Dame i gospodo i uvaženi građani Srbije koji pratite ovo što bi trebalo da bude ozbiljan rad parlamenta, ovo što gospođa Čomić sada radi zaista nema veze sa ozbiljnim radom.
Povređen je član 104. od strane narodnog poslanika Nikole Novakovića. Meni je žao, gospodine Novakoviću, što se vama vaše prezime ne dopada, ali ja zaista drugačije ne mogu da vas oslovim nego – gospodin Novaković.
Dakle, gospodin Nikola Novaković skrenuo mi je pažnju da ja njegovo prezime više ne izgovaram. To je zaista najgrublje vređanje dostojanstva Narodne skupštine i mene kao narodnog poslanika. Gospodine Nikola Novakoviću, ja nisam izrazila strah da vaši predmeti, kao advokata, nisu dobro zaključani, nego sam rekla – kada vaši klijenti čuju koliko ste loš pravnik dotrčaće da povuku predmete i, bojim se, uzeće avans, ako ste ga unapred uzeli.
Zato sam htela da vam, kao koleginica, skrenem pažnju da vodite računa o tome i da u međuvremenu nabavite fiskalnu kasu, pošto će vaš šef stranke gospodin Mlađan Dinkić da vam zatvori radnju. Tek onda, šta će biti sa predmetima i klijentima?

Nema povrede člana 104. Narodni poslanik u obraćanju tokom replike nije povredio Poslovnik, izrazio je eventualno svoj stav da ne želi da sluša spominjanje svog imena u određenom kontekstu. Vas upozoravam da pri obrazlaganju da je povređen član 104. ne kršite istovremeno član 104.
Nema načina, osim ako ne posedujete posebna znanja, da znate išta o poslovnom životu narodnog poslanika Nikole Novakovića, koji je u ovom slučaju njegova privatna stvar. Ne možete da znate nikakve stavove o odnosu između njega i njegovih klijenata, kao što ne možete da znate unapred da li će potpredsednik Vlade Mlađan Dinkić zatvoriti neke radnje ili neće.
(Dragan Todorović, s mesta: Nikoli neće.)
Da li se ovo dobacivanje računa u kršenje Poslovnika, ili da ga ne računamo u kršenje?
(Dragan Todorović, s mesta: Ne, ovo je mala komunikacija između nas. Mala konsultacija.)
Sad ga ne računamo. To su interne konsultacije među članovima poslaničke grupe? Tako sam i mislila, interne konsultacije. Zahvaljujem.
Da li predstavnik predlagača Mlađan Dinkić, potpredsednik Vlade, ministar ekonomije i regionalnog razvoja, želi reč? (Da.)

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su nacrti dva zakona: Predlog zakona o stečaju, kao i nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika.
Kao što vidite, zakon o stečaju je potpuno nov zakon. Trenutno je na snazi Zakon o stečaju, koji je Narodna skupština usvojila u julu mesecu 2004. godine. Taj zakon je počeo da se primenjuje početkom 2005. godine. Dosta je unapredio stečajni postupak, međutim, u praksi smo videli da su potrebne dodatne izmene i dodatna unapređenja.
Naime, do 2005. godine u Srbiji je stečaj trajao oko sedam godina u proseku. I sada je taj period dugačak, ali je skraćen na period od oko dve godine. Naime, stečajevi u Srbiji traju između 18 i 24 meseca, u zavisnosti od veličine preduzeća.
Osnovni kriterijumi i pokazatelji da li je neki stečajni postupak efikasan jeste da se vidi kakav je stepen namirenja poverioca, dužina trajanja postupka i koliki su troškovi postupka.
U Srbiji je situacija sledeća: stečajni postupci traju, kao što sam rekao, između 18 i 24 meseca. Primera radi, u zemljama OECD-a je to godinu i sedam meseci, u Nemačkoj, na primer, svega godinu i dva meseca, tako da smo tu duži u odnosu na evropske zemlje i ovaj zakon ima nameru da pomogne da stečajni postupci budu kraći i efikasniji.
Takođe, stepen namirenja poverilaca u Srbiji iznosi od 10 do 20% ukupne stečajne mase, što je znatno niže od zemalja OECD-a, gde je taj stepen namirenja poverilaca čak blizu 70%. Zato stečaj i jeste efikasan način restrukturiranja preduzeća, jer se 70% poverilaca namiri iz postupka stečaja, dok u Srbiji svega 10 - 20%, zbog čega se često izbegava. Samim tim i troškovi postupka su u Srbiji čak 23% od ukupne stečajne mase, dok je prosek u zemljama OECD-a oko 8%. Tri puta su niži troškovi stečajnog postupka u razvijenim zemljama nego što su trenutno u Srbiji. Pre pet godina je to bilo mnogo gore, pre ovog novog zakona.
Međutim, ne možemo biti zadovoljni ovim sadašnjim zakonom. Razmišljali smo da li da predložimo izmene i dopune, ali s obzirom na to da se maltene 80% materije menja, predložili smo potpuno novi zakon o stečaju.
Što se tiče drugih pokazatelja koji karakterišu sadašnje stanje, rekao sam da stečajni postupci traju dugo, od 18 do 24 meseca. Zašto je to tako? Prvi razlog zašto je to tako jeste probijanje rokova od strane nadležnih sudova.
Naime, u svega 40% slučajeva prvo poverilačko ročište u trgovinskim sudovima je održano u periodu do 40 dana od momenta otvaranja stečaja, što bi trebalo da bude neki optimalni rok, a čak u 60 % slučajeva u periodu nakon 40 dana, i zbog toga su sami stečajni postupci dugački.
Takođe, drugi uzrok koji utiče na dugački postupak stečajeva u Srbiji jeste nejasan sistem pravnih lekova, velika pasivnost poverilaca, velika neefikasnost u izvršenju sudskih naloga, kao i nedovoljan nadzor nad radom samih stečajnih upravnika. Naravno da dužina postupka direktno utiče na visinu troškova i zbog toga su troškovi stečajnog postupka u Srbiji tri puta veći nego u zemljama OECD-a.
Takođe, rekao sam da je stepen namirenja poverilaca relativno nizak. Uzroci niskog stepena namirenja poverilaca su takođe višestruki. Naime, poverioci u Srbiji nemaju podsticaja da pokrenu stečajni postupak, jer je reč o dužnicima koji ili nemaju imovinu ili, ako imovina postoji, onda je problem u visini predujma da bi se uopšte pokrenuo stečajni postupak i neizvesnosti kako će ti troškovi predujma biti nadoknađeni.
U tom smislu dužnici imaju motiv da prave sve veće dugove, čak i da namerno ulaze u blokade, da na taj način varaju poverioce. Zbog toga imamo ovoliki broj blokiranih firmi u Srbiji. Jedan dobar deo blokada nije rezultat lošeg poslovanja preduzeća, već namernih blokada radi izbegavanja obaveza prema poveriocima. Ovo moramo da promenimo i predlažemo određene promene koje će smanjiti mogućnost zloupotreba u ulasku u blokadu.
Takođe, relativno je mala korist od postupka stečaja za preduzeća, jer mali je procenat namirivanja poverilaca. Od ukupno 794 slučaja stečaja koji su otvoreni od 2005. godine do danas po novom zakonu, samo 4% od toga, odnosno 29 slučajeva su bile reorganizacije. Sve ostalo su bila tzv. bankrotstva. U razvijenim zemljama procenat reorganizacije u postupku stečaja je mnogo izraženiji i proces stečaja predstavlja jedan od osnovnih načina da se neka firma koja je u problemima restrukturira i da ponovo počne novi život kroz proces reorganizacije. To, nažalost, u Srbiji nije slučaj.
Naravno, pored ovih problema koje sam naveo, postoji niz problema koji su vezani za kvalitet rada samih stečajnih upravnika, za kapacitet sistema trgovinskih sudova, kontrolu tih stečajnih upravnika, koja nije jasno definisana od strane Agencije za licenciranje, što sada želimo da popravimo i promenimo kroz ove izmene.
Koje su novine koje donosi ovaj zakon u odnosu na važeći? Šta treba da učinimo? Želimo da napravimo korekcije svih ovih problema o kojima sam govorio, koji su uočeni u praksi. Želimo da napravimo promene kojima se uvode nova rešenja i dodatni podsticaji i mehanizmi za poverioce da se pokrenu stečajni postupci. Takođe, menjaju se i ona rešenja koja treba da unaprede povećanje efikasnosti stečaja.
Ključne izmene zakona se odnose na sledećih 12 stvari. Prvo, definišu se načela i ciljevi stečajnog postupka. Sudijama se omogućava da lakše tumače ovaj zakon i daju smernice za primenu zakona, jer smo videli da ovaj postojeći zakon ima i neke pravne praznine, pa je u sudskoj praksi postojala različita primena. Sada smo nastojali da jasnim smernicama otklonimo pravne praznine.
Druga stvar je olakšavanje pokretanja postupka. Naime, smanjuje se predujam koji je potreban da bi se uopšte pokrenuo stečajni postupak, kako bi se poverioci lakše odlučili da pokrenu postupak. Jasno se predviđa obaveza povraćaja predujma iz sredstava stečajne mase u najkraćem mogućem roku. To je do sada bio jedan veliki problem i prepreka preduzećima da uopšte krenu u proces stečaja. Prvo, skupo je da se pokrene, drugo, neizvesno je da li će ikada naplatiti to što su predujmili troškove. Sada ovo otklanjamo.
Treća stvar je da se pojednostavljuje sam postupak stečaja. Do sada su stečaj vodili stečajni upravnik plus stečajno veće koje je imenovao Trgovinski sud. Sada se ukidaju stečajna veća i samo jedan stečajni sudija kao organ će vršiti postupak stečaja, što mora da ubrza postupak.
Takođe, način izbora stečajnih sudija se značajno unapređuje tako što se uvodi slučajni izbor stečajnog upravnika putem kompjutera, tako da sudija Trgovinskog suda ne utiče na izbor stečajnog sudije, već se metodom slučajnog uzorka odgovarajućim kompjuterskim programom bira stečajni upravnik, a to je praksa u razvijenim zemljama.
Takođe, biće uveden i imenik stečajnih upravnika i biće podeljeni na aktivne i pasivne stečajne upravnike. Pasivni stečajni upravnici neće moći da preuzimaju slučajeve.
Uvodi se obavezno osiguranje od profesionalne odgovornosti, što znači da će svaki stečajni upravnik morati da bude osiguran na iznos koji nije manji od 30.000 evra, tako da u slučaju da on napravi grešku u postupku stečaja, mora da se plati osiguranje poveriocima koji su eventualno izgubili vrednost, pri čemu premija osiguranja iznosi nekoliko stotina evra godišnje po jednom stečajnom sudiji.
Podzakonskim aktima menja se i skala nagrada za stečajne upravnike. Drugim rečima, neće biti proporcionalna nagrada, već, u zavisnosti od veličine predmeta i veličine preduzeća, proporcionalno veća nagrada ide, u relativnom iznosu, za mala preduzeća, a taj procenat nagrade se smanjuje kada su u pitanju slučajevi imovine velike vrednosti.
Uvodi se čvršći nadzor Agencije za licenciranje stečajnih upravnika nad radom upravnika.
Sledeća stvar, koja je novina u zakonu, jeste da se ponovo uvodi prekluzivni rok za prijavu potraživanja u stečaju, sa ciljem da se ispitivanje potraživanja i glavna deoba ubrzaju i smanji odugovlačenje trajanja postupka zbog kasnih prijava.
Jasno se definišu uslovi za prebijanje potraživanja u stečaju. Uvodi se mogućnost za brže sprovođenje deobe stečajne mase i raniji prenos viška stečajne mase vlasnicima kapitala. Problem prethodnog zakona bio je što su, bez obzira na jasnu situaciju u nekim slučajevima gde je stečajna masa bila veća od iznosa dugova, sudovi zadržavali taj novac na računima kod banaka, umesto da ga podele vlasnicima kapitala. Sada ovim zakonom to neće moći da urade, već će morati odmah da izvrše raspodelu stečajne mase koja je višak iznad obaveza vlasnicima kapitala.
Novina ovog zakona je i novi institut, a to je automatski stečaj za preduzeća koja se duže vreme nalaze u blokadi. Taj institut će se uvoditi postupno. Od Nove godine automatski će se brisati iz Agencije za privredne registre sva pravna lica koja su u blokadi duže od tri godine. Nakon godinu dana taj rok će se smanjiti i brisaće se automatski sva pravna lica koja su u blokadi duže od dve godine, a nakon 2011. godine taj rok će biti godinu dana. Ko je duže u blokadi od godinu dana, automatski se briše iz privrednog registra.
Na taj način će se otkloniti sadašnja situacija, u kojoj je od 110.000 pravnih lica 22.000 preduzeća u blokadi. Govorim o pravnim licima, ne preduzetnicima. Najveći broj ovih firmi nije aktivan već dugo; čak 6.000 preduzeća je u blokadi duže od tri godine i potpuno je jasno da oni preko tog računa nikad više neće poslovati. Zato se i predlaže njihovo automatsko brisanje iz privrednog registra.
Izuzetak je da se to neće primenjivati na firme koje su u postupku restrukturiranja i na one firme koje u roku od 60 dana od momenta oglašavanja stečaja plate predujam. Ako neko plati predujam za pokretanje stečaja, onda se neće automatski brisati. Naša je pretpostavka da će biti mali broj takvih slučajeva, jer najveći broj ovih firmi će biti brisan iz registra.
Uvešće se novi institut reorganizacije koji će omogućiti da se taj postupak završi u kratkom roku od 30 do 60 dana. To je tzv. institut unapred pripremljenog plana reorganizacije, koji je poznat u razvijenim zemljama. Kod nas se do sada nije koristio. Trebalo bi da pomogne da se u okviru ukupnog broja firmi koje se nalaze u procesu stečaja veći deo može restrukturirati kroz reorganizaciju, a ne kroz bankrotstvo. Na taj način se brišu obaveze, a s druge strane, omogućava se da se uposle kapaciteti i da država i radnici imaju od toga koristi.
Preciziraju se pravne posledice usvajanja plana reorganizacije vrlo detaljno. Brišu se odredbe o stečaju preduzetnika i stečaju male vrednosti.
To su ključne izmene koje ovaj novi zakon donosi.
Moram da kažem da u doba ove krize dva najveća problema koja smo uočili, sa kojima se susreće naša privreda, jesu sledeći problemi: jedan je što se vrlo sporo izdaju građevinske dozvole i što postoji velika birokratija u tome, a drugi, ne manji problem, posebno tokom krize, jeste činjenica da se uočilo da neka deoničarska društva namerno izbegavaju da plaćaju svoje poverioce tako što svesno ulaze u blokadu.
Na taj način, imajući u vidu da ne postoji mogućnost poverioca, onoga ko daje robu nekome, da vidi kakvo je finansijsko stanje svakog od dobavljača, ne postoji centralni registar finansijskog stanja dobavljača, onda često ljudi nemaju saznanja, daju robu koja im nikad ne bude plaćena i zbog toga trpe velike gubitke.
Da bi se to otklonilo, mi ćemo, između ostalog i zbog tog razloga, sledeće godine pripremiti potpuno novi zakon o privrednim društvima, gde će se značajno povećati odgovornost deoničarskih društava, jer je apsurdno da preduzetnici garantuju za svoje obaveze svom svojom imovinom, a deoničarska društva, tzv. d. o. o., ne garantuju time.
Imamo, s jedne strane, činjenicu da smo olakšali proces registracije firme. To će tako i ostati, potrebno je samo 500 evra da bi se firma registrovala, ali moramo uvesti daleko veći stepen transparentnosti u poslovanju tako što će poverioci znati kome daju robu, znati s kim prave ugovor, na osnovu adekvatnog registra, u koji će moći da imaju uvid svakog dana, svakog minuta. To će biti obaveza. Sada, nažalost, oni mogu samo jednom godišnje da pogledaju bilanse firme s kojom posluju. To ćemo brisati iz ovog novog zakona o privrednim društvima.
Treća stvar, uvešćemo još jedan zakon u ovaj opticaj, a to je zakon o odgovornosti direktora. Razvijene zemlje u EU imaju takve zakone da ako se u sudskom postupku dokaže da je neki direktor namerno odveo firmu u blokadu, odnosno stečaj, da bi izigrao poverioce, da bi ih prevario, onda se izriču stroge zakonske kazne za te koji su napravili fiktivni stečaj. Takođe, daje se zabrana obavljanja delatnosti do 12 godina tim ljudima za koje se dokaže u odgovarajućem sudskom postupku da su namerno prevarili svoje poverioce.
Donošenjem ova tri zakona mi ćemo zatvoriti rupe koje danas postoje, nažalost, u našem sistemu. Zakon o stečaju, koji je pred vama, plus zakon o privrednim društvima i zakon o odgovornosti direktora čine ceo taj paket koji bi trebalo da do sredine sledeće godine u potpunosti otkloni anomalije koje smo primetili u sadašnjem sistemu i koje su čak bile veće u uslovima krize, jer su neke firme u borbi za laku zaradu u uslovima krize, a druge primorane da prodaju svima kojima mogu, da bi povećale promet, išle u namerne i fiktivne blokade, a onda su otvarale nova preduzeća i nisu za to imale nikakve sankcije, jer, nažalost, postoji pravna rupa u našem sistemu.
Jedini način da se ovo spreči jesu drakonske kazne za one za koje se utvrdi da namerno prave stečaj, odnosno namerno uvode firmu u blokadu kako bi izbegli dugove prema poveriocima.
Konačno, pred vama je izmena Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika. Važeći Zakon o Agenciji je donet 2004. godine, kada je Agencija i osnovana. Osnovni razlog zašto se predlažu izmene jeste činjenica da u sadašnjem zakonu nije dobro regulisano pitanje sprovođenja nadzora nad radom licenciranih stečajnih upravnika.
Takođe, postupak u kojem se izriču sankcije i mere prema stečajnom upravniku nije najbolje definisan. Upravo zbog toga, da bi se postigla veća odgovornost licenciranih stečajnih upravnika i da bi mogle da im se oduzmu dozvole ukoliko se utvrde nepravilnosti u njihovom radu, na bazi objektivnih kriterijuma, uvode se promene u ovom zakonu.
Dakle, ključne izmene se odnose na jasno navođenje poslova i aktivnosti Agencije, na detaljno regulisanje postupka nadzora, odnosno stručnog nadzora nad stečajnim upravnicima. Takođe, reguliše se detaljno disciplinski postupak protiv stečajnih upravnika ukoliko prekrše odredbe ovog zakona. Naravno, ovaj zakon se usaglašava sa Zakonom o javnim agencijama.
Takođe, unapređuje se javnost u radu Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, jer je uneta odredba o obavezi Agencije da objavljuje godišnji program rada, finansijski plan, finansijski izveštaj i godišnji izveštaj o radu na internet stranici Agencije, što nije bio slučaj u sadašnjem zakonu. Hvala na pažnji.

Da li želi reč izvestilac nadležnog odbora, Odbora za finansije, narodni poslanik Milan Vučković, član Odbora? (Ne.)
Da li žele reč predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa? Po redosledu od najmanje ka najvećoj, s tim što je narodni poslanik Milan Nikolić zamolio, zbog ranije preuzetih obaveza, da mu ovlašćeni predstavnici LDP-a i Nove Srbije prepuste da dobije reč. Dogovor je postignut.
Izvolite. Narodni poslanik Milan Nikolić.

Poštovano predsedništvo, uvaženi ministre i predstavniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, potrebu predlagača za donošenjem zakona o stečaju, iako je relativno skoro donet aktuelni Zakon o stečaju, vidim u uočenim nedostacima aktuelnog zakona, pre svega u neefikasnosti u vođenju stečajnog postupka i dosta skupoj proceduri stečajnog procesa, ali i nastalim novim ekonomskim okolnostima.
Želim da vas podsetim da je privreda Srbije doživela ogromne teškoće još devedesetih godina prošlog veka, kada je došlo do raspada Jugoslavije i kidanja mnogih reprodukcionih lanaca; mnoga tada uspešna preduzeća dospela su u bankrot, a ona koja su opstala teško su poslovala zbog dugogodišnjih sankcija; onda dolazi period ekonomske krize, koja i te kako pogađa inače krhku privredu Srbije.
U periodu od 2000. godine do danas teče proces privatizacije tako da je zaključno sa oktobrom ove godine privatizovano 1.815 firmi, od čega prodajom na tenderu 107, a prodajom putem aukcije 1.700 firmi. Nažalost, od ukupnog broja privatizovanih firmi, u 435 slučajeva došlo je do raskida ugovora o privatizaciji zbog neispunjenja ugovornih obaveza kupaca tih firmi i zbog zaustavljanja proizvodnih delatnosti kojima su se takve firme bavile. Po pravilu su te firme u mnogo goroj situaciji nego u trenutku kada je privatizacija izvršena.
Dakle, ove firme, a i mnoge druge, opterećene su ogromnim obavezama prema državi i poveriocima i nisu u stanju da svoje obaveze izmire. Preti opasnost da domino efektom povuku u zonu nelikvidnosti i uspešne firme poverioce.
Zbog toga je dobro što se predlagač opredeljuje za novi zakon o stečaju. Novi zakon o stečaju insistira na efikasnosti stečajnog postupka, uz najniže troškove, i što je moguće kraćem roku sprovođenja stečaja.
Ključne novine u predlogu novog zakona su u uvođenju načela i cilja stečajnog postupka, preciziranju i uvođenju novih stečajnih razloga, ukidanju stečajnog veća, preciziranju odredaba o statusu i imenovanju stečajnog upravnika, uvođenju mogućnosti prebijanja potraživanja, postojanju unapred pripremljenog plana reorganizacije i brisanju stečaja preduzetnika i stečaja male vrednosti.
Uvođenjem mogućnosti reorganizacije, koja, doduše, zakonom nije podrobnije obrazložena, stvara se mogućnost da se kroz proces stečaja firma ne šalje u bankrotstvo. Naprotiv, reorganizacijom se mogu stvoriti uslovi za uspešan nastavak rada firme, ako se iz dela imovine ili uz saglasnost poverioca iz kredita ili prolongiranjem obaveza izmire obaveze prema stečajnim poveriocima. Ovakva mogućnost ishoda stečajnog postupka ili, bolje rečeno, reorganizacija pre stečaja, veoma je važna, jer trenutna dužnička kriza i likvidnost ne mora da znači da nema perspektive opstanka određenih firmi.
Od pozitivnog ishoda reorganizacije najviše koristi imaju radnici, jer ne ostaju bez radnog mesta, ali i poverioci, jer nastavljaju kontinuitet poslovanja sa dužnikom, ali i država, jer svaka nova investicija za sličnu vrstu proizvodnje i bilo koje druge delatnosti daleko je skuplja od reorganizacije. Naravno, reorganizacija mora da bude studiozna i da pruža uverenje poverioca, stečajnog sudije i stečajnog upravnika da će se uspešno realizovati.
Predlog zakona jasno razgraničava bankrotstvo od reorganizacije. Bankrotstvo podrazumeva namirenje poverioca kroz prodaju celokupne imovine stečajnog dužnika, dok reorganizacija podrazumeva namirenje poverioca prema usvojenom planu reorganizacije, i to definisanjem dužničko-poverilačkih odnosa, sa ciljem očuvanja poslovanja stečajnog dužnika onda kada za to postoje realni ekonomski uslovi.
Predlog zakona ističe osam bitnih načela stečajnog postupka koja se moraju poštovati, i to: načelo zaštite stečajnih poverilaca, po kome stečajni postupak omogućava kolektivno i srazmerno namirenje stečajnih poverilaca; načelo jednakog tretmana i ravnopravnosti, po kome se u stečajnom postupku svim poveriocima obezbeđuje jednak tretman i ravnopravan položaj poverilaca istog naplatnog reda; načelo ekonomičnosti, po kome se stečajni postupak sprovodi tako da omogućava ostvarivanje najveće moguće vrednosti imovine stečajnog dužnika i stepena namirenja poverilaca u što kraćem vremenskom periodu i sa što manje troškova; načelo sudskog sprovođenja postupka, po kome otvoreni stečajni postupak sprovodi nadležni sud po službenoj dužnosti; načelo imperativnosti i prekluzivnosti - prednost nad ostalim zakonima; načelo hitnosti, po kome u stečaju nema zastoja i prekida stečaja; načelo dvostepenosti; načelo javnosti i informisanosti.
Predlog zakona precizno definiše razloge za pokretanje stečajnog postupka, kako je to i gospodin ministar rekao. To su: trajna nesposobnost izmirenja obaveza plaćanja, preteća nesposobnost plaćanja, prezaduženost, nepostupanje po usvojenom planu reorganizacije i, veoma često, lažna prezaduženost.
Ako dužnik ne izmiruje svoje obaveze u roku dužem od 45 dana od dana dospelosti obaveze, ako je došlo do potpune obustave plaćanja u roku dužem od 30 dana, to su dovoljni razlozi za pokretanje stečajnog postupka.
Takođe, u slučaju prezaduženosti, odnosno ako su obaveze dužnika veće od imovine poverioca, može se inicirati i pokretanje stečajnog postupka i, naravno, ako dužnik ne iskoristi šansu u doslednom sprovođenju plana reorganizacije. Uslov za pokretanje postupka je i ako dužnik ne izmiruje svoje obaveze prema više poverilaca. Ako se radi o jednom poveriocu, ne postoji razlog za iniciranje stečaja.
Predlog zakona definiše organe stečajnog postupka, i to: stečajnog sudiju, stečajnog upravnika, skupštinu poverilaca i odbor poverilaca. Primetno je da je u odnosu na aktuelni zakon došlo do ukidanja stečajnog veća. Mislim da je ovakvo rešenje u redu, jer obezbeđuje efikasnost, a povećava odgovornost stečajnog sudije; ne dupliraju se odluke, a obezbeđuje se dvostepenost u odlučivanju preko Višeg trgovinskog suda.
Odgovornost stečajnih sudija se posebno potencira u utvrđivanju stečajnog razloga i pokretanju stečajnog postupka, imenovanju stečajnog upravnika, odobravanju troškova stečajnog postupka, određivanju visine nagrade stečajnog upravnika, praćenju sprovođenja plana reorganizacije, ako je ista unapred utvrđena.
Stečajni upravnik se bira sa spiska imenika stečajnih upravnika metodom slučajnog uzorka, uz uslov da kandidat ispunjava neophodne uslove za to: da je državljanin Srbije, da je poslovno sposoban, da ima najmanje tri godine radnog staža, da poseduje visoku školsku spremu, da poseduje licencu koja se izdaje na period od tri godine i da je dostojan poverenja da obavlja poslove stečajnog upravnika.
Karakteristično je da se predlagač opredelio da postupak stečaja nad firmama u privatnom vlasništvu poveri stečajnom upravniku, dok se postupak stečaja nad firmama sa većinskim državnim kapitalom poverava organizaciji koja je posebnim zakonom određena da obavlja poslove stečajnog upravnika. Radi se o Agenciji za privatizaciju. O ovakvom rešenju ću dati komentar na kraju svog izlaganja.
Inače, kontrolu nad radom stečajnog upravnika pored stečajnog sudije i skupštine i odbora poverilaca vrši Agencija za licenciranje stečajnih upravnika, sa pravom da izriče mere opomene, javne opomene, novčane kazne, do mere oduzimanja licence i smene u slučaju da poverene poslove ne obavlja na pravi način.
Predlog zakona je takođe precizno definisao obaveze i postupke u izvršavanju poslova stečajnog upravnika, ali i odredbe koje se odnose na ovlašćenja i rad skupštine poverilaca i odbora poverilaca.
Nakon utvrđenog iznosa ukupne stečajne mase pristupa se namirenju poverilaca čija su potraživanja nesporna po isplati redovnoj, i to kako sledi. U prvoj isplati spadaju neisplaćene neto zarade zaposlenih i bivših zaposlenih sa kamatom od dana dospeća do dana otvaranja stečajnog postupka u iznosu minimalnih zarada za poslednjih godinu dana pre otvaranja stečajnog postupka i neisplaćeni doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje za poslednje dve godine pre otvaranja stečajnog postupka, čiju osnovicu za obračun čini najniža mesečna osnovica doprinosa saglasno propisima o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje na dan otvaranja stečajnog postupka.
U drugi isplatni red spadaju potraživanja po osnovu svih javnih prihoda dospelih u poslednja tri meseca pre otvaranja stečajnog postupka, osim doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. Treći isplatni red su potraživanja ostalih stečajnih poverilaca.
Novina u zakonu je da poverioci koji su se pre pokretanja stečajnog postupka izjasnili da mogu biti namireni nakon namirenja svih isplatnih redova, pod posebnim uslovima... Iako zakonodavac naglašava jednakost u namirenju poverilaca, ipak se određuje redosled u prioritetima, o čemu ću na kraju takođe reći nekoliko reči.
Inače, stečajni postupak može pokrenuti sam stečajni dužnik ili bilo ko od poverilaca uz plaćanje tzv. predujma, kako bi se izbeglo neopravdano pokretanje stečaja i stvaranje troškova po tom osnovu. Naravno, u prethodnom postupku, pred stečaj, utvrđuju se razlozi za pokretanje stečaja i u slučaja postojanja razloga pristupa se postupku sprovođenja stečajnih radnji, a inicijatoru pokretanja postupka se vraća iznos predujma.
Preduzimaju se mere zaštite imovine dužnika od otuđenja i ista se popisuje. Stečajni sudija zakazuje ročište za otvaranje stečajnog postupka i donosi rešenje o stečajnom postupku, prikuplja potraživanja poverilaca koja moraju biti usaglašena u roku ne kraćem od 30 dana i ne dužem od 120 dana.
Danom objavljivanja oglasa o otvaranju stečajnog postupka prestaju zastupnička prava direktora, kao i prava organa upravljanja nadzora i ista prelaze na stečajnog upravnika. Radnici se otpuštaju i prestaju svi sudski postupci koji se vode u odnosu na dužnika.
Stečajni upravnik, u saradnji sa sudijom, sprovodi sve pravne radnje stečaja, posebno u delu otuđenja imovine dužnika putem prodaje i javnim nadmetanjem, javnim prikupljanjem ponuda, neposredno pogodbom, hitnom prodajom kvarljive robe, sve u dogovoru sa odborom poverilaca, u skladu sa zakonom.
Iz naplate se namiruju poverioci po isplatnim redovima nakon donetog rešenja o glavnoj deobi.
U slučaju viška deobne mase, stečajni upravnik je dužan da taj višak uplati na račun budžeta Republike Srbije. Nakon unovčenja stečajne mase i posle deobe iste, osim parnica koje su u toku a koje vodi stečajni dužnik kao poverilac, pristupa se donošenju rešenja o zaključenju stečajnog postupka.
Poštovane dame i gospodo, smatram da nekoliko predloženih rešenja u novom zakonu o stečaju treba prokomentarisati, jer tekst datih rešenja stvara utisak da odudaraju od proklamovanih ciljeva i načela Zakona o stečaju, i to principa jednakosti pred zakonom. Normalno bi bilo da sva lica, poverioci, dužnici i ostali, svoja prava i obaveze ostvaruju po načelu jednakosti i ravnopravnosti, dakle, pod istim uslovima. Predloženim rešenjem narušava se ovaj princip tako što dužnik ima dva različita tretmana, u zavisnosti od svojine nad stečajnim dužnikom. Ako je dužnik u većinskom privatnom vlasništvu, stečajni upravnik mora imati licencu i ispunjavati niz drugih uslova. Mora biti pod stručnim nadzorom regulatornog tela, mora biti izabran na način predviđen zakonom i mora da odgovara ličnom imovinom za nanetu štetu u stečajnom postupku. Troškovi stečaja su opterećeni tarifom Agencije za licenciranje.
Ako je dužnik u većinskoj državnoj svojini, stečajni upravnik je Agencija za privatizaciju, čiji radnici ne moraju imati licencu, niti ispunjavati ostale predviđene uslove. Stečaj vode lica koja nisu pod stručnim nadzorom regulatornog tela. U zakonu ne postoji nijedna odredba kako se ta lica biraju. Organizacija koja sprovodi stečaj ne poseduje ličnu imovinu kojom odgovara za nanetu štetu. Zakon ne sadrži nijednu odredbu kako se biraju lica za sprovođenje stečaja ispred Agencije. Troškovi stečaja nisu opterećeni tarifom Agencije za licenciranje.
Aktuelni Zakon o stečaju je predvideo da Agencija za privatizaciju mora imati lica sa licencom stečajnog upravnika i stručni nadzor nad njima vršila je Agencija za licenciranje, kao i nadzor nad stečajem. Sada toga nema.
Mislim da bi te odredbe trebalo još jednom razmotriti. Mislim da je bilo bolje rešenje da se zakonom izjednače zahtevani uslovi, kontrola i odgovornost stečajnih upravnika, bez obzira na karakter svojine nad dužnikom. No, bez obzira na ove primedbe, smatramo da je ovakav zakon neophodan jer nudi skraćenje roka sprovođenja postupka stečaja, nudi veću odgovornost, obezbeđuje da se imovina zaštiti, obezbeđuje da se stečajni postupak u prvih 30 dana najvećim delom završi i da se može na taj način daleko veći iznos stečajne mase valorizovati nego što je to bio slučaj do sada, zapravo u procentima koje je gospodin ministar izneo. Zbog toga ćemo, ponavljam, podržati donošenje ovakvog zakona.
U Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika bliže se određuje aktivnost te agencije, jer aktuelni zakon je dosta uopšteno odredio prava i obaveze ove agencije. Izmenama Zakona se preciziraju mere koje Agencija može preduzimati u vršenju nadzora nad radom stečajnih upravnika. Propisuju se interna akta i definišu organi Agencije. Predlogom se vrše adekvatna usaglašavanja sa novim zakonom o stečaju.
I ovaj predlog zakona, zapravo Predlog izmene i dopune zakona Poslanička grupa SPS-JS će u danu za glasanje podržati. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Mladen Grujić, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe Nova Srbija.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovane kolege, gospodine ministre, dozvolite mi da se na početku izlaganja složim sa vama u jednoj stvari, a to je da je situacija što se tiče stečaja u Srbiji katastrofalna. Tu, nažalost, prestaje svaka sličnost u mojim i vašim stavovima.
Mi trenutno u Srbiji imamo, ako se ne varam, 60.000 preduzeća koja ispunjavaju uslove za stečaj, po današnjem zakonu. Ima tu dosta firmi koje imaju po jednog zaposlenog, ali ima i preduzeća sa sto ili više zaposlenih. Sa sigurnošću mogu da tvrdim da sudbina barem 200.000 ljudi, 200.000 zaposlenih zavisi od promena o kojima mi danas diskutujemo; 200.000 zaposlenih sa oko 400.000 članova familija, ako računamo da svako ima muža, ženu ili dete. Znači, sudbina 600.000 ljudi je više nego dobar razlog da svi sedimo ovde i probamo da nađemo najbolje rešenje za njih, zajedno.
Mi iz Nove Srbije ne bežimo od toga da zajedno sa vama dođemo do zajedničkog, dobrog zakona o stečaju. Pre godinu i po dana, kada smo prešli u opoziciju, rekli smo da nećemo sedeti u ovim klupama i biti apriori protiv svega što predloži Vlada, naprotiv, kada vidimo da ste dali neki predlog koji je smislen i da je interes naroda i interes države očigledan, mi ćemo ga podržati. Lično se ne slažem sa vama da je bilo neophodno donositi novi zakon o stečaju. Mislim da je bilo potrebno da se Zakon o stečaju primenjuje, što se do sada baš nije najčešće dešavalo, ali o tome ne odlučuje Skupština
U ovom predlogu zakona ima stvari koje su na mestu, mada mislim da smo to mogli da postignemo izmenama postojećeg zakona, ali hajde da kažemo da je to samo forma. Zakoni su živa stvar i u zavisnosti od razvoja društva treba da se menjaju i zakoni. Mi to prihvatamo. Nažalost, u ovom zakonu, u ovom predlogu zakona postoje dve promene u odnosu na postojeći zakon, koje su izuzetno bitne. Vi ste nabrojali više, ali smatram da su neke tehničke, neke su i u redu. Postoje dve izmene na kojima insistirate koje nisu ni tehničke, niti su izazvane prirodnim društvenim razvojem.
Te dve stvari o kojima želim da govorim danas su klasičan primer načina na koji ova vlada, vaša vlada funkcioniše, a to su male, sitne modifikacije koje ubacujete u zakone i koje nemaju drugu funkciju osim da se koriste u momentima kada se razračunavate sa političkim neprijateljima ili nagrađujete političke istomišljenike. To je problem ovog društva. Dajte nam jednom da donesemo svi zajedno jedan zakon koji je jasan, koji je precizan i koji ne ostavlja prostora za manipulacije.
Prvi pojam koji ste uveli u ovom zakonu, koji meni smeta, jeste pojam prezaduženosti kao jedan od razloga za stečaj. Dakle, razlog za stečaj nije samo kada je firma blokirana ili ne može da ispunjava svoje obaveze, već i kada neko proceni da preduzeće neće moći da ispunjava svoje obaveze u budućnosti. Za tu procenu ne postoji nikakav egzaktan metod, neka ekonomska definicija, već isključivo osećaj sudije. To sa osećajem u srpskom zakonodavstvu i u srpskoj ekonomiji se uvek svede na neku političku naredbu odozgo. Nažalost, govorim iz iskustva.
Nije dobro što ovo predlažete, jer danas, koristeći ovu odrednicu zakona, možete da oterate u stečaj bilo koju firmu u Srbiji koja se bavi nekretninama, na primer.
Vrednosti nekretnina su prepolovljene zbog svetske krize, zbog naše krize, zbog takve situacije na tržištu i danas možete slobodno da uđete, govorim o Beogradu jer sam beogradski poslanik, u bilo koju građevinsku firmu u Beogradu i da procenite da je prezadužena. U Beogradu ima više takvih firmi, i baš da vidimo hoće li sud proglasiti stečaj u svima njima ili samo u onoj u kojoj je vlasnik davao najviše izjava protiv vlasti u poslednje vreme.
Druga baš loša stvar u ovom predlogu zakona je izvlačenje stečajnog upravnik iz bubnja, metodom slučajnog uzorka. Dozvolite mi da pročitam obrazloženje predlagača zakona: „Imajući u vidu veliki broj stečajnih upravnika i činjenicu da nekima od njih nikada nije dodeljen nijedan stečajni predmet, zakon propisuje da se stečajni upravnik po pravilu bira metodom slučajnog odabira sa liste aktivnih stečajnih upravnika“, verovatno da bi sticali što veće iskustvo. Nema logike. Da li hoćete da dovedete nekog stečajnog upravnika koji nikada nije radio, koji nikada nije imao nijedan slučaj da vežba malo tako što ćete mu dati stečaj neke od beogradskih banaka, a bojim se da ćemo uskoro imati stečajeve beogradskih banaka?
Naravno, kao i uvek, zakonodavac ostavlja mogućnost da u komplikovanim slučajevima, bez definicije komplikovanog slučaja, sudija može da postavlja stečajnog upravnika po svom nahođenju.
Ovde pravite dve greške. Prvo, suludo biranje metodom slučajnog uzorka stečajnih upravnika, a onda ostavljate prostor da ako vam je baš stalo do tog predmeta postavljate svog čoveka.
Gospodine ministre, šta vam je sledeći korak? Isto tako možete da propišete da, na primer, u građanskim parnicama stranke ne mogu da biraju svog advokata nego da ga izvlače iz bubnja, jer ima toliko advokata u Srbiji koji nemaju dovoljno posla a ni prakse, a s druge strane, ima nekih koji imaju previše. Dajte, molim vas, da se uozbiljimo.
Ovde smo zajedno, ovde smo da probamo da nađemo neka rešenja. Nova Srbija je podnela desetak amandmana na ovaj zakon i ako ih prihvatite mogu da kažem da ćemo mi vama podržati zakon, jer smo svesni koliko je potrebno da ovaj zakon bude što lakše primenljiv. Spisak naših predloga amandmana je kod vas, pročitajte, razmislite.
Nama je najvažnije da prestanemo sa praksom... Rekli ste da prosečni stečaj traje godinu ili dve, a ja ću sada da vam nabrojim desetogodišnje stečajeve, i to je ono što nas boli. Ti desetogodišnji stečajevi nisu desetogodišnji zbog toga što su komplikovani, nego zato što služe da se pune džepovi stečajnim upravnicima, grupi povlašćenih poverilaca i sudijama.
Mogu da vam navedem samo neke od primera iz beogradskog okruga: građevinsko preduzeće „Rad“, „Beko“, to su najbolji primeri skandaloznih stečajeva. Ta forma ne postoji u zakonodavstvu, ali postoji u praksi.
Do sada je, ako se ne varam, ispravite me, bilo pet stečajnih upravnika građevinskog preduzeća „Rad“ koji su završili ili u zatvoru ili u bekstvu, a stečaj se ne privodi kraju. Očigledno je svima slatko da se bave tim stečajem i nadaju se da neće baš oni da stradaju.
Praksa je u Srbiji da se brzo okončaju stečajevi samo u onim firmama gde je sve već pokradeno, pa ni sudiji ni stečajnom upravniku nije interesantno da razvlače predmet.
Da li ima boljeg primera od „Beka“? Svi smo u nekoj fazi svog života kupili nešto kod njih. To je bila čuvena konfekcija. Rasprodajom imovine namireni su svi poverioci, ali, nažalost, ostalo je još imovine i to baš, igrom slučaja, u Knez Mihailovoj ulici i u drugim pešačkim ulicama u Srbiji.
Da vas podsetim, 60% firme „Beko“ pripada malim akcionarima, a 40% Akcijskom fondu. Nikome se u ovom trenutku ne mili da vrati preduzeće njegovim vlasnicima sada kada su svi poverioci namireni. Zavlače se radnici, zavlače se akcionari, zavlači se i Akcijski fond kojeg vi kao ministar zastupate. Izmišljaju se novi razlozi za odugovlačenje stečaja i samo se traže načini da se imovina istopi. Verujte mi da će se istopiti, jer nema boljeg načina u Srbiji da nešto nestane ili ispari, nego što je to stečaj.
Novi zakon o stečaju ne čini ništa da se stečaj pojednostavi ili ubrza, nažalost.
Dobar zakon o stečaju služi za to da unese pravnu sigurnost u privredu, tj. da svako preduzeće može da proda robu ili da pruži usluge drugom preduzeću, a da bude sigurno da će tu fakturu naplatiti. Za to služi stečaj.
Ovo je samo još jedan primer, od mnogih, da ovoj vladi savršeno nije stalo da se u poslovanje u Srbiji unese sigurnost, jer onda se gubi moć ministara, zamenika ministara i cele armije državnih moćnika. Onog trenutka kada imamo stabilnu i sigurnu privredu, vi gospodine ministre, radite svoj posao, zamenici rade svoj posao, ali ne možete direktno da utičete na privredu. U tome je suština problema. Hvala.

Reč ima potpredsednik Vlade Mlađan Dinkić. Izvolite.

Hvala. Hteo bih da odgovorim na ove tri primedbe koje ste izneli.
Najpre, niste istinito izvestili narodne poslanike i javnost vezano za prvi slučaj, a to je slučaj prezaduženosti. Tačno je da se u Zakonu o stečaju predviđa da ukoliko je neko preduzeće prezaduženo, odnosno ukoliko ima veće obaveze nego što mu je vrednost imovine, sam dužnik može da pokrene postupak stečaja. Poverilac ne može. Vi ste sve vreme govorili da poverilac može da pokrene. Zašto bi to radio? Data je mogućnost, tako je u svim stečajnim zakonima u razvijenim zemljama, da sam dužnik, onaj ko duguje, onaj ko je u problemu ima mogućnost da pokrene stečaj ukoliko smatra da je nesolventan, odnosno prezadužen, pre nego što postane nelikvidan, odnosno pre nego što mu se blokira račun.
Dakle, imamo dve situacije. Prva faza je nesolventnost – obaveze su veće od imovine, ali još uvek ima novca na računu i rade. Da bi sprečio mogućnost da potpuno propadne i da mu se blokira račun, sam dužnik (samo dužnik, ne poverilac) može po ovom zakonu da pokrene postupak stečaja, a sudija može da angažuje veštaka da proveri da li je takav zahtev opravdan i da ga odobri ili ne. To zakon predviđa i to je u skladu sa rešenjima u svim razvijenim zemljama.
Ukoliko je nelikvidan, odnosno blokiran je račun, tek onda u određenom roku, to je rok od 30 dana nakon što je postao nelikvidan, odnosno otkako je račun u blokadi, poverilac, ako nema drugi način da naplati potraživanje, može da pokrene postupak stečaja prema dužniku. Dakle, to je jedna stvar. Niste istinito informisali narodne poslanike.
Druga stvar, što se tiče izvlačenja iz bubnja – velika primedba privrednika je bila da nije dobro da sudija istovremeno bira stečajnog upravnika i odobrava mu troškove stečajnog postupka, jer to izaziva sumnju u korupciju. Zbog toga je preuzeto rešenje, koje su neke zemlje sa velikim uspehom uvele, da se iz bubnja, odnosno metodom slučajnog uzorka odabere neko od licenciranih stečajnih upravnika.
S druge strane, zakonom smo u Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika pooštrili kontrolu, odnosno nadzor nad tim upravnicima, kako ne bi mogao bilo ko da ima licencu.
Dakle, u pravu ste, u smislu da li može neko ko nije imao neki slučaj, a licenciran je, da vodi komplikovani, ali je zato i data u zakonu mogućnost da sudija može u tim komplikovanim slučajevima direktno, ali uz obrazloženje, da izabere. Ali, onda sudija odgovara. Sudija preuzima veliku odgovornost na sebe ako nije slučajno izabrao stečajnog upravnika iz bubnja, nego ga je sam odredio zato što je izuzetno komplikovan slučaj i u želji da izbegne nekog ko nije do tada imao iskustva. Onda on to mora da obrazloži, da potpiše i zna se da ako taj stečaj ne ide kako valja, onda sudija može da bude pozvan na odgovornost.
Treća stvar, koja je posebno neistinita, vezana je za ovo što ste rekli da je Vlada odgovorna za ove desetogodišnje stečajeve. Potpuno se slažem sa vama da je neprimereno i loše, u svakom smislu, da se stečajevi, po starom zakonu, koji je prethodio ovom sadašnjem, vrše toliki niz godina.
Svi ovi slučajevi o kojima ste pričali, i „Rad“, po osnovu kojih je izneto puno krivičnih prijava i bila su odgovarajuća privođenja, „Beko“ i neki drugi slučajevi, na žalost, i vašu, i moju i svih onih koji žele dobro ovoj privredi, traju mnogo dugo, ali to je po starom zakonu, ne po ovom iz 2004. godine. Nije dobro da se usred slučaja koji traje, recimo, pet-šest godina unazad, prebaci odjednom ingerencija nekom novom stečajnom upravniku koji nema nikakve veze sa onim što se dešavalo u prošlosti. Želim da kažem da Vlada nema nikakvu odgovornost za ove desetogodišnje slučajeve, jer njih vodi sud. Pošto je sudska vlast nezavisna od izvršne, odgovornost za te dugačke slučajeve je isključivo na sudu.
Odgovornost Vlade je, po ovom novom zakonu iz 2004. godine, za to što traje 24 meseca, a ne kraće. Tu prihvatam da postoji odgovornost. Zato i menjamo zakon. Za ove stare slučajeve iz devedesetih godina, po starom zakonu, sud je taj koji je odgovoran. U tom smislu sasvim sam ubeđen, kao što i vi verujete, da tu postoji ogroman broj nepravilnosti i tu jedino policijska stvar može da funkcioniše, da se vidi ko tu odugovlači i koji su motivi odugovlačenja, ali napominjem da Vlada ne može da utiče na brzinu tih postupaka, pošto ih vodi sud.

Pravo na repliku, narodni poslanik Mladen Grujić.