Radi se o članu 20. Po mom amandmanu, predviđa se da se u članu 20. stav 2. tačka 2) reči „ili drugim“ zamene rečima „i od Narodne skupštine Republike Srbije odobrenim“.
Radi se o produženju roka čuvanja tajnosti podataka. U stavu 2. stoji da je to predviđeno međunarodnim sporazumom ili drugim međunarodnim obavezama Srbije. Meni je izgledalo da je ovo prilično neprecizno, i to namerno neprecizno. Budući da je ta formulacija, koja definiše o kojim međunarodnim obavezama Republike Srbije se radi, neprecizna, treba je promeniti, jer Narodna skupština jeste vrhovno zakonodavno telo, te bez njene saglasnosti zaista ne mogu da budu preuzete bilo kakve međunarodne obaveze.
Ono što je uvek zabavno, to su obrazloženja Vlade zašto ne prihvata amandman. Kaže: „Vlada ne prihvata amandman iz razloga što je Republika Srbija član različitih međunarodnih organizacija, čije članstvo istovremeno podrazumeva i međunarodne obaveze Republike Srbije koje ne podrazumevaju odobrenje Narodne skupštine“. Ono što je dobro pitanje – čije odobrenje se ovde podrazumeva? O kakvim tajnim članstvima može da se radi u međunarodnim organizacijama, pa da Skupština u njih nema uvid?
Jasno nam je da postoje gotovo kraljevska ovlašćenja osobe u ulozi predsednika B.T., za koga sam još u načelnoj raspravi konstatovala da je jedini pravi naslednik J.B.T, ali sada moram sama sebi da uložim amandman. On je daleko prevazišao i ambicioznog bravara i dogurao do papskog nivoa. O kom međunarodnom članstvu ili projektu su razgovarali Boris (ili, kako reče Berluskoni, „Džordž Kluni“) i papa u četiri oka, na perfektnom engleskom – mada, verujem da „Kluni“ sasvim tečno govori i latinski – i to naročito posle posete ustaške zvezde Tomsona, a onda Mesića istom tom papi?
Zar je moguće da vrhovno zakonodavno telo ne daje saglasnost za razne preuzete obaveze? Jasno nam je da i podzemna diplomatija radi svoje – potpisuju se sporazumi sa Euleksom; ispunjava se plan o razbijanju države; sa zakašnjenjem se reaguje na pojavu novog gripa, koji, doduše, postoji od 1914. godine, tj. virus koji ga izaziva, ali se zato predviđa zakon u koji se ugrađuje virus secesionizma. Nejasno je zašto bi parlament trebalo da prihvati da izvršna vlast preuzme kontrolu i nad njim i nad organima koje je sam izabrao da je kontrolišu.
Na primer, u čijoj nadležnosti je nedavni događaj na Kosovu, koje aktuelna vlast sve više tretira dobrosusedski, a mi iz nacionalno orijentisane opozicije i dalje vidimo kao našu južnu pokrajinu?
Evo o čemu se radi: nemačku kontraobaveštajnu službu poslednjih dana potresa veliki skandal, piše nedeljnik „Špigl“. Naime, u martu 2008. godine u blizini Minhena uhapšen je Anton K. (nije Jozef K., ovo je Anton K.), agent nemačke obaveštajne službe BND, koji je svojevremeno radio na Kosovu, a ovih dana treba da mu počne suđenje po optužnici da je u ljubavnom homoseksualnom zanosu odavao državne tajne.
Anton K. je 2005. godine upoznao Murata A., makedonskog Albanca, koji je nakon zvanične provere postao saradnik nemačkog ministarstva spoljnih poslova (c, c, to sa spoljnim poslovima), ali ubrzo i Antonov ljubavnik. Prema optužnici, Anton K. je svom ljubavniku stavio na raspolaganje tajne izveštaje. Teške su i optužbe na račun Murata A., za koga se tvrdi da je održavao kontakte sa organizovanim kriminalom, kao i da je radio i za albansku i za makedonsku obaveštajnu službu. Njih dvojica su se preselila u novi zajednički stan u blizini Štutgarta, gde čekaju na početak suđenja, a tvrde da su žrtve homofobičnih vlasti.
Džabe se srpski dvojnik Klunija smeškao Angeli Merkel, kad se događaju ovakve stvari.