Poštovano predsedništvo, poštovani ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega ću govoriti o Zakonu o rudarstvu. Svi smo svesni činjenice, na šta često ukazuju i sindikati u Srbiji, da rudari rade u izuzetno teškim uslovima, sa zastarelom opremom i niskim zaradama, dok im se doprinosi za zdravstveno, socijalno i penziono osiguranje godinama ne uplaćuju, što je bio i razlog za štrajk mnogobrojnih rudarskih preduzeća u protekla tri meseca. Poseban primer je primer rudnika „Resavica“, gde sto rudara ne može da poveže radni staž i da ode u penziju. To nije slučaj samo u „Resavici“, već i u mnogim rudnicima u Srbiji.
Bezbednost na radu rudara u Srbiji je na donjoj ivici tolerancije i Nova Srbija je mišljenja da se inspekcijski nadzor od strane Ministarstva energetike i rudarstva mora vršiti češće, kako bi se rudarska preduzeća naterala da ulažu što veća sredstva u zaštitu rudara na radu. Gospodine Škundriću, iz vašeg ministarstva su pojedini predstavnici rekli da će usvajanje ovog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu doprineti boljoj organizaciji rudarskih preduzeća, što ima za cilj modernizaciju i rekonstrukciju pojedinih rudnika u Srbiji.
Međutim, nisam čuo do sada nijednog predstavnika Ministarstva da priča o tome da li Ministarstvo ima za cilj da ponovo pokrene proizvodnju, koja je prestala u mnogim rudnicima ili zbog loše privatizacije, ili zbog toga što je kupovina, tj. prodaja mnogih rudnika u Srbiji nameštana određenim preduzećima koja su bliska vladajućoj koaliciji kroz stečaj tj. putem sudskih licitacija u postupku stečaja, a tom prilikom istovremeno, uz pritisak pojedinaca iz vlasti, nije dolazilo do usvajanja plana reorganizacije koji su podnosili stečajni poverioci u stečajnom postupku. Tu pre svega mislim na firmu „Farmakom“ iz Šapca, koja je kroz stečaj, tj. na licitaciji uzela rudnik „Suva ruda“ u Raškoj, kao i „Lece“ u Medveđi.
Ti rudnici su već godinama zatvoreni i ništa se ne radi u njima, i pored brojnih obećanja vlasnika, gospodina Bogićevića. Koliko ja imam saznanja, dobrog udela u vlasništvu tog preduzeća „Farmakom“ iz Šapca ima i gospodin Dušan Petrović, potpredsednik Demokratske stranke. Znači, ni pored njihovih mnogobrojnih obećanja nije došlo do pokretanja proizvodnje u tim rudnicima.
Takođe znamo da se u republički budžet prošle godine slilo oko milijardu dinara za korišćenje rudnog blaga i da će ovaj zakon, vidi se iz predloženih izmena, povećati priliv u budžetu za narednu godinu. Mi se nadamo da će ta sredstva biti upotrebljena, tj. da će veliki deo tih sredstava država uložiti u povećanje bezbednosti i sigurnosti rudara, kao i u stvaranje uslova za veći priliv privatnih ulaganja, jer je činjenica da je budućnost rudarstva u otvaranju novih i u razvoju postojećih rudnika. Hvala.

Zahvaljujem. Gospođa potpredsednik, Judita Popović ima reč. Izvolite.

Poštovana gospođo predsednice, poštovani gospodine ministre, predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, svaki put kada to pročitam u obrazloženju nekog zakonskog predloga meni je drago da je Vlada svesna toga, odnosno predlagač, da međunarodni zakoni imaju primat u odnosu na domaće zakone, po našem Ustavu. Slažem se sa tim da naše zakonodavstvo moramo da uskladimo sa međunarodnim ratifikovanim sporazumima, kao i sa Ustavom, međutim, kada se time što se predlagač poziva na poštovanje jednog ustavnog člana krši drugi član, u tom slučaju takođe dolazi do povrede Ustava, a to se dešava i u ovom slučaju kada se predlaže Predlog zakona o utvrđivanju javnog interesa za eksproprijaciju nepokretnosti radi izgradnje magistralnog gasovoda MG-11. Zašto?
Zato što već sam naziv ovog zakona nije tačan. Nije tačan jer sadržina zakona bi trebalo da obuhvati utvrđivanje i javnog interesa, kao i korisnika. U stvari, suština je ta da nema eksproprijacije bez javnog interesa. Suština je ta da se zakonom utvrđuje javni interes, međutim, u ovom slučaju se zakonom utvrđuje i korisnik. Zašto se utvrđuje zakonom, a to se ne označava u nazivu tog zakona, mislim da je to dobro pitanje koje treba da se postavi Vladi.
Kada čitamo član 8. Zakona o eksproprijaciji, koji smo u toku ove godine, čini mi se aprila meseca, menjali izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji, onda možemo da konstatujemo sledeće: srećom, „Jugorosgas“ nije ni Republika Srbija, „Jugorosgas“ nije ni autonomna pokrajina, nije ni grad, nije ni grad Beograd, nije ni opština, a bogami, nije ni privredno društvo, koje je osnovano od strane našeg javnog preduzeća, niti je privredno društvo u kojem je naše javno preduzeće većinski vlasnik.
Prema tome, ako je stanje takvo, a jeste, i to su svi mogući korisnici eksproprijacije koji su predviđeni, u tom slučaju „Jugorosgas“, gde je većinski vlasnik jedno strano državno preduzeće, ne može da bude korisnik eksproprijacije.
Iz tog razloga ovaj zakonski predlog je u suprotnosti i sa Ustavom, a i sa Zakonom o eksproprijaciji.
Prema tome, mislim da bi zaista trebalo da se postavi ozbiljno pitanje da li ćemo svi mi ovde prisutni da prihvatimo ovakvu vrstu presedana. Jer, ukoliko se prihvati da se u ovom slučaju napravi izuzetak, to može dovesti do toga da i pravni poredak bude ugrožen radi nečijeg interesa.
Prema tome, mi nemamo ništa protiv javnog interesa, jeste, postoji javni interes za određene delatnosti „Jugorosgasa“, zbog kojih se i utvrđuje potreba za eksproprijacijom; međutim, mi se zaista protivimo da se kao korisnik označi jedno preduzeće u kojem je većinski vlasnik državno preduzeće „Gasprom“. Kako je došlo do tog većinskog vlasništva, to je opet drugo pitanje.
Htela bih da vas podsetim na 2004. i 2005. godinu kada je, u stvari, pregovarano i kada su akcije „Progresgas trejdinga“ prodate „Gaspromu“ i kada je faktički „Jugorosgas“ postao suvlasnik, odnosno vlasnik u 75% ovoga preduzeća. Podsetila bih vas na činjenicu da je Upravni odbor NIS-a doneo odluku da, za nešto više od četiri miliona američkih dolara, otkupi 25% akcija „Progresgas trejdinga“.
Međutim, podsetila bih vas i na to da je naša vlada propustila sve rokove da da saglasnost na ovaj pravni posao, tako da nije otkupljena ova količina akcija. Jednostavno smo prepustili kontrolni paket akcija stranom državnom preduzeću i sada smo u ovoj situaciji u kojoj se nalazimo. Ne bi bilo dobro da se krše Ustav i Zakon o eksproprijaciji radi peglanja nečijeg nemara, neznanja ili nečega drugog.
Podsetila bih vas i na činjenicu da je oktobra ove godine za otprilike 2,4 miliona evra kupljena „Informatika“. Informatički inženjering je osnovna delatnost ovog preduzeća, i računarska oprema. Na ovaj način, kada su stekli većinski paket akcija u „Informatici“, „Srbijagas“ je pokazao neku vrstu zainteresovanosti da se bavi berzanskim poslovima i da izdvoji preko 200.000.000 dinara (dakle, preko dva miliona evra) za ove poslove, iako mu je osnovna delatnost u problemima. Dakle, opet „Srbijagas“, jedno javno preduzeće.
Ovo javno preduzeće je, recimo, 2008. godinu završilo sa dugovima bankama od oko 14.000.000.000 dinara, sa naznakom da će u 2009. da se uzmu nove pozajmice u visini od 250.000.000 dolara. Dakle, „Srbijagas“ se nalazi u jednoj takvoj dubiozi, a kupuje akcije „Informatike“, čija delatnost apsolutno nema nikakve dodirne tačke sa delatnošću „Srbijagasa“.
Nešto se oko tog gasa zaista radi mimo zakona, mimo javnosti i netransparentno.
Kada govorimo o setu ovih zakona koji su na današnjem dnevnom redu mislim da bi bilo dobro da se setimo i međunarodnog sporazuma o prodaji kontrolnog paketa akcija NIS-a stranoj državi. Govorimo o poslu o kojem je bilo mnogo lepih reči, o poslu koji je označen kao istorijski posao, a sada radimo zakon o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu, gde se naglasak stavlja na činjenicu da bi trebalo da se poboljša naplata taksi i poreza u pogledu iskorišćavanja minerala i rudnog blaga.
Mi smo tada, LDP, skrenuli pažnju da je rudna renta u Srbiji 3% i da je takva vrsta rudne rente u inostranstvu od 30 do 35%, tako da Srbija gubi na takvoj vrsti rudne rente ukoliko to ostane i dalje na snazi, a ostaje na snazi zahvaljujući članu 13. ovog sporazuma koji je zaključen između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije, jer taj član 13. ne dozvoljava da se promeni naplata poreza, taksi i slično, ukoliko bi to išlo na štetu inostranog partnera. Mi ćemo u sledećih trideset godina i dalje naplaćivati 3% rudne rente, a eto, u ovom zakonskom predlogu opet govorimo o nekoj tržišnoj naplati poreza i taksi.
Sve u svemu, u energetskom sektoru imamo ozbiljne propuste, ozbiljne probleme. Bilo bi dobro da svi zajedno, koliko nas ima u parlamentu, dobro razmislimo da li je nama ovaj energetski sektor bitan, koliko je bitan, da li je bitan u tom smislu da kršimo zakon i Ustav, za koga je to bitno da se krši zakon i Ustav, kome je to u interesu. Da li je nama u interesu da jednostavno zaboravimo na koji način je „Progresgas trejding“, odnosno njegove akcije, prodat stranom državnom preduzeću? Da li mi zaista treba da zatvorimo oči pred ovakvim nepravilnostima ili da transparentno govorimo o tome?
Ako je potrebno da se zaista eksproprišu određene nekretnine, zar nije mnogo jednostavnije da se promeni Zakon o eksproprijaciji u tom delu, nego da se napravi ovakav pravni precedent koji će definitivno da ugrozi i pravni poredak Srbije?

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Munir Poturak.

Poštovani predsedavajući, uvaženi profesore Škundriću, kolege poslanici, hteo sam samo da iznesem jednu tehničku sugestiju povodom Zakona o rudarstvu, u smislu transfera ovih, da kažem, fifti-fifti, 50% ide lokalnim samoupravama i 50% ostaje Republici. Do sada nismo imali prilike da imamo jasan uvid u sve to, nemamo tačnu predstavu o svim tim sredstvima; nije bilo zainteresovanosti u tom pravcu. Međutim, u međuvremenu se dešavaju stvari sa kojima ta sredstva imaju smisao, imaju veću svrhu.
Ukupna sredstva koja budu u tom pravcu usmerena namenjena su zaštiti životne okoline tamo gde se koriste rudna bogatstva i minerali. Ako se u zakonu predviđa da se negde na kraju bilansa uspeha posebnom knjigovodstvenom stavkom iskaže korišćenje rudnih bogatstava i to po osnovu iskorišćenosti tone, proći će godinu dana pa ćemo na osnovu tog ukupnog iznosa utvrditi koliko je sredstava namenjeno, odnosno potrebno da se izdvoji po osnovu naknade, da neko kao proizvođač, korisnik takvih minerala, rudnika to uplati na račun Ministarstva energetike.
Verovatno da postoji negde u pravilniku, ali ako nema, dobro bi bilo da taj pravilnik reguliše tok, krug prenošenja tih sredstava kako bi lokalne samouprave na vreme mogle da se definišu prema tim sredstvima i da donose svoje strategije i mere zaštite i onog prostora koji se upotrebljava za distribuciju, skladištenje svih minerala, zato što ovaj zakon omogućava veću eksploataciju, veću dinamiku. Investicije u državi se uvećavaju, tako da se pravi prostor za jedan takav pravilnik koji će bliže urediti način prenosa sredstava, pogotovo zato što imamo prerađivače, pravna lica koja već dugo godina to rade, a sada smo ovim zakonom omogućili i drugim pravnim licima i preduzetnicima.
Proširili smo opseg ljudi koji tim poslom mogu da se bave. Oni koji su se do sada bavili verovatno imaju prosek dve, tri, pet godina unazad, koliko su se bavili; njima može da se odredi da ne čekaju bilans stanja, da to bude kvartalno, mesečno, po nekoj sukcesiji, po nekoj dinamici uplate. Za one koji tek počinju neka ostane ono što je predviđeno – da se nakon godinu dana korišćenja u bilansu to iskaže.
To govorim zato što imamo područja (govorim konkretno, dolazim iz tog kraja), kao što su Novi Pazar, Sjenica, Pešterska visoravan, tamo postoji rudnik Štavalj, gde većina stanovništva živi od stočarstva i poljoprivrede. Ako oni koji to budu koristili ne budu na vreme... Pored tog rudnika, znam pouzdano, i oni novi koji koriste minerale, glinu, škriljac, kamen, nisu se obezbedili finansijski tako da mogu da obezbede okolinu od štetnih posledica iskorišćavanja toga. Ako se na vreme ta sredstva predvide, lokalne samouprave imaju obavezu da usmere ta sredstva direktno u zaštitu te okoline.
Ako znamo da to područje živi od poljoprivrede i stočarstva, a znamo da smo članica CEFTA, znamo da naš izvoz hrane, mesa zavisi od sertifikata, HASAP-a i drugih laboratorijskih nalaza kontrole, moramo na vreme nekako taj krug da utvrdimo, kako bismo omogućili onima koji žive od poljoprivrede, stočarstva i drugih delatnosti... Potrebna je ta zaštita, ta sredstva bi trebalo na vreme usmeriti i stvoriti obavezu prema lokalnim samoupravama da kompletna sredstva koja se budu vraćala iz Ministarstva na račune lokalnih samouprava u tom pravcu usmeravaju, da ta povezanost Ministarstva i lokalnih samouprava, sa obavezom zaštite, postoji.
Znam da to može da bude sporo, ali može da ukoči neke druge delatnosti, od kojih većina stanovništva živi. To je nešto što u praksi doživljavamo svakodnevno.
Druga stvar, ovo je više molba i sugestija, s obzirom na to da je taj rudnik „Štavalj“ na Pešterskoj visoravni, na nadmorskoj visini preko 1000 metara, da su tamo ekstremni uslovi za život stanovnika, a da mi u Srbiji imamo grejnu sezonu šest meseci (od 15. oktobra do 15. aprila), tvrdim vam, a mnogi od vas su bili na tom području i znaju da grejna sezona na tom području, Pešter, Tutin, Sjenica, traje devet meseci (od septembra, pa do maja meseca), ako je tri meseca više nego što je normalno, a postoji taj rudnik uglja tamo i cena je oko 4.020 dinara, u odnosu na drvo to je sasvim normalno, bilo bi korisno, bilo bi normalno, bilo bi pošteno da se domaćinstvima ove dve opštine (obe su na nadmorskoj visini preko 1000 metara) daje određena subvencija, podsticaj ili da im se olakša u vidu mesečne, tromesečne nadoknade po određenoj količini uglja, kako bi ljudi živeli normalno, kao i svi ljudi u Srbiji. Taj izdatak je višak u odnosu na nešto normalno što se troši u Srbiji.
Vi znate da Sjenica i Tutin spadaju u najsiromašnije opštine u Srbiji; spadaju u opštine koje imaju ispod 2% putne mreže prve kategorije, u odnosu na neke druge okolne gradove. Na primer, Kraljevo ima 24% u odnosu na ukupnu količinu putne mreže. Nadam se da ste me razumeli, da ste shvatili poentu.
Nadam se da će ići jedan dopis od lokalnih samouprava Sjenice i Tutina, sa svim ovim obrazloženjima, dokazima i argumentima Hidrometeorološkog zavoda Srbije, da bi se to našlo u proceduri Vlade i vašeg ministarstva, kako bi se izašlo u susret ovim građanima. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine Poturak. Reč ima Zoran Babić. Izvolite.

Hvala, gospođo predsedniče. Dame i gospodo narodni poslanici, u nekoliko reči ću probati da vam ukažem na određene manjkavosti Predloga zakona o cevovodnom transportu gasovitih i tečnih ugljovodonika i distribuciji gasovitih ugljovodonika zbog kojih ovaj predlog zakona nije prihvatljiv za Poslaničku grupu Napred Srbijo, SNS.
Naime, u članu 2. ovog predloga zakona definisani su pojmovi. Tačkom 5) ovog člana definisan je pojam naftovoda, ali ovako formulisana definicija nije obuhvatila neke od osnovnih elemenata tehničko-tehnološke celine naftovoda, kao što su terminali i blok stanice, bez kojih naftovod ne bi mogao da funkcioniše, pa je u tom delu ovaj predlog zakona manjkav.
Zatim, u članu 3. ovog predloga zakona utvrđen je način projektovanja i izgradnje cevovoda.
U članu 4. utvrđeno je da ministar nadležan za poslove energetike, po pribavljanju mišljenja ministra nadležnog za unutrašnje poslove, propisuje bliže uslove za projektovanje i izgradnju cevovoda. To je u redu. Jedan od tih uslova je i obeležavanje trase cevovoda.
U članu 22. ste utvrdili da je energetski subjekat koji obavlja delatnost transporta, odnosno distribucije cevovodima dužan da postavljene oznake na trasi cevovoda održava, a da oštećene oznake odmah dovede u red ili ih zameni.
Međutim, gospodine ministre, nigde u tekstu ovog predloga zakona nije utvrđena obaveza da se trasa cevovoda obeležava, kao osnov da bi se mogle primeniti odredbe propisa kojim se utvrđuje način obeležavanja trase cevovoda i način postupanja sa oznakama trase cevovoda, što znači da ste vi definisali način obeležavanja i način postupanja sa oznakama trase cevovoda, ali niste propisali obavezu da se trasa cevovoda i obeležava.
Dalje, u članu 3. Predloga zakona o cevovodnom transportu gasovitih i tečnih ugljovodonika i distribuciji gasovitih ugljovodonika utvrđen je način projektovanja i izgradnje cevovoda. Ipak, bez obzira na činjenicu da su u tehničko-tehnološkom smislu svi cevovodi iste vrste jednaki, postupak njihove izgradnje, s obzirom na njihovu namenu, može biti različit.
Cevovodi koji su namenjeni obavljanju delatnosti od opšteg interesa, na način da se obezbeđuje primena načela konkurencije, transparentnosti i jednakog tretmana lica koja mogu da koriste ovaj cevovod, jesu objekti od opšteg interesa i mogu se graditi uz primenu pravila o eksproprijaciji.
Osnovna pravila o obavljanju delatnosti od opšteg interesa su propisana Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, dok su pravila o eksproprijaciji propisana Zakonom o eksproprijaciji, gde je utvrđeno da se eksproprijacija nepokretnosti može vršiti isključivo u javnom interesu.
Za razliku od cevovoda o kojima sam vam sada govorio, kojima će se obavljati delatnosti od opšteg interesa, postoje cevovodi koji služe za transport tečnih ili gasovitih ugljovodonika, ali isključivo za lične potrebe vlasnika, koji se moraju graditi u skladu sa ovim zakonom. S obzirom na to da se radi o cevovodima internog karaktera, na njih se ne mogu primenjivati odredbe o opštem interesu, pa tako ni odredbe o eksproprijaciji.
Cevovodi koji nisu namenjeni obavljanju delatnosti od opšteg interesa, već isključivo korišćenju od strane njihovog vlasnika, zbog svoje namene se ne mogu smatrati cevovodima zbog čije izgradnje bi se mogla primeniti pravila o eksproprijaciji.
Potrebno je ukazati da je eksproprijacija pravni instrument kojim se u zakonom predviđenom postupku oduzima imovina trećeg lica uz naknadu i da je ovaj postupak moguće ostvariti isključivo sa ciljem ostvarivanja opšteg interesa, jer bi se u suprotnom kršile odredbe Ustava o ljudskim pravima na imovinu i zabranu diskriminacije, zakoni i međunarodni propisi o ljudskim pravima i načinu ostvarivanja opšteg interesa. Ovaj zakon ne precizira slučajeve kada je moguće primeniti pravila o eksproprijaciji prilikom izgradnje cevovoda i usklađivanja sa Ustavom zagarantovanim ljudskim pravima.
U članu 40. ovog predloga zakona utvrdili ste period od dve godine kao rok za donošenje propisa za izvršavanje ovog zakona. S obzirom na značaj ovog zakona za obavljanje energetske delatnosti od opšteg interesa, transporta i distribucije prirodnog gasa, transporta nafte naftovodima i transporta derivata nafte produktovodima, kao i za izgradnju objekata za obavljanje ovih delatnosti koje su strateški važne za funkcionisanje privrede i života stanovništva, predloženo vreme od dve godine je ipak i suviše dugo.
Na kraju, gospodine ministre, poučeni problemima u snabdevanju privrede i građana Srbije u toku prošlogodišnje grejne sezone, ali i zbog potencijalnog rusko-ukrajinskog problema koji nastaje zbog nemogućnosti Ukrajine da plati Rusiji za isporučeni gas, što je pre dva dana i najavio ruski premijer gospodin Putin i na taj način upozorio potrošače u Evropi na mogućnost prekida u distribuciji, iskoristio bih vaše prisustvo i pozvao vas da građane Srbije obavestite o stanju skladišta prirodnog gasa „Banatski dvor“, o količinama utisnutog gasa i o procenama u kom vremenskom periodu bi se obavljala distribucija gasa ka privredi i individualnim potrošačima u Srbiji ukoliko do neželjenih prekida dođe, a na koje Srbija ne može da utiče.
Na kraju (više je to lokalno pitanje), da li se može uticati na to da cene priključaka individualnih domaćinstava u Srbiji budu uravnotežene? U Vrnjačkoj Banji, iz koje dolazim, cena priključka na gasnu instalaciju je 1.180 evra. U najbližem okruženju, a to je grad Kraljevo, priključak na gasnu instalaciju je besplatan, a u župskom Aleksandrovcu je 590 evra. Kolega mi dobacuje – u Kruševcu, ali nemam informaciju kolika je cena naknade za Kruševac. Po ovim komparacijama vidite da su građani Vrnjačke Banje više nego duplo kažnjeni u odnosu na građane u ostalom delu Srbije.

Reč ima narodni poslanik Milan Nikolić.

Poštovani narodni poslanici, poštovani građani, pred nama je objedinjena rasprava o četiri zakona, neki ih zovu energetski, a ja bih se više osvrnuo na Zakon o rudarstvu i tu ću izneti neke svoje predloge šta treba ova država da uradi, a nije uradila, da bi se stvari u rudarstvu popravile.       
Srpska radikalna stranka i stručna javnost imaju dosta primedaba na Zakon o rudarstvu, a ni ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu ne otklanja te primedbe. Potrebno je doneti novi zakon koji će rudarstvo tretirati onako kako se to radi u razvijenim zemljama. Rudarstvo je značajna grana privrede i u mnogim zemljama sa velikim procentom učestvuje u ukupnom bruto proizvodu.
Da rudarstvo ima ogromne potencijale, koji mogu da podstaknu razvoj različitih industrijskih oblasti govore primeri iz zemalja poput Nemačke, SAD, Velike Britanije, Japana, gde osnovu njihovog privrednog razvoja čini rudarska industrija. U ovom trenutku rudarstvo u Srbiji je na niskim granama, sa svega 2% doprinosa nacionalnom proizvodu.
Polazeći od činjenice da u Srbiji proizvodnja sirovina još uvek predstavlja značajnu privrednu aktivnost, može se konstatovati da je eksploatacija primarnih sirovina jedna od važnijih privrednih delatnosti u Srbiji. Po podacima iz 1990. godine, u Srbiji se godišnje vadilo iz zemlje približno trista miliona tona mineralnih sirovina i jalovine, a u rudarskim preduzećima radilo je oko 70.000 ljudi. Ako se tome dodaju i prateće privredne grane, koje su indirektno vezane za eksploataciju mineralnih sirovina, može se konstatovati da je blizu 400.000 stanovnika Srbije zavisilo od rudarstva.
U međuvremenu. ti su se odnosi drastično promenili: obim mase koja se dobija eksploatacijom je prepolovljen, a broj ljudi koji zavisi od rudarske industrije ostao je skoro isti.
Srbija je energetski siromašna zemlja, njene energetske rezerve, bez Kosova i Metohije – ima uglja za narednih 50 godina, nafte za dvadesetak godina, i gasa, ali na nivou sadašnje proizvodnje koja pokriva 25% potreba. Po dokazanim rezervama uglja, oko petnaest miliona tona, Kosovo i Metohija je na petom mestu u svetu po ispitanim rezervama. Lignit se prostire po celom Kosovu i Metohiji, sa prosečnom debljinom sloja od oko 60 metara. Sa geološkog gledišta, lignit sa Kosova je među kvalitetnijim u Evropi, a imajući u vidu šta energija i energetski resursi predstavljaju u svetskim okvirima, možemo to povezati sa svim događajima u našoj južnoj pokrajini.
Po proceni američkih stručnjaka, vrednost zaliha uglja na Kosovu i Metohiji je oko petsto milijardi dolara, i ne treba se čuditi što je ta teritorija interesantna velikim silama i multinacionalnim kompanijama koje se bore za što bolju poziciju.
U Srbiji postoji oko 200 rudnika u kojima se eksploatišu rude, ugalj, kamen itd. Do sada su privatizovani uglavnom kamenolomi i manji rudnici, dok velike sisteme, kao što je Javno preduzeće za podzemnu eksploataciju „Rembas“, očekuje prodaja, a to se vidi i iz predloga da ovi rudnici sa podzemnom eksploatacijom treba da plaćaju nadoknadu za ugalj od samo 0,5% od prihoda.
Meni je poznato, a i vama, da su rudnici sa podzemnom eksploatacijom u posebno teškom stanju. Postavlja se pitanje, zbog čega su dovedeni u takvo stanje, da li je tu u pitanju predstojeća privatizacija? Za ovo nisu krivi rudari, odnosno radnici, već neodgovorna vlast koja ne vodi računa o svom prirodnom bogatstvu.
Sistem „Resavica“ direktno u subvencijama od države dobija oko dvadeset miliona evra ili oko 0,06 bruto društvenog proizvoda. Nivo subvencija po zaposlenom u tim rudnicima jednak je 55 prosečnih plata u Republici. Pored toga, „Resavica“ dobija još toliko na ime neplaćenih poreza i doprinosa. Primera radi, rudnik „Velenje“ u Sloveniji, iako sa podzemnom eksploatacijom, ostvaruje najveći profit.
Vrednost proizvodnje u srpskom rudarskom sektoru iznosi oko 1,3 milijarde dolara godišnje. Ako bi se povećale investicije, ona bi u narednih pet godina mogla biti povećana više puta. Eksploatacija rudnog bogatstva, odnosno mineralnih sirovina je nužan preduslov daljeg razvoja društva. Posledica ove činjenice je da rudarska delatnost mora obezbediti što veće količine mineralnih sirovina, što nije stvar izbora nego neminovnost. Mogućnost izbora nudi se tek pri izboru modaliteta kako će se taj nužan preduslov osigurati, a on je sve više vezan i određen potrebom za očuvanjem prirode i životne sredine, odnosno sve strožim kriterijumima za uslove eksploatacije, odnosno očuvanje ekologije.
Strateško planiranje u radu rudarskog sektora treba da bude od značaja za budućnost i zajednički dogovor svih zainteresovanih strana. Strateški dokument predstavlja pozitivnu suprotnost stihijskom i neplanskom radu. On predstavlja pristup koji treba da postavi osnovni okvir za dalje funkcionisanje rudarskog sektora, kao i korišćenje mineralnih sirovina.
Zakon o rudarstvu treba da omogući racionalno upravljanje mineralnim sirovinama kao jedinim neobnovljivim resursom, a sa ciljem upravljanja celokupnim prostorom koji treba da zadovolji potrebe za sirovinama. To ovaj zakon ne obezbeđuje. Srbija to nije u potpunosti prepoznala, pa je u baznom dokumentu za upravljanje prostorom (Prostorni plan Srbije) dat mali značaj rudarstvu i mineralnim sirovinama. Nešto veći značaj rudarskom sektoru dat je u razvoju energetike do 2015. godine, i to u okviru razvoja energetike. Po tome, rudarstvo i mineralne sirovine nisu stavljene u kontekst ukupnog razvoja države.
Potrebno je uraditi strateški dokument koji tretira upravljanje mineralnim sirovinama i rudarskom delatnošću, a sve u funkciji ukupnog privrednog razvoja države. Strateški dokument treba da sadrži podatke o postojećim mineralnim resursima, zakonskom okviru, akterima i zainteresovanim stranama, podatke o trenutnom stanju u eksploataciji, kao i uticaj na okolinu i ekonomski značaj.
To država Srbija zasad nema. Tek uspostavljanje takvog sistema koji prepoznaje, uvažava i uključuje sve relevantne aktere omogućava da mineralne sirovine budu deo skladnog i održivog razvoja države.
Kontakt između zainteresovanih strana je na niskom nivou. Veliki problem čini slaba mogućnost dobijanja validnih podataka vezanih za rezultate ranije vršenih geoloških istraživanja, postojećih istraživanja, kao i proizvodne kapacitete pojedinih poslovnih subjekata.
Rudarski sektor karakteriše relativno visok stepen zakonske neusaglašenosti, što dovodi do pojave nelegalne eksploatacije mineralnih sirovina, uništavanja životne sredine itd. Za oblast rudarstva i geologije postoje brojne primedbe javnosti i učesnika u rudarskoj delatnosti – neadekvatan status mineralnih sirovina, obezvređivanje ležišta mineralnih sirovina neplanskim zahvatima u prostoru, monopolski položaj, kao i pojava nelegalne eksploatacije.
Zakonodavnu regulativu u oblasti rudarstva moguće je ocenjivati na bazi poređenja sa regulativom u oblasti voda, šuma i poljoprivrede, jer im je predmet srodan; sve su to prirodni resursi, samo što su mineralne sirovine neobnovljiv prirodni resurs, pa se eksploatacija mineralnih sirovina najviše sukobljava sa interesima zaštite navedenih resursa.
Zakonska regulativa mora da pruži mogućnost afirmacije većine državnih, lokalnih, privrednih i pojedinačnih interesa, što u oblasti rudarstva zasad nije slučaj. Prema postojećem zakonu, istraživanje i eksploatacija mineralnih sirovina vezana je za dobijanje dozvola i saglasnosti Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, a tu su i organizacije „Srbijavode“, „Srbijašume“, Ministarstvo životne sredine, kao i zaštita spomenika. Ovakvo rešenje usložnjava i vremenski produžava procedure i ostavlja mogućnost svakom akteru u proceduri da zaustavi proces, bez obzira na to da li se radi o zloupotrebi ili o nepoznavanju prostornih činjenica.
Ovaj predlog za izmene Zakona o rudarstvu sadrži i predlog da se ukida potrebna saglasnost nadležnog ministarstva kada se radi o šumskom zemljištu, ali ne zato da se olakša procedura dobijanja saglasnosti, već se radi o sledećem: kako stoji u obrazloženju ovog zakona, prema odredbama Zakona o šumama, a takođe i prema odredbama drugih pozitivnih propisa iz oblasti šumarstva, ne postoji osnov da se donese akt kojim se izdaje saglasnost da se na šumskom zemljištu može vršiti eksploatacija.
Šta to znači? Imajući u vidu da se mineralne sirovine u velikom delu eksploatišu na šumskom zemljištu, to znači da će mnogi ostati bez mogućnosti za dalju eksploataciju ili će svesno kršiti zakon.
Srpska radikalna stranka je na taj predlog uložila amandmane nadajući se da ćete ih usvojiti i popraviti tekst.
Takođe, u Predlogu zakona stoji da eksploataciju mineralnih sirovina može da obavlja privredno društvo, preduzeće, odnosno drugo pravno lice i preduzetnik, koje je registrovano za obavljanje te delatnosti i koje ima licencu za izvođenje rudarskih radova i za vršenje stručnog nadzora nad rudarskim radovima.
Nije jasno zašto preduzetnik može vršiti eksploataciju, kakvu organizacionu formu ima preduzetnik, a posebno kako može da ispuni uslove za dobijanje potrebnih licenci.
Za dobijanje licence potrebno je ispuniti određene propisane uslove, a za isto platiti i nadoknadu. Izgleda da je bitnije uzeti pare, a ne ostvariti kvalitet.
Takođe, po ovom predlogu zakona ukida se mogućnost da fizičko lice može da obavlja eksploataciju lomljenog kamena, ukrasnog kamena, peska, šljunka, opekarske gline na sopstvenom zemljištu, za sopstvene potrebe.
Ovim su najviše pogođeni žitelji na seoskom području. Oni su najugroženiji, odnosno najsiromašniji, a neće moći da iskopaju kamen da bi pravili sebi kuću, zemlju za ciglu, da naprave i poprave put za prilaz kući i drugo. Državi je najbitnije da uzme pare.
Ovim zakonom je predviđena agencija za rudarstvo, a ona od usvajanja zakona, 2006. godine, još nije počela da radi. To potvrđuje da nije ni bila potrebna.
Srpska radikalna stranka je protiv osnivanja agencija, to ste čuli, non-stop to pominjemo i pričamo. U Srbiji ima preko 140 agencija, fondova, uprava, saveta itd. koje građani izdržavaju preko budžeta. Glavna odlika ove mreže je što zapošljava više hiljada ljudi, a sve to mogu da rade nadležna ministarstva.
Nedavno je ministar Milan Marković, u maju ove godine, izjavio da nema dileme da je moguće da bude manje ministarstava, ali da mu više bodu oči vladine agencije čije stvaranje nije opravdalo cilj, pa kaže: „Ukidanjem pojedinih agencija, čije bi se nadležnosti vratile pod ingerenciju državne uprave, ostvarili bismo značajnije, mnogo veće uštede nego ukoliko smanjimo broj ministarstava“.
Problem je što te agencije plaćaju građani iz svog džepa, ne znamo čemu služe, komplikuju život ljudima i privrednicima. Donose razne propise kako bi opravdali svoje postojanje. Euforija formiranja raznih agencija počela je posle oktobarskih promena kao ispunjavanje uslova za ulazak u EU. Da je sve to bespotrebno govori primer Slovenije, koja je već u EU a ima samo osam agencija. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Nikoliću. Reč ima gospođa Jorgovanka Tabaković. Izvolite.