Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, bar tri stvari iz ovog predloga zakona se izdvajaju kao ključne teme. Jedna je svakako i ono što je poslovica u našem narodu – da je dug loš drug, jer dug valja vratiti. Valja ga vratiti, a on, čini mi se, teže pada kada se uzme nepromišljeno, kada se potroši nenamenski, a to plaćaju građani Republike Srbije. Dakle, to je jasna stvar.
Ono što je nejasna stvar, što piše u obrazloženju ovog zakona, jeste da je neka pametna glava donela odluku 8. januara da izvrši konverziju, pošto je kredit uzet u dolarima, da izvrši konverziju u evre, i to u onom trenutku kada je odnos bio maltene 1:1. Je l' ta pametna glava znala neku projekciju kakav će biti odnos između dolara i evra, ili se radi o nečemu drugom?
Druga nejasna stvar u obrazloženju ovog zakona se odnosi na one banke koje su u stečaju. Postavljam pitanje, zašto su te banke u stečaju, ko je kreator te politike da su te banke u stečaju? Zašto nemamo naše banke da kreditiramo našu industriju i našu proizvodnju? Koja je to pametna glava kreator takve politike?
Nameće se jedna priča koja je vezana za današnje vreme, da vidite zašto je dug loš drug i kako se kada se ne planira, kada nema strateškog upravljanja dolazi u vrlo tešku situaciju, u koju neodgovorni pojedinci i Vlada dovode ovu državu i ovaj narod. Poslanička većina je u julu izglasala jedan veliki kredit koji se odnosi na zajam u zdravstvu; radi se o četiri kliničko-bolnička centra: u Beogradu, Nišu, Kragujevcu i Novom Sadu, i to iznosi 400.000.000 evra.
Žao mi je što gospođa ministar Diana Dragutinović nije tu da odgovori na neka pitanja, a možda ćete vi, gospodine Milosavljeviću, znati. Da li znamo kolika je javna potrošnja u zdravstvu? Da li znate zbog čega vas to pitam? Upravo zbog toga što smo podigli kredit od 400.000.000 i treba da znamo na osnovu čega ćemo vraćati to, a mi ne znamo kolika je potrošnja u zdravstvu.
Direktor Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje kaže da je to 6% bruto društvenog proizvoda. Ministar zdravlja kaže da je to 8,2% bruto društvenog proizvoda. Svetska banka kaže da je to 10,5, a možda 11%. Razlika između 6 i 11% je 5% bruto društvenog proizvoda; 1% BDP je 300.000.000 evra. Kada to pomnožite prostom matematikom, ne trebaju vam velike škole, to je između 1.200.000.000 i 1.500.000.000 evra.
Kada ne znate kolika je potrošnja u zdravstvu onda ulazite u ovakve aranžmane, a Vlada je tražila, i to je ovaj dokument, za koji vi, gospodine ministre, znate, videli ste ga, videli ste na šta se odnosi javna potrošnja vezana za zdravstvo, jer Svetska banka predviđa da svoje kapacitete smanjimo, kaže da je naše zdravstvo preširoko postavljeno... Da li je to činjenica ovog dokumenta? Zašto onda uzimamo kredite? Ko sada tu nije u pravu? Svetska banka ili mi? Zašto ne možemo da dobijemo taj podatak kolika je stvarna potrošnja u našem zdravstvu?
Primer drugi: uzimamo kredit za sprovođenje i konačnu implementaciju informacionog sistema (isto je odluka skupštinske većine), u iznosu od deset i po miliona evra. To je već četvrti ili peti kredit koji uzimamo.
Gde nam je informacioni sistem? Ne postoji. Ko mora da vrati te pare? Građani Republike Srbije. Zato je dug loš drug. Zato će ta neodgovornost i neozbiljnost Vlade dovesti državu u situaciju da od naroda mora da uzima te pare, da gura ruke u džepove građana da bi se vratili oni dugovi koje ste na vrlo jeftin, neozbiljan i neodgovoran način napravili. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, počeo bih jednom opaskom. Malopre ste jednom narodnom poslaniku postavili pitanje sa mesta, bez da tražite reč, naravno, dok je poslanik diskutovao – kakve to veze ima sa temom. Vidite, ja vas mogu da pitam kakve veze vi imate sa ovim zakonom, kakve veze ste imali sa zakonom o odlikovanjima? Kakve veze ima Mlađan Dinkić sa zakonima koji su juče u objedinjenoj raspravi bili na dnevnom redu ceo dan, odnosno do četiri sata, jer isti ti ministri nisu našli za shodno da dođu u Skupštinu popodne? U raspravi pre podne smo se bavili tim zakonima. Kakve veze ima gospodin Mlađan Dinkić?
Opozicija, pa hajde da budem korektan i kažem - Skupština prihvata volju Vlade da poštuje formu, a ne suštinu, pa biste mogli lično da se vodite tim principom i da date za pravo poslanicima da ono kako vide ovaj zakon sami iznesu i kažu. Naravno, mislim da je i predsedavajući u tom trenutku bio dužan da reaguje. Nije. Dao sam sebi za pravo da vam skrenem pažnju, u vidu jedne opaske.
Što se tiče ovog zakona, vrlo ste nonšalantno u svom uvodnom izlaganju završili priču rekavši da se neko oslobađa dugova i da će to pomoći stvaranju, parafraziraću vas, boljeg poslovnog ambijenta, a biće od pomoći za preduzeća i uopšte taj poslovni ambijent u Srbiji.
Prvo, ovaj dug, odnosno ovaj zakon ne odnosi se na oslobađanje. Odnosi se na preuzimanje duga. Kada se dug preuzima, taj dug ne nestaje, ne isparava. Dug ostaje, samo ga je neko preuzeo na sebe, otplatio ga je već ili ga još uvek otplaćuje, sasvim je svejedno, ali teret tog duga neko zaista oseća na svojoj koži. U ovom slučaju su to poreski obveznici ove države, to je budžet, koji zaista ima problema o kojima danas u Srbiji razgovaraju svi, samo ne razgovaramo mi u ovom parlamentu koji ga donosimo, koji ga usvajamo i koji možemo ili imamo mogućnost da na isti utičemo. To je jedno.
Druga stvar, rekli ste da će ovo olakšati ili unaprediti poslovanje, parafraziram vas, naravno. Postavljam pitanje koliko će zaista ovaj zakon biti u funkciji pozitivne poslovne klime, povećanja likvidnosti, unapređenja poslovnog ambijenta? O tome ćemo, nadam se, kroz ovu moju diskusiju.
Prvi aspekat na kom SRS insistira jeste – zbog čega ste u ovom zakonu predvideli da se on ne odnosi na pravna lica sa Kosova i Metohije? Čime ste se tu rukovodili? Da li ste, rukovodeći se tim principima, mogli to da prenesete i za AP Vojvodinu ili za obe pokrajine, ili niste smeli ni AP Kosovo i Metohiju ovde da stavljate?
Ne govorim o faktičkom stanju na Kosovu i Metohiji. Kosovo i Metohija je okupirano; okupirano je od strane Euleksa, međunarodnih organizacija, suprotno volji ove skupštine, suprotno volji, rekao bih, većinskog opredeljenja naroda u ovoj državi. Sada je faktičko stanje takvo kakvo jeste.
Pitam vas, imate li pravo da se odričete obaveza koje se odnose na pravna lica sa Kosova i Metohije i da indirektno na takav način uskraćujete sebi pravo da sutra raspolažete imovinom na Kosovu i Metohiji?
Vaš kolega Mlađan Dinkić se pre izvesnog vremenskog perioda hvalio kako je ovu državu oslobodio 500.000.000 - 600.000.000 duga koji se odnosi na Kosovo i Metohiju. Kome je učinio uslugu? Ovoj državi? Politici za koju se suštinski samo deklarativno zalažete, da će Kosovo i Metohija ostati ili da hoćete da ostane u sastavu Republike Srbije? Nikom drugom uslugu nije učinio do onima koji hoće i čine sve da institucionalno i na svaki drugi način stvore državu Kosovo na 15% teritorije Republike Srbije.
To je jedan aspekt koji je interesantan kada je ovaj zakon u pitanju. Ne sreće se to prvi put kroz normative koje usvaja ova skupština, a vaša vlada predlaže. To polako postaje praksa, od Zakona o regionalnom razvoju, nekih drugih zakona, pa sada i ovog zakona, koliko god da je kratak i koliko god da je, sudeći po prisustvu narodnih poslanika koji čine većinu, za istu potpuno nevažan.
Druga stvar koju hoću da vas pitam – koliko zaista verujete da će ovakav zakon uticati na poslovni ambijent u Srbiji? Da li će ovo drastično da promeni likvidnost u Srbiji? Da li su ovo teme koje će Srbiju napraviti jednom u poslovnom smislu interesantnom sredinom? Da li će olakšati funkcionisanje privrede, u celosti ili delimično?
Ovih dana ste, javnost bruji, u pregovorima sa MMF-om. To smo već pre nekoliko dana rekli, imali ste opciju da birate – razgovaraćete sa aspekta javnih prihoda ili javnih rashoda. Opredelili ste se za onu drugu stranu, rashodnu stranu budžeta i mučite muke.
Posmatrano sa strane, kada govorite o rashodnoj strani, o njoj je, ako ste realni i objektivni, mnogo lakše i jednostavnije razgovarati nego o prihodnoj strani. Kada govorite o prihodnoj strani budžeta, obezbeđivanju stabilne prihodne strane, to traži odgovornost, zreo pristup, političko znanje. Za rashodnu stranu budžeta ne treba mnogo pameti. Treba dosta političke ostrašćenosti, političkog egoizma.
Ako to pogledate kroz zakone o kojima smo pričali danas pre podne i juče pre podne, tu ne treba mnogo mudrosti, selektivnosti, koja je bila prisutna u postupku zapošljavanja prevelikog broja radnika. Po istim tim principima ćete sada da otpuštate 8.000, 9.000, 10.000 ljudi. Tu ne treba mnogo pameti.
Za prihodnu stranu treba, ponavljam, odgovornost. Ne možete prihodnu stranu budžeta svesti samo na priču o PDV-u, da li ćemo povećati ili nećemo povećati PDV, i – budžet ćemo stabilizovati, biće veći prihodi, smanjićemo deficit. Vi ste čovek u ovoj struci, znate dobro da priča o PDV-u, uz stopu PDV-a, podrazumeva i koji su rokovi. Mi danas živimo u državi u kojoj privreda kreditira budžet. Zašto je to tako? O tome nema reči ni u ovoj skupštini, ni u javnosti. Zato što se PDV ne naplaćuje po realizaciji, nego po fakturisanju. Vas privreda kreditira. Kako joj vraćate? Tako što razgovaramo o preuzimanju obaveza koje se definišu u ovom zakonu.
Šta je, gospodine ministre, sa sivom ekonomijom? Koliko je država učinila da poslovanje u sivoj ekonomiji prevede u legalne tokove? Kako bi eventualno povećanje PDV-a delovalo na sivu ekonomiju, odnosno povećanje i upliv novih privrednika na sivu ekonomiju? Znate i sami, i zato izbegavate priču o svemu tome.
Prihodna strana budžeta je nešto ozbiljno, nešto što zaista treba da obezbedi normalni poslovni ambijent, podizanje administrativnih kapaciteta u ovoj državi, da definitivno ova država sa dna lestvice svih renomiranih, po vama, ekonomskih, finansijskih institucija krene napred. Ali, vi niste sposobni, vi nemate kapacitet da to radite.
Vas očekuje reforma obrazovnog sistema (mi pričamo o zakonu koji, vidite, kako koga interesuje), zdravstvenog sistema; možete misliti muke i probleme kada penzioni sistem dođe. Kako ćete taj balast i taj problem da prevaziđete? Koliki je mesečni deficit u penzionom fondu? O tome niko ne priča. Ne pričate. Do deficita je došlo zbog nerazumnih pristajanja na nerazumne zahteve vaših koalicionih partnera.
Vi nemate hrabrosti da to kažete ni javnosti, ni poslanicima i ovde kroz neki potpuno nevažan, neću da kažem nevažan, ali manje značajan zakon od ovih o kojima pričam, pričate da ćete stvarati pozitivan poslovni ambijent, da ćete olakšati privređivanje u našoj državi.
Svakako ću iskoristiti vaše prisustvo ovde i dovešću to u vezu sa kvalitetom života, o kojem ste malopre nešto rekli. Dolazim iz opštine Surdulica, u kojoj je Srpska radikalna stranka pokrenula postupak protiv jednog javnog preduzeća. Taj postupak se preko republičkih, odnosno državnih nadležnih organa vodi godinu dana.
Konačno, 1. septembra ove godine vaše ministarstvo je, kao drugostepeni organ u tom postupku, donelo rešenje i naložilo jednom javnom preduzeću da vrati cene komunalnih usluga za 30%, koje naplaćuje nezakonito građanima opštine Surdulica već devet meseci. Znate li kako reaguju na to? Kao da im je, ne znam, neko udruženje pčelara ili golubara poslalo rešenje.
Ja vas molim i insistiram da iskoristite sve mehanizme koji vama i vašem ministarstvu stoje na raspolaganju, da urazumite nerazumne i da pomognete unapređenju kvaliteta života građana u jednoj opštini, koji je ugrožen nečijom bahatošću, neodgovornošću i nesposobnošću.

Zahvaljujem.
Reč ima gospodin ministar. Izvolite, gospodine Milosavljeviću.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Uvaženi gospodine Stevanoviću, prihvatam vašu kritiku. Nije tu koleginica iz Demokratske stranke Srbije, ali se izvinjavam što sam sa mesta, bez dobijene reči, postavio pitanje kakve to veze ima, obeležavanje goveda u Srbiji ili neobeležavanje, sa ovim zakonom. Predsedavajuća me je uredno opomenula, tako da sam i to shvatio kao opomenu.
Nije to u mom stilu i neću se tako ponašati, iako vidim, pošto sam često ovde među vama, da svi svima dobacujete. Evo, sada apelujem na sve koji to rade da ne rade to u ovom domu.
Konkretno, što se tiče Surdulice, ono što je bilo do nas mi smo uradili i insistiraćemo da se drugostepena odluka Ministarstva trgovine i usluga o vraćanju cena na nivo pre poskupljenja ispoštuje.

Zahvaljujem, gospodine ministre. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospodine Milosavljeviću, smatrajte da ste oslobođeni straha, slobodno dobacujte; ovo je Skupština, mora da se vodi polemika, mora da se priča. Mora da se unosi život u ovu našu raspravu, da bi nas građani što bolje shvatili.
Mi iz SRS smo odlučili da ja budem poslednji, pošto kažu da sam i najstariji u ovim stvarima, jer od 3. februara 1993. godine sedim u ovoj sali. Jedino nisam bio 2001. i 2002. godine. Tada sam bio u stranci, i tada sam bio zadužen skoro za sve ove vaše zakone o potvrđivanju i zaduživanju, tako da je meni ova materija poprilično poznata. Ona je meni poznata i pre 1990. godine, jer sam tada radio u privredi, pa smo se zaduživali – „Morava 2“, neki krediti itd.
Na početku, obavestio bih građane da je ovo jedan knjigovodstveni zakon. On će da posluži kao osnov da se ono što je već proknjiženo zapečati i da se završi posao.
Niste odgovorili na pitanje ko su krajnji korisnici, već ste onako više filozofski rekli da je to u prilog onima koji su nekada davno, pre 1990. godine, uzeli neki zajam, nešto završili i sada, ako bi ostala neka obaveza njihova, oni bi dobili neko opterećenje i to ne bi moglo da se izvrši.
Moram da kažem da su te obaveze koje imaju krajnji korisnici stvarno nenaplative. Gospodine Milosavljeviću, zašto su nenaplative? Sada ću da kažem koji je doprinos do 2000. godine tome što one nisu naplative, a koji je doprinos posle 2000. godine. U ovoj zgradi, čini mi se, 1995. ili 1996. godine, kada je akciju vodio gospodin Nedeljko Šipovac, takođe je bio na dnevnom redu jedan zakon gde je trebalo da se otpišu potraživanja koja postoje prema poljoprivredi. Tada je rečeno – sankcije, blokade itd., to treba da se otpiše. Donet je taj propis.
Moram da kažem da smo mi tada kritikovali to, pre svega želeći da ukažemo na jedan osnovni princip, a taj princip je, onako narodski, „tante za kukuriku“. Ne može neko da se zaduži, a kasnije, kada dođe vreme za otplatu, da otplaćuju svi. Ne može. Međutim, u vreme socijalizma to je bilo moguće.
Moram da pohvalim onoga ko je pisao obrazloženje ovog predloga zakona, gde je stvarno naveo one probleme koji su pre 1990. godine postojali sa deviznim poslovanjem. Nije se izvozilo kao danas. Tada je to državna bezbednost držala „pod svoje“. Država je stalno imala potrebe za devizama da bi otplaćivala kredite i da bi se obezbeđivale sirovine u inostranstvu, pre svega energenti. Onda je svaki izvoznik od svih onih deviza što naplati mogao samo deo da koristi, ukoliko mu je potrebno za uvoz neke robe za njegovu proizvodnju. Ostatak je dobijao u dinarskoj protivvrednosti. Tu se javljale kursne razlike; to je mahom prevaljivano svake godine Narodnoj banci, ali takav je bio onaj sistem.
Šta se dešavalo? Dešavalo se to, a to je situacija sa ova prva dva člana predloga zakona, da su se banke stvarno pojavljivale kao transmisija, ali ne u smislu bankarskog sistema koji danas postoji, nego onoga pre 1990. godine. Krajnji korisnici su bila preduzeća iz oblasti privrede. Deo deviza je korišćen direktno za kupovinu i plaćanja opreme iz inostranstva, a deo je korišćen, u dinarskoj protivvrednosti, za ostale radove. To je činjenica i to niko ne može da spori. Takav je bio privredni ambijent.
Međutim, šta se desilo 2001. godine? Da biste, gospodine Milosavljeviću, shvatili šta se desilo 2001. godine, ja vam preporučujem knjigu Tima Maršala „Peti oktobar“. Uvek kada se nađem u nedoumici da procenim iskrenost, čestitost, poštenje, moralnost itd. koristim ono što je napisao čovek koji najbolje zna šta je DOS. Preporučio bih, gospođo Đukić-Dejanović, i vama tu knjigu Tima Maršala „Peti oktobar“.
Tu su opisani svi ovi vaši koalicioni partneri – koju su funkciju imali, koji zadatak, ko ih je skupljao, ko je pregovarao sa policijom, ko je napadao Narodnu banku, ko je uzimao ovo, ko je uzimao ono. Sve je tu napisano. Da znate da je sve napisano i da je sve potpuno jasno.
Moram da vam skrenem pažnju da je 2001. godine bila prava euforija zbog približavanja, gde je u to vreme... A glavni kreatori te ekonomske politike bili su Miroljub Labus i Mlađan Dinkić, da li se to vama sviđa ili se ne sviđa; posle nekoliko godina Jovan Ranković je morao da pobegne iz Ministarstva finansija, saveznog, jer jednostavno nije mogao da izdrži više Mlađana Dinkića i Miroljuba Labusa.
Tu je došlo do nekritičkog zaduživanja i, uopšte, kombinacija sa čitavom grupacijom koju možemo da nazovemo Svetska banka, Međunarodni monetarni fond, Međunarodna banka za obnovu i razvoj itd., to je bio jedan specijalni aranžman gde su oni projektovali da Srbija, SRJ uđe u strahovite dugove prema međunarodnim organizacijama. Zašto? Pa, kad ste dužni nekome, onda je taj kome dugujete gazda i sa njim se potpuno drugačije razgovara, tu nema ni pregovora, nema ni razgovora, nema ni partnerskog odnosa, tu je odnos gospodar - sluga. Naravno, nama je namenjena uloga sluge.
Milosavljević i njegova bratija u to vreme su to prihvatili. Samo vas podsećam na čuvenog ministra Pitića – on je u Skupštini jedno 20 puta pričao, on je pričao nešto kao Mrkonjić pre nekoliko dana, samo u evrima, 50 miliona, 20 miliona, 30 miliona, 40 miliona, 50 evra, evro, evro, samo u brojkama je pričao. Inače, ono što je predavao na fakultetu nema veze sa brojkama, ali nema veze. To je jedna politika. To je jedna politika.
Šta se desilo septembra 2001. godine? Navodno, država je preuzela obavezu da izmiri obaveze koje su preko banaka imali krajnji korisnici.
Šta se desilo krajem 2001. godine? Došlo je do svojevrsne konverzije. A šta se sad dešava? Sada se dešava uklanjanje tragova. Zašto? Svi ti krajnji korisnici danas su verovatno privatizovani i u njihovim bilansima je morala da ostane ova avantura iz prošlosti.
Šta se desilo? Uzeću za primer, recimo, Acu Vlahovića ili Đurića – recimo, otkupili nekoliko preduzeća po bagatelnim cenama, raskrčmili to, povratili ono što su dali, pa zaradili mnogo više; ubacili neki zakup, pa prodali nekom drugom i sada tu više niko živi ne može da pohvata konce.
Šta se desilo sa Vojvođanskom bankom? Ona je svoje potraživanje pretvorila i – završila posao. Sada se postavlja pitanje kako ste mogli sa neraščišćenim bilansima da prodate Vojvođansku banku? Kako sada da se udari na Grka, brata Grka? Ne ide.
Zato vam kažem, ovo je zakon o knjigovodstvu. Zašto? Da se raščiste bilansi. Kakva se korist dobija od ovog? Nema nikakve koristi. Biće u tom smislu da više ne postoji u knjigama nikakav trag. Da li se pojavljuje nekakva šteta? Danas se ne prouzrokuje nikakva šteta, to mora da se kaže. Šteta je već načinjena. Kako? Preuzela država. Slično kao sa „Sartidom“ – država preuzela dugove, prodala za 23.000.000. Ko će da otplaćuje? Otplaćivaće svi. Neće Milosavljević, neće Dinkić, neće Mirko Cvetković, koji je prodao pola privrede, ali će otplaćivati kada dođe, ovde kaže do 2031. godine, polako.
Da li će to otplaćivanje ići kako treba? Pitanje je. Kako pitanje? Pa, zavisi od ponašanja. Ovo je možda u nekim trenucima bilo i ono parče sira u mišolovci, bilo je besplatno ili malo jeftinije itd. Mi smo zavisnici. Od koga? Od grupacije koja finansira iz inostranstva. Šta su finansirali? Peti oktobar.
Evo, vidite, imam sada jednu ponudu za Vladu Republike Srbije – da podnesete ostavku i da nam vratite dugove kolike ste imali u državi kada ste došli na vlast. Sve ovo što je više ponesite sa sobom i podelite sa vašim partnerima iz inostranstva. Samo pod tim uslovima treba da se omogući ovim ljudima da odu sa vlasti, a da ne odu u zatvor. U svim drugim varijantama, sve grupacije od 5. oktobra do današnjeg dana moraju da završe u zatvoru.
Sada ću da vam kažem i zašto – 5. oktobra ste pričali da je šest i po milijardi na granici, samo da padne Milošević, dolazi preko granice. Nije se desilo. Desilo se besomučno zaduživanje. Da vas ne podsećam na sukcesiju, da vas ne podsećam na ona raščišćavanja
I, da vas podsetim, gospodine Milosavljeviću, pošto ste vi ovde predstavnik, ko je vama dao za pravo da ovde napišete reči „van Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija“?
Svi propisi Republike Srbije primenjuju se na celoj i celokupnoj teritoriji Republike Srbije. Nemojte da mi pričate da nema korisnika i neke druge stvari, ili nema banaka, to me uopšte ne interesuje. To je izvršavanje zakona. U zakonu ne sme da stoji takva podela jedinstvenog privrednog, ekonomskog i državnog prostora koji se zove Republika Srbija. Ne smete.
Prosto se čudim ovom Odboru za zakonodavstvo, kako je ovo moglo da dođe u skupštinsku proceduru. Zašto ovo niste vratili da se doradi? Zašto vam je stalo da baš ovde kažete – ne primenjuje se zakon na teritoriji Kosova i Metohije? Da nije možda zbog toga što ste omogućili Tačiju i kompaniji da budu članovi MMF-a? Mada, nisam vas video juče na otvaranju spomenika Bilu Klintonu. Nisam video, nisam video. To je vaš partner, samo da znate. Vašeg partnera slave Čeku i ostala kompanija koja se takođe u svojim knjigama hvali terorizmom i ubijanjem Srba na Kosovu i Metohiji.
Kažite mi jedan razlog zašto biste očekivali od poslanika Srpske radikalne stranke da podignu ruke za ovakav predlog zakona. Naveo sam vam samo dva ili tri razloga zbog kojih niko u ovoj sali ne sme da digne ruku za ovakav predlog zakona.
Da li mi možda legalizujemo nešto što se u međuvremenu desilo? Da li se na ovaj način skrivaju tragovi? Ovde, kad se sabere, to je oko 160.000.000 evra.
Da vam postavim pitanje: obaveza podrazumeva glavnicu i plus kamatu, čini mi se? Kako ste mogli da privatizujete ove banke iz člana 2. Predloga zakona, a da prethodno niste rešili ovo pitanje? Uz uvažavanje da, što se tiče člana 2, banke se nalaze tu kao svojevrsna kolateralna šteta, sa današnjim pogledima na bankarski sistem, ali nisu bili koleteralna šteta u vreme zaduživanja. To je period kada je postojala samo SDK; retko kad se ispod crvene linije dozvoljavala isplata.
U čijim rukama je danas bankarski sistem? Pretežno stranaca. Ako se naljute stranci, povuku svoja sredstva, je l' znate kako bi onda živeo platni promet u Srbiji? Ne bi postojao.
Zato su ovi uslovljeni da moraju sve i svašta da rade. Zamislite, Božidar Đelić je morao da kupi još jedne novine, prepoznatljive po kritičkom pisanju. Malo mu je četiri, pet. Ne, i ove. Zašto? Da drže pod kontrolom i vlast i opoziciju. Preko čega? Preko medija. Da iznose sve i svašta.
Pitajte bilo kog poslanika, neka vam kaže u čemu se ogleda korist ako se izglasa ovakav predlog zakona. Tvrdim vam da ne postoji nikakva korist, nema koristi. Šteta? Šteta je već učinjena, ne samo 2001. godine, septembra ili decembra, to je posebna priča što se tiče te konverzije, nego činjenicom da se izgubila supstanca, a obaveza prešla na državu. Obaveza je prešla na sve poreske obveznike.
Ne sme da se raščeprka dalje, da se vidi gde je taj krajnji korisnik, kakav je on. U čijim je rukama sada krajnji korisnik? Kad se privatizovao taj krajnji korisnik? Ko ga je kupio? Po kojoj ceni ga je kupio? To sve pada u vodu, o tome nećete da pričate, jer, navodno, to nije tema ovog predloga zakona. Jeste, gospodine Milosavljeviću, to je tema ovog predloga zakona. To jeste tema.
Na ovoj tački dnevnog reda vidi se upravo ono što je najavio Tim Maršal u svojoj knjizi „Peti oktobar“. Evo, vi poslanici iz Demokratske stranke, hajde da se menjamo – vi nama vlast sa onim dugovima koji su bili na dan 5. oktobra i nećete da idete u zatvor. Pa, naravno, biće to sve na izborima, ali mislim da će narod da prekrati to. Nemojte da se sekirate, pošto je ovo došlo dovde, više nema. Vidite i sami, u svakoj rečenici dešava se neka manipulacija da bi se nešto prikrilo. Da bi se nešto prikrilo, da.
Teško je sa jednog sistema preći na drugi sistem. Prelazak je bio i u uslovima blokade itd, itd., ali šta ste pričali, šta ste obećavali?
Vi nikada niste obećali da ćete državu da zadužite za trideset milijardi evra, nikada to niste rekli. Pa, nikada niste rekli da ćete toliko da primite državnih službenika. Petog oktobra ste optuživali Slobodana Miloševića da ima preko sto hiljada policajaca. Posle nekoliko meseci ste rekli – ima samo 15, treba nam 10 pod hitno.
Ko vama da veruje? Naravno da vam ne verujem i nikada vam nisam ni verovao. Ali, imam problem zato što ponekog građanina prevarite pa vam on veruje. Ovo pričam zbog građana, da vam ne veruju ništa što pričate.
Šta se obistinilo od onoga što ste rekli? Šta reče Tadić – glasajte za mene, za mesec dana nema „belog šengena“. To je rekao u prvoj kampanji za predsednika, pre nekoliko godina. Dogurali ste sad do te tačke. Džaba „šengen“, niko više neće taj „šengen“. Zašto? Ako bi išao sa tim, trebalo bi da troši ono para što ima u inostranstvu. Zato su i dali taj „šengen“, zato i razmišljaju o tom „šengenu“ – da se pare potroše kod njih, a da nađu one koji vole da putuju po svaku cenu i da tamo troše pare, da bude: i-ju-ju, otvorili smo se, Beograd je svet.
Šta rade od privrede? Gde su vam epohalni rezultati? Šta reče Tadić prošle godine? Kaže – trista, petsto hiljada, to ćemo mi sve da zaposlimo. Hoće, ali će milion da otpusti, pa će tih trista hiljada da zaposli i da kaže da je ispunio svoje obećanje. Na to ste vi spremni. Vi ne birate sredstva. Apsolutno ne birate sredstva da biste opstali na vlasti.
Pročitajte knjigu Tima Maršala „Peti oktobar“. Tu ćete da vidite kako vas je neko projektovao i zašto vas je projektovao, za koje poslove vas je projektovao. Tu ćete videti vašu političku sudbinu i vaš politički zadatak. Što pre to budete pročitali, biće vam jasnije da jedna mala grupa ljudi koja se nalazi na vrhu ovih pet, šest stranaka sve vas vuče za nos, zajedno sa građanima Republike Srbije. Sve vuče za nos.
Vi ste mašinerija koja će sve da izglasa. Idite kući, idite u komšiluk, u svoja mesta, pa kažite građanima šta je dobro za tog čoveka od ovog predloga zakona – što će da se uklone tragovi, što će država da preuzme obavezu (doduše, ona je već preuzela obavezu) i što će da se otplaćuje.
Ne kritikujem vas kao neko ko je iz opozicije, kome je stalo da po svaku cenu uzme vlast, nego sam bio i sa ove strane i sa one. Tada sam pričao isto što pričam sad. Država je ozbiljna stvar, nije igračka za i-ju-ju. Nije.
Vodite računa kada vas tapše po ramenima onaj što nas je bombardovao. Ne misli dobro ni vama ni nama, niti ikome ovde. To je poenta.
Teško vam je, ušli ste u priču; dali ste banku, sada biste i hiljadarku dali da izađete iz toga, ali ne možete.
Vidite li, gospodine Milosavljeviću, kako ovi iz inostranstva pregovaraju? Jedan cent ne opraštaju. Bore se za sve. Bore se za svoje, doduše, kada je međunarodna organizacija tu ima i tuđeg, ali za svoju poziciju. Tako se pregovara. Kako vi pregovarate?
Evroatlantske integracije. Sedam godina ste vukli za nos građane Srbije sa tom floskulom. U međuvremenu, ljudi osiromašili. Osiromašili. Raspršilo se sve ono od obećanja. Dobili su džipove oni koji nisu ni imali vozačku dozvolu; postali ugledna gospoda – gospodin Čume, gospodin Legija. Evo, i Ružica Đinđić je postala „legija“, dobila je orden Legije. Veran Matić postao „legija“. On je takođe dobio orden Legije. Vidite, hvale se ljudi što ih stranci koji su nas bombardovali nagrađuju ordenjem! Za šta? Za ono što je završeno.
Šta je dobro za građane Srbije? Pobrojte nekoliko stvari za devet godina koje su dobre. Izađite, poklonite se i počnite, kažite – zahvaljujući demokratskoj vladi itd. dobro je na planu poljoprivrede to, na planu privrede to, na planu energetike to, na planu razduživanja to, u obrazovanju ovo, u zdravstvu ovo. Kažite šta je dobro. Nađite jednu stvar, pa se pohvalite.
Nema je, zato što radite upravo ono što je napisano u knjizi Tima Maršala „Peti oktobar“. Da vas podsetim, ja to koristim na suđenjima, znate? Pošto imam sto i nešto sporova sa državom, pa na svakom sporu ja knjigu – tap, izvolite, šta piše. Napisao stranac. On vas bolje zna nego ja. Sve zna šta ste radili – ko je s kim pregovarao, ko je bio u Budimpešti, ko je bio u Segedinu, ko je prešao preko ove granice, gde se krio, koliko je para uzeo, šta je bio zadatak, kako su kupovani policajci itd.
Da li građani Srbije shvataju jednu stvar? Pre nego što je Sreten Lukić izabran za pomoćnika ministra ona vlada je pitala Haški tribunal i EU da li on može, s obzirom na to da je bio neki oficir u vojsci itd. Rekli su – može. Kada je došlo vreme za izbore oni su doneli optužnicu protiv njega, pa ste vi organizovali prve demonstracije zbog hapšenja jednog policajca, u istoriji.
Znate li šta su sada pripremili, gospodine Milosavljeviću? Menja se Zakon o specijalnom sudu za ratne zločine. Znate li zbog čega? Da svako ko je od '91. godine nosio policijsku ili vojničku uniformu, ili bio mobilisan, može biti predmet interesovanja ovog tužilaštva Vladimira Vukčevića. Koji je kriterijum? Ako mu se ne sviđa.
To je vaša politika. Kako mislite da ta politika može da opstane? Sigurno ne može da opstane. Ne može da opstane, zato što je ona u sukobu sa istinom. Ona je u sukobu sa elementarnim interesima ovog naroda.
Imamo na dnevnom redu ove naše sednice još nekoliko zakona kojima se vrši svojevrsna legalizacija, uklanjanje tragova nečega što je urađeno. Niko više ne želi da postoje ti tragovi, treba da se uklone, da se izbrišu. Ali, mnogo je bolje ako se to radi na pompezan način, uz veliku proslavu kako je nešto epohalno urađeno. Sada će mediji dva dana da pričaju kako je natčovečanskim naporima Vlada Mirka Cvetkovića izvršila svojevrsno otpisivanje potraživanja prema krajnjim korisnicima, i to je pomoć našoj privredi.
Da li ovi krajnji korisnici uopšte postoje? Rekli ste, prilog broj 1 zakona. Niko od ovih ljudi sa kojima sam razgovarao nije dobio taj prilog. To je to. To je to u Srbiji.
Jutros smo slušali kako će da se otpuste kafe kuvarice i vozači, a sećate se, kada je prvi put, odnosno drugi put kada je Božidar Đelić izabran za potpredsednika Vlade, njegov savetnik za reciklažu je bio onaj „Mile drekavac“ sa B92, onaj glumac, da ga isplate za ono što je pomagao da Demokratska stranka pobedi.
Da vas podsetim, Nikola Gruevski je bio savetnik Božidara Đelića 2001. godine. On je predsednik Vlade Republike Makedonije, koja je priznala granicu sa Kosovom.
Pa, ljudi sa kojima ste sedeli ne poštuju vas! Oni vas ne poštuju. Oni vas ozbiljno ne doživljavaju. Nemojte da tražite od mene ili od građana Srbije da nešto ozbiljno razmišljamo o vama. Ovo je „drži vodu dok majstori odu“. Vidite kakva je vaša koncepcija.
Pored knjige „Peti oktobar“ Tima Maršala, postoje i druge mnogo lepe knjige, vrlo precizne, sa datim činjenicama, sat, minut, vreme. Možete da koristite i knjigu vašeg prijatelja Dragana Bujoševića. On je dao kompletnu satnicu svega onoga što se dešavalo pre i posle 5. oktobra, lepo je knjigu napisao. To su dokumentarna svedočanstva vremena kada ste palili ovu zgradu, iznosili slike, prali pare posle kada ste renovirali i na silu nas naterali da dođemo ponovo u ovu zgradu, a znate i sami da nijedna država koja je Skupštinu imala u ovoj zgradi nije opstala, nijedna, ni Kraljevina Jugoslavija, ni SFRJ, ni SRJ, ni državna zajednica. Pa, vi i u simboličkom smislu uništavate Srbiju.
Tema je – kako spasiti Republiku Srbiju od Demokratske stranke, Borisa Tadića, satelita i ovih medija.
Građani Voždovca, verovatno imate mogućnosti da čitate specijalno izdanje „Velike Srbije“ posvećeno Draganu Đilasu, koji takođe uništava Beograd, na jedan drugačiji način. Toplo vam preporučujem ovaj broj „Velike Srbije“. Mi ćemo da vam šaljemo na kućne adrese veliki broj publikacija gde ćemo da opišemo do detalja kako se sprovodi uništavanje Srbije na demokratski način, uz uvažavanje, uz kulturno, dobro ponašanje, uz probrane reči, uz ono kako stajling treba da bude na ovu stranu, na onu stranu...
Ali, šta vam to pomaže? Srbija je sve manja i manja. Sve je veća i veća tuga u dušama građana Republike Srbije. Ne mogu da vas više izdrže ljudi, ne mogu. Više ne prolaze ni oni žuti paketići, ni oni plavi paketići, ni ono zapošljavanje, ni ona silna obećanja. Ne prolaze više. Podvukli građani crtu, sve je njima jasno, samo im nije jasno kada ćete da odete sa vlasti. Postali ste teški i bogu i ljudima.
Evo, sa ostatkom vremena vas častim. S obzirom na to da vam je to malo došlo do glave, možete da birate, ono vreme što je ostalo od mog govora da požurite – volj' vam u Evropsku uniju, volj' vam prema Rusiji.

Gospodine ministre, izvolite, imate reč. Gospodin Milosavljević.

Zahvaljujem. Predlažem, gospodine Krasiću, da se posle ovog teatralnog nastupa vratimo ipak u realnost. Teatralnog, ali ni u čemu utemeljenog.
Sami ste postavili pitanje vezano za temu, a sami ste dali i odgovor. Postavili ste pitanje zbog čega bi vi i poslanici SRS trebalo da glasate za ovakav predlog zakona. Istovremeno ste dali odgovor kada ste rekli da ste radili u privredi. Zbog toga treba da glasate, zato što su preduzeća, vodoprivredna, fondovi za vode, zemljoradničke zadruge, individualna gazdinstva oni koji će biti oslobođeni ove obaveze.
U pravu ste kada kažete da je to tehnička operacija, samo iz razloga što su devedesete godine i ona čuvena hiperinflacija 1993. godine obezvredili sve dinarske iznose u bilansima preduzeća, i to je jedino tačno što ste rekli. Postoje konkretni i krajnji korisnici ovoga, a kao neko ko je radio u privredi ipak treba da ih uvažite.

Najpre povreda Poslovnika, gospodin Srđan Milivojević.