Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe DSS. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je zakon o izmenama i dopunama Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, koji se donosi u vreme koje se sigurno ne može nazvati ni mirnim, ni van sporova, pogotovo u privrednoj i socijalnoj sferi.
Ovaj zakon donet je 2004. godine sa ciljem da se što veći broj individualnih i kolektivnih sporova rešava mirnim putem, da se izvan pravosuđa, skupih postupaka dođe do rešenja sporova iz radno-pravnog statusa i primanja i prava zaposlenih.
Kao što je neko od kolega rekao, sama Agencija je dala određene rezultate u broju rešenih individualnih i kolektivnih radnih sporova, ali želim da ukažem u ovoj raspravi o ovom zakonu (posle ću se dotaći i nekih konkretnih rešenja i amandmana koje je naša poslanička grupa podnela) u kakvom vremenu i u kakvom stanju se donosi ovaj zakon i kakvi su stvarni efekti ovako ojačane Agencije za mirno rešavanje radnih sporova u situaciji naraslih socijalnih tenzija i problema koje imaju zaposleni u radnom odnosu.
Suštinsko pitanje o kome treba da pričamo jeste da li Agencija sa svojim kapacitetima i ovolikim brojem problema koji se odnose na radno-pravni status, na primanja i druga prava, može da rešava i ovako proširena pitanja koja se odnose na kolektivne i individualne sporove.
U nekoliko rečenica ću podsetiti šta je ova vlada obećala i šta je uradila i kakvo je stanje stvorila u ovim oblastima, pa da zajedno možda kroz diskusiju vidimo da li Agencija uopšte može te probleme da rešava, da li Agencija uopšte ima volju, da li uopšte kod partnera koji treba da rešavaju problem zaposlenih i poslodavaca ima volje da se uputi predmet na Agenciju, kada ljudi čija su prava obespravljena sebi seku prst. Onaj ko razmišlja da li da odseče prst ili da ide da rešava problem pred Agencijom dao je odgovor građanima – odsekao je sebi prst, jer ne veruje da Agencija može da reši problem.
Niz problema u socijalnoj sferi stvorila je Vlada Republike Srbije. Poći ću od prava koja su zaposleni imali pre formiranja ove vlade. Ova vlada je umanjila niz prava, prava na naknadu na zavodu za tržište rada. Slušali smo hvalospeve o Zakonu o zapošljavanju, o velikim podsticajima koji će doći posle tog zakona, kada je u pitanju zapošljavanje. Jedini efekti tog zakona su da građanin koji ode na zavod nema više pravo da dve godine prima naknadu; i kada je prima samo godinu dana, prima je umanjenu, a ta sredstva odlaze famoznim agencijama za zapošljavanje koje će se širiti kao pečurke posle kiše po Srbiji.
Nekog podsticaja za zapošljavanje nema. Upravo na ovoj sednici raspravljamo o još jednom umanjenju prava, prava zaposlenih u statusu neraspoređenih. Do sada, do ove vlade to niko nije menjao. To je bio period od šest meseci. Sada se to smanjuje na period od dva meseca, a pričamo o socijalno odgovornoj vladi, koja treba da štiti već stečena prava. Ova Vlada je zatekla određena prava, sama sebe proglasila socijalno odgovornom i onda je u tom svom zvanju socijalno odgovorne počela da ta prava umanjuje. Da li je to socijalno odgovorna vlada? Naravno da nije.
Polemika se vodila o naknadi za porodilje. Pričamo o beloj kugi, o hroničnom problemu u Srbiji, a u isto vreme želimo da snizimo prava onima koji treba da daju najveći doprinos u toj borbi. Postavlja se pitanje kakva je to socijalna politika koja se vodi?
Sada dolazimo do pitanja, u stvari, šta ova vlada želi da postigne ovim zakonom i šta je do sada, kada je u pitanju rešavanje radnih sporova, rešeno?
Prethodno pitanje, da bi ovaj zakon dao efekat, gospodine ministre, jeste da postoji socijalno-ekonomski dijalog u Srbiji. Da li on postoji? Kakav je status kolektivnog ugovora? Da li Ministarstvo ima evidenciju koliko je granskih kolektivnih ugovora zaključeno, gde prava iz Zakona o radu mogu biti proširena u postupku pregovaranja? Da ne govorim da li imate evidenciju o pojedinačnim kolektivnim ugovorima u preduzećima.
Ovde se spominju opšti akti koji se donose u preduzećima. Svi koji znaju ulogu sindikata, poziciju zaposlenih u ovoj situaciji u preduzećima, koliko je zaposleni ostavljen sam sebi u direktnom sudaru i raspravi sa poslodavcem, uplašen za svoj posao, prihvata sve, može eventualno da dođe do ostvarivanja nekih širih prava van Zakona o radu...
Suština ovog zakona bi trebalo da bude da se podstakne od strane Agencije i miritelja upravo kolektivno pregovaranje. Mi nemamo opšti kolektivni ugovor. To su pitanja o kojima treba da pričamo.
Kakav je status socijalnog pregovaranja u Srbiji? Da li je moguće da u ovoj atmosferi masovnih štrajkova po nekoliko osnova - neisplaćivanje zarada, neuplaćivanje doprinosa, neisplaćivanje otpremnine... Sigurno imate statistiku o broju štrajkova i koliki je procenat i udeo svih ovih razloga za štrajkove. Da li je moguće da u takvoj situaciji Vlada ne stane aktivno u procesu pregovaranja?
Postavlja se sledeće pitanje: ako Vlada pušta da štrajkovi idu, ne rešava ih, ljudi seku prste, leže na prugama, da li Vlada staje na stranu poslodavaca? I to bi bila nekakva politika; nije socijalno odgovorna, ali bi bila neka politika. Ali, ni to ne vidimo, jer se broj preduzeća koja su pred bankrotom povećava.
S jedne strane imate štrajkove, ne isplaćuju se zarade, ne isplaćuju se otpremnine, a s druge strane veliki broj preduzeća koja su pred stečajem.
O stečaju ćemo tek da pričamo i to je sledeća tačka. Ova sednica je sednica gde se donose zakoni o otpuštanjima, s jedne strane u državnom sektoru, a s druge strane u realnom sektoru. Videćete šta će izmene Zakona o stečaju da donesu, koliko će masovna otpuštanja da budu u realnom sektoru posle usvajanja Zakona o stečaju. To su problemi.
Vlada se nije opredelila koga u situaciji suprotstavljenih interesa poslodavac - zaposleni podržava. Nikoga, jer Vlada neće da se zamera ni zaposlenima, a ni poslodavcima. Jer, u situaciji da je stala na stranu poslodavaca, rekla bi – mi smo umanjili ova prava zbog toga što imamo jasnu ekonomsku politiku podrške preduzećima koja su u problemima.
Onda bismo znali da je politika jačanja privrede ta koja će možda dugoročno dovesti do većeg zapošljavanja i tada bismo videli neku politiku i naznaku neke politike. U ovoj situaciji, broj preduzeća koja padaju u stečaj će se povećati i još više ljudi će ostati na ulicama.
U toj situaciji pitanje i pozicija ovakvog organa, koji je u periodu pre ovih tenzija imao ulogu i dao rezultat... On možda nije bio onakav kakav je očekivan, jer je nova institucija i u tom smislu je možda bilo potrebno učiniti ovakve promene. Sada, bojim se, u ovako ostrašćenoj atmosferi u privredi i u domenu socijalne politike, teško da će se iko obratiti Agenciji da reši, pogotovo kolektivne, sporove. Ljudi traže druge metode i druge načine, koji su surovi, ali možda će u krajnjoj liniji takvi metodi dati efekat, a ova agencija će, bojim se, doći u situaciju da ostane mrtvo slovo na papiru.
Postavilo se pitanje zašto su data prava Agenciji da briše, da pokreće postupak brisanja miritelja i arbitra iz evidencije. Vrlo jednostavna stvar – ne funkcioniše Socijalni savet, koji je do sada imao tu nadležnost. Verovatno su ljudi u Ministarstvu videli – pošto Socijalni savet uopšte ne funkcioniše, dajte da mu skinemo ovo pravo, ionako nema ništa od njega, nego da prenesemo na direktora Agencije, možda će on imati bolji uvid u to koji ljudi više ne zaslužuju da budu miritelji i arbitri.
Ima se utisak, i pored dobre volje kada je u pitanju ovaj zakon, da se nisu sagledali realni problemi i da je ovo jedna magla koja se baca u javnost. Kao, sada će miritelji i arbitri rešiti ove nagomilane štrajkove i probleme, ovu surovu stvarnost u socijalnoj politici, umanjena prava i strah svakog čoveka koji je sada u radnom odnosu. Kolektivno pregovaranje, zaključivanje granskih kolektivnih ugovora, opštih kolektivnih ugovora, gde mogu ta prava da se ranije reše, jer tu Vlada učestvuje, to se diže na nacionalni nivo, to jednostavno u ovom trenutku u Srbiji ne postoji.
Što se tiče naše poslaničke grupe, vi ste rekli, i to ste u pravu, da postoje tri vrste izmena, mi smo intervenisali u dve. One se odnose na to da se proširi krug pitanja koja se odnose na individualne sporove.
Gospodin ministar je rekao da je veći broj poslanika podneo taj amandman i, zaista, ako postoji saglasnost oko tog pitanja, bez obzira na ovu veliku dilemu o poziciji same Agencije, te amandmane bi trebalo usvojiti.
Što se tiče našeg drugog amandmana, on se odnosi na pravo ko može biti miritelj ili arbitar. Mislimo da je potrebno, pored ovih uslova, ako se hoće i neko iskustvo u ovim problemima, da to budu lica koja imaju pet godina radnog iskustva iz oblasti radno-pravnih odnosa, pogotovo kada su u pitanju miritelji.
U krajnjoj liniji, to nije sudski postupak, oni mogu jasnije i konkretnije sa velikim znanjem koje imaju da sagledaju problem i pitanje koje dođe pred njih u postupku mirnog rešavanja radnih sporova.
Bez obzira na ovu tehničku primedbu, za koju vidim da postoji volja da se usvoji, suštinsko pitanje je sagledavanje uloge i značaja ove agencije i otpočinjanje istinskog socijalnog dijaloga, on ne postoji u Srbiji; zaključivanje granskih kolektivnih ugovora, opštih kolektivnih ugovora, rešavanje svih ovih pitanja i, konačno, opredeljenje Vlade da li štiti interes zaposlenih ili poslodavaca, u situaciji naraslih i velikih političkih tenzija. U takvoj atmosferi teško da možemo očekivati bilo kakve efekte ovog zakona. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Zoran Antić, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe Napred Srbijo.

Dame i gospodo narodni poslanici, za SNS je pitanje položaja zaposlenih, radnog prava, radnih odnosa od izuzetnog značaja.
Smatramo da je situacija u kojoj se danas radnici, zaposleni u Srbiji nalaze izuzetno teška, da je to goruće pitanje srpskog društva danas i da je uz ovaj zakon koji je predložen, a o kome ću reći nešto kasnije, kako ga mi iz SNS sagledavamo, trebalo da se na dnevnom redu nađe i niz drugih zakona koji bi pitanja iz oblasti radnih odnosa, položaja zaposlenih popravili i uveli u Srbiju više socijalne pravde i više solidarnosti. Toga, nažalost, nema.
Na samom početku želim da kažem da je Srpska napredna stranka jako nezadovoljna radom Vlade, radom Ministarstva, kada su te teme u pitanju.
Smatramo da se mnogo toga propušta. Smatramo da se u poslednjih deset godina tranzicije položaj zaposlenih isključivo pogoršavao, da čak ni u medijima nemamo dovoljno informacija o tome koliko je loše stanje, da se mnoge stvari guraju, što bi se reklo, pod tepih. Činjenica je da je rad danas obezvređeniji nego decenijama unazad, da rad danas nije sasvim sigurna garancija da možete da živite jedan pristojan život, da možete da obezbedite egzistenciju sebi i svojoj porodici.
Činjenica je da su danas u Srbiji – a to nemate ni u jednoj normalnoj evropskoj zemlji, ni u jednoj zemlji koja je primer, verujem, svim građanima Srbije – primanja zaposlenih u javnom sektoru, znači, u javnoj upravi, veća nego primanja u privatnom sektoru. Radnici koji rade kod preduzetnika, sami preduzetnici koji pune budžet Republike, koji omogućavaju da se izdržava ovako glomazan državni aparat jesu građani drugog reda; niko ih ni za šta ne pita, administracija sama odlučuje kako će da troši i na neki način se izdigla iznad građana Srbije, postali su nedodirljivi.
Činjenica je da imamo jako puno problema kada je u pitanju prekovremeni rad, da se ova ekonomska kriza sve više koristi da se radnici primoravaju da rade prekovremeno, da im se taj rad ne plaća. Čak i država daje sebi za pravo da u nekim javnim preduzećima, u državnim ustanovama izbegava Zakon o radu i ne isplaćuje prekovremeni rad.
Imamo jako puno problema kada je u pitanju mobing. Mislim da je žalosno što imamo jako mali broj slučajeva, a siguran sam da ih ima jako puno danas u Srbiji, jer je činjenica da smo u procesu tranzicije, da vlasnici kapitala, odnosno kupci kapitala, nakon kupovine tih preduzeća nastoje često da se oslobode viška radnika, pri tom šikanirajući zaposlene i pokušavajući da ih na taj način primoraju da sami odu iz tih preduzeća. Imamo čak i uslovljavanje kada je u pitanju materinstvo, i to jako često kod privatnih poslodavaca, a da Ministarstvo za rad, rekao bih i cela Vlada, nedovoljno reaguje na te slučajeve.
Stekao sam utisak da Ministarstvo za rad i socijalnu politiku mnogo više brine o socijalnoj politici, a mnogo manje o radu, da te probleme rada, radnih odnosa prepušta nekim drugim ministarstvima ili izbegava te goruće teme, kojih je sve više danas u Srbiji.
Rekao bih, isto tako, da danas zaposleni žive u strahu od gubitka radnog mesta. Mislim da možemo svi da se složimo s tim. Po nekim istraživanjima, čak 60% građana Srbije koji su zaposleni nisu sigurni u svoju egzistenciju. Nauka je već dokazala da je strah od gubitka radnog mesta čak iznad straha od smrti, iznad straha od bolesti, iznad straha od kriminala. Činjenica je da je samim tim ugrožena njihova egzistencija i da se na taj način radnici koji danas ostaju bez posla marginalizuju i ostaju na ivicama nekih društvenih događanja.
Deset godina iza nas stvorilo je jako velike socijalne razlike. Vlada i prethodne vlade u ovom procesu tranzicije, kažem, u ovih deset godina ništa nisu uradile da te socijalne razlike budu manje, one se uvećavaju iz dana u dan.
Ovoliki broj nezaposlenih pre svega pokazuje da je ova tranzicija jako neuspešna, da sve ono što ste radili u ovom procesu tranzicije nije dalo rezultate, jer osnovno merilo uspešnosti tranzicije mora da bude broj zaposlenih, standard građana. U ovih deset godina neki građani, ima ih jako malo, mere se procentima, postali su jako bogati, uspeli su na raznorazne načine, najčešće nepoštene, da obezbede jako dobru poziciju u društvu, ali većina u Srbiji danas su tranzicioni gubitnici, i to je ono o čemu se jako malo govori danas u našoj javnosti.
Blizu milion nezaposlenih, to je danas sumorna činjenica u Srbiji, radna mesta koja se gube svakodnevno, nedostatak bilo kakvih investicija, novih radnih mesta, stranih i direktnih investicija. Sva ona obećanja koja smo imali 2000. godine, nažalost, ne ostvaruju se od strane DOS-a i partija koje su bile uz DOS.
Činjenica je da je danas industrijska proizvodnja, znači, mogućnost da se poveća broj zaposlenih, u padu, da nije ni na proseku iz 1998. godine, znači da smo ovih deset godina tranzicije izgubili, da privreda nije krenula ni korak napred.
Imamo strahovit spoljni dug, recesiju, rekao bih pre da je to depresija, bez obzira na to što vladina statistika te statističke podatke o BDP-u i te kako uvećava i ulepšava.
Kada su u pitanju visina zarada i lakoća dolaska do radnog mesta, imamo velike razlike među regionima; Beograd i Novi Sad imaju znatno manju stopu nezaposlenosti nego unutrašnjost, nego moje Pomoravlje. Plate su u unutrašnjosti u odnosu na plate u Beogradu i Novom Sadu znatno niže.
Kada pogledate sve te probleme koje sam nabrojao u ovih par minuta, skoro je neverovatno da Ministarstvo rada ne izlazi sa nekim konkretnim predlozima kako da se socijalni položaj radnika i svih građana Srbije popravi; da se bavi, što bi se reklo, paketićima, da se bavi jednokratnom pomoći, umesto da građanima Srbije omogući da rade i da žive od svog rada, da se aktivno uključi u sve one procese koji dotiču rad i mogućnost zapošljavanja.
Ono o čemu nisu govorile moje kolege, a ja koristim ovu priliku da na neki način postavim pitanje ministru i Ministarstvu, to je povezivanje radnog staža, koje je aktuelno ovih dana, koje je trebalo da bude tema još pre mesec-dva, još od 1. jula.
Jedan dobar deo radnika, vi kažete oko sto hiljada, čini mi se da ih ima i više, nema overene zdravstvene knjižice, nema povezan radni staž. Konkretno znam, skoro sam razgovarao sa radnicima Fabrike kablova iz Jagodine – njih tridesetak već mesecima čeka da ode u penziju, da im se poveže radni staž. Da ste na neki način ovim predlogom i ovom odlukom Vlade omogućili da se dođe do kredita i do sredstava kojima bi se povezao taj radni staž...
Pitanje je – zbog čega su ta preduzeća... Dobar deo njih je u restrukturiranju, pomenuo sam već primer iz opštine iz koje dolazim, iz Jagodine; već godinama nisu uspela da kroz proces privatizacije iznađu mogućnosti da ostvare bilo kakav pristojan lični dohodak, a kamoli da se restrukturiraju, da budu privatizovana. Znači, proces privatizacije u Fabrici kablova iz Jagodine je krenuo još 2002. godine. Sedam godina se čeka. Neka preduzeća, kao što je recimo „Rembas“ iz Resavice, despotovačka opština, žive od subvencija.
Oko 160.000.000 dinara Vlada faktički mesečno izdvaja da bi subvencionisala i pomogla ta preduzeća. Ta preduzeća, po ovom zakonu, treba da zalažu svoju imovinu. Da li su ta preduzeća u mogućnosti da dobiju ovaj kredit i da povežu radni staž?
Znam da je Ministarstvo intervenisalo kada su radnici, odnosno rudari izašli na ulice, da je to bilo neminovno, ali nam dolazi 1. januar, ističe tih šest meseci. Problem radnika, i Resavice i mnogih drugih javnih preduzeća i te kako je akutan. Vlada mora da reaguje jer je očigledno da je najveći broj tih problema i nastao jednom lošom ekonomskom politikom koja se sprovodi, evo, godinama unazad.
Rekao bih još, što se tiče socijalne pravde u ovom društvu, da je Ministarstvo za rad jako malo radilo, da faktički nema nijedan predlog kojim bi se te nejednakosti, koje su jako velike, u Srbiji izjednačile. Mi na ovaj način kroz tranziciju, baš kroz socijalne razlike između građana Srbije, doživljavamo jedan debakl. Ušli smo u jedan kapitalizam koji nisu želeli građani Srbije, to je jedan čist, klasičan liberal-kapitalizam, umesto da smo došli do jednog narodnog kapitalizma koji bi svakom građaninu Srbije omogućio da živi, poštuje zakone, radi i živi od svog rada.
Morali smo, ako je već nemoguće obezbediti veći standard za sve građane Srbije, pre svega da brinemo o onima koji su najsiromašniji. U tom smislu, nije mnogo toga urađeno. Svi plaćamo porez, ali svi nemamo isto pravo na rad.
Rekao bih da danas pravo na rad, pre svega, određuju političke partije, i u državnoj administraciji, i u javnim preduzećima. Imamo danas niz primera porodica u kojima nema nijednog zaposlenog, da ne kažem da ljudi gladuju, da se deca jako loše i nekvalitetno hrane. S druge strane, zahvaljujući nekim partijskim privilegijama imate porodice u kojima po troje-četvoro rade u državnim institucijama.
Partijska pripadnost koristi se da se obezbedi onaj ko vrši i ko je član neke partijske strukture; s druge strane, oni koji ne učestvuju aktivno u partijskom životu građani su drugog reda.
Mislim da je jedna od mera koja je u okviru ove ekonomske krize, koja je pred nama u okviru svega onoga što nas tek očekuje... Nažalost, nisam ubeđen da će nam biti mnogo bolje u godini koja je pred nama, bez obzira na obećanja Vlade i aktuelnih ministra.
Jedna od mera, pa i u okviru jednog od kriterijuma u okviru ovog zakona o višku zaposlenih u administraciji ili zaposlenih u lokalnoj samoupravi, trebalo bi da bude i broj zaposlenih u pojedinim porodicama. Dovoljno je da imate jednog zaposlenog u državnoj upravi ili lokalnoj samoupravi, da se taj tranzicioni teret raspodeli na sve građane Srbije, da jedni ne budu privilegovani u odnosu na druge.
Naravno, kada je u pitanju stručna sprema mogući su izuzeci, ionako imamo nekvalitetnu upravu, ali to je možda jedno rešenje koje bi omogućilo da danas svi u Srbiji imaju utisak da je Srbija njihova država, da nisu građani drugog reda i da u Srbiji ima znatno više socijalne pravde nego što je ima danas.
Kada je reč konkretno o zakonu o mirnom rešavanju radnih sporova, kao što rekoh, smatram da on nažalost neće bitno da popravi stanje u Srbiji kada su u pitanju radni sporovi, da ima jako puno ograničenja, koja su generalna: pre svega, veliko nepoverenje građana Srbije u institucije sistema. Imamo utisak da živimo u jednom izuzetno kriminalizovanom društvu. Radnici su stekli utisak, na osnovu represija koje Vlada u poslednjih par meseci sprovodi, da Vlada, da državne institucije nisu na njihovoj strani. Zbog toga se retko odlučuju da kroz Agenciju za mirno rešavanje radnih sporova rešavaju neke probleme koje imaju.
Imamo veliki problem kada su u pitanju demokratičnost i transparentnost u našem društvu. To je problem i kod same Agencije za mirno rešavanje radnih sporova. Jako je malo informacija o tome šta je ova agencija u prethodnom periodu učinila. Mislim da ni ministar u svom uvodnom izlaganju nije rekao mnogo toga, a morao je da kaže, o učinku te agencije.
Znamo svi da je ona u startu jako lepo krenula, 2005. i 2006. godine, ali je generalno utisak Srpske napredne stranke da imamo veliki zastoj u radu te agencije. To što se nadležnosti Agencije, znači, poslovi koje obavlja, proširuju ovim zakonom, čini mi se da neće biti dovoljno da se stvar popravi.
Veliki problem je i spor razvoj kolektivnog pregovaranja. Uopšte, problem je što imamo jako nizak nivo kulture, nizak nivo komunikacije u samom društvu. Socijalno-ekonomski dijalog nije zaživeo, on se vodi u trenucima krize, nije sistematski. To je veliki problem. Pomenuo je jedan moj kolega da je verovatno i to razlog zbog čega smo se odlučili da se neke ingerencije koje je imao Socijalno-ekonomski savet, kada je davao zahteve koji se odnose na brisanje iz imenika, ukinu ovim zakonom.
Srpska napredna stranka je nezadovoljna što u opis poslova koje obavlja Agencija ne ulaze oni radni sporovi koji su u procesu privatizacije. Tu imamo jako velike probleme sa samim Zakonom o privatizaciji; ništa faktički nije urađeno da se u toj oblasti stanje popravi poslednjih godina, poslednje zakone imali smo 2005. godine. Generalno, stanje u društvu nije povoljno da bi Agencija imala, po meni, veći broj predmeta, bez obzira na to što su ovi sporovi koji se vode pred Agencijom znatno jeftiniji, bez obzira na to što se relativno brzo završavaju.
Konkretno, što se pojedinih članova tiče, kada je profesionalnost miritelja i arbitara u pitanju, mislim da je rešenje koje ste predložili dobro. Mislim da smo se mi iz opozicije za to rešenje zalagali još prilikom donošenja tog zakona, ali da nije bilo dovoljno razumevanja u tadašnjoj vladajućoj većini.
Odredba po kojoj direktora postavlja Vlada je loša, stvara nepoverenje, pre svega kod sindikata i zaposlenih u državnoj upravi, jer imate sada situaciju da država postavlja direktora i da direktor utiče indirektno na te radne sporove. To rešenje je neprimereno. Izbor direktora trebalo je da se menja u ovom predlogu zakona. To niste predložili. Činjenica da imamo jednostepenost u postupku. To je na neki način suprotno nekim ustavnim načelima o dvostepenosti, u oblasti rada. To je propust i u tom delu niste intervenisali, kada je u pitanju ovaj zakon.
Po nama, trebalo bi da je nešto više urađeno i kada je u pitanju pojašnjenje uloge miritelja prilikom raspuštanja odbora za mirenje. Mislim da su tu njegova ovlašćenja i njegov način rada poprilično nedefinisani, da je i to trebalo da se nađe u okviru ovog zakona.
Imamo veliki problem i kod samog Zakona o radu, bez izmene Zakona o radu, dela koji se odnosi na reprezentativni sindikat koji se sa 15% članova od broja zaposlenih pojavljuje kao reprezentativni sindikat. To stvara veliki problem u sprovođenju ovog zakona, Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, jer nam se često dešava da u okviru istog kolektiva imamo po dva-tri sindikata, da se ti sindikati međusobno nadmeću, da problemi zaposlenih i njihova prava dolaze u drugi plan.
Rekao bih, pošto mi vreme ističe, da je po nama velika greška u ovom zakonu u odnosu na osnovnu verziju član 34 – predvideli ste da se angažovanje veštaka briše. Po nekim saznanjima koja ima Srpska napredna stranka, imali smo slučajeva gde je veštak bio i te kako potreban. Ne znam zbog čega ste se odlučili na tu soluciju.
Kada je u pitanju brisanje iz imenika, pravo direktora da briše iz imenika miritelje i arbitre je i te kako sporno. Mislimo da je prethodno rešenje bilo znatno kvalitetnije, ali je lenjost Vlade da ne ojača ekonomsko-socijalni savet razlog za to rešenje.
Vidim da sam prekoračio vreme. Hvala vam za razumevanje.

Reč ima narodni poslanik Jovan Nešović, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe G17 plus.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama su danas izmene i dopune Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova. Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova je donet 2004. godine u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Njegova primena je krenula sa formiranjem Agencije za mirno rešavanje radnih sporova, znači, 2005. godine.
Ovaj zakon ima važnu ulogu u razvoju socijalnog dijaloga, jer se kroz metode mirnog rešavanja radnih sporova pokušavaju izbeći mnogi problemi koji se danas javljaju u privredi između pojedinaca, odnosno zaposlenih, sindikata i preduzetnika, odnosno privrednika.
Definisani su kolektivni i individualni radni sporovi. Kolektivni radni sporovi su između sindikata i poslodavaca. U starom zakonu je bilo definisano da je to spor koji može da se vodi između sindikata koji je potpisao kolektivni ugovor i poslodavca. Individualni radni sporovi su između pojedinaca, odnosno zaposlenih, i poslodavaca.
Ono što treba na početku reći jeste da mirno rešavanje radnih sporova podrazumeva dobrovoljnost obe strane u radnom sporu i niko ne može to da nametne. Ako jedna strana ne želi mirno rešavanje, jednostavno nema mirnog rešavanja radnih sporova.
S druge strane, čini mi se da je važno reći koje su prednosti mirnog rešavanja radnih sporova. Prva prednost jeste brzina. Ako govorimo o individualnim radnim sporovima, po ovom zakonu, onog trenutka kada se pokrene rad, odnosno otvori rasprava po mirnom radnom sporu između zaposlenog i poslodavca, taj posao treba da se završi za mesec dana, da se donese izvršno rešenje. Ako pogledamo kako to rade sudovi, onda je to nekoliko meseci, možda čak i nekoliko godina.
S druge strane, ako govorimo o kolektivnim sporovima, jednostavno nema velikog odugovlačenja na relaciji sindikati - poslovodstvo. Sporazumno se odrede učesnici koji će pregovarati, odnosno razgovarati i postoji ravnopravnost između sindikata i poslovodstva; ako se želi, može se relativno brzo naći rešenje.
Druga stvar koja je važna jeste stručnost, iskustvo i nepristrasnost miritelja kod kolektivnih radnih sporova. Njihov zadatak je da se izbegne ono što je najgore u sporovima, a to je da kod kolektivnih radnih sporova dođe do štrajka. Naročito je u ovo vreme važno reći, čini mi se, da su i ti sporovi besplatni. Jednostavno, nijednu stranu u sporu ništa ne košta. Mislim da je to takođe važno reći.
Treća stvar, koja je takođe važna – štedi se vreme i novac. Bilo koji individualni radni spor da se pokrene, radnik koji je ušao u neki proces sa poslodavcem, ako je taj proces na sudu, van posla je nekoliko meseci ili nekoliko godina. Za to vreme ne prima platu, njegova materijalna egzistencija je ugrožena, a to sve može da ima jako velike posledice na čoveka, izaziva nervozu, odnosno probleme u porodici.
S druge strane, poslodavac može da ima takođe velike štete, jer na kraju, kad se završi sudski spor, mora da isplati sve plate, mora da isplati kamate. Za to vreme mora da angažuje nekog drugog radnika, kojeg mora da plati. Jednostavno, veliki su novci, koji mogu da se izbegnu na taj način da se vode određeni sudski sporovi, a da se ne koristi ova institucija mirnog rešavanja spora.
Što se tiče kolektivnih sporova, strašno je važno da se oni rešavaju mirnim putem u državi Srbiji, naročito u vreme tranzicije, ekonomske krize, neuspelih privatizacija, na kraju krajeva i niskog ekonomskog praga tolerancije koji je danas prisutan u Srbiji.
Pomoć miritelja može jednostavno da bude važna, da se nađe jedno funkcionalno, dobro i prihvatljivo rešenje za obe strane koje učestvuju u tom sporu.
Primena ovog zakona treba da doprinese da imamo bolju saradnju između partnera, znači, radnika i poslodavaca, odnosno sindikata i poslodavaca; da se izvrši rasterećenje sudova, odnosno da imamo manje sudskih sporova koji su vezani za radne sporove; da se smanji broj štrajkova u državi Srbiji; da imamo jeftinije rešavanje tih sporova, ako ima volje, kažem, i na jednoj i na drugoj strani i da jednostavno u narednom periodu bolje funkcioniše privredno biće u Srbiji.
Ono što je definisano ovim izmenama i dopunama Zakona vezano je, gospodin ministar je to rekao, i za individualne sporove. Do sada je u ovom zakonu pisalo da se individualni sporovi mogu povesti ako je došlo do otkaza, ili vezano za minimalne zarade radnika. To će se proširiti na osam amandmana, dobrih amandmana, koje su poslanici podržali. Mislim da Vlada i Ministarstvo neće imati ništa protiv.
Što se tiče kolektivnih sporova, tu ostaje sve ono što je do sada bilo definisano, a to je da se odnosi na zaključivanje izmena i dopuna kolektivnih ugovora, ostvarivanje prava na sindikalno organizovanje, prava na štrajk. Definišu se još dve važne stvari, po meni, a to je da se može povesti kolektivni radni spor u vezi s primenom opšteg akta kojim se regulišu obaveze, prava i odgovornosti zaposlenih, poslodavaca i sindikata.
Druga važna stvar je ostvarivanje prava na informisanje, konsultovanje i učešće zaposlenih u upravljanju, u skladu sa zakonom. U ovom članu dodata je još jedna jako važna činjenica. Ono što se pokazalo kao nešto što je bilo loše do sada – nije se moglo krenuti u postupak mirnog rešavanja sporova zato što je starim zakonom definisano da kod kolektivnih radnih sporova može da se pokrene spor između poslodavca i reprezentativnog sindikata, odnosno sindikata koji je potpisao kolektivni ugovor.
Znamo koliko je u Srbiji bilo štrajkova, znamo koliko je bilo štrajkačkih odbora, različitih štrajkačkih odbora. Znamo koliko je u međuvremenu novih sindikata stvoreno. Čini mi se da po ovim izmenama i oni koji nisu potpisali taj kolektivni ugovor, ali je potpisan i na njih se primenjuje, mogu biti ti koji će inicirati da se krene u kolektivni spor, odnosno kolektivno rešavanje radnog spora.
Član 4. izmena i dopuna ovog zakona se odnosi na one delatnosti u kojima mora da se obezbedi minimalni proces rada iako je štrajk; to su one delatnosti koje jednostavno mogu da ugroze živote, zdravlje ljudi, mogu da izazovu velike štete.
To su, na primer, ne daj bože, štrajkovi elektroprivrede, vodoprivrede, saobraćaja, u upravi i državnim organima, organima lokalne samouprave, komunalnim delatnostima, socijalnoj zaštiti i zdravstvu.
Znači, oni su pre stupanja u štrajk dužni da pokrenu postupak mirnog rešavanja spora i to je, čini mi se, u ovom članu, a odnosi se na član 18. starog zakona, bolje definisano nego što je tamo bilo.
Član 8. izmene i dopune Zakona takođe definiše jednu stvar koja je važna. Do sada je trebalo, ako se krene u mirno rešavanje, govorimo o individualnom sporu, da se prekida, ako se već nalazi na sudu taj spor. U ovom slučaju je izmenjeno i kaže se da se zastaje sa postupkom, a obe strane, ostalo je staro rešenje, dužne su da obaveste sud da su krenule u mirno rešavanje individualnog radnog spora.
Članom 12, kojim se menja član starog zakona, definisano je ko može biti arbitar i ko može biti miritelj. Zašto? Naročito je to važno kod arbitara, jer oni donose konačno i izvršno rešenje. Ti ljudi zaista moraju da budu stručni. Nije tu bitna samo stručnost iz pravnih nauka, ljudi moraju da imaju veliku stručnost što se tiče komunikacije, tolerancije, načina pregovaranja.
Tu je, čini mi se, važna uloga Agencije za mirno rešavanje sporova, ona mora permanentno vršiti obuku tih ljudi koji su dobili status arbitara i miritelja. Mislim da je to Agencija u prošlom periodu radila. Siguran sam da će morati i u narednom periodu to raditi.
Pored onih stvari koje su bile definisane u starom zakonu, da osoba mora da ima visoku stručnu spremu, pet godina radnog iskustva, da nije osuđivana za krivično delo na bezuslovnu kaznu od najmanje šest meseci ili delo koje je čini nepodobnom za obavljanje poslova, odnosno dužnosti arbitra i miritelja, ovim zakonom je predloženo da ima položen pravosudni ispit ili da bude redovni profesor pravnog fakulteta iz oblasti pozitivno-pravnih predmeta.
Mislim da to jeste važno i da je sigurno primena Zakona u praksi dovela do toga da se i ova izmena predloži u ovom zakonu.
Ovim izmenama i dopunama Zakona je predloženo da lice može da izgubi status miritelja, odnosno arbitra na osnovu zahteva direktora Agencije za mirno rešavanje radnih sporova. O tome možemo da diskutujemo.
Moje mišljenje je da je Agenciji za mirno rešavanje radnih sporova interes (zato je i formirana) da se što više radnih sporova reši. Direktor Agencije je taj koji je najodgovorniji ako ta agencija ne radi dobro, i sve pohvale će imati ako ta agencija radi dobro. On je i najupućeniji i najviše zna koliko arbitri i miritelji dobro rade svoj posao.
Ne vidim nekog velikog razloga da postoji bojazan da će direktor ići namerno da nekoga isključi, da mu oduzme dužnost ili pravo da bude arbitar ili miritelj, mada ostaje deo ovog člana koji kaže da se za određene stvari, kada se gubi taj posao, odnosno ta dužnost, može tražiti mišljenje Socijalno-ekonomskog saveta.
Ne vidim razlog zašto se tu želi na neki način u stranu gurnuti Socijalno-ekonomski savet. Jednostavno, onaj ko odgovara i ko želi da napravi rezultate zaista mora da ocenjuje one ljude koji te rezultate treba da donesu. Mislim da je rešenje koje je predloženo izmenama i dopunama ovog zakona zaista dobro.
Još jedna stvar koja govori takođe u prilog tome jeste da Socijalno-ekonomski savet može tražiti od Agencije za mirno rešavanje radnih sporova izveštaj o radu. Prema tome, nijednog trenutka ne pokušava se gurnuti Socijalno-ekonomski savet u stranu. On može u svakom trenutku imati sve informacije koje su vezane za rad Agencije i za rad svakog miritelja, odnosno arbitra pojedinačno.
Na kraju, ministar je rekao da je oko 3.600 individualnih radnih sporova do sada rešeno, 42 kolektivna radna spora. Možemo razgovarati o tome da li je moglo više, da li je moglo manje. Potpuno sam siguran, da u Srbiji ima malo više tolerancije, kako kod zaposlenih tako i kod poslodavaca, više bi se ovakvih stvari moglo rešiti na jedan bezbolniji, jeftiniji i brži način. Ali, znate šta, u procesima tranzicije društvo je u velikoj krizi. Naše društvo je, moramo priznati, u velikoj krizi. Rad Agencije, rad Ministarstva mora biti usmeren na to da se što više ovakvih radnih sporova reši na miran način, a siguran sam, ako budemo imali više međusobne tolerancije, da će taj uspeh biti vidljiviji.
Što se tiče G17 plus, podržaćemo izmene i dopune ovog zakona i nadamo se da će one doprineti da Zakon ima bolju primenu u praksi. Hvala.

Da li želi reč narodni poslanik Mirko Munjić, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe SRS?

Hvala. Dame i gospodo, gospodine ministre, narednih minuta ću pokušati da vašu pažnju zadržim na predlogu ovog zakona, na Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova.
Prošlo je pet godina od donošenja osnovnog Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova i, evo, posle pet godina imamo mogućnost da razgovaramo o izmenama i dopunama ovog zakona. Na prvi pogled, činilo bi se da to i nije tako loše, s obzirom na to da u ovu skupštinu često dolaze zakoni i posle godinu ili dve, radi njihove izmene ili dopune. Ovde je prošlo pet godina, ali, kažem, samo na prvi pogled to bi izgledalo dobro.
Međutim, i ovo, kao i u ostalim situacijama, potvrđuje neke zaključke, neke zajedničke imenitelje za sve zakonske predloge koji dolaze pred ovu skupštinu. Jedan od tih zaključaka bio bi da vi te zakone ne donosite da bi oni trajali, da bi primenom u praksi, doslednom i trajnom primenom uticali na formiranje, kroz duži vremenski period, jedne pravne prakse na koju se tako često pozivate kada je u pitanju npr. anglosaksonsko pravo, pravne prakse koja će eventualno sutra dovesti do jedne mnogo jače i šire pravne sigurnosti u primeni ovih zakona.
Naprotiv, mnogi zakonski projekti vaše vlade stižu ovde sa ciljem da se trenutno reše neke ekonomske, društvene ili političke, a prvenstveno dnevno-političke situacije, da se trenutno ugasi neki „požar“ koji nas je zadesio. Zato ovi vaši zakoni vrlo kratko traju u svom prvobitnom, izvornom obliku i vrlo često su podložni izmenama i dopunama, kao što je to slučaj i sa ovim zakonom.
Drugi zaključak koji se neminovno nameće u ovom slučaju jeste da vi prilikom donošenja ovih zakona nimalo ili vrlo malo prihvatate dobro sugestije i dobre predloge koji dolaze sa ove strane, pogotovo od strane Srpske radikalne stranke. Mnogo je amandmana koje podnosi SRS, a koji u ovom parlamentu ne bivaju prihvaćeni. Između ostalog, to je jedan od najvažnijih razloga što je Skupština zatrpana predlozima izmena i dopuna već donetih zakona, i to od svog konstituisanja pa sve do danas.
Kada je u pitanju Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o mirnom rešavanja radnih sporova, ne može se tako jednostavno preći preko jedne asocijacije koja se među prvima nameće, asocijacije koja se među prvima ovde pojavljuje, a to je da pored mirnog rešavanja radnih sporova postoje i neki drugi načini rešavanja nagomilanih radnih sporova, nagomilanih problema, koji nikako u sebi ne bi mogli imati karakter mirnog rešavanja, a da se ne bi mogli svrstati u onu kategoriju rešavanja npr. sudskim putem.
Zato, u kontekstu sprečavanja nekih neželjenih aktivnosti koje bi imale možda za cilj neke turbulencije na političkoj sceni koje bi mogle dovesti do drmanja i do pada ove vlade, najpre donosite neke mere, kao što su npr. izmene i dopune Zakona o javnom informisanju, mere zabrane okupljanja i javnih protesta ispred Vlade Srbije, a sada, evo, u sličnom ili u istom kontekstu, i izmene i dopune Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, koje će pokušati da ublaže neke veće potrese na političkoj sceni. Ovih potresa je zaista mnogo i biće ih mnogo i još više ako se nastavi sa ovako pogubnom politikom sve većeg zaduživanja od strane naše vlade da bi se time pokrile neke potrebe, prvenstveno iz potrošnje.
Zaista je mnogo nezadovoljnih, obespravljenih, mnogo je onih koji prosto zapomažu tražeći pomoć za sebe i svoje porodice.
Gospodine ministre, siguran sam da jako dobro to znate. Setimo se samo pogubnih činjenica da je u ovoj i ovakvoj državi Srbiji, po zvaničnoj statistici, preko 700.000 gladnih; preko 700.000 građana Srbije nema da potroši danas ni po sto dinara. Zaista, to je tragedija za ovako bogatu zemlju.
Vlada bezuspešno pokušava svojom pogrešnom politikom besomučnog zaduživanja, što će vraćati neke naredne generacije, da popuni budžet upravo u onim mestima koja označavaju javnu potrošnju, da tako navodno reši neke nagomilane probleme, da tako reši neke urgentne, navodno, prioritete.
Kada bi ova vlada, gospodine ministre, bar rešavala te prioritete kako je to nekada, na primer, rešavao Luj XV. Znate onu priču: za vreme Luja XV bila je isto tako neka ekonomska kriza, vrlo jaka i velika, bilo je mnogo gladnih, obespravljenih, bilo je mnogo siromašnih i mnogo onih sa malim primanjima, čak su i pevači na dvoru kralja Luja XV bili nezadovoljni svojim primanjima, pa su jednom prilikom otišli kod kralja i tražili da im poveća primanja. Znate šta im je on odgovorio – gospodo pevači, najpre moramo da rešimo pitanja onih koji kukaju, pa tek onih koji pevaju. To su bili neki prioriteti koji su rešavani u to vreme.
Za razliku od tog vremena, postoji sličnost danas, isto je mnogo gladnih, obespravljenih, jadnih i siromašnih radnika, to znate i vi, gospodine ministre, ali Vlada sistemski ne rešava njihove probleme. Vlada jednostavno ad hok pokušava da reši na neki način one probleme koji se gomilaju svakog momenta i pokušava da ih reši zbrda-zdola, ne sistemski, po nekom unapred predviđenom i planiranom scenariju. Samo, za razliku od tog vremena, bar su danas oni koji su tada kukali, pevači, izgleda zbrinuti, tako da Vlada bar o njima ne mora mnogo da vodi računa.
Individualni radni sporovi su najčešći oblik radnih sporova. S obzirom na okolnost da su mnogi radnici ostali bez posla u procesu, često mafijaških, privatizacija, a da pri tom imaju primedbe na određene situacije vezane za otkaz ugovora o radu, zatim na ugovaranje i isplatu minimalne zarade, to oni često potežu za rešavanjem svojih individualnih prava iz radnog odnosa putem sudskih sporova, u sudskim postupcima. Je li tako?
Međutim, tamo ih, gospodine ministre, čekaju brojni problemi. Neki od tih problema su čisto objektivne, ali ima i dosta problema koji su čisto subjektivne prirode. Prvi problem koji se može tretirati kao problem objektivne prirode je prenatrpanost osnovnih, odnosno još opštinskih sudova, ovakvim predmetima, dakle sudskim postupcima i postupcima izvršenja. Mogu da vam kažem da samo u Opštinskom sudu u Čačku postoje hiljade predmeta, što sudskih sporova, što postupaka izvršenja koji čekaju na svoje rešenje.
Samo uzgred da napomenem da je ova vlada u reformi sudstva, na primer, rešila da u tom istom sudu u Čačku, opštinskom, posle osnovnom, kada dođe na red, ne treba, ili ima viška, blizu 50 sudija. Hoće li, gospodine ministre, 50% sudija manje adekvatno i kvalitetno rešiti te nagomilane probleme, a da to nije moglo da reši na pravi način i adekvatno 50% više sudija? Pa, zaista treba biti ili neki čarobnjak ili baron Minhauzen pa objasniti ljudima da je to moguće. Mislim da to neće biti moguće, ali vreme i praksa će to pokazati.
Često su pojedine sudije (zabrinjava ta činjenica, gospodine ministre) vezane političkim i partijskim raljama, gde se pokušavaju zaštititi određeni tajkuni i određeni lokalni moćnici. Zbog toga se ti predmeti često od strane pojedinih sudija svesno i namerno ne rešavaju i ne izvršavaju, ako su u postupku izvršenja. Dakle, nepoštovanje zakona od strane pojedinih sudija je veliki problem.
Dalje, ti radnici su često upleteni u mrežu pojedinih nečasnih advokata. Čast onima koji dobro i odgovorno rade svoj posao, ali ima ih mnogo koji u nesreći ovih obespravljenih radnika vide mogućnost za svoju laku zaradu, preko noći. Verujte mi, gospodine ministre, u ovakvim situacijama, kod ovakvih advokata važi ona latinska izreka da dok jedan parničar kravu vuče za rogove, drugi za rep, advokat je muze. Na žalost ovih naših obeshrabljenih radnika.
Da bi se rasteretilo sudstvo, ali više iz razloga da bi radnici pre dobili naknadu koju im poslodavac duguje, mi smo pored otkaza ugovora o radu, pored ugovaranja minimalne zarade i isplate minimalne zarade, kako ste vi to predvideli, gospodine ministre, za individualni radni spor predložili još dve situacije: jedna je situacija vezana za isplaćivanje neisplaćene zarade, a druga za neisplaćivanje razlike u isplaćenim zaradama prema ugovoru o radu.
Često se događa, gospodine ministre, da poslodavac uopšte ne isplaćuje ugovorenu zaradu ili je isplaćuje u mnogo manjem iznosu od ugovorene, a sve to pravdajući u tim obračunskim listama radnika pojedinim kolektivnim, kao, kažnjavanjima, nekim destimulacijama u radu itd.
Verujte, bio sam u prilici da vidim da na obračunskoj listi u jednoj firmi piše da se neko kolektivno kažnjava sa 20% ili 25% od zarade. Kakvo kolektivno kažnjavanje? Ali, ima i toga.
Ovim smo pokušali da obuhvatimo i ove slučajeve. Dakle, slučajeve neisplaćene zarade uopšte i slučajeve razlike u isplaćenim zaradama prema ugovoru o radu.
Ako je vaša namera da u ovim individualnim sporovima koji se rešavaju na miran način treba da dođe do određenih rezultata iskrena, onda treba prihvatiti i ovaj amandman.
Naime, radnici su, gospodine ministre, često spremni da u ovim sporovima, pogotovo u sporovima mirnog rešavanja problema iz radnog odnosa, izvrše i određene ustupke, razumete, da prihvate određene ustupke samo da bi došli do one svoje zarade koju im poslodavac nije isplatio. Kako će da dođu do zarade ukoliko ne sučele ta svoja prava u tom mirnom rešavanju radnih sporova sa svojim poslodavcem? Normalno, tu važi ona izreka – ako se dve situacije ne sučele, ne može se doći do ispravnog rešenja. Mislim da je to svima jasno.
Na relativno mali broj članova Predloga ovoga zakona Srpska radikalna stranka je podnela još neke amandmane kojima pokušava da poboljša ne samo tekst, već i suštinu samog zakona. U članu 30, gospodine ministre, predviđate da sud zastane sa postupkom ako su sudski postupak i postupak mirnog rešavanja sporova iz istog činjeničnog stanja i istog pravnog osnova, ali pitanje je do kada treba da zastane. Ovde je nešto nedorečeno i mi smo predvideli da se to oroči. Dakle, da se zakonskim predlogom to oroči. Ili, brišete član 34, gospodine ministre, gde je bio predviđen veštak. Vi smatrate da arbitar može sve probleme da reši. Zna li arbitar baš sve? Nije arbitar neki supermen pa da zna sve probleme iz radnih odnosa. Znate, za arbitra je predviđeno lice koje je državljanin Republike Srbije, koji ima završen fakultet, dakle sedmi stepen stručne spreme i pet godina radnog iskustva.
Evo, za arbitra može biti izabrano i lice koje ima, na primer, poljoprivredni fakultet, koje je poljoprivredni inženjer, na primer Srđan Milivojević. Može li gospodin Srđan Milivojević kao arbitar da zna sve ako je, na primer, pitanje spora revalorizacija nekog odnosa, odnosno nekih novčanih sredstava iz nekog ranijeg perioda uz primenu nekih kamatnih stopa? Naravno da ne može.
Zbog toga treba predvideti da u ovom sporu postoji veštak koji je stručno lice i koji će sigurno moći da pomogne arbitru, odnosno miritelju u rešavanju ovih problema. Veštak je ovde neophodan i zaista je potrebno da ovaj naš amandman usvojite.
Neophodno je, još nešto da kažem, da ova vlada najhitnije upristoji svoje delovanje i ponašanje, kako prema svojim političkim neistomišljenicima, tako i prema građanima Srbije uopšte. Krajnje je vreme za to, da u istoriji ne biste bili upamćeni kao vlada koja je imala neke odlike koje se približavaju odlikama tiranije ili kršenja ljudskih prava itd. Bilo je to, na primer, u ono vreme srpske istorije kada je ovde bila na vlasti Otomanska imperija. Znate li onu priču, kada sam već tu, kada je jedan paša idući iz Stambola u Srbiju svratio u jedan han i pitao handžiju koji je po njegovom mišljenju bio najbolji vladar, a ovaj mu kaže – bio je to onaj vladar koji je isto tako poslat iz Stambola pa negde na putu za Srbiju umro. Takvo mišljenje je imala ondašnja sirotinja raja o tim vlastodršcima.
Gospodine ministre, ukoliko vaša vlada nastavi sa rastakanjem Srbije, sa siromašenjem stanovništva Srbije, sa gušenjem svega što je nacionalno, sigurno ćete kroz istoriju, kada siđete sa vlasti (naravno, na drugi način, ne kao ovaj paša), u demokratskim izborima, biti upamćeni kao neko ko zaista nije dobro činio ovom narodu. Dok još nije kasno, prilagodite svoje upravljanje interesima srpske države i srpskog naroda. Zahvaljujem.

Narodni poslanik Tomislav Nikolić želi da govori o povredi Poslovnika. Izvolite.
Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, na osnovu člana 100. stav 1.

Podsećam vas, gospođo Čomić, da po članu 98. stav 2. imate pravo da odredite pauzu u radu sednice Narodne skupštine da bi se izvršile potrebne konsultacije ili pribavilo mišljenje. Mi smo sada obavešteni da je ministar Tomica Milosavljević objavio da je Srbija zahvaćena epidemijom i proglasio stanje epidemije na teritoriji cele Republike. Trebalo bi da nam kažete šta su sada uslovi za rad Narodne skupštine Republike Srbije. Da li se ponašamo kao da nema epidemije, da li i dalje održavamo sednice dok ovako po jedan ne budemo bili zahvaćeni virusom, neko pretekne, neko ne pretekne, ili ćemo možda da primenimo odredbe iz vanrednog stanja, ratnog stanja?
Interesuje me zaista da li je Skupština spremna, da li ste razgovarali sa predsednicima poslaničkih grupa, da li je Skupština spremna da poštuje mere koje se primenjuju za vreme epidemije, odnosno koje su to mere za nas 250 zaposlenih u jednoj prostoriji u kojoj možemo da budemo zahvaćeni virusom i da taj virus prenesemo kasnije i porodicama i drugim građanima Srbije sa kojima smo u kontaktu? Ako se zabranjuju javni skupovi, da li se zabranjuje i sednica Narodne skupštine?
Mislim da bi trebalo da neko preuzme odgovornost za naš dalji rad. Mi iz SNS spremni smo da nastavimo rad na sednicama Narodne skupštine, ali da neko preuzme odgovornost za to što se sednice održavaju. Hvala.