Evo još jednog amandmana, odnosno još jednog potpuno besmislenog odgovora Vlade kojim obrazlažu činjenicu da su odbili amandman.
Član 38. se odnosi na pravo na odobrenje bez bezbednosne provere. Pazite, Srpska radikalna stranka je čak i od onog stava koji smo najavili i danas i u načelnoj raspravi odstupila i rekla da bez bezbednosne provere pristup tajnim podacima sa oznakom „državna tajna“ nije moguć bez posebne bezbednosne provere, kako to ovaj zakon predviđa.
Pazite šta je Vlada uradila – Vlada ovaj amandman odbija sa obrazloženjem da su lica iz stava 1. (svi navedeni u Predlogu ovog zakona koji mogu da pristupe državnim tajnama bez bezbednosne provere) dužna da pre izdavanja sertifikata potpišu izjavu kojom potvrđuju da će postupati sa tajnim podacima u skladu sa zakonom i drugim propisima.
Pitam Vladu, predstavnika Vlade, nema ponovo ko da nam odgovori, da li smatrate da svi oni koji su kao lica navedeni u ovom članu zaista zaslužuju da bez posebne bezbednosne provere pristupe podacima koji imaju oznaku „državna tajna“? To je prosto nemoguće. Nije problem, kako u obrazloženju stoji, da oni potpišu izjavu, ali smatramo da je državna tajna nešto čemu ne možete tek tako da pristupate i da je neophodno da se sprovede posebna bezbednosna provera.
Na kraju krajeva, pitamo vas – zašto se posebne i opšte bezbednosne provere, sve bezbednosne provere koje ovaj zakon predviđa nalaze u zakonu, definišu u zakonu, a onda se zaobilaze kada je u pitanju, ni manje ni više, nego državna tajna?
Predložili smo da posebnoj bezbednosnoj proveri ne budu podvrgnuti oni koji pristupaju državnoj tajni. Vlada kaže da taj amandman odbija, a onda prihvati amandman Zaštitnika građana koji je restriktivniji od ovoga i predviđa bezbednosne provere i za stepen tajnosti „državna tajna“, ali i za stepen tajnosti „strogo poverljivo“. Sada vas pitamo, zašto niste isto ovo obrazloženje dali i Zaštitniku građana?
Problem na koji konstantno i permanentno u toku rasprave ukazujemo – Vlada je potpuno indolentno pristupila pisanju, usvajanju, a možemo da mislimo kakva će primena ovog zakona da bude. Ceo postupak pisanja i donošenja ovog zakona je protekao u senci javne rasprave. Javnu raspravu niko iz Vlade nije vodio. Vodio je izvesni Saša Gajin, šef radne grupe koja je pisala zakon, sa Poverenikom za informacije od javnog značaja. Kada je zakon koji tretira državne tajne i strogo poverljive podatke u pitanju, niko iz Vlade nije našao za shodno da da svoj sud i stav.
Ceo onaj cirkus posle, oko prihvatanja i pisanja amandmana posle ulaska zakona u proceduru, u stvari potvrđuje sve ono na šta ukazujemo i na šta sumnjamo da će Vlada biti spremna ne samo sada u postupku usvajanja, nego i u postupku primene ovog zakona.
Ova, ne znam kakvu adekvatnu reč da nađem, šegačenja, sa ministrom koji ulazi i izlazi i činjenica da zaista nema ko da nas čuje, da odgovori ili da neki kontraargument na ovo što iznosimo, ponavljam, potvrđuju kakav je odnos i kakva je namera Vlade sa zakonom o tajnosti podataka. Hvala.

Na član 40. amandman su, u istovetnom tekstu, podneli narodni poslanici Aleksandra Janković, zajedno Vesna Pešić, Judita Popović i Nebojša Ranđelović, zajedno Jovan Palalić, Milica Vojić-Marković, Miloš Aligrudić i Miroslav Petković, kao i Vlada i Zaštitnik građana.
Vlada je prihvatila amandman narodnih poslanika i Zaštitnika građana, a Odbor za pravosuđe i upravu je takođe prihvatio ovaj amandman.
Da li neko želi reč? (Da.)

Hvala, gospođo predsednice. Zaista mislim da nema smisla skretati pažnju i vama i građanima Srbije da ministar nikada nije u sali. Namerno sam se javila, jer je ovo jedan od ključnih amandmana. Hvala bogu da ste prihvatili naše amandmane. Koliko je ključan i koliko je problematičan Predlog zakona pokazuje to da su tri poslaničke grupe podnele amandmane u skoro istovetnom tekstu, kao i Zaštitnik građana. To pokazuje da je zapravo ono zbog čega su Poverenik za informacije od javnog značaja i Zaštitnik građana, kao državni organi koje je Vlada Vojislava Koštunice formirala da štite prava i slobode građana koja su ugrožena od državnih funkcionera i državnih organa i da informacije koje nisu dostupne svakom građaninu oni mogu da dobiju…
A vi ste ovim članom 40. ograničili pravo pristupa upravo Zaštitniku građana i Povereniku za informacije od javnog značaja i time im uskratili da oni rade posao koji su dobili, poveren od Ustava, drugih zakona koji su u ovoj zemlji još uvek na snazi, ne znam da ih je neko suspendovao. Oni funkcionišu po zakonima ove države. Sada pronalazite način da im uskratite pravo da štite građane, njihove slobode i prava, koja vi ugrožavate.
U ovom članu 40. je sadržano toliko strašnih stvari, toliko nedemokratskih stvari, toliko neslobodnih stvari, da ovaj član 40. treba negde napisati, uramiti i, pošto imate hiljade bilborda i pošto se ovaj gospodin Đilas bavi upravo tim aktivnostima, predlažem da napravi desetak takvih bilborda, da vide građani kakve im stvari padaju na pamet i kakve potrebe imaju da ograniče prava i slobode građana u ovoj zemlji.
Mislim da nikom nije palo na pamet da uradi ovo što je uradio predlagač zakona kada je rekao da, recimo, Poverenik za informacije od javnog značaja i Zaštitnik građana ne mogu da dobiju nikakve informacije dok je akcija u toku. Kad sam govorila u načelu pomenula sam smrt novinarke Dade Vujasinović pre dvadesetak godina. Taj postupak je još uvek u toku. Da li je moguće da neko ograniči pravo njenim roditeljima, rođacima i građanima Srbije, koji smatraju da treba takve informacije znati, da dobiju tu informaciju?
To je nemoguće, to je zaista nemoguće u demokratskoj zemlji, kakvom vi predstavljate ovu zemlju. Ona odavno nije demokratska; od kada ste vi došli na vlast ona je nešto što se zove banovina, despotovina ili šta već, ali demokratska nije, jer vi svakim zakonom, svakim predlogom zakona pokazujete da prava i slobode građana moraju da budu ograničene.
Zatim, kažete ovako – ograničenje iz stava 1. ovog člana odnosi se na podatke o: 1) istražnoj radnji, odnosno akciji koja je u toku, 2) metodama pribavljanja bezbednosnih i obaveštajnih podataka i načinu primene posebnih postupaka i mera u konkretnom slučaju, 3) pripadnicima ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove itd.
Dakle, vrlo je važno što ste vi ovaj član 40. jednostavno povukli, jer ste prihvatili naš amandman da se on izbriše. Meni zaista nije prijatno da govorim u sali u kojoj nemam sagovornika u obliku ministra, u kojoj se smeška predsednica, ne znam da li ovome što ja govorim ili nečemu što pričate. Ali, zaista smeta i ponižava poslanike, koji su uložili napor u pisanje nekih kvalitetnih amandmana (ako ste ih prihvatili, prihvatam da su kvalitetni), da je potpuno nem auditorijum, što se tiče onih koji treba da nam obrazlože i kažu – znate, gospodo, niste u pravu iz tih i tih razloga.
Prihvatam da možda ne vidimo sve. Naše namere su bile potpuno čiste. Mi smo imali ideju da popravimo Predlog zakona, koji je vrlo loš. Hvala vam što ste prihvatili jedan od ključnih amandmana. Mislim da nije razlog samo to što je kvalitetan, nego i to što je domaća javnost zaista bila zgrožena ovim i mesecima se u javnosti o ovome pričalo. U svakom slučaju, dobro je da ste prihvatili da se izbriše ovaj član 40. Hvala vam.

Zahvaljujem. Zaista mi je žao ako ste moj mimički izraz protumačili kao neko smeškanje, posebno ne sadržaju o kojem govorite, vrlo vas pratim. I, ako je moj izraz lica ličio na to, to je verovatno u znak podrške nekom delu rečenice ili rečenici. Dakle, zaista mi je žao.
Na član 40. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Stevanović, koji želi reč.
Gospođo Janković, hteli ste po prethodnom amandmanu? Gospođa Aleksandra Janković najpre ima reč.

Meni je, kao i koleginici, drago i mislim da i građanima Srbije treba da bude drago što je ovaj naš amandman usvojen. No, zaista, primedba stručnjaka odnosila se pre svega na to da je potrebno povući zakon iz skupštinske procedure i ući u izradu novog nacrta zakona, jer na ovaj način mi praktično sami sebe devaluiramo, devaluiramo Ustav, devaluiramo nezavisne institucije, a pre svega one koje smo sami birali, znači, Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i, naravno, Zaštitnika građana. Tim pre je paradoksalno i ovo obrazloženje za neprihvatanje prethodnih amandmana, u kome Vlada kaže da amandmane ne prihvata zato što je u međuvremenu već podnela amandman na te članove.
Znači, mi sada ulazimo u neku vrstu takmičenja, koje nije zdravo, u kome se predstavnici zakonodavne vlasti takmiče sa predstavnicima izvršne vlasti, koji tek na pritisak, ne samo na pritisak, nego i na poražavajuće mišljenje koje su dobili od iste te Evrope, u čije mišljenje veruju... Znači, dolazimo u situaciju da neke logične amandmane usvojimo.
Cilj ovog amandmana, koji smo svi podneli, bio je da se vrati ono što je ustavna tekovina, a to je da nezavisnim kontrolnim telima, Zaštitniku građana i Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, ne bude ograničen pristup tajnim podacima zato što bi ih to u potpunosti onemogućilo da vode postupke koji su iz njihove nadležnosti, jer oni jesu obrazovani kao samostalni i nezavisni državni organi.
Poseban problem sa rešenjima koja su bila sadržana u odredbama člana 40. ovog predloga zakona je što su bila u direktnoj suprotnosti sa odredbom člana 3. istog predloga, jer odredbom člana 3. Predloga zakona predviđeno je da se tajnim podatkom ne smatra podatak koji je označen kao tajna radi prikrivanja krivičnog dela, prekoračenja ovlašćenja ili zloupotrebe službenog položaja ili drugog nezakonitog akta ili postupanja.
Postojanje krivičnog dela, u koje se pod uslovima iz člana 359. Krivičnog zakonika mora uključiti prekoračenje ovlašćenja ili zloupotreba službenog položaja, dokazuje se samo pravosnažnom oslobađajućom presudom nadležnog suda. Zbog toga bi i dokazivanje namere da se prikrije krivično delo bilo skopčano sa krivičnim postupkom i često davalo efekte tek kada prestane potreba da se određeni podatak, koji je iz ovih razloga proglašen tajnom, više ne smatra tajnom.
Dokazivanje namere prikrivanja nije moguće ako se organima gonjenja i sudovima ograničava pristup tajnim podacima radi vođenja potrebnog postupka. U tom kontekstu se praktično postavlja pitanje utvrđivanja namere prikrivanja drugih nezakonitih akata ili postupanja, čije je utvrđivanje u nadležnosti upravo kontrolnih nezavisnih državnih organa (znači, pitanje sukoba interesa, raspolaganja javnom imovinom prilikom javnih nabavki za bezbednosne strukture, kontrole namenskog korišćenja budžetskih sredstava i slično).
Utoliko je dobro da je na veliki pritisak Vlada reagovala tako što je prihvatila ove amandmane, ali možda bi to trebalo da bude i pouka da se uvede jedan princip, da se napravi nešto, osvrt na opoziciju, kao na kritiku čistog uma i da se uvrste naše primedbe i primedbe takvih nezavisnih institucija kao što su Poverenik za informacije od javnog značaja i Zaštitnik građana, pre nego što zakon uopšte dođe u skupštinsku proceduru, da ne bismo devaluirali ovako visoko telo.

Gospodin Dragan Stevanović ima reč. Izvolite.

Mi smo smatrali da to koncepcijski drugačije treba rešiti u ovom članu 40, ali s obzirom na to da je Vlada na svoj zakon podnela amandman i da se član 40, koji se odnosi na ograničenje prava pristupa informacijama, briše, onda je besmisleno i spominjati, odnosno braniti taj koncept i obrazlagati ga.
Ono što svakako treba reći, Srpska radikalna stranka u svemu ovome, odnosno u činjenici da je Vlada podnela amandman na svoj zakon, ne prepoznaje dobru nameru Vlade i ne prepoznaje činjenicu da je Vlada svesna šta je uradila, kakvu je grešku napravila, odnosno suštinski se interesuje za položaj Poverenika za informacije od javnog značaja i Zaštitnika građana.
Mi, za razliku od nekih, smatramo da odnos Vlade Republike Srbije, odnosno države prema ove dve kancelarije ne možete da demonstrirate činjenicom da ćete napraviti jedan besmislen član zakona, a onda pod pritiscima javnosti i pojedinaca izbaciti taj član iz normativnog dela zakona.
Gospodo iz Vlade, vi ste imali, pošto predstavnika Vlade nema, naravno, gospodo iz većine, Vlada je imala šansu da svoj odnos prema Povereniku pokaže do sada ko zna koliko puta, odnos uvažavanja, razumevanja značaja i podrške. To smo rekli i u načelnoj raspravi. Ni u jednom izveštaju koji je do sada Poverenik napisao, poslao u Skupštinu, Vladi Republike Srbije ili bilo kome drugom, ne možete da prepoznate konstataciju da je imao podršku vlasti, odnosno izvršnih organa.
Vlada je činila sve da Poverenik za informacije, od konstituisanja te kancelarije, pa do dana današnjeg, ne radi i ne funkcioniše. To su njegove reči. To su njegovi nalazi i konstatacije u izveštaju. To nije samo stav SRS, koji je apsolutno, nažalost, podudaran sa Poverenikovim.
Mi smo naš odnos prema Povereniku izrazili u postupku usvajanja statuta i poslovnika o radu njegove kancelarije. Tada smo u skupštinskoj raspravi toj kancelariji dali podršku dok god se Poverenik bude vodio principima za koje je tada govorio da će biti principi ili reperi po kojima će raditi i funkcionisati.
Ali, kada pogledate šta sve u svakodnevnom životu kao građanin ne možete, pozivajući se na ovaj zakon, da ostvarite, u kontekstu pristupa informacijama od javnog značaja, postavlja se objektivno pitanje šta će tek da se dešava kada dođu na red podaci koji imaju oznaku tajnosti sa ova prva dva, najozbiljnija stepena?
U opštini iz koje dolazim ne možete da naterate direktora jednog javnog preduzeća da vam kaže koliku platu ima; ne možete da dobijete podatak koliki su mesečni računi za mobilne telefone koje građani opštine plaćaju tim bahatim direktorima. Pozivate se na Poverenika i Poverenik se hvata za glavu, ali vam otvoreno kaže da ne postoje mehanizmi da ih nateraju da vam to daju.
Sada treba da poverujemo da je namera Vlade da pokaže jedan istinski korektan odnos prema Povereniku za informacije od javnog značaja i Zaštitniku građana tako što će izbaciti član 40. iz ovog zakona, opet pominjemo, iako se radi o državnim tajnama i podacima koji imaju oznaku „strogo poverljivo“, čije neodgovorno tretiranje može proizvesti teške ili neotklonjive štete po nacionalnu bezbednost i ustavni poredak ove države.
Ovaj zakon je loš. Pisan je u jednoj potpuno neprimerenoj atmosferi. Ljudi koji nisu nacionalno svesni i odgovorni pravili su njegov nacrt. To nisu radili ljudi koji imaju svoju obavezu, Ustavom predviđenu, u Vladi. To su radili ljudi iz trećeg sektora, ljudi koji „krstare“ (u obaveštajnom smislu) i političkim, i finansijskim i bezbednosnim sistemom ove države. To treba da bude motiv da vi koji činite većinu stavite prst na čelo u vezi s tim za šta glasate i šta podržavate.
Možemo li da dočekamo, možemo li da doživimo da pred poslanike dođe jedan zakon koji možemo da shvatimo i doživimo kao konzistentan? Zakon koji će primenjivati i naredna vlada, koju nećete činiti vi, nadamo se. I ona vlada posle.
Juče je pred poslanicima bio zakon, odnosno sporazum koji je potpisan sa Republikom Italijom na osnovu zakona Republike Italije iz 1987. godine. Vi ste pre tri meseca usvojili zakone koje danas izmenama i dopunama menjate.
Ovo nije igrarija, ovo nije zakon kojim se regulišu odlikovanja, pa i za to je greh reći da je igrarija. Ovo je zakon kojim se obezbeđuje ustavni poredak, nacionalna bezbednost, pravni poredak i međunarodni odnosi jedne države. Ovakvim pristupom vi samo pokazujete koliko vam je do države i potvrđujete sve tvrdnje Srpske radikalne stranke da ste potpuno neodgovorni i nacionalno nesvesni. Hvala.

Na član 42. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Jovan Palalić, Milica Vojić-Marković, Miloš Aligrudić i Miroslav Petković.
Gospođa Donka Banović ima reč.

Član 42. glasi: „Pristup stranim tajnim podacima vrši se u skladu sa ovim zakonom, propisima donesenim na osnovu ovog zakona, odnosno u skladu sa međunarodnim sporazumom koji je sa stranom državom, međunarodnom organizacijom ili drugim međunarodnim subjektom zaključila Republika Srbija.“
Predlagač zakona je tvrdoglavo odbio sve naše amandmane koji podsećaju da svi međunarodni sporazumi i međunarodni ugovori nakon potpisivanja u Vladi moraju da dođu u Narodnu skupštinu da bi bili potvrđeni i ratifikovani.
Naš amandman se sastoji u tome da se pre reči „međunarodnim sporazumom“ unese i reč „potvrđenim“. Ono što iznenađuje, to je neznanje predlagača zakona, jer u obrazloženju zašto se naši amandmani odbijaju kaže: „Vlada ne prihvata amandman iz razloga što svi međunarodni sporazumi koje zaključi Republika Srbija sa stranim državama, međunarodnim organizacijama i drugim međunarodnim subjektima ne podležu postupku potvrđivanja u Narodnoj skupštini.“
Izvinite, ovo obrazloženje ukazuje na veliko neznanje što se tiče pravnog poretka u Srbiji. Podsećam predlagača zakona i narodne poslanike da mi na ovoj sednici imamo preko 20 ugovora, sporazuma koje potvrđujemo. Navešću neke: imamo Predlog zakona o potvrđivanju ugovora o garanciji između Republike Srbije i Evropske banke – dakle, između Republike Srbije i međunarodne organizacije. Ili, imamo Zakon o potvrđivanju ugora između Republike Srbije i Kraljevine Španije – dakle, međunarodni ugovor između Republike Srbije i druge strane države.
Ne mogu da verujem da smo dobili ovako obrazloženje i da vi uporno ne želite da u zakon unesete da moraju da budu potvrđeni međunarodni dokumenti. Pošto vi izbegavate da se o tim međunarodnim ugovorima i sporazumima razgovara i raspravlja u ovom domu, to samo pokazuje da vi zaista želite da navučete taj veo tajnosti i preko onih stvari i tema gde ne sme da bude tajnosti.

Na član 43. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Vesna Pešić, Judita Popović i Nebojša Ranđelović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 43. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na naslov iznad člana 44. i na član 44. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Vesna Pešić, Judita Popović i Nebojša Ranđelović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 45. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Vesna Pešić, Judita Popović i Nebojša Ranđelović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 45. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Jovan Palalić, Milica Vojić-Marković, Miloš Aligrudić i Miroslav Petković.
Da li neko želi reč? (Da.)
Gospodin Jovan Palalić želi reč. Izvolite.