? Navodno je predviđeno da se sredstva za otplatu ovog zajma koji je refinansirao tada dospele obaveze nađu u naplaćenim potraživanjima koja će Agencija za stečaj, sanaciju i likvidaciju banaka imati od naplate tada likvidiranih banaka.
Način na koji se ta agencija odnosila prema obavezama koje ima kao agencija osnovana sa sasvim određenim zaduženjima i obavezama prema Vladi i kako se odnosila prema potraživanjima banaka čijim je stečajem rukovodila i koji još uvek traje – imali smo prilike često da čitamo o tome kako su izdavani prostori, kako su prodavane umetničke slike i, ono što je najstrašnije, kako je poklonjen poslovni prostor Nacionalnoj štedionici, koju je neko zamislio kao idealnu pljačku veka, a ja ga uveravam da idealna pljačka ne postoji i da će neko kad-tad odgovarati.
Vi ste u obrazloženju ovog zakona napisali da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna finansijska sredstva. Za dug koji je konvertovan iz dolara u evre u vreme kada je odnos 1:1, za dug koji traje do 2031. godine! Mnogi od nas neće ni dočekati te godine, ali će naša deca i unučići nekih morati da otplaćuju ono što je 1,97% od ukupnog zajma na svaku godinu. Osetiće debelo kako im je Vlada bila odgovorna.
Kažete – ne trebaju sredstva. Da li postoji u Agenciji ta suma sredstava prikupljena, u visini od dve milijarde, ili minus ono što je otplaćeno od 2005, a znamo da se već ne izmiruju redovno dospele obaveze po inostranim kreditima? Onda kažete da ne trebaju finansijska sredstva za sprovođenje ovog zakona.
Toliko otvorenih pitanja, koja nisu ni izuzetak, ni stvar trenutka. Ovakav način, da mi i dalje dobijamo zakon u kojem nema nijednog obrazloženja šta to za budžet znači, a Zakon o budžetskom sistemu…

Narodna poslanice, vreme koje vam je na raspolaganju kao ovlašćenoj predstavnici je iskorišćeno. Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dejan Mirović, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe SRS.

Dame i gospodo, suština ovog kratkog zakona, slažem se u tome sa ministrom, jeste, u stvari, u članu 5, jer se u članu 5. predviđa da ovaj zakon ne važi za područje AP Kosovo i Metohija.
Ovaj zakon se može i mora posmatrati u kontekstu naše, ne naše, nego politike koju vodi vlast prema Svetskoj banci. U suštini, ovaj zakon, kao i drugi zakoni, kao i tzv. otpisivanje duga od 550.000.000 dolara od strane Svetske banke, pokazuje da u praksi Republika Srbija ne posmatra AP Kosovo i Metohiju kao svoj deo, u ekonomskom smislu, a u političkom to još uvek nije slučaj.
Takođe, kada se razmatra ovaj zakon u kontekstu politike Svetske banke prema Republici Srbiji i prema SRJ, ali i prema SFRJ, može se doći do sledećih zaključaka. Ovo nije ništa novo, nije novi zakon i nije novi način rada Svetske banke prema Srbiji ili Jugoslaviji, u zavisnosti od toga u kojem periodu se ovo razmatra.
Dakle, saradnja sa Svetskom bankom nije nešto novo, već nešto što traje od 1949. godine, ako se ne varam.
Formalno, od 1949. godine do 1961. godine, ta saradnja je bila minimalna, jer iz Vašingtona su procenili da je bolje da tadašnjoj Jugoslaviji daje donacije. Ako se ne varam, to je bilo u iznosu od 2,5 milijardi dolara po tadašnjoj vrednosti, što je mnogo više sada. Tek 1961. godine počinje prava i faktička saradnja između Svetske banke i SFRJ. Da je ovo tačno pokazuje podatak da su samo tri kredita Svetske banke odobrena SFRJ i FNRJ u periodu od 1949. do 1961. godine, i to u vrednosti od 60,7 miliona dolara, tadašnjih.
Slično se može reći i za MMF, a vi sigurno znate da MMF i Svetska banka deluju usaglašeno, nije nikakva tajna. To je, uostalom, priznao i gospodin Jelašić pre nekoliko dana. Međunarodni monetarni fond i Svetska banka su, uostalom, u istoj ulici u Vašingtonu.
Međunarodni monetarni fond je odobrio u tom periodu od 1949. do 1961. godine bivšoj Jugoslaviji ono što je sada nezamislivo – da za nju ne važi, da se ne primenjuje 15. član Statuta MMF. U suštini, to znači da se ne primenjuju stroga uslovljavanja koja su sada prisutna, ne samo prema našoj zemlji.
U tom smislu razvoj Jugoslavije je bio neverovatan, to moram da priznam, mada smo se mi kao stranka i ja lično uvek protivili socijalističkoj politici, Istok i Zapad, ma šta to značilo i ma šta to značilo u sadašnjem trenutku. Stopa rasta industrijske proizvodnje u tom periodu je bila 14%, što je neverovatno. Nacionalni dohodak je u tom periodu imao stopu rasta od 209%, što je takođe neverovatno. Kao što znate, nezaposlenost je bila minimalna.
Titoisti, marksisti, na čelu sa Borisom Kidričem, Josipom Brozom i sličnim, i dalje su pokušavali da se zaduže kod Svetske banke. Međutim, kao što piše američki ekspert gospođa Liz, administracija je dovela u pitanje zahtev Jugoslavije za dobijanje zajma od 200.000.000 dolara od strane Svetske banke i ostalih privatnih i izvozno-uvoznih banaka. Da budem potpuno jasan, Amerikanci nisu davali tadašnjoj vlasti da se zaduži kod Svetske banke. Suština je bila u tome da je Vašington tada izrazio zabrinutost da tadašnja Jugoslavija ne bi mogla da izađe na kraj sa tolikom zaduženošću.
Međutim, od 1961. godine, zbog političkih razloga, dalje ne bih širio tu temu, dolazi do promene i Svetska banka i MMF prestaju da primenjuju izuzetak što se tiče pravila 15 i počinje ono što se primenjuje danas, znači – krediti uz uslovljenost. To je dovelo da tadašnja Jugoslavija u veoma kratkom roku... Sigurno znate da je 1961. godine donet taj petogodišnji plan, i on je napušten posle samo godinu i po dana. Industrijske cene, cene na veliko su pale za 10%. Troškovi života su porasli za 30%, pojavila se inflacija i nezaposlenost, koja je 1954. godine iznosila 25.000, 1964. godine je dostigla cifru od 160.000 ljudi, 1969. godine 159.000.
Naravno, ona bi bila još veća da nije došlo do takozvanog izvoza radne snage na zapad. Samo u 1964. godini oko milion Jugoslovena je otišlo na zapad, slično onome što se dešava sa Poljacima danas kada su oni u EU. Dinar je oslabio za 250%, a spoljnotrgovinski deficit je dostigao jednu milijardu tadašnjih dolara. To su rezultati onoga što se zove - uslovi Svetske banke i uslovi MMF-a.
Naravno, to se nije zaustavilo u tom periodu. Od 1971. godine do 1980. godine, zbog primenjivanja uslova Svetske banke i MMF-a, spoljni dug SFRJ je porastao za 600% i dostigao je 18,7 milijardi tadašnjih dolara.
U periodu od 1980. do 1986. godine, to je upravo onaj period o kojem se govori u zakonu, MMF je izvukao, da upotrebim takav izraz, 31 milijardu dolara, tadašnjih dolara, iz bivše Jugoslavije. Da nije bilo prihoda od turizma, da nije bilo doznaka naših ljudi zaposlenih u inostranstvu, to bi već tada dovelo do kraha ekonomskog sistema SFRJ.
Istovremeno, i pored otplate ove 31 milijarde dolara, dug bivše Jugoslavije je porastao sa 18,8 milijardi dolara na 20,5 milijardi dolara. Znači, plaćeno je 30 milijardi, a opet je porastao dug. To su uslovi Svetske banke i MMF-a, koliko su oni korisni za ekonomiju jedne zemlje. Takođe, cene su porasle za 7,6 puta.
Naravno, suština zakona je, kao što sam rekao, član 5. Sigurno znate, to je opštepoznato, da je u avgustu ove godine Republici Srbiji otpisano oko 550.000.000 dolara, to je oko 400.000.000 evra, ako se ne varam. To je u našim medijima i od strane vlasti predstavljeno kao nešto izvanredno, da je to maltene presudan ekonomski podsticaj za našu privredu. Međutim, kada to uporedite sa količinom rude na Kosovu i Metohiji, što je procena takozvane kosovske direkcije, doći ćete do sledećeg poređenja: 13,5 milijardi dolara je ukupan iznos vrednosti rude na Kosovu i Metohiji, a za uzvrat smo dobili 400.000.000 dolara otpisa duga. Kada uporedite ove dve cifre videćete kakav je to posao i ko je imao koristi od toga.
Takođe, žao mi je što gospođa Dragutinović nije tu; cenim je kao stručnjaka, cenim i vas, ali jedno je ono što piše u knjigama... Na primer, u svom udžbeniku „Teorija privrednog rasta i razvoja“ ona na 48. strani kaže da je Harod-Domarov model (vi znate šta je to), koji primenjuju Svetska banka, EIB, MMF, prevaziđen. To su njene reči. Ali, ipak se taj model primenjuje u ekonomiji ove zemlje.
Za vas je sigurno značajno, kada se razmatra ovaj zakon, da je, po gospodinu Katiću, koji je ekonomski ekspert, BDP ove zemlje precenjen, nije realan. Da li znate zašto? Zato što postoje monopolisti kao što je kompanija „Delta“, kao što su strane, zapadne banke na našoj teritoriji. One upravo na osnovu ovog monopola mogu da povećavaju marže i da te marže ne budu u skladu sa evropskim prosekom.
Na osnovu toga, raste BDP i onda dolazimo do lažne statistike, i to u trenutku kada je 160.000 ljudi, u ovoj godini, otpušteno sa posla.
Dakle, jedno je stvarnost, jedno je posmatranje opšte celine, a drugo je kada se nešto posmatra iz samo jednog ugla.
Takođe, u zakonu se u obrazloženju pominju i banke koje su otišle u stečaj. To su četiri najveće srpske banke. Većina neutralnih ekonomista i mi u SRS se slažemo da je to bio katastrofalan ekonomski potez. Naravno, ne samo zbog toga što su marže četiri puta veće nego na zapadu i ne samo zbog toga što su kamate na stambene kredite u Srbiji 8,3%, i preko toga, a u EU 4,8%, u Mađarskoj 6,3%, u Estoniji 4,4%, u Rumuniji 6,1%, nego nam to pokazuje i sledeća činjenica: upravo je Svetska banka pohvalila taj potez uništavanja četiri najveće srpske banke i 2001. godine, prema jednom našem nedeljniku, taj potez uništavanja srpskog bankarskog sektora opisan je kao veoma hrabra odluka.
Što se tiče Svetske banke, sigurno znate da su 1. jula 2009. godine tzv. premijer i predsednik Kosova, Tači i Sejdiju, potpisali pristupnicu Svetskoj banci. Interesantno, to nije obavljeno uz pomoć ekonomskih delova američke administracije, već Stejt departmenta, što dovoljno govori koliko je to bio ekonomski, a u suštini politički potez.
Sigurno znate, što je čudno, ne postavlja se to pitanje, da je od 2002. do 2009. godine Srbija otplatila oko 450.000.000 duga dolara tim institucijama. Međutim, to se sve potire sa ovom „fantastičnom“ vešću pod navodnicima da je otpisano 550.000.000 dolara.
Poznato je da su ministar finansija, guverner i premijer potpisali tzv. memorandum, koji je upućen 30. aprila 2009. godine MMF-u. U tom memorandumu se propisuje da će biti ispunjeni sledeći uslovi - zamrzavanje penzija i plata u javnom sektoru u periodu od 2009. do 2010. godine. To nije tačno. Ta formulacija nije tačna. To nije zamrzavanje plata i nije zamrzavanje penzija. Ako uporedite inflaciju, koja je prema podacima Republičkog zavoda za statistiku oko 9%, i dodate ove dve godine, to znači da dolazi do pada plata i pada penzija od nekih 18%. To je suština. To je istina. Ne može biti govora o nekakvom zamrzavanju kada se radi o padu penzija i plata.
Međunarodni monetarni fond i Svetska banka su tražili da nema dodatnog zapošljavanja. I, naravno, ispunjen je uslov da se ministarstvima ukine oko 40.000.000.000 dinara. To je oko 430.000.000 evra. Otvoreno ću reći, nemate, ne vi lično, nego vlast nema hrabrosti da to kaže, to je udar na državu. Ako ukinete 430.000.000 Vladi i ministarstvima, to je udar na državu. Ukinuto je nekoliko milijardi dinara za zdravstvo i dato je manje lokalnoj samoupravi. Ostalo što je obećano nije ispunjeno, ali to ne znači da neće biti, jer videli smo šta kaže gospodin Sajmon Grej iz Svetske banke.
S druge strane, potpuno je nelogično da se primenjuju takve mere ako znamo za američki antikrizni program – oko 790 milijardi dolara, štampanih, ali ipak je to novac, bez realnog pokrića, iskoristiće se za očuvanje radnih mesta. Znači, potpuno suprotno od onoga što se ovde primenjuje. Na prvom mestu je očuvanje zaposlenih u obrazovanju. Upravo je to ono što Svetska banka zahteva od nas – da se otpuštaju zaposleni u obrazovanju. Amerikanci rade potpuno suprotno i tako su očuvali 325.000 radnih mesta.
Ruska Federacija takođe primenjuje sličan antikrizni program. Doduše, on je zasnovan na realnom novcu, na prodaji nafte i gasa. U Rusiji se primenjuje sledeći program: predviđeno je povećanje penzija 2010. godine, suprotno od onoga što mi primenjujemo, od 30% realno. Suprotno od onoga što nas savetuje Svetska banka, lokalnoj samoupravi je u Ruskoj Federaciji u 2009. godini dodeljeno 36% više sredstava.
Ne bih citirao gospodina Krugmana, Rubina; svi kritikuju program Svetske banke i govore da je, na primer, Slovenija dobro postupila što nije primenjivala taj program i da treba primenjivati poreske olakšice, a ne kao ovde što se govori o PDV-u. Smatraju da se protiv recesije treba boriti budžetskim stimulansima, a ne onim što mi radimo.
S druge strane, od Srbije se traži od strane Svetske banke, i to je gospodin Sajmon Grej u više naših medija otvoreno izjavio prezentujući pod nebuloznim naslovom program „Kako sa manje uraditi više“... Jedno drugo isključuje. Gospodin iz Svetske banke nam savetuje zamrzavanje penzija i da rast penzija u 2011. godini bude povezan za inflacijom. Znači, neće biti nikakvog rasta, jer će inflacija pojesti i taj rast. On savetuje povećanje starosne granice za žene, zatvaranje domova zdravlja, uskraćivanje socijalne pomoći u zdravstvu, dotacija obrazovanju i otvoreno izjavljuje da su penzije suviše velike. Sramno je da jedan predstavnik međunarodne organizacije to priča u našoj zemlji.
On predlaže da se za zdravstvo izdvaja manje za oko dvanaest milijardi dinara ili oko 130.000.000 evra. To je sramno, znamo u kakvim se uslovima leče naši ljudi.
Što se tiče obrazovanja, predlaže manje izdvajanje za oko 160.000.000 evra. To je isto skandalozno, jer, kao što znate, oko 5% BDP Republike Srbije se izdvaja za obrazovanje; u Mađarskoj je to 6%, u Hrvatskoj slično, u Sloveniji slično. Nema opravdanja ni za ovakve zahteve.
Predstavnici Svetske banke se ovde glorifikuju kao sveznajući, nepogrešivi, kao Dominik Stros-Kan, predstavnik MMF-a, koji otvoreno izjavljuje za naše medije, 3. oktobra 2009. godine, da najveći problem u Srbiji nije ni monopol kompanije „Delta“, niti monopol stranih banaka, već da su to, ma šta to značilo, penzije.
Ovo je neshvatljivo sa ekonomske tačke gledišta i može se reći, ako bismo hteli da budemo zlonamerni, da MMF i Svetska banka žele da unište Srbiju kao državu i kao društvo.
Guverner Jelašić podržava te tzv. reformske poteze i u intervjuu za „Volstrit žurnal“ i u intervjuu za jedan naš list kaže da nam ne treba država blagostanja. Mi iz SRS smatramo da treba. Smatramo da treba pomoći i našim penzionerima, i našim nezaposlenim ljudima, bez obzira na političku pripadnost, na uzrast, i da nam treba država blagostanja.
Ko još podržava ove nehumane mere, moram da kažem tako? Gospođa Draginja Đurić iz banke „Inteza“. Kako je to moguće? Dok srpska država i srpska privreda beleže negativne rezultate, ta banka beleži pozitivne. Kako je to moguće? Jedino objašnjenje je da imaju monopol, da im taj monopol odgovora i da je taj monopol štetan za našu privredu, za naše stanovništvo. Slično se može reći i za kompaniju „Delta“, i za strane banke koje koriste visoke referentne kamatne stope od 11%.
Zalažemo se, na osnovu iskustva SFRJ, na osnovu iskustva iz proteklog perioda, za to da se vodi odgovorna nacionalna i ekonomska politika u odnosu na Svetsku banku i MMF. Zahvaljujem.

Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? U ovom delu toka sednice je vreme rezervisano za predsednike i ovlašćene predstavnike. (Da.)
Narodni poslanik Miroslav Markićević.

Poštovani gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije koji gledate ovaj prenos, za običnog građanina koji bi imao prilike da pročita Predlog ovog zakona, čije ime glasi - regulisanje odnosa Republike Srbije i zajmoprimaca ili garanata za preuzete obaveze po zajmovima Međunarodne banke za obnovu i razvoj, i ovo što nam je kao narodnim poslanicima na ove dve ili tri strane ovde predočeno, morao bi da ima visoku stručnu spremu i da bude ekonomista, bankar da bi razumeo. Kazaću ono što sam iz svog ugla, neću da kažem običnog građanina, ali verujem da tako razmišlja i većina građana Srbije, iz ovoga razumeo.
Prvo, nisu mi jasne diskusije gospodina Mirka Cvetkovića, bivšeg ministra za finansije i bivšeg direktora Agencije za privatizaciju, kada je govorio o eventualnom zajmu i podršci MMF-a ekonomskoj stabilizaciji, očuvanju kursa dinara i tako redom, kada je rekao da se država Srbija nije zadužila. Ali, vidimo iz ovoga predloga zakona da, okreni, obrni, na kraju to dođe sve na državu Srbiju. Neke su banke propale, neke su u stečaju, neke su namerno gurnute u stečaj. Naš bankarski sistem je voljom jednog čoveka, jedne političke opcije koja je na vlasti, što se tiče finansija, već devet godina, gurnut u propast, pod led.
Sad, evo, ovde imamo Predlog zakona gde država Srbija preuzima sve dugove; ona je garant i bila, da li se zvala SFRJ, SRJ ili sad Republika Srbija, za sve ove. To je ono što mi iz Nove Srbije tvrdimo, kada se radi o zajmu, odnosno aranžmanu sa MMF-om. Ko je država Srbija? Pa, nisu država Srbija samo trenutni vlastodršci i ljudi na funkcijama. Država Srbija su građani Srbije, koji pune budžet. Prema tome, i ovaj sporazum sa MMF-om će na kraju platiti građani Srbije, a on je u funkciji preživljavanja ovakve vlasti.
Samo da vam navedem primer jedne vesti emitovane na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom pre otprilike 50 minuta. Kaže ovako, gospodine Milosavljeviću, to se vas tiče, vi ste ministar za trgovinu – grad Beograd je sklopio sa španskom firmom „Kaf“ ugovor vredan 81 milion evra o nabavci, odnosno kupovini 30 tramvaja.
Zar vam to malo ne liči na nešto što se dešava već četiri godine – da se neki ljudi prozivaju za nabavku lokomotiva vrednosti 3.600.000 evra? Niko četiri godine da kaže šta je sa tim, ima li tu nekih propusta, je l' neko optužen, je l' podneta neka prijava. Pa, nabavka tih lokomotiva, kao, nije nešto bilo u redu, pa direktor uprave za nabavke, koji je naravno iz Demokratske stranke kaže nešto...
Baš me interesuje šta ćete vi da kažete za ovu vest. Ne znam da li ste čuli za to. Kada ste se vi poslednji put videli sa gradonačelnikom, da li je on pričao o Vladi, bankama, ministru finansija, predsedniku Vlade, o ovom poslu? Dakle, kaže se – grad Beograd je sklopio ugovor sa španskom firmom „Kaf“ (mislim da se tako čita) o ugovoru vrednom 81.000.000 evra.
Zašto ja ovo pitam? Pa, pitam, naravno, je l' bio tender za te nabavke, ima li uprava za nabavke svoje mišljenje o tome? Ne sporim potrebu da se kupi ne 30, nego možda i 300 tramvaja ili autobusa za grad Beograd; svi znamo, i pored svih donacija i ulaganja u saobraćajnu infrastrukturu u Beogradu i u prevoz građana, da su verovatno potrebni ti tramvaji.
Da li ćete vi sada da se oglasite kao Ministarstvo trgovine, da li ste vi dali saglasnost za ovakvu nabavku? Jer, okreni, obrni, iz ovoga zakona koji ste vi nama ovde dali ispada da će na kraju opet država Srbija da bude garant i da vraća. Te strane firme, verovatno i vlade, koje nam daju kredite i zajmove znaju s kim imaju posla. Pa naravno da će da traže da država Srbija bude garant vraćanja tih dugova; ipak je država neko ko je najozbiljniji da vraća te dugove i da stoji iza toga.
Pitam vas, drugi put, da li ste vi kao Ministarstvo trgovine upoznati sa ovim ugovorom koji je grad Beograd sklopio, kako je jedna televizija pre 50 minuta javila? Ugovor je vredan 81.000.000 evra. Imali smo izjavu ministarke finansija, od pre nekoliko dana, da ona ne zna kako se troši 130 milijardi dinara budžetskih sredstava.
Pa, da li su sredstva koja su u budžetu grada Beograda narodne pare isto? Ja tako shvatam, da imamo jedan budžet koji mi donosimo ovde, postoje i budžeti lokalnih samouprava i gradova, ali sve su to narodne pare, sve će to posle narod da vraća. To je jedno što sam imao da kažem i voleo bih da mi vi odgovorite na to pitanje.
Predsednicu, odnosno predsedavajuću bih, u okviru ovih minuta, znači, ja ću govoriti nešto kraće od ovih dvadeset minuta, da zamolim nešto – da nas dvadesetak ovde prisutnih, nažalost, samo dvadesetak, možda nešto više, ne govorim ni da li iz opozicije ili iz vlasti, ne zabijamo kao nojevi glavu u pesak ovde, u ovoj toploj sali. U Srbiji se trenutno, gospođo predsedavajuća, događa velika drama. Na stotine i hiljade dece i roditelja su po domovima zdravlja i niko da im kaže konkretno šta da rade. Pre 50 minuta je ministar za zdravlje izašao i rekao da ima preko četiri miliona vakcina i da može da se vakciniše kad ko hoće i gde ko hoće. Naravno, ako potpiše izjavu da dobrovoljno pristaje na tu vakcinu.
Zamolio bih vas u ime svih građana, radi stišavanja panike, žena je malopre prevezena iz Kruševca i umrla je na putu do Beograda, da ovde sutra u deset sati pozovete predsednika Vlade i ministra zdravlja, kao što sam i letos dao šlagvort i priliku ministru zdravlja, bez ikakve politizacije da dođe i da kaže šta je istina.
Mi smo sinoć na televiziji videli jednu lekarku, direktorku medicinskog centra sa Bežanijske kose – ljudi moji, ona pokazuje tri kreveta spremna za izolaciju i za prijem bolesnika. Tri kreveta! A za respiratore, koji su, kažu, najbitniji u prva tri sata, kaže – skinućemo iz hiruške sale.
Dopisnici nacionalne televizije govore da su stotine obolele, da su stotine dobile grip. Na televiziji imamo, već tri dana: 162, pa 169. Zamolio bih vas da se ne držimo strogo Poslovnika, ovo su vanredne okolnosti. Svi ćemo se ovde složiti da sutra u deset pozovete i neka priča sat vremena ministar, neka kaže građanima. Svi smo mi pod pritiskom, ne samo kao roditelji, nego kao javne ličnosti, kao funkcioneri, kao poslanici, kao predsednici opština. Da ne govorimo o ministrima, koji su najodgovorniji, ili o ministru zdravlja, neka dođe ovde sutra u deset da kaže šta se dešava.
Na raznoraznim javnim servisima drugih država gledamo šta se događa u tim zemljama. U Ukrajini tri stotine hiljada doza hitno, premijerka Ukrajine čeka noću na aerodromu te vakcine, „tamiflu“, ili kako se to već zove.
Čuli smo jednu dobru stvar, a ovo je dobro za ministra trgovine da nam odgovori, da „tamiflu“ košta osam dolara. Pa, ovde se prodaje po 40-50 dolara. Danas, odnosno juče su nosioci farmakološke mafije oslobođeni, znaju im se imena i sve.
Zna se zašto ljudi umiru od pritiska. Zato što, gospodine ministre, u onoj jednoj piluli ima samo pet posto materije koja sprečava rast pritiska, zato što se uvozi iz Kine nelegalno, lopatama i vagonima i tovari se u štampane kutije.
Nadam se da će policija, kao što je uspešno počela da rešava problem droge, i na to, da tako kažem, nagaziti.
Prema tome, gospođo predsedavajuća, spreman sam da primim kaznu, najiskrenije vam kažem, bez ikakve provokacije, ako sam „iskočio“ iz teme.
Mislim da je u interesu građana Srbije i svih nas da učinite napor i da sutra obezbedite prisustvo ministra zdravlja u deset časova, da se obrati građanima Srbije, sa pravom i jasnom informacijom, u direktnom prenosu. Da više ne bude rekla-kazala, jedna televizija javlja ovako, druga onako – imamo četiri miliona vakcina, a ovde smo čuli, sa tog mesta gde sedi ministar Milosavljević, letos da imamo 225.000 vakcina.
Ako je u međuvremenu, od hitne sednice Vlade juče, i telefonske sednice, nabavljeno četiri miliona, svaka čast, ali treba da počnu da se daju te vakcine i da se više ne optužuju građani i roditelji što su u panici. Pa to je ljudski, to je roditeljski. Ako nemaju pravu informaciju šta da rade, oni moraju da odu u domove zdravlja. Pa to je pozitivno za zdravstvo i domove zdravlja, to znači da ti građani i roditelji imaju poverenja u te domove zdravlja i u te lekare, čim dolaze u tolikom broju.
Malopre je bila vest da je u Užicu troje dece obolelo. Nažalost, moramo svi da konstatujemo da je ovaj prvi talas epidemije udario najpre na decu i utoliko pre mislim da je to važan razlog zašto tražim da zamolite i da krenemo sutra, ako treba, sat pre vremena da se obrati građanima.
Dečiji raspust je produžen na šest dana. Znači, ima neki razlog. Niko nikog ne optužuje da je kriv; došlo je spolja, infekcija, epidemija, ali neko treba da se obrati sa zvaničnom informacijom, sat vremena u direktnom prenosu. Ovako su izveštaji sa konferencija za štampu različiti, šta je kome od medijskih kuća bilo zanimljivije da objavi. Eto, to je bila svrha moje molbe. Hvala lepo.

Reč ima ministar Slobodan Milosavljević.

Zahvaljujem, poštovana predsedavajuća, uvaženi narodni poslanici, pošto ste me tri puta za nekoliko minuta pozvali da vam odgovorim na pitanje da li nešto znam o nabavci tramvaja za grad Beograd, evo, pokušaću da vam dam informaciju o onome što ja znam.
Znam da je bio raspisan tender za nabavku tih tramvaja. Pretpostavljam da je tenderska procedura, javna, završena i da je izabrana najbolja ponuda. Ne postoji zakonska obaveza ni grada Beograda, kao ni Čačka, Niša, Pirota ili bilo kog drugog grada, da od Ministarstva trgovine traži saglasnost za javnu nabavku koja se sprovodi u okviru bilo kog grada Srbije, u ovom slučaju ni za tramvaje.
Nažalost, niti imam saznanja, niti imam zakonskih osnova da odgovaram na temu nabavke tramvaja i molim vas da se, ako vam je to interesantno, obratite gradu Beogradu, gradonačelniku i nadležnim ljudima koji na to pitanje treba da odgovore.
Nisam razumeo iz vaše diskusije, vezano za ovaj zakon, da li ste vi saglasni ili se protivite da se krajnjim korisnicima kredita, kao što je predloženo ovim zakonom, otpišu obaveze po zajmovima pod istim uslovima kao što je i Republika Srbija oslobođena, ili ne, pa mislim da je to danas glavna tema dnevnog reda. Kao što nisam razumeo ni gospodina Mirovića iz SRS. Razumeo sam, i to nam je zajedničko, da se zalažemo za blagostanje, bolji životni standard, veći kvalitet života svih građana Srbije, uključujući zaposlene, penzionere, sve. Nisam razumeo, opet, da li ste i vi protiv toga da se krajnjim korisnicima ovih zajmova ova obaveza otpiše.
Pozivam vas da vreme koje imate za raspravu iskoristite konstruktivno i da praktično, ako možete, pomognete da i ovaj zakon, kao i bilo koji drugi, bude kvalitetniji. Ako ne, onda da pređemo na one stvari koje su sledeće na dnevnom redu, kako biste u ovom danu kada pada sneg i vi brže otišli kući. Hvala vam.

Narodni poslanik Dejan Mirović ima pravo na repliku, pa narodni poslanik Miroslav Markićević, pravo na repliku.