Gospodin Miloš Aligrudić ima reč.

O ovom istom amandmanu. Koristiću vreme grupe, naravno.
Kao što je moj prethodnik rekao, ovo mora da se obriše. Prosto je neverovatno. Šta u ovom kontekstu znači „privremeno odobrenje“, u kontekstu ovog člana? Dakle, vi ćete nekom licu, pazite, ovde nije ni definisano to lice, to lice će definisati direktor Kancelarije Saveta, dati tajni podatak privremeno, ako oni za to smatraju da su ispunjeni uslovi, a onda, ukoliko se utvrdi da nije valjalo dati to privremeno odobrenje, valjda će ovaj to da zaboravi, sve što je čuo i video. Znate, resetuje se.
Znači, privremeno mu date tajni podatak; desi li se da nije bilo uslova za davanje privremenog tajnog podatka, privremeno odobrenje za tajni podatak, onda će valjda to lice biti zamoljeno od strane direktora Kancelarije Saveta da izvoli zaboraviti ono što je čulo i videlo. Da li je to moguće? Kako je to moguće?
Šta ste vi time hteli? Morali ste u obrazloženju zakona da nam detaljno... Znate, u obrazloženju zakona, zbog javnosti, da zna, postoji ono tzv. objašnjenje pojedinih odredaba instituta iz zakona. Tu se obično član zakona prepiše rečima onoga ko piše to obrazloženje, bez ikakvih detaljnih upoznavanja sa materijom.
Da li biste bili ljubazni... Ministra nema ovde, naravno, a ko bi bio ljubazan da nam objasni o čemu je ovde reč i na koji način se državni interes ovde štiti u konkretnoj situaciji? Mi imamo beskrajno poverenje, blanko beskrajno poverenje u institut koji se zove direktor Kancelarije Saveta, koji će, eto tako, da izvoli i zato što je on procenio da nekome ko to traži dozvoli uvid u tajni podatak privremeno, ne bi li, ukoliko je pogrešio, a smrtni ljudi su tu da greše, izvoleo zaboraviti taj tajni podatak?
Znate šta, najbolje bi bilo da vi ovaj amandman prihvatite, da likvidirate ovu odredbu zakona na ovaj način kako je napisana, pa kada nešto pametnije smislite, da se pogodi sa onim što ste zapravo hteli da kažete (kao što narod kaže - znate šta je pesnik hteo da kaže), onda to napišite, predajte Narodnoj skupštini Republike Srbije, pa da razmotrimo onda neke druge mogućnosti. Ovo što ste vi napisali ne samo da ne znači ništa, nego znači svašta, a to svakako nije dobro.

Na član 66. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Jovan Palalić, Milica Vojić-Marković, Miloš Aligrudić i Miroslav Petković.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima gospođa Donka Banović.

Mislim da je već indikativno da je ministru u stvari neprijatno zbog toga što je podneo ovako loš predlog zakona i da zato ne prisustvuje ovoj raspravi, a da nije u pitanju to da ne voli da sluša kritike. Mislim da on nije ovde da brani svoj predlog zato što je digao ruke i neprijatno mu je, jer zna da će ovako loš predlog zakona u svakom slučaju biti izglasan, pa da on bar ne učestvuje u tome.
Kao i prethodni član 65, i ovaj član 66. bi se mogao svrstati u opasne članove u ovom zakonu. Govori o upravljanju izveštajima bezbednosne provere. Organi nadležni za vršenje bezbednosne provere, prema ovom zakonu, dostavljaju Kancelariji Saveta izveštaj o rezultatima te provere. Oni tu popunjavaju i ovaj bezbednosni upitnik i daju preporuku o izdavanju ili uskraćivanju odobrenja.
Ono što predlagač zakona nije predvideo, a mi smatramo da u ovom članu mora da stoji, jeste stav da se izveštaj koji sačini taj nadležni organ ne može koristiti u druge svrhe. Drugim rečima, taj izveštaj se ne sme ni na koji način zloupotrebljavati.
U odgovoru od Vlade sam dobila objašnjenje da postoji Zakon o zaštiti podataka itd. Taj zakon smo u ovoj skupštini doneli pre nekih godinu dana. Međutim, ovo je vrlo osetljiva materija i ne može biti loše, čak bi popravilo ovaj zakon, da tu jasno stoji da se ti izveštaji ne smeju ni na koji način koristiti u druge svrhe. Hvala.

Na član 67. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Vesna Pešić, Judita Popović i Nebojša Ranđelović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 67. amandman sa ispravkom podnela je narodni poslanik Marina Toman.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima gospodin Dragan Stevanović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman na član 67. je urađen i predložen u kontekstu amandmana na član 64. ovog zakona, koji smo pokušali da predstavimo nepostojećem predstavniku Vlade, i ima smisla ukoliko bi se prihvatio ovaj amandman na član 64, o kojem smo malopre govorili.
Inače, da se ovaj amandman nije našao pred predstavnicima Vlade, ne bismo znali da za Vladu postoje podobni i nepodobni amandmani za razmatranje. Vlada je tako napisala u svom obrazloženju: „Vlada ne prihvata amandman, budući da je iz pravno-tehničkih razloga nepodoban za razmatranje.“ Možda je nepodoban zato što dolazi sa desne strane, ali ne može da bude nepodoban iz pravno-tehničkih razloga, zato što je podnet apsolutno u kontekstu amandmana o kojem smo malopre govorili. Nismo iznenađeni ovakvim stavom i ovakvim rečenicama iz Vlade.
Želim da kažem u ime SRS, gospođo predsedniče, da je ovo nepoštovanje od strane ministara koji su ovlašćeni za današnju raspravu nepoštovanje Vlade ne samo prema predstavnicima opozicije i prema predstavnicima stranaka koji su podnosili amandmane, nego i prema vama kao prvom među nama jednakima, kako to vi često kažete. Čini mi se da je nepoštovanje prema vama koji ste prvi nadležni i u obavezi da sprovodite član 27. ovog poslovnika koji reguliše rad parlamenta, i koji je isti za sve učesnike u raspravi, a u ovom slučaju to su nepostojeći predstavnici Vlade.
Ne želim da bilo šta inkriminišuće stavim na teret gospodinu koji danas sedi sa nama, ali, nažalost, on niti može da govori ovde, niti je u mogućnosti da prihvati neki od ovih amandmana.
Mislim da su obrazloženja koja ste čuli u vezi s amandmanima na član 65. ovog zakona zaista bila prihvatljiva za svakog predstavnika Vlade. Čini mi se da je amandman na član 65, da li amandman DSS-a ili SRS-a, mogao da bude prihvaćen da smo danas u raspravi ovde imali nekog od predstavnika Vlade.
U ime Srpske radikalne stranke apelujem na vas da iskoristite svoj autoritet i ovu praksu neodgovornosti i arogancije Vlade prekinete sa te pozicije, jer su oni dužni da poštuju ovaj dom, a ne da se mi upravljamo prema njihovim potrebama ili pre svega, rekao bih, hirovima.

Zahvaljujem. Na član 67. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Jovan Palalić, Milica Vojić-Marković, Miloš Aligrudić i Miroslav Petković.
Da li neko želi reč? (Da.) Gospodin Jovan Palalić ima reč.

Vidite, pored člana 65. član 67. je najopasniji član, ostavlja veliku mogućnost da Kancelarija Saveta, oni koji budu upravljali, ozbiljno zadire u ljudska prava i privatnost građana.
Ja ću da pročitam stav 3. ovog člana: „Izuzetno, ako se iz izveštaja o rezultatima bezbednosne provere i preporuke za izdavanje odobrenja ne može utvrditi da li su ispunjeni zakonom propisani uslovi za izdavanje odobrenja fizičkom ili pravnom licu, ili je posle izvršene bezbednosne provere došlo do bitne izmene proveravanih podataka koja bi mogla biti od uticaja na izdavanje odobrenja, Kancelarija Saveta će zahtevati od nadležnog organa da izvrši dopunsku proveru, odnosno dopunu izveštaja i izradu nove preporuke...“.
Postavlja se ključno pitanje. Nakon završene bezbednosne provere došlo je do određenog rešenja, doneta je odluka da određeno lice ima mogućnost pristupa podacima koji su označeni kao tajni, ali onda se kaže da Kancelarija Saveta pre naloga za dodatnu proveru dolazi do podataka da su ti proveravani podaci promenjeni. Kako je Kancelarija do toga došla? Kako je to saznala? Kojim tehnikama je to saznala? Ovo nije moguće bez permanentne provere određenog lica, čak ni posle donetog rešenja o izdavanju odobrenja.
Ovde sa ovim članom 67. dolazimo u opasnost da jedno lice koje je u regularnom postupku po ovom zakonu došlo do određenog podatka bude pod permanentnom prismotrom bezbednosnih organa, bez odluke Kancelarije da se ta provera vrši i dalje. To znači da je svako sumnjiv, svako ko zatraži podatak je sumnjiv i permanentno je sumnjiv, a Kancelarija Saveta samo slaže te podatke, samo ih slaže i gomila. Kada ti jednom daju nekog za vrat, do kraja života ga imaš za vratom, čim si tražio neki podatak.
Ovo je opasan član, ozbiljno zadire u ljudska prava i privatnost građana. Ovo je najgori deo ovog zakona. On svakom građaninu koji ima pravo da traži neki podatak daje jednog čoveka koji će da ga prati, da ga stalno prati dok taj podatak poseduje.
Molim vas da ozbiljno razmislite i o članu 65. i o ovom članu 67, kako se ne bismo pretvorili u jednu špijunsku državu gde će svako svakog da kontroliše, a pogotovo ova moćna kancelarija Saveta, koju nismo videli na početku. Vlada je potpisivala akte, donosila uredbe, propisivala poslovnike i onda volšebno nestala. Onda se pojavljuje moćna Kancelarija Saveta, koja prikuplja podatke, daje naloge za praćenja, dopunske provere, bez provere daje podatke drugima.
Ta kancelarija Saveta, koju će formirati sadašnji Savet za nacionalnu bezbednost, na čijem čelu je predsednik Republike, biće moćna institucija koja će da proverava ljude kada god joj padne na pamet. Zahvaljujem.

Na član 72. amandman je podnela Vlada.
Odbor za pravosuđe i upravu je prihvatio ovaj amandman.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 73. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Jovan Palalić, Milica Vojić-Marković, Miloš Aligrudić i Miroslav Petković.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 76. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Stevanović.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima Dragan Stevanović. Izvolite.

Ovaj amandman se odnosi na član 76, odnosno na naslov – produženje važenja odobrenja. Ovde je predlagač predvideo da Kancelarija saveta u pisanom obliku obaveštava imaoca odobrenja da može da podnese zahtev za produženje važenja odobrenja najkasnije šest meseci pre isteka tog odborenja.
Našim amandmanom reč „može“ zamenili smo rečima „je dužan“. Znači, dužan je da podnese zahtev za produženje važenja odobrenja najkasnije šest meseci pre isteka važenja odobrenja.
Obrazloženje je potpuno nesuvislo – Vlada ne prihvata amandman budući da se mogućnost obaveštavanja iz ovog člana odnosi na Kancelariju Saveta, a ne na imaoca ovlašćenja. Sasvim je svejedno na koga se odnosi. Ono na šta smo reagovali jeste činjenica da ste predvideli da nešto može, a ne da je dužan.
Ako ste već našli za shodno da bilo koga, da li je to Kancelarija ili imalac informacije, na neki način u zakonu pomenete u kontekstu – može, smatramo da to treba da bude – dužan je, ili – u obavezi je. To je principijelni problem pisaca zakona u ovoj vladi, a to je da se princip obaveznosti nigde na jedan konkretan način ne primenjuje. Imali ste priliku to da vidite u raspravi o zakonu o ravnopravnosti polova, gde se ceo zakon svodi na to da treba, nastoji, može, moglo je i trebalo bi.
Zato smatramo da ovde treba da bude jasno i konkretno. Ako se već za Kancelariju predviđa mogućnost da može da obavesti, onda neka bude da je dužna da obavesti; a ako nije dužna, onda neka ne bude i da može da obavesti. Hvala.