Trideset sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Odbor za pravosuđe i upravu, na osnovu člana 142. stav 2. Poslovnika, podneo je amandman na član 5, koji je prihvatio predstavnik predlagača na sednici Odbora.
Zakonodavni odbor se nije izjasnio, pa će se o ovom amandmanu Narodna skupština, kao i o drugima, izjašnjavati u danu za glasanje.
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Boris Aleksić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnica predlagača želi da da završnu reč? (Ne.)
Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Prelazimo na 6. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O PRAVOSUDNOJ AKADEMIJI (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Tomislav Nikolić, Jorgovanka Tabaković, Zoran Antić, Veroljub Arsić, Zoran Babić, Jelena Budimirović, Božidar Delić, Stefan Zankov, Oto Kišmarton, Milan Knežević, Saša Maksimović, Zoran Mašić, Predrag Mijatović, Ljiljana Miladinović, Borislav Pelević, Mileta Poskurica, Gojko Radić, Mićo Rogović, Vučeta Tošković, Dragan Čolić, Aleksandar Martinović, Đuro Perić, Vjerica Radeta, Radovan Radovanović, Srđan Spasojević, Aleksandra Ilić, Dušan Marić, Boris Aleksić, Zoran Krasić, Nataša Vučković, Nenad Konstantinović, Sreto Perić, Mirko Munjić, Gordana Pop-Lazić, Dejan Mirović, Milutin Jeličić, Milorad Buha, Milica Radović, Jovan Palalić, Miroslav Petković, Stefan Zankov, Vladan Batić i Olena Papuga, kao i amandmane Vlade i Odbora za pravosuđe i upravu.
Primili ste izveštaj Odbora za pravosuđe i upravu i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Narodna poslanica Jorgovanka Tabaković povukla je potpis sa amandmana koji je zajedno sa narodnim poslanicima Jelenom Budimirović i Zoranom Antićem podnela na član 45. Predloga zakona.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 142. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, prelazimo na pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na naziv zakona amandman je podnela grupa od 20 narodnih poslanika Poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Zahvaljujem. Povodom ovog prvog amandmana ću iskoristiti pravo da načelno stavim primedbe na ovu raspravu u pojedinostima, iznoseći neke naše generalne zamerke na način kako je ovaj zakon urađen.
Pre svega, molila bih Skupštinu da Poslovnik koji imamo poštujemo, u smislu nadležnosti Zakonodavnog i ustavnog odbora. Zašto to kažem? Veliki broj naših amandmana ima primedbu da su neke odredbe ovog zakona neustavne; do toga nije smelo da dođe da je, po Poslovniku Skupštine, Zakonodavni odbor, koji je nadležan da utvrđuje usklađenost pravnog sistema i zakona sa Ustavom, to uradio na način kako je trebalo.
Primedba koja stoji na strani Vlade, da je Sekretarijat za zakonodavstvo to trebalo da uradi, jeste nešto što ne sme da bude, da imamo sličnu odgovornost. Vlada to nije uradila u svom delu posla, a Skupština nije uradila u svom delu posla.
Ono što ne sme da bude praksa ubuduće, to je da nemamo izjašnjenje Odbora za ustavna pitanja, koji je po članu 44. nadležan za ovu vrstu načelnih razmatranja primene Ustava u pojedinim zakonskim odredbama.
Ovo što sada govorim ne odnosi se na sam član 1, koji ću obrazložiti, ali načelno se odnosi na ključne stvari koje definiše ovaj zakon. Da to ilustrujem, samo ću da pomenem član 40. koji u velikoj meri ilustruje rogobatnost pravno-tehničkog, zanatskog dela posla izrade zakona. Na primer, taj član 40. ima nekih jedanaest odredaba, a tri od njih su direktno neustavne. Znači, član 40, koji propisuje obavezu Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca da za sudije, zamenike javnih tužilaca i ostale pre svega predlažu one kandidate koji su završili osnovnu obuku, što jeste nesaglasnost sa Ustavom.
Vi ste (ovo ilustruje odnos Vlade) kao odgovor na naše primedbe u svom obrazloženju napisali da se zaista predlaže da pre svega kandidati budu oni koji su završili ovu obuku, ali da oni samo imaju prednost u odnosu na druge kandidate, čime se, kažete, ne oduzima pravo predlaganja.
Gospođo Malović, čime drugi kandidati mogu da nadomeste tu prednost koju vi dajete onim kandidatima koji su završili obuku? Čime oni da je dostignu, da je ponište, da dostignu taj broj nedefinisanih bodova? Nemaju čime da je dostignu. To je nedostižna prednost.
Kažete da se drugima ne osporava pravo predlaganja. Ozbiljni smo ljudi, vrlo ste inteligentna žena, ne možete pravo predlaganja dovoditi u istu ravan sa pravom izbora. Ne, vi ne sporite pravo predlaganja, ali ne mogu da budu izabrani oni kandidati koji nemaju ovu prednost koju definišete neustavno članom 40, stavovima 8, 9. i 11.
Ovo o čemu govorim je neoborivo. Satima možete da tvrdite nešto drugo, ali srpski jezik, Ustav i zakon kako je definisan ovde ne omogućuju vama da mi dokažete da ste u pravu. Nije mi cilj da pokažem da ste vi u pravu, ja u pravu ili neko treći; cilj je da zakon koji se donosi u ovoj zgradi bude u skladu sa Ustavom i da omogućuje ono za šta se zalažemo svi – jednake šanse svima. Ovaj zakon to u velikoj meri ne da onemogućuje, nego, naprotiv, određenu kategoriju lica, onih koja završavaju početnu obuku i pravosudnu akademiju, dovodi u privilegovan položaj. To nije dopustivo.
To što niste usvojili nijedan amandman naše poslaničke grupe nas uopšte ne brine. Nama i jeste cilj da pokažemo različitost pristupa, ali ovde se ne sporimo oko različitih načina rešavanja jednog te istog problema; ne možemo da se sporimo da li ćemo da poštujemo Ustav ili ne.
Da li je dopustivo da danas, na primer, imamo problem primene Zakona o javnom informisanju? Da li je dopustivo da imamo problem primene Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, primene više odredaba Krivičnog zakonika za koje pravni tim SNS i pravni znalci tvrde da će vas pre ili kasnije Evropski sud ili Ustavni sud dovesti u situaciju da menjate odredbe ovog zakona? Ustavni sud je dobio mnogo šire nadležnosti. Ima puno posla. Nemojmo mu svakim zakonom, gotovo svakim zakonom koji se ovde usvaja davati nove poslove, jer neće moći da postignu ono što im vi namećete.
U suštini onoga što stoji u zakonima koje ovde dobijamo je, u stvari, kriza podele vlasti. Dokaze za to imamo u zakonskim rešenjima koja ovde stižu, nezavisno od toga koju oblast regulišu. Izvršna vlast, Vlada, pokušava da direktno i indirektno stavi pod svoje okrilje sve ono što nije u njenoj direktnoj nadležnosti.
To nije generalna primedba, to je najteža primedba koja se može staviti na ovaj zakon i ona je prilično dosledno sprovedena kroz sve njegove mehanizme. To što niste uvažili je na vašu štetu i bojim se da ovaj zakon zaista neće moći da izdrži ozbiljnije preispitivanje viših instanci, a sigurno će takvog preispitivanja biti.
Član 1. na nedopustiv način definiše ovu ustanovu, koja jeste ustanova, ali, kao što prelazne i završne odredbe kažu, u stvari će poslovati po Zakonu o javnim agencijama, pa je vrlo rado sa pravom nazivam agencijom za pravosuđe, poput svih drugih, ostalih, za koje znamo koliko su nezavisne i kako rade u interesu građana. Neprihvatljivo je da nazivom „pravosudna akademija“ karakterišete nešto što jeste ustanova koja to nije ni po organizacionom obliku, ni po pravnom statusu, ni po svojoj delatnosti.
Ponoviću ono što je izneto u načelnoj raspravi – da ona prosto dovodi u zabludu treća lica u pravnom prometu, jer kao javna ustanova, po Zakonu o privrednim društvima, u članu 17. stav 2, ona mora iz naziva da govori o sebi, čime se bavi, koje su joj nadležnosti i šta treća lica mogu da očekuju. Ovo je naziv koji je primeren za umetničke, visoke vojne i slične škole i zaista nije dobro da se ovako zove nešto što pretenduje da bude akademija, a bavi se samo obukom državnih službenika, bez prava na davanje bilo kog nivoa obrazovnih zvanja. Zahvaljujem.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je šest minuta i 65 sekundi.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podnela grupa od dvadeset narodnih poslanika Poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Zoran Babić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, ovaj amandman se odnosi na brisanje dela člana 1. ovog predloga zakona, koji se odnosi na obuku nosilaca pravosudnih funkcija. Obuka nosilaca pravosudnih funkcija, javnih tužilaca i sudijskih i tužilačkih pomoćnika je već kompletno regulisana Zakonom o obuci sudija, javnih tužilaca, zamenika javnih tužilaca i sudijskih i tužilačkih pomoćnika, Zakonom o sudijama, Zakonom o javnom tužilaštvu, Zakonom o uređenju sudova, Zakonom o Visokom savetu sudstva, Zakonom o uređenju sudova, Zakonom o ministarstvima.
Navedeni zakoni kompletno utvrđuju postupak, organe i kriterijume za izbor korisnika obuke, prava i obaveze korisnika obuke, organe nadležne za utvrđivanje programa obuke, trajanje obuke za pojedine kategorije korisnika, postupak i razloge za obaveznu obuku, troškove i organizaciju obuke i sve druge elemente obuke navedenih kategorija.
Predlog zakona o pravosudnoj akademiji delom pokušava da reguliše navedenu materiju, pri čemu različito reguliše gotovo sve nadležnosti, karakter, sadržaj i trajanje obuke, kategorije korisnika i njihova prava i obaveze, uvodeći nove kategorije korisnika, nova prava i obaveze kako korisnika tako i državnih organa i službenika, gde su sve odredbe u koliziji sa navedenim zakonima, a neke i sa Ustavom Republike Srbije.
Predlog sadrži i odredbu o prestanku važnosti Zakona o obuci sudija, javnih tužilaca, zamenika javnih tužilaca i sudijskih i tužilačkih pomoćnika, ali ostaje problem kolizije sa svim ostalim zakonima i Ustavom, što će delom onemogućiti i stvoriti nerešive probleme u primeni ovog i svih drugih nabrojanih zakona.
Predlog sasvim nepotrebno uvidi neka do sada nepostojeća pravila kojima menja postupak predlaganja i izbora sudija i tužilaca i kojima menja i derogira Ustavom i zakonom utvrđene nadležnosti Visokog saveta sudstva, Državnog veća tužilaca, Vlade i Narodne skupštine.
Takođe, ovaj predlog zakona uvodi i kategorije korisnika obuke koje nisu sadržane u spornoj odredbi člana 1, niti uopšte u svim ostalim zakonima kojima se uređuje pravosudni sistem, čime se pojavljuje kolizija unutar samog zakona. Zbog toga i zbog svih navedenih razloga predlažem da se usvoji predloženi amandman. Hvala.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je trideset minuta.
Molim da se unese ispravka u stenogram, kao i kod drugih koji mere vreme utrošeno na sednici, da je šest minuta i 45 sekundi koje je iskoristila narodna poslanica Jorgovanka Tabaković iskoristila kao zamenica predsednika poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podnela grupa od dvadeset narodnih poslanika Poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Zoran Antić.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 2. odnosi se na cilj osnivanja akademije. Ono što je u tekstu zakona dato, po nama, jesu neka opšta načela, koja mogu da se odnose na opšte ciljeve, na kompletan pravosudni sistem.
Sasvim je netačno da je osnovni cilj akademije profesionalnost, nezavisnost, nepristrasnost, da obezbedi ta načela. To je ono što je cilj svih nas; to, na kraju krajeva, stoji u Nacionalnoj strategiji o reformi pravosuđa; to se obezbeđuje pre svega kroz Ustav, kroz vladavinu prava i socijalne pravde, kroz zakone koji uređuju organizaciju pravosudnih organa.
Osnovni cilj ovog zakona o Pravosudnoj akademiji je faktički obuka – obuka sudija, obuka tužilaca, obuka osoblja koje radi u sudovima, u tužilaštvima. Mislim da je ova konstatacija u samom zakonu data na jako neprimeren način i preambiciozno i da faktički ne odgovara onom osnovnom cilju. Cilj je, dakle, obuka, a ne obezbeđivanje nekih opštih načela, za koja se svi zalažemo kada je u pitanju pravosuđe u Srbiji. Hvala.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podnela narodna poslanica Vjerica Radeta.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodna poslanica Vjerica Radeta.

Amandman na član 2. je prihvaćen, gospođo Čomić, tako sam obaveštena, ali dobro, nije na odmet da ga prokomentarišem, sa zadovoljstvom ću.
Član 2. govori o cilju osnivanja akademije. Cilj osnivanja akademije, kaže Vlada u svom predlogu, jeste da obezbedi profesionalno, nezavisno, nepristrasno i efikasno obavljanje sudijske i tužilačke funkcije i stručno i efikasno obavljanje poslova sudskog i tužilačkog osoblja.
Amandman koji smo podneli se donekle razlikuje, ali se zapravo suštinski razlikuje, i dobro je što je Vlada prihvatila ovaj amandman. Naš amandman, odnosno sada član 2, pošto ga je Vlada prihvatila glasi: „Cilj osnivanja akademije jeste da doprinese“, dakle, Vlada je rekla - da obezbedi, a mi kažemo - da doprinese, „profesionalnom, nezavisnom, nepristrasnom i efikasnom obavljanju sudijske i tužilačke funkcije i stručnom i efikasnom obavljanju poslova sudskog i tužilačkog osoblja.“
Zašto smo podnosili ovaj amandman i zašto smo napravili razliku između „obezbedi“ i „doprinese“? Zato što je nemoguće, Pravosudna akademija, sa nadležnostima koje joj daje ovaj zakon ili sa bilo kakvim drugim nadležnostima, ne može da obezbedi ni profesionalno, ni nezavisno, ni nepristrasno i efikasno obavljanje sudijske i javno-tužilačke funkcije, ali, naravno, može da doprinese tome. To je suština našeg amandmana.
Pravosudna akademija, dakle, samo može da doprinese ostvarenju ovog cilja koji je još uvek, nažalost, samo cilj, ali ona sama po sebi ne može da ostvari drevni demokratski ideal samostalnog pravosuđa, nezavisnog od izvršne vlasti ili, još gore, od dnevne politike.
Danas, nažalost, u Srbiji imamo mnogo primera... I ne samo danas, činjenica je da pravosuđe nije bilo nezavisno nikad, ali vrhunac zavisnosti između organa pravosuđa i izvršne vlasti se desio i dešava se upravo u ovih poslednjih devet godina. To je nešto što je činjenica, nešto što... Pitajte bilo kog građanina, pitajte bilo koga, evo, imam koliko god hoćete primera kako rade pravosudni organi, koje nam ljudi dostavljaju sa terena.
Naravno, mi uvek naglašavamo da u Srbiji većina sudija i većina tužilaca radi svoj posao u skladu sa zakonom i da ga rade kako najbolje znaju i umeju. Ali, postoji jedna bojazan, jedan strah da će te sudije sada ostati bez posla.
Vrtite glavom, gospođo Malović, ali niste odgovorili na ono što je vaš zamenik, državni sekretar Homen, rekao. On kaže da ste sudije izabrali. On kaže – izabrali smo, a nije član Visokog saveta sudstva, nego samo član Demokratske stranke, ranije član „Otpora“; to su ljudi koji biraju sudije i tužioce. Znate, on je valjda odgovoran čovek, ne bi smeo takvu izjavu da iznese u javnosti da to nije istina.
On je rekao, gospođo Malović, da je 500 sudija danas bez posla, samo im još niko nije rekao. On je rekao, vaš zamenik. Zato sam vam postavila to pitanje, očekujući da odgovorite.
Naravno, vaše je pravo da odgovorite ili ne odgovorite, vaše je pravo da sve naše primedbe zabeležite i da nam se obratite kada završimo ovu raspravu u pojedinostima. Samo, u takvom slučaju, kada tako radi ministar, onda smo mi poslanici malo hendikepirani, onda od dobre volje predsedavajućeg zavisi da li mi možemo opet vama da repliciramo, pa ako nas nešto niste dobro razumeli, da se razumemo, da se objasnimo, da imamo kontakt, ali to je apsolutno vaše pravo.
Dobro je da ste prihvatili ovaj naš amandman. Dobro bi bilo da ste prihvatili sve amandmane Srpske radikalne stranke. Gospođo Čomić, ne znam šta je smešno u tome. Mogu da vam ilustrujem sa koliko god hoćete primera koliko puta smo amandmanski intervenisali na neki zakon, amandmani su bili apriori odbijeni, sa nekim nebuloznim obrazloženjima, a posle svega nekoliko meseci dobijali smo predloge izmena i dopuna tih istih zakona u koje su ugrađene odredbe koje smo mi srpski radikali svojim amandmanima predlagali. Živi bili pa videli, i ovaj zakon doživeće istu sudbinu. Hvala.

Tri minuta i dvadeset sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Amandman je u proceduri i podnosilac amandmana ima pravo na reč zato što se Zakonodavni odbor nije izjasnio, ali u danu za glasanje Skupština će odlučivati. Amandman prestaje da bude predmet rasprave u pojedinostima samo ako su se o njegovom prihvatanju izjasnili matični odbor, Zakonodavni odbor i predlagač, ko god bio, tako da imate pravo na reč, a ja moram da pitam da li želite reč.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Đuro Perić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman sa ispravkom podnela je grupa od dvadeset narodnih poslanika Poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Dušan Marić.

Dame i gospodo, ovim predlogom zakona Vlada je predložila da sedište Pravosudne akademije bude u Beogradu. U ime SRS predložio sam da sedište akademije bude u Kragujevcu.
Mi smo svedoci da je već decenijama, a posebno je to izraženo u nekoliko poslednjih godina, u Srbiji prisutan trend „beogradizacije“. Po nadležnostima koje ima, a posebno po finansijskim sredstvima kojima raspolaže i po institucijama koje se u njemu nalaze, Beograd je sve više država u državi. Mislim da se svi slažemo da je u pitanju jedna štetna pojava koju treba zaustaviti.
Ta pojava za posledicu ima velike i stalne migracije stanovništva, posebno iz rubnih područja Srbije, prema Beogradu, posebno kada su u pitanju mladi i stručni ljudi. To na drugoj strani za posledicu ima sadašnje stanje, a to je da imamo nekoliko stotina sela u unutrašnjosti Srbije i rubnim područjima Srbije, bolje rečeno bivših sela, u kojima sada nema stanovnika.
Prema podacima koje sam prikupio pre nekoliko dana, pripremajući se za raspravu o zakonu o popisu stanovništva, u Srbiji ima više od 50.000 napuštenih kuća i domaćinstava. Na drugoj strani, u Beogradu imamo najmanje nekoliko desetina hiljada beskućnika.
Mi već nekoliko godina, posebno u predizbornim kampanjama, od najviših državnih funkcionera i najviših funkcionera vodećih političkih stranaka čujemo da će, ako pobede na izborima, država preduzeti konkretne mere da se Beograd rastereti ogromne koncentracije vlasti, ogromne koncentracije institucija i ogromne koncentracije novca, međutim, u praksi od toga nema ništa.
Mislim da je ovo prava simbolična prilika da Vlada pokaže da to opredeljenje koje njeni ministri iskazuju u predizbornoj kampanji nije samo dnevnopolitičko, predizborno, nego da je to stvarno opredeljenje u nekom opštem društvenom interesu i zato predlažem da se prihvati ovaj amandman.
Voleo bih da od gospođe Malović čujem logično objašnjenje zbog čega sedište Pravosudne akademije mora da bude u Beogradu. Zbog čega, recimo, ne bi bilo u Kragujevcu?
U obrazloženju zašto odbija amandman Vlada je navela sledeće: „Vlada ne prihvata amandman. Predlogom zakona predviđeno je da sedište Pravosudne akademije bude u Beogradu“, pa zato sam i predložio da se to promeni, „iz razloga ekonomičnosti, budući da su u glavnom gradu sedišta najviših pravosudnih institucija i najvećeg broja sudova i javnih tužilaštava.“ Vlada već u sledećoj rečenici obrazloženja demantuje samu sebe i kaže sledeće: „Pored toga, statutom Pravosudne akademije može se predvideti obrazovanje organizacionih jedinica van sedišta akademije.“
Ne vidim zašto je neekonomično da sedište bude u Kragujevcu, samo po sebi, ali je ekonomično da, recimo, Pravosudna akademija statutom predvidi da ima još pet ili šest nekih područnih jedinica, što bi u svakom slučaju poskupelo ovaj projekat.
Na kraju, još jednom skrećem pažnju na činjenicu da je sedište svih značajnijih pravosudnih i drugih institucija u Beogradu. Mislim da sa tom praksom treba prestati, a za Kragujevac sam se odlučio iz sledećih razloga: prvo, on se nalazi u centru Srbije, podjednako je udaljen od svih delova Srbije, pa bi, eto, i taj razlog ekonomičnosti bio zadovoljen; drugi razlog je to što se u Kragujevcu nalazilo sedište srpskog parlamenta i treći razlog je to što je Kragujevac jedan od najvećih centara u Srbiji. Hvala.