Hvala, gospođo Vojić-Marković. Reč ima gospodin Vladan Jeremić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u obrazloženju Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova koji je danas u skupštinskoj proceduri kao jedan od najvažnijih razloga ističe se upravo ta uloga u razvoju socijalnog dijaloga, odnosno metode mirnog rešavanja radnih sporova, kako kolektivnih, koji nastaju između sindikata i poslodavaca, tako i individualnih, između pojedinih zaposlenih i poslodavaca.
U Srbiji, zemlji u kojoj su nevolje radnika iz dana u dan sve teže i veće, a broj zaposlenih sve manji, prilično je nezahvalno govoriti na tu temu, pogotovo ako se ima u vidu činjenica da je ovakav vid rešavanja radnih sporova uveden u pravni sistem države tek 2005. godine, što samo po sebi znači da je Srbija zemlja kojoj tek predstoji zadatak da izgradi svoju pravnu praksu u ovoj oblasti.
Treba napomenuti da se pogodno tlo za razvijanje mirnog rešavanja radnih sporova uspostavlja pre svega jednom opštom demokratizacijom društva, naročito na tom ekonomskom planu, što prvenstveno podrazumeva slobodno profesionalno obrazovanje zaposlenih, razvoj i stimulisanje kolektivnog pregovaranja i neometano vršenje prava na štrajk.
Želeo bih ovom prilikom da ukažem na nekoliko nedostataka postojećeg zakona. Kada se pođe od toga da je zakonom predviđena jedinstvena lista arbitara, miritelja, dolazi se do prvog pitanja: da li je bilo celihsodnije da postoji posebna lista lica koja će rešavati individualne radne sporove, a posebna za miritelje koji će učestvovati u rešavanju kolektivnih radnih sporova?
Naime, u mnogim uporedno-pravnim sistemima arbitri se imenuju iz reda diplomiranih pravnika, sa iskustvom, a miritelji mogu biti i lica koja nisu pravne struke, ali imaju određenih iskustava i sposobnosti koje se stiču edukacijom na raznim specijalističkim kursevima i seminarima. To je neophodno za posredovanje u slučaju nastanka konflikata između poslodavca i organizacije zaposlenih.
Kao najveći problem koji se kod nas javlja i u slučaju mirenja i prilikom arbitraže može se oceniti nepoverenje strana u sporu u nepristrasnost postupanja arbitara, odnosno miritelja.
Ovde se odmah mora dodati objašnjenje. Naime, ne radi se o nepoverenju u ličnosti, lica sa liste, već, reklo bi se, o sistemskom problemu vezanom za položaj same Agencije za mirno rešavanje radnih sporova.
Mi u Poslaničkoj grupi SRS posebno ukazujemo na to, jer činjenica da se prostorije te agencije nalaze u zgradi Vlade, kao i način izbora direktora, koji ima značajnu ulogu u predmetnim postupcima, izaziva, naravno, na prvi pogled sasvim opravdane nedoumice potencijalnih učesnika u mirnom rešavanju radnih sporova. Tu se postavlja i pitanje da li je obezbeđena neutralnost postupanja miritelja, pa i arbitara, kada dođe do spora između države kao poslodavca i zaposlenih, bilo da je reč o sindikatima ili o pojedincima.
Stoga smatramo da je neophodno uložiti dodatne napore i od strane rukovodstva Agencije i samih arbitara, miritelja, u smislu objašnjavanja i ubeđivanja zainteresovanih u nepristrasnost postupanja. Ovo bi moglo da bude relativno lako rešeno određenom zakonskom regulativom, da, recimo, direktore imenuju tripartitno sindikati, poslodavci i Vlada, a ne da se ista stvar realizuje kroz prethodni postupak, koji se inače odnosi i na izbor arbitara.
Kod rešavanja kolektivnih radnih sporova mirnim putem jedan od uslova, dakle, problema koji se može pojaviti jeste i pitanje reprezentativnosti sindikata. Vi znate da je to uređeno odredbama članova 218 - 220. Zakona o radu. Uslov koji je sadržan u odredbi člana 219. kaže da se reprezentativnim sindikatom kod poslodavca smatra sindikat koji ispunjava uslov člana 218. ovog zakona i u koji je učlanjeno najmanje 15% zaposlenih od ukupnog broja zaposlenih kod poslodavca. Reprezentativnim sindikatom kod poslodavca smatra se i sindikat u grani, grupi, podgrupi ili delatnosti u koji je neposredno učlanjeno najmanje 15% zaposlenih kod tog poslodavca.
Upravo je ovakva situacija prouzrokovala da kod istog poslodavca postoje dva, pa i više reprezentativnih sindikata, što u praksi usložnjava pregovaračku poziciju zaposlenih. Naime, u praksi se često dešava da pojedini sindikati unutar određenog poslodavca pružaju otpor mirnom rešavanju radnih sporova posredovanjem miritelja iz čisto konkurentskih i političkih razloga, ne vodeći pri tom računa o interesima zaposlenih, odnosno svojih članova.
Tako je došlo do situacije, u slučaju kada postoji više organizacija radnika kod istog poslodavca, da pojedine sindikalne organizacije čak polujavno zauzmu stav da neće da prihvate dogovore poslodavaca i drugog sindikata o povećanju zarada, jer će konkurentski sindikat ostvariti supremaciju, odnosno pridobiti nove članove, s obzirom na to da je isti inicijator povećanja plata.
Još je nekoliko pokazatelja koji govore da je ova oblast nedovoljno uređena i samim tim u praksi izaziva dosta problema. Sama činjenica da je postupak pred arbitrom kao subjektom konačnog pravnog rešavanja radnog spora jedna od novina u našem pravnom sistemu izaziva posebnu pažnju kako zaposlenih, tako sindikata i poslodavaca.
Može se konstatovati da je to što odluka o mirnom rešavanju radnih sporova ima atribute konačnosti i pravosnažnosti, tj. radi se o jednostepenom postupku, izazvalo mnogo nedoumica u javnosti, pa i određenu skepsu, rekao bih tako, u pogledu odlučivanja da se pokrene, odnosno prihvati pokretanje od strane drugog učesnika ovog postupka.
Problemi koji su se javili prilikom mirnog rešavanja radnih sporova se mogu praktično razvrstati u te dve kategorije: problemi koji su uzrokovani legislativnom nedorečenošću, odnosno problemi koji su čisto praktične prirode.
Već pomenuti problem nepoverenja zainteresovanih strana u vezi s pokretanjem, odnosno vođenjem samog postupka mogao bi biti smanjen zakonskim potenciranjem tripartitnosti, koja inače praktično postoji u samom postupku izbora arbitara. Naime, ako bi pojedine organizacije sindikata imale u vidu da se arbitri izabrani primenom načela tripartizma, na primer da je njihova centrala učestvovala u izboru svih arbitara, verovatno bi se članovi dotične sindikalne organizacije lakše odlučivali da prihvate učešće u postupku mirnog rešavanja radnog spora i kada je pokretač poslodavac, a ne bi imali odbojan stav po tom pitanju, što je posebno izraženo kada je reč o postupku u slučaju otkaza. Isto se, samo obrnuto, odnosi i na poslodavca.
Evo jednog konkretnog primera. Dosadašnjom odredbom člana 34. Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova (čije je brisanje sada predloženo) bilo je propisano da arbitar može da angažuje veštaka. Zatim, odredbama člana 14. Zakona je uređeno da svaka strana u sporu snosi svoje troškove u postupku, osim troškova miritelja, odnosno arbitra. Dakle, gramatičkim tumačenjem predmetnih normi došlo bi se do zaključka da neka od stranaka, ona koja da predlog za izvođenje dokaza, mora snositi troškove, na primer, veštačenja. Pri tome treba imati u vidu da su postojali slučajevi da je veštačenje finansijske struke bilo neophodno.
Želimo da istaknemo, kao Poslanička grupa SRS, da bi se prilikom noveliranja Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova ta formulacija predmetne norme mogla i morala značajno poboljšati. To ćemo pokušati kroz amandmane da učinimo.
Još jedan problem je izuzetno značajan, vezano za zakon o kojem danas govorimo, a to je problem čisto pravne prirode – nedoumica koja postoji u vezi sa supsidijarnom prirodom odredaba Zakona o parničnom postupku.
Praktično se iskristalisalo mišljenje da odredbe ovoga zakona samo uslovno treba da nađu svoju primenu u postupku mirnog rešavanja radnih sporova zato što upravo načela efikasnosti i ekonomičnosti arbitražnog postupka, uz uvažavanje činjenice da se radi po svojevoljnom opredeljenju stranaka, znači da često ne moraju, a i ne mogu, da se primenjuju čak ni supsidijarno odredbe ZPP.
Takođe, indikativan je i konkretan problem koji se pojavio prilikom izvršenja rešenja arbitara prilikom rešavanja individualnih radnih sporova.
Naime, u početku u izreci nije izričito navođeno da je poslodavac dužan da pored neto zarade uplati radniku i kompletan iznos pripadajućih doprinosa. Ovde se pre svega radilo o nerazumevanju pojma zarade od strane izvršnih sudova, pa je u cilju pojednostavljenja rešenja ovog problema uspostavljena praksa da se u izreku unosi i stav da je obaveza poslodavca da uplati i doprinose za socijalno osiguranje.
Možda će se nekome učiniti izlišnim da se, polazeći od zakonske koncepcije pojma zarade, izričito navodi obaveza poslodavca, ali praksa o kojoj smo govorili je pokazala da je u interesu pravilnog izvršenja rešenja, i to najčešće zaposlenog.
Na kraju, želeo bih da istaknem još nekoliko konstatacija. Pre svega, evidentno je da postoji nepoverenje zaposlenih u sve segmente društva.
To je jedna, da tako kažem, dijagnoza, a potreba za „lečenjem“ institucija i vraćanje poverenja zaposlenih je praktično prvorazredni i neodložni zadatak.
Problem je što sporovi iz radnog odnosa pred našim sudovima traju tri i više godina, iako je zbog hitnosti u rešavanju radnih sporova članom 195. stav 3. Zakona o radu propisano da se spor pred nadležnim sudom pravosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.
Treba takođe, zarad javnosti, istaći da je Srbija kao članica Saveta Evrope prihvatila Konvenciju koja predviđa pravo na dobijanje presude suda u razumnom roku.
Kada radnik uspe u sporu pred tim sudom država je dužna da mu plati dosuđeni iznos. To su, naravno, pare svih poreskih obveznika. Tako zaposleni u svojevrsnoj institucionalnoj klopci bezuspešno pokušavaju da reše probleme koje imaju sa poslodavcima, a u privatizovanim preduzećima i u pojedinim preduzećima gde je dodatno uočljiva manjkavost u radu već pominjane Agencije za privatizaciju to je sve često i na jedan neadekvatan način.
Na samom kraju, smatramo da je jednostavno neophodno ono što sam istakao i u uvodnoj napomeni, a to je pre svega potreba promene svesti u socijalnom dijalogu.
Ako do toga ne dođe, pre svega u sferi izvršne vlasti, gde je neophodno obezbediti kvalitetniji i odgovorniji rad institucija i otkloniti uzroke koji su doveli do marginalizacije sindikata i uopšte situacije u kojoj se nalaze zaposleni u Srbiji... Dakle, neophodno je zarad postizanja uspeha u tom socijalnom dijalogu. To je promena koja mora da počne, pre svega, od predstavnika izvršne vlasti.
Ako do toga ne dođe, evidentno je da ćemo imati sijaset problema poput ovih najsvežijih, o kojima je bilo govora, u šabačkoj „Zorki“, u preduzeću „Janko Lisjak“, IMT-u i mnogim drugim preduzećima u Srbiji. Zahvaljujem se na pažnji.

Hvala. Preostalo vreme Poslaničke grupe SRS je 23 minuta i 30 sekundi, a reč ima gospodin Petar Jojić.

Dame i gospodo, gospodine ministre, nije mi jasno da se vi niste setili, ili onaj ko je pripremao izradu ovoga predloga zakona o izmenama i dopunama, da se jedan zakonski akt mora sačiniti tako da je on u praksi primenljiv i, s druge strane, da se obezbede uslovi za njegovo izvršenje i da se predvide sankcije za one koji se ne budu pridržavali ovog zakona. Nije jasno zašto ni u osnovnom tekstu, ni u ovim izmenama i dopunama nema kaznenih sankcija za one koji budu kršili ovaj zakon.
Dame i gospodo predlog ovog zakona je američki hibrid. Zašto kažem da je američki hibrid? On je preuzet iz Amerike; naše Ministarstvo pravde uglavnom pokušava da ovu državu pretvori u jednu od gubernija SAD.
Mi iz SRS smatramo da ovakvi zakoni ne mogu da nađu primenu, pre svega zato što se pokazalo u praksi da je rešen mali broj sporova, a s druge strane, da su to individualni i kolektivni sporovi. Ovi sporovi nisu delotvorni, jer tradicija i navika u državi Srbiji nije, gledano kroz istoriju, da su neka mirovna veća ili mirovni instituti, kao što je ova Agencija za mirno rešavanje sporova... A da se osvrnem i na Agenciju za privatizaciju, gde je najveća korupcija u državi, jer ova agencija ima velika ovlašćenja u procesu privatizacije, odnosno direktora Agencije za privatizaciju imenuje i postavlja Vlada. Donosi odluke koje imaju izuzetno teške posledice za Srbiju, što se kroz istoriju i kroz primenu njegovu i pokazalo.
Gospodine ministre, za ovo bi neko rekao – zanatska rukotvorina za prepoznatljivu mušteriju. Svojevremeno je jedan profesor Pravnog fakulteta u Beogradu rekao da je pravljenje Ustava i zakona posao poput krojenja odela – najpre ključni ljudi u Vladi i vlasti, ili samo jedan moćnik među njima, pojedinac, koji od dokonosti ne zna šta će da radi, prema tome kakav mu Ustav treba angažuje jednog čoveka koji poseduje odgovarajuće pravno-tehničke sposobnosti da po porudžbini pripremi nacrt Ustava ili zakona.
Pred nama je ovaj tekst zakona. Gospodine ministre, on ne daje željene rezultate. Naša tradicija je takva i naši građani znaju da rešavaju sporove pred nadležnim sudom. Ono što je najtragičnije jeste što se u ovim agencijama imenuju i postavljaju ljudi koji nemaju ni pravosudni ispit, ni iskustvo u pravosuđu, najmanje deset godina za ovakve funkcije.
Zamislite kada neko preuzme da vodi postupak mirenja, a da je vrednost tog postupka mirenja sto miliona dinara, i sada vam odlučuje ili miritelj ili arbitar; taj arbitar nikada nije bio ni sudija za prekršaje, a kamoli da je dostigao nivo sudije opštinskog suda, okružnog suda, Vrhovnog suda itd. Ovaj miritelj ili arbitar je izjednačen sa članovima Gornjeg doma lordova, koji rešavaju najsloženije i najteže predmete u pravnoj praksi Velike Britanije.
Naši zakonodavci, inače, može se reći, i dobre zanatlije svoga posla, pod znakom navoda, nisu imali šta da rizikuju. Otuda i njihovo delo nema po čemu da se prepozna, jer, kako je to svojevremeno Ruso govorio i upozorio, ništa snažno, ništa veliko ne može poteći iz pera koje se prodaje. Kada nekome date velike pare da vam pripremi neki tekst, pogotovo ako su pare iz donacija, a niko ne kontroliše i ne zna ko je koliko uzeo para za brojne predloge zakona i nacrte, a da ti predlozi i nacrti nisu videli svetlost dana, niti su stigli pred Narodnu skupštinu...
Dame i gospodo, gospodine ministre, ovaj zakon nije u potpunosti rešio brojne probleme; ovo je jedna brošura, i onaj koji je osnovni i ovaj koji je sa izmenama i dopunama. Vi ste pokušali da u članu 2. popunite one greške, tj. da popunite pravnu prazninu ili da upotrebite analogiju. Međutim, ni ovim se ovaj zakon ne popravlja. Drugo, naši građani od toga nemaju nikakve koristi.
Gospodine ministre, ako niste znali, na današnji dan u Srbiji ima milion nerešenih sporova. Ko je kriv za to? Kriva je Vlada. Zašto je kriva Vlada? Vlada mora da podigne na viši nivo i stepen odgovornosti one koji rešavaju, pre svega, sudske sporove. U tradiciji srpskog naroda je da pravdu traži pred sudom i da ima odgovarajuće instrumente kako i na koji način da ostvaruje svoja prava, kako Ustav Republike Srbije i predviđa.
Želeo bih samo nekoliko stvari da napomenem. U istoriji svakoga naroda susreću se i ukrštaju istorija i pravo, kao najznačajnije oblasti.
Pri tome, određene institucije koje se uspostavljaju u odgovarajućem društvu, u pravu, kao i u istoriji, odslikavaju trajanje, kontinuitet i stvarnost tog društva, a njihovo obrazovanje samo po sebi predstavlja osnov društva i osnov države.
Pravo predstavlja i odslikava kulturu jednog naroda, a spremnost zakonodavca da obezbedi što širu sliku, a potom i efikasnu zaštitu ljudskih sloboda i ljudskih prava, izraz je zrelosti i sposobnosti tog naroda i njegove države i vlade.
Ustavna istorija Srbije kao države je veoma bogata i duga. Njeni koreni sežu duboko u srednji vek. U svojoj istoriji ova, na prvi pogleda mala, država prolazila je kroz zanimljive periode u kojima su se ukrštali njeni usponi i padovi, procvati i društvena posrtanja, sve do gubitka i same državnosti u pojedinim periodima, kao što vam je to poznato. Tako posle zenita na kojem se našla srpska srednjevekovna država, obrazovanja velikog carstva u kome je donet i čuveni Sretenjski ustav, spomenik Dušanovog zakonika...
Taj Sretenjski ustav... Gospodine ministre, vi ste u Vladi na čijem se čelu nalazi predsednik Vlade gospodin Cvetković, koji je pre pet-šest dana darovao autonomašima ustav, kao što je na njihov statut... koji se po meni izjednačava sa Ustavom, kada pogledate koja su ovlašćenja AP Vojvodine, sa 150 novih ovlašćenja koja preuzima od države, očerupa Republiku Srbiju sa ovlašćenjima. Tako je i Miloš Obrenović pod pritiskom 1835. godine darovao srpskom narodu Sretenjski ustav. Srećom, on nije dugo trajao, jer su i zapadne sile podržale da se taj Ustav mora staviti van snage, i on nije dobro prošao.
Srpska država je nastala, u srpskom narodu su došla tragična vremena koja su dovodila u pitanje i sam njen fizički opstanak. Donošenjem statuta Vojvodine dovodi se u pitanje teritorijalni integritet Republike Srbije i njen suverenitet.
Ja imam iskustvo sa autonomašima. Vi se dobro sećate „jogurt“ revolucije, vi znate da onaj ko je došao u Vojvodinu nije mogao da bude biran na određenu funkciju ukoliko nije bio pre svega Vojvođanin, kako su oni to govorili, i da on nije meštanin iz određenog mesta, iz određenog grada. Tako nisu mogle da budu postavljene ni sudije, ni načelnici DB-a, čak ni operativci službe organa unutrašnjih poslova. Sve je to prolazilo kroz filter čuvenih autonomaša u AP Vojvodini.
Setite se, gospodine ministre, kada je ubijen turski ambasador sedamdesetih godina (ja sam tada radio u Službi unutrašnjih poslova), da li znate da operativac i načelnik Državne bezbednosti i operativci Republičkog sekretarijata nisu mogli da pređu Tamiš ili Dunav da vode istragu da bi se otkrio ubica turskog ambasadora? Ovo govorim zbog toga što je to sve usko povezano sa pravima i diskriminacijom koja sledi.
Razvitak prava i pravosuđa predstavlja najpouzdanije ogledalo društvenih i političkih prilika svake države. To vam je poznato. U tom kontekstu naglašavam posebno da pravosuđe mora da ima svoje nezamenljivo mesto i veliku ulogu.
Sada postavljam pitanje i tražim odgovor – da li je Vlada Republike Srbije obezbedila nezavisno pravosuđe i nezavisno sudstvo? Strepim i bojim se da će aktuelna koaliciona vlast da izvrši ovih dana, u toku ovog i narednog meseca, lustraciju dobrih sudija i dobrih tužilaca kao nosilaca pravosudne funkcije, samo ukoliko su nekom otkazali poslušnost, ili putem telefona, ili putem bilo kog dopisa ili da su se neposredno obratili, kakvu presudu po porudžbini treba da donese koji sudija i kakvu funkciju i optužnicu treba da ima javni tužilac kada stavlja zahtev za podizanje istrage ili podiže optužnicu.
Šta je uradila dosovska vlast? Da vas podsetim, obećavali ste brda i doline. Narod je poverovao, 5. oktobra preuzeli ste vlast. Ova vlast je obezbedila da u Srbiji žive građani u različitim društvenim sistemima. Sada ću da vam objasnim, ali me pažljivo saslušajte: u komunizmu žive svi oni koji su vlast zauzeli u Srbiji i zaposleni u ministarstvima. To gledam, partije na vlasti, oni žive u komunizmu, jer su zaposleni u ministarstvima, agencijama, direkcijama, javnim preduzećima. Oni imaju prema svojim potrebama, a rade prema svojim mogućnostima.
Najvažnije je da ne stvaraju ni dinara nove vrednosti. Rade u toplim kancelarijama. Radni prostor im je udoban i opremljen najsavremenijim nameštajem i tehnikom. Oni imaju topli obrok, naknade za minuli rad, prevoz, primaju na vreme. Što može da uradi jedan, radi njih pet. Zagarantovano im je da za vreme radnog vremena skoknu i na Kalenić pijac ili neki drugi.
Ova vlast je formirana na feudalnom sistemu, bez obzira na njihovu stručnost, znanje i poštenje. Oni misle da ih je narod izabrao da vladaju u ime naroda i za narod. Oni su samo izabrali za sebe da bolje žive u komunizmu, zahvaljujući tome što su članovi nekih političkih partija.
Koja je druga kategorija, želim da vam kažem. U Srbiji u kapitalizmu živi mali broj građana, to je ova druga klasa. To su uglavnom oni koji su navodno svojim napornim radom uspeli od nule da naprave bogatstvo: Mišković, Peconi, Kole i drugi.
Navešću vam primer čuvenog Moldovana; da li se pretrgao stečajni upravnik RK Beograd i da li je tačno da je primio 460.400.000 za vođenje stečaja RK Beograd? Kad podelite, evo, ja sam sa kolegama Perićem i Munjićem podelio, za tih 460.000.000 dinara moglo je da se isplati 25.000 penzija po 20.000 dinara.
Evo zašto se obraćam vama i zašto tvrdim da se određene stvari u našem društvu moraju korenito menjati, na radikalan način, kao što smatramo mi iz Srpske radikalne stranke.
Treba reći da im je u tome malo pomogla i komunistička vlast. Kao što znate, bogatašima je i komunistička vlast, ova iz prvog ešalona, pomogla, jer je htela da u Srbiji bude i bogatih i da dokaže da su oni za sistem u kome „cveta hiljadu cvetova“, kako je to rekao jedan Kinez. Teško je bilo preko noći napraviti bogate ljude, ali ih je ova vlast napravila bez muke i otela od naroda njihovu imovinu.
Ko su robovlasnici, odnosno ko je taj stalež koji živi većinom u robovlasništvu? U robovlasništvu živi najveći deo naših građana. Oni se ne zovu robovi, već građani sa pravom glasa, ali im vlast ne daje ni hleba ni igara, već samo brojna lažna obećanja.
Da li je to tačno, gospodine ministre? Jeste, 5. oktobra vlast je obećala da će 6,5 milijardi dolara da stigne brodovima u Beograd. Od toga nema ništa. Narod ostao go i bos.
Da li su obećane besplatne akcije, hiljadu evra? Jesu. Da li je neko video da je u Srbiji bilo koji građanin dobio hiljadu evra, ili radnik, kada su u pitanju radnička prava? Nije, bila je to jedna obična obmana.
Povoljni krediti od brojnih donatora i obećanja Dinkića i ostalih – boli glava u Srbiji. Belu šengen vizu mogu da vežu mačku o rep, jer bi trebalo prvo građanima Srbije da omoguće da zarade novac sa kojim bi mogli da putuju u inostranstvo. Bez toga nema.
Sada se najavljuje da će 50 naših građana o trošku države da putuje. Sada izvršite anketu u Srbiji ko će da stavi u džep i ima li da stavi u džep hiljadu evra i da putuje po belom svetu. Mnogi, većina u Srbiji nema hleba da jede. Zapošljavanje mladih, ali od toga ništa nema.
Sve su to bila lažna obećanja. Da li je tako, gospodine ministre? Da li sam slagao nešto što je aktuelna vlast obećala? Mislim da nisam. Ovo su obećanja koja je vlast u prethodnoj izbornoj kampanji i za vreme ove vladavine dala, ali nijedno obećanje nije ispunila.
Ovi robovi, kojih je većina u Srbiji, plaćaju porez, vidite, plaćaju prirez, takse i druge dažbine, a posebno velike komunalne usluge, javnim preduzećima i državnim organima. Ovi robovi nemaju zaposlenje, gospodine ministre, to je tačno. Da li obilazite sirotinju po Srbiji? Vidim da imate saznanja o tome. Oni nemaju plate, nemaju plaćen minuli rad, nemaju prevoz, nemaju topli obrok. Ovi robovi ponekad, ponegde rade na crno, zamislite, to vam je dobro poznato, ali nemaju plaćeno socijalno i penzijsko osiguranje. Da li je ovo tačno, gospodine ministre? Mislim da je tačno.
Oni nisu spremni da rađaju decu i proširuju svoju porodicu i tako vrše proširenu reprodukciju robova. Zamislite šta se može desiti jednog dana – oni koji žive u komunizmu i kapitalizmu ostaju bez robova. To ću vam sada objasniti. Ko bi onda glasao za vlast da nije sirotinje raje? Robovi treba da rade, da pune džepove; baš tragično što bogati ne mogu da žive bez tih robova, jer neko mora da radi i glasa za vlast, ali najtragičnije je što vlast ponekad mora da raspiše izbore i animira robove da za tu vlast glasaju.
Dame i gospodo, gospodine ministre, na osnovu svoje dugogodišnje pravne prakse mogu da vam kažem da ovaj zakon koji je predložen nije delotvoran, ne daje rezultate, niti će davati rezultate. Ono što je bitno, to je da se pravosuđe podigne na viši nivo, da se zaštiti svaki nosilac pravosudne funkcije i da se ne primeni lustracija, koja se i te kako očekuje.
Mi imamo stručne ljude, nama ne trebaju američki i engleski savetnici da sede po našim ministarstvima i da pišu brošure i neke njihove zakone. Srbija ima svoju tradiciju, Srbija ima bogato pravno iskustvo. Mnogi profesori iz Srbije su završavali na Sorboni sa desetkama, kao što je završio i poznati Radomir Lukić koji je sa šajkačom i opancima ušao na Sorbonu i završio sa desetkama na tom fakultetu na Sorboni. U svakom slučaju, gospodine ministre, mi moramo više voditi računa o radnicima, penzionerima, poljoprivrednicima. Poljoprivrednici su osakaćeni. Invalidnine kolike su, penzije? Šta ćemo sa onima koji nemaju ni invalidninu, ni penziju, a ostaše na ulici? Pre svega, radi se o ljudima koji imaju i po 30, 35, 37, 38 godina radnog iskustva.
Vi ste dozvolili, gospodo, da pojedinci iz firmi mogu da proganjaju radnike, čestite i poštene, kad god hoće. Takvo smo zakonodavstvo doneli. Vi ste krivi zbog ovolikog otpuštanja radnika.
Gde je proizvod koji se može proizvesti u Srbiji? Šta Vlada proizvodi? Proizvodi pre svega sirotinju, jer je sirotinje svakim danom sve više i više. Nema više nade u ovoj državi. Ova vlada nema nameru da obezbedi bolji život građanima, što je obećavala.
Prema tome, gospodine ministre, mi iz Srpske radikalne stranke se ne možemo složiti sa agencijama, sa tim kako one rade i kako su obogaljile privredu Srbije.
Evo samo nekoliko napomena. Gde je u Srbiji korupcija sada najveća? U agencijama. Korupcija je najveća tamo gde su najveća diskreciona ovlašćenja i gde ima najviše novca.
Radnici su obespravljeni. Džabe njima da idu sada pred mirovno veće. Molim vas, ovo što ste vi izneli kao rezultate i ovo što sam ja prikupio o mirnom rešavanju sporova, koliko je rešeno sporova, kolektivnih i pojedinačnih, ovo je zaista neprimereno. Koliko ih tamo radi i kolika su im primanja?
Korupcija u Trgovinskom sudu u Beogradu – zaboravljena. Šta je sa onima koji su počinili tolika krivična dela? Veterinarski zavod Zemun, „Agroseme“ Sremska Mitrovica, „PKB Transport“ Kragujevac, afera o izvozu šećera, „Jugoremedija“ Zrenjanin, afera vezana za Nacionalnu štedionicu, afera o prodaji „Mobtela“, korupcija u Carini, slučaj „Ce marketa“, slučaj „Putnika“, „Dunav osiguranja“, „Ineks intereksport“, „Robne kuće Beograd“...
Molim vas, ja zbog toga i podsećam da je zahvaljujući Zakonu o stečaju i zahvaljujući Agenciji za privatizaciju jedan stečajni upravnik u Beogradu uzeo 460.000.000 dinara! Tražim odgovor, proverite gospodine ministre, to će vam trebati. Podsetiću vas i šta rade u stečajevima, a to će biti u zakonu o stečaju ...
(Predsedavajući: Gospodine Jojiću, obaveštavam vas da je vreme predviđeno za diskusiju SRS isteklo još pre 20 sekundi.)
Završiću. Hvala najlepše, ali imaćemo vremena i o zakonu o stečaju da govorimo.

Hvala na razumevanju.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93? (Da.)
Gospodin Vladan Batić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u ime Demohrišćanske stranke Srbije ću podržati predlog ovog zakona, ali mislim da imamo jedan široki segment problema u rešavanju radnih sporova koji nisu obuhvaćeni ovim zakonom, a odnose se na neuspešne privatizacije. To je daleko tragičnije, daleko bolnije, daleko neprijatnije pitanje od onog korpusa pitanja koja se rešavaju ovim zakonom.
Možemo nabrojati sijaset konkretnih primera. Na jednoj od sednica Narodne skupštine, gospodine ministre, ja sam, a mislim da je to i za vas veoma interesantno, naveo frapantan podatak: od mora privatizacija koje idu preko Agencije za privatizaciju, znate li da se protiv 21 vlasnika, novog vlasnika firmi koje su privatizovane, vodi krivični postupak pred Specijalnim sudom za organizovani kriminal, da je 16 od njih u pritvoru, a da naravno nema nikakve odgovornosti onih ljudi u Agenciji za privatizaciju koji su omogućili i dozvolili takve nakaradne, kriminalne, nedopuštene privatizacije? Bila su 22 lica, jedan postupak je obustavljen, protiv 21 novog vlasnika privatizovanih preduzeća vodi se postupak pred Specijalnim sudom za organizovani kriminal! To je samo po sebi senzacija, katastrofa.
Šta se događa? Privatizuju se firme, ne ispuni se nijedno slovo iz ugovora o privatizaciji, rasproda se imovina preduzeća, ništa se ne realizuje, radnici postanu socijalni slučajevi; taj novi vlasnik ode u zatvor ili u pritvor, i šta onda sa pravima tih ljudi? Neka od tih privatizacija se nekad možda i poništi, ali preduzeća više nema.
Sećate se da sam kod vas dovodio jednu delegaciju ljudi iz Drvne industrije „Bora Marković“ u Obrenovcu? Trista trideset radnika, po nekoliko članova porodice, hiljadu ljudi je u pitanju. Vlasnik je u pritvoru.
Drvna industrija je pretvorena u šljunkaru, a onda ona afera oko šljunka i tih zloupotreba – vlasnik u pritvoru. Novi vlasnik Trgovinskog preduzeća „Posavina“ u Obrenovcu je u pritvoru. Jedan od novih vlasnika jednog od pogona „Prve iskre“ pravosnažno je osuđen na četiri godine zatvora.
Takvih primera imate sijaset. Niko ne snosi odgovornost u Agenciji za privatizaciju, koja bi po definiciji morala da brine ne samo o zaključenju ugovora o privatizaciji, nego i o realizaciji, odnosno ispunjenju tog ugovora, o pokretanju proizvodnje, o socijalnom programu, o ljudima koji treba da rade. Sve ovo je zaraslo u grmlje i korov, izabrali tamo gde ima velikih zaliha na rezervama, dobrih mašina, to lepo otuđili, merkaju, što bi rekao moj kolega Velja Ilić, dobre lokacije i onda nikom ništa.
Molio bih vas da se posveti pažnja ovom i te kako značajnom segmentu, jer to ne da nije uspešna privatizacija, to je kriminal, bukvalno. Iz ovih podataka koje sam vam saopštio i sami možete to da vidite. Ne upućujem nikakvu zamerku vama, vi ste bar poznati kao ministar koji želi da se stvari dovedu na pravo mesto, ali ovo je jedan ogroman, stravičan korpus pitanja. Na to sam i premijeru skrenuo pažnju. Hvala.

Hvala. Da li ministar želi reč? (Da.) Izvolite.

Ja ću se vrlo kratko osvrnuti na neke primedbe koje su ovde iznete od strane više poslanika, a tiču se pre svega direktora koji pokreće pitanje brisanja miritelja i arbitara iz imenika i navodno njegovog velikog ovlašćenja, koje nije imao po dosadašnjoj verziji ovog zakona.
U članu 45. jasno su precizirani slučajevi, odnosno razlozi kada direktor može da pokrene tu inicijativu. To može da učini i Socijalno-ekonomski savet ili jedan od učesnika ovog saveta. U svakom slučaju, SES, odnosno ovaj savet daje mišljenje ili saglasnost na brisanje iz registra po tačno određenim uslovima koji su predviđeni članom 45. ovog zakona.
Takođe, bilo je primedaba vezanih za ulogu i angažovanje veštaka. Naime, tačno je da u dosadašnjem članu 34. piše da arbitar može da angažuje veštaka. Taj član se briše iz prostog razloga što je u članu 33, dakle, u prethodnom članu, arbitru data mogućnost da izvodi sve dokaze i stara se da su u toku rasprave sve činjenice relevantne za odlučivanje, što po Zakonu o parničnom postupku podrazumeva i angažovanje veštaka.
Bilo je reči i o izveštaju o radu Agencije. Ja imam taj izveštaj. Mislim da je to pitanje pokrenuo gospodin Hajdarević. To je pitanje vezano za budžet. Za 2008. godinu to je 20.800.000 dinara budžeta Agencije.
Agencija, inače, ima sedam zaposlenih. Ove godine će uštedeti nekih pet do šest miliona, što znači da neće potrošiti sva sredstva iz budžeta.
Gospodin Perić je rekao, a i mi nismo, naravno, zadovoljni ishodom i dosadašnjim rezultatima Agencije i to je jedan od razloga zašto menjamo ovaj zakon, zato što želimo da tu agenciju osnažimo i da joj dame veće nadležnosti, a samim tim i mogućnosti da deluje i ostvari veće rezultate nego što su do sada postignuti.
Moram da naglasim da ova agencija nije supstitucija za sudove. Ovo je jedna mogućnost koju mi dajemo da bismo rasteretili sudove i da se, pre nego što se stvar rešava na sudu, pokuša kompromisom rešiti sukob između poslodavaca i zaposlenih.

Hvala, ministre.
Po kom osnovu, gospodine Jojiću? Izvolite, replika.

Gospodine ministre, ja sam govorio o ključnim problemima našega društva, a pre svega radnika. Ova vaša vesela vlast i Vlada nije usrećila radnike koji su ostali bez posla i vi ih nećete usrećiti formiranjem još sto agencija. U ovoj državi ima 111 organa i ministarstava. Ko će to da izdržava? Rusija ima 15 ministarstava, a Srbija ima 25, i još 111 paralelno, ravnih ministarstvima.
Problem radničkih prava se neće razrešiti time što ćete vi sada ponuditi jedan tekst izmena i dopuna Zakona, time da će radnici ostvariti svoja prava brže.
Verovatno vam je poznato, gospodine ministre, da je došlo do smanjenja broja individualnih sporova za mirno rešavanje. Zašto? Zato što je Vlada rasprodala sva preduzeća, i više nemaju oko čega, oko minimalnih zarada, da se vode postupci. Sada jedino ostaje da se vode sporovi u slučajevima kada je u pitanju kolektivni ugovor.
Podsetiću vas da je Pančevo prodato, a imalo je 50 preduzeća. Sada Pančevo ima samo dve fabrike koje nešto rade. Ono je prodato. Pre svega, prodata je Fabrika mineralnih đubriva lopovima koji su uspeli da je kupe džabe, da je dobiju na poklon.
Azotara je prodata 2006. godine za trinaest miliona dolara da bi, gospodine ministre, aktuelna vlast dozvolila lopovima da, i pored toga što je u fabrici bilo đubriva u vrednosti od devet miliona dolara, bili su puni magacini... Lopovi iz inostranstva su sa lopovima iz naše države, uz saglasnost države, Vlade i Agencije za privatizaciju, to uradili.
Uvažavam neke stvari, gospodine Ljajiću, da se vi zalažete, obilazite, vodite računa gde šta ima, izlažete onako kako izlažete, ali ne možete da rešite probleme.
Mirko Cvetković je potpisao ugovor za privatizaciju Azotare, da bi lopovi novu fabriku, koju su izgradili radnici Azotare Pančevo i država, prodali; njena knjigovodstvena vrednost bila je 45.000.000 evra, prodali su je za 32.000.000 evra, uzeli pare u džep i pobegli. Hoće li država sada da tuži one i da nadoknadi štetu od tih lopova… (Isključen mikrofon.)