Dame i gospodo narodni poslanici, nema ministra, da i njega pozdravimo, predstavnici Vlade, meni je žao što gospodin ministar sada nije tu, možda bi i prihvatio ovaj amandman, racionalan. Uz jedno korektno objašnjenje, mislim da postoji mogućnost da se ovaj amandman prihvati.
Naime, uložili smo amandman na član 18, koji govori o uznemiravanju seksualnom i seksualnom ucenjivanju, jer smo tražili da se briše stav 2. Naime, mnogi poslanici u načelnoj raspravi govorili su, čak su iznosili određene primere, na koji način su poslodavci ucenjivali određene radnike ili radnice, kako god hoćete, da bi oni opstali na tom radnom mestu ili pak napredovali u nekoj hijerarhiji.
Član 18. stav 2. kaže – Okolnostima koje ukazuju da je izložen uznemiravanju, seksualnom uznemiravanju ili seksualnom ucenjivanju zaposlenih, pismenim putem obaveštava poslodavca i traži efikasnu zaštitu.
Naime, mi smo tražili da se ovaj stav izmeni i da on glasi ovako: ''Ukoliko zaposleni smatra da je izložen uznemiravanju, seksualnom uznemiravanju ili seksualnom ucenjivanju, pisanim putem obaveštava poslodavca ili inspekcijsku službu i traži efikasnu zaštitu''.
Zašto inspekciju i službu? Šta će se desiti ako je poslodavac upravo taj koji ucenjuje i uslovljava seksualno radnika? Na koji način će se zaštititi radnik, ako nema drugostepeni organ ili neki nadzorni organ?
U tom smislu, predložili smo da inspekcija vrši nadzor ako se požali radnik ili radnica i da oni ustanove da li se radi o seksualnom ucenjivanju ili uslovljavanju.
U tom smislu, mislimo da je amandman korektan, da je suvisao i da amandman treba prihvatiti. Obrazloženje koje smo dobili od Vlade ne odgovara i nije dobro. Opet kažem, žao mi je što ministra nema ovde, da prihvati ovaj amandman, jer je amandman izuzetno korektan i suvisao. Hvala.

Da li još neko reč želi? (Da.) Reč želi narodna poslanica Milica Vojić-Marković, ovlašćena predstavnica poslaničke grupe Demokratska stranke Srbije.

Predsedavajuća, ja ću koristiti vreme ovlašćenog predstavnika grupe zato što mislim da smo ušli u jedan vrlo klizav teren i mislim da treba da dobijemo nekoliko informacija koje su važne za dalji rad naš.
Hoću da kažem da već nekoliko meseci je u skupštinskoj proceduri zakon koji očigledno ovde nedostaje da bismo danas pričali ovde o ovome o čemu pričamo, a mi se već pozivamo na neke stvari koje su u tom zakonu predložene, zapravo u Predlogu zakona predložene, a to je zakon o zlostavljanju na radu, tzv. mobingu.
Meni je zbog toga vrlo važno da podsetim one koji su u mogućnosti da prave dnevne redove sledećih sednica Skupštine da bi bilo vrlo poželjno da smo taj zakon već imali pred nama, da smo ga komentarisali, da je donet i da bismo danas mnogo kvalitetnije radili i određivali ovaj član 18. ovde, ne bismo prosto išli na nepoznati teren i uređivali materiju koja je očigledno data u jednom predlogu zakona, koji su poslanici DSS odradili, jer možemo da govorimo dalje o ovome.
Tako da mislim da je vrlo važno i apelujem zbog toga na one koji su u mogućnosti, na predsedništvo naše Skupštine, da sednu i da na sledećoj sednici na dnevnom redu bude zakon o zlostavljanju na radu. Tada bismo mogli da zaokružimo nekakav proces i da kažemo da imamo neke zakone koji se odnose na diskriminaciju, ne one koji se odnose na rad, na zlostavljanje na radu. Ovako smo na klizavom terenu i mislim da čak ni nedostatak ministra neće da popravi tu situaciju prosto zato što ne bi mogao da da adekvatne odgovore, jer se nalaze u nekom zakonu koji će tek biti pred nama.

Minut i 40 sekundi iskorišćeno od vremena ovlašćene predstavnice. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 19. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Ljiljana Miladinović, Jelena Budimirović, Stefan Zankov, Božidar Delić, Saša Maksimović, Zoran Antić i Milan Knežević.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Milan Knežević.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ispred poslaničkog kluba Napred Srbijo, Srpske napredne stranke, podneli smo amandman na član 19. To je jedan od onih članova koji smo u načelnoj raspravi označili kao članove koji su deklarativni, gde se koriste reči koje nisu zakonske obavezujuće, kao što su reči „treba da nastoje“.
Radi javnosti bih pročitao kako glasi stav 1. člana 19, mada sada više i nema TV prenosa: Poslodavac treba da nastoji da u jednom ciklusu stručnog usavršavanja ili obuke ponudi manje zastupljenom polu 30% mesta, odnosno broj mesta proporcionalnom učešću tog pola u ukupnom broju zaposlenih, i da ne čitam ceo stav.
Naš amandman se odnosi da se ovaj član menja da reči ''da nastoje'' budu izbrisane i da ta prva rečenica glasi obavezujući ''poslodavac treba da u jednom ciklusu stručnog usavršavanja ili obuke ponudi manje zastupljenom polu 30% mesta itd.''
Kada analiziramo, od 99 podnetih amandmana, a koji su odbijeni, u 27 amandmana, ne samo naše poslaničke grupe nego i drugih, i pozicionih i opozicionih, podnete su primedbe na 27 amandmana na članove zakona koji su deklarativne prirode, kao što sam malopre rekao.
Osnovna stvar jeste da se ti članovi odnose na različite oblasti života i rada i da kada se uključe u ceo kontekst zakona daju celom zakonu jedan deklarativni karakter.
Čuli smo kod amandmana na član 14, da je ministar rekao da je nađeno kompromisno rešenje i čuli smo kako izgleda, jer je i na taj član zakona bilo oko 15 amandmana i da je nađeno odgovarajuće kompromisno rešenje da bi se prevazišao taj problem.
Ovde se dogodila slična situacija i vidim da je Odbor za ravnopravnost polova takođe predložio amandman, gde se član 19. menja, pročitaću ga radi kolega i javnosti.
„U svakom ciklusu stručnog usavršavanja ili obuke poslodavac vodi računa o tome da zastupljenost polova odslikava u najvećoj mogućoj meri strukturu zaposlenih kod poslodavca, ili u organizacionoj jedinici za koju se vrši obuka i o tome izveštava u godišnjem izveštaju iz člana 13. stav 2. ovog zakona“.
Ukoliko se usvoji ovaj amandman, a verovatno ga je Vlada usvojila, menja se kompletno član 19. Mogu sada samo ukratko da prokomentarišem ovaj deo rečenice „odslikava u najvećoj mogućoj meri strukturu zaposlenih kod poslodavaca ili u organizacionoj jedinici“.
Opet je to kompromisno rešenje koje može da se tumači i daje stvarnu subjektivnu komponentu, bilo poslodavcu, bilo organizacionoj jedinici.
Moje tumačenje je takvo da i ova korigovana rečenica odnosno ovaj član 19. sigurno nema obavezujući karakter što se tiče stručnog usavršavanja i obuke, tako da ne mislim da je nešto znatno poboljšao. Jeste bolji od ovog deklarativnog člana koji je glasio onako kako sam ga pročitao i bolji je, ali opet postoji prostor za nešto što možda daje subjektivnu procenu.
Više puta smo čuli, a i na svom poslu sam svestan da u stručnom obrazovanju sigurno da, i visokom, mislim na fakultete i na više škole, i u srednje, zavisi od stepena obuke. Proporcija stručnosti i kvalifikovanosti muškaraca i žena je približno ista. U medicini ako analiziramo, a svaki segment i svaka oblast koja treba da bude obuhvaćena zakonom, u medicini dominantni kadar su visokokvalifikovani, pa i onaj srednji čini osobe suprotnog pola, žene koje su stručne, kvalitetne, koje profesionalno i na vrhunskom nivou obavljaju svoj posao.
Tako je isto i u prosveti, da li je u pitanju srednje, osnovno obrazovanje i da ne nabrajamo, sigurno još mnogo institucija različite vrste, profila, pravnih, ekonomskih, pa čak i mašinskih, elektrotehničkih, da ne nabrajam, tu su muški i ženski pol paritetni u stručnosti, u kvalitetu i u profesionalnom odnosu. Pogotovo sam ovo naveo zbog obrazovanja, stručnom usavršavanju i obuci.
Možda je najbolje rešenje bilo da ne bude procenta, da ne bude ovakvog kompromisa, nego jedan pravilan proporcionalno zastupljen odnos, neka rečenica koju bi pravnici mnogo bolje sročili, da tu, ako neće procenat, da u toj rečenici bude jasno da smo proporcionalno u tom delu zastupljeni. Činjenica je da su sada promenjeni. Videćemo kasnije i druge članove koje ćemo kasnije da komentarišemo, koji su takođe deklarativni, po principu treba da nastoje, da li su korigovani, neki jesu, a video sam da neki nisu, a nisu korigovani baš oni koji se odnose na obavezujuće ravnopravno zastupljene procente u organima izvršne vlasti odnosno u upravnim i nadzornim odborima. Pitam se zašto je to, ali komentarisaću kasnije. Hvala.

 Pet minuta je iskorišćeno od vremena ovlašćenog predstavnika. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 19. amandman je podnela narodna poslanica Elvira Kovač. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na osnovu člana 142. stav 5. Poslovnika, Odbor za ravnopravnost polova podneo je amandman na član 19. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 19. amandman u istovetnom tekstu zajedno su podnele narodne poslanice Snežana Stojanović-Plavšić, Jelena Travar-Miljević i Gordana Čomić i narodna poslanica Nataša Jovanović. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodna poslanica Nataša Jovanović.

Gospođo Čomić, pošto vi predsedavate, pa nema trenutno ko da vas zameni, a amandman smo podnele u istovetnom tekstu i bile smo u pravu, kao i druge koleginice zato što ovo mora da bude obavezujuća odredba za poslodavca, koja u članu 19, kako su to predlagači zakona napisali, treba da nastoji da u jednom ciklusu, čak mislim da je trebalo da intervenišemo i da stoji - u svakom ciklusu stručnog usavršavanja i obrazovanja obezbedi, odnosno ponudi manje zastupljenom polu 30 mesta.
Amandmanom koji je u istovetnom tekstu, vaš i moj i koleginice Travar, tražimo da se obaveže poslodavac da je dužan da to uradi, jer obrazovanje i stručno usavršavanje bilo kog pola je valjda osnovno ljudsko pravo i osnova sredstva postizanja ciljeva jednakosti. Nediskriminacija u oblasti obrazovanja je isto tako važna kao i nediskriminacija po bilo kom drugom osnovu, po osnovu zapošljavanja i svih ovih primera koje smo do sada čuli. Spadamo u zemlju koja ima još uvek tu nesreću da je svaki peti, po zvaničnoj statistici, stanovnik Srbije tek funkcionalno pismen, ali nismo, s obzirom na taj drastičan podatak, u onoj kategoriji zemalja koju tretira izveštaj UN, koji se tiče osnovnog obrazovanja, gde od 960 miliona stanovnika sveta je dve trećine nepismenih žena ili bolje rečeno, oko 60 miliona ženske dece u svetu, to su zvanični podaci UN, nema pristup osnovnom školovanju.
Devojčice i dečaci u ranom detinjstvu, a kasnije i ljudi koji žele stručno usavršavanje, odnosno kako ovde predlagač zakona i predviđa, obuku, što ne znači samo usavršavanje u smislu napredovanja u specijalističkim ili akademskim zvanjima, nego kada se kaže odluka misli se na ovaj težak period koji prolazimo, kako biste vi voleli da kažete - u procesu tranzicije, pa ako je većina muškaraca i žena, naročito onih koji imaju osnovnu i srednju školu, to je ono što se tiče obuke, a ostalo bez radnog mesta, odnosno sada je na ulici zato što su ih otpuštali vaši tajkuni, kojima ste dali da takvim Zakonom o privatizaciji pokupuju preduzeća, da ne poštuju socijalne ugovore, ugovore o radu, Zakon o radu i sada ostaju bez posla, kako oni da se prekvalifikuju i da imaju obuku u tom obavezujućem broju, ako kažete da on treba da nastoji?
Bio je slučaj, od Vlade RS ustanovljenog, Zastavinog zavoda za zapošljavanje i obrazovanje. Ko je nastojao da se izvrši prekvalifikacija tih radnika? Niko. Oni su posle, kako su govorili Dinkić i Cvetković, kada je bio ministar finansija, a kasnije i premijer, bili balast za državu. Hajde da ih se oslobodimo što pre.
Sećate se da su morali da štrajkuju danima, kao i ovi jadni ljudi koji rade u GIK "Prvom maju" Lapovo, pa kao mnogi drugi, tekstilci u Novom Pazaru i tako redom i radnici "Autosaobraćaja" iz Kragujevca, koji su greškom propušteni da se nađu na spisku preduzeća koji imaju deo društvenog kapitala, oni imaju 40% društvenog kapitala i nisu uzeti u obzir u procesu privatizacije. Ko će onda njih, ako ne stavite da je to obavezno, da natera da oni nastoje?
Ovi uopšte nisu nastojali. Država je imala direktnu ulogu prilikom formiranja tog famoznog zavoda. Uopšte se nije izvršila prekvalifikacija i kada su došli ovi novi poslodavci, kada je formirano italijansko preduzeće "Fijat automobili", odnosno Fabrika za sklapanje "punta", jer je na dugom štapu novi model, niti su uplatili novac, niti je izvršen aneks ugovora, niti se nazire ta grandiozna proizvodnja Zastavinih automobila. Molim vas, recite mi gde će sada ti ljudi da rade? Oni su dobili tu bednu otpremninu, 200 evra po godini staža, taj socijalni program. Država ih je otpisala. Rekla - ne možemo više da vodimo računa o vama.
Nikakav program ni projekat oni nisu imali, a kada su došli Italijani, kroz anketiranje onih koji su sposobni i to samo hiljadu trista radnika su zaposlili sada da sklapaju originalni italijanski proizvod. To znaju i ovi ljudi koji svako veče licitiraju na RTS, pa dobiju, eto, imaju sreće, odnosno učestvuju u tome, jedan automobil "punto", da ni jedan jedini šraf nije proizveden u Srbiji.
Šta sada? Zašto nisu mogli ti ljudi da se prekvalifikuju? Oni iz Tapacirnice da rade nešto drugo?
Onaj iz Karoserije takođe ili iz Kovačnice, Livnice, koja uopšte ne postoji? Gde će sada ti ljudi? Gde će one žene koje su radile u Fabrici tekstilne industrije "22. decembar"? Vidite gde su završile, na krovu fabrike i pretile da će da izvrše samoubistvo, kao što je onaj mučenik sebi odsekao prst.
Prema tome, morate da reagujete da prihvatite da je poslodavac obavezan da u procesu stručnog usavršavanja i obuke u 30% manje zastupljeni pol pošalje na takvu vrstu usavršavanja, odnosno obuke.
Pominjala sam one noći kada smo pred kraj govorili u načelnoj raspravi slavne primere naših Srpkinja, kako Milice Stojadinović Srpkinje, koja je 1850. godine napisala, odnosno objavila prvu knjigu poezije i to je inače prvi put da jedna žena u Srbiji objavi svoju knjigu, ali vreme je učinilo svoje i mnogi su zaboravili, razne vlasti koje su se smenjivale, pa se zato, iako se nalazi u tamnici Haškog tribunala, dr Šešelj setio slavne Milice Stojadinović Srpkinje, nalazi se na čelu redakcijskog odbora. Izdavačka kuća "Logos" je prošle godine, to je bio hit na Beogradskom sajmu, objavila njenu knjigu, poezija iz 1850. godine. Ili da govorimo recimo o Dragi Jočić, koja je davne 1871. godine upisala Visoku medicinsku školu, pa kasnije postala i prva žena lekar. Ona nije tražila da joj neko obezbedi stručno usavršavanje i obrazovanje, jer tada je u toj oslobođenoj Srbiji i u Srbiji 19. veka, gde je bilo uglednih i imućnih porodica, njoj pomogla njena porodica.
Kao i Mileni Pavlović Barili, čijim se proslavljenim umetničkim radu danas ponose i ove mlade generacije, mnogim ženama je uzor, može da bude i meni i vama, gospođo Lakićević-Stojačić, kao i mnogim damama ovde, i onima koje prate sednice Skupštine.
Prema tome, učinite da to ipak za poslodavce bude obavezujuće, jer danas su oslabljene, osiromašene srpske porodice i mnoge od njih, najveći procenat, ne mogu da pruže i ono osnovno, a kamoli da ih o svom trošku, a to je potencijal i među mladićima i devojkama i među mladim muškarcima i ženama u Srbiji, školuju da imaju znanje i da mogu da se usavršavaju i da mogu da napreduju u svojoj karijeri. Hvala.

Iskorišćeno šest minuta i 50 sekundi od vremena poslaničke grupe. Reč ima gospođa Snežana Stojanović-Plavšić.

Ovo je takođe jedan amandman koji je sličan nekim prethodnim, koji govori o tome da poslodavac mora biti obavezan, a ne da treba da nastoji. Zaista mislim da je ova formulacija - treba da nastoji - veoma neobična za jedan zakon, a konsultovala sam mnoge pravnike koji su se sa mnom usaglasili u tome i čak sam koristila rešenja iz nekih drugih zakona, da se zapitam kako bi izgledalo kada bismo recimo pešacima rekli da treba da nastoje da ne prelaze semafor na crveno svetlo.
Zaista mislim da je ovo neprihvatljivo. Još jednom pozivam predstavnike Ministarstva, ministra da razmisle dobro o ovome i da prihvate. Da li je prihvaćen? Odlično. Pošto je amandman prihvaćen, onda ću skratiti priču.
U svakom slučaju, sigurna sam da usavršavanje jeste jedan od veoma važnih načina da žene poprave svoju poziciju i da je dugotrajno učenje, učenje kroz ceo život i da treba da postane pravilo i u Srbiji. Učenje će omogućiti i stručno usavršavanje. U svakom slučaju da položaj žena bude značajno drugačiji.
Meni je drago da su amandmani prihvaćeni, s obzirom da smo iste amandmane ili slične, u svakom slučaju sa istom namerom, podnele koleginice iz više poslaničkih grupa, što govori o tome da smo saglasne potpuno oko tog rešenja. Meni se zaista prvi put, za šest godina poslaničkog staža, desilo da imam isti amandman sa gospođicom Jovanović. Tu se nažalost sličnost završava.
Ja se uopšte ne bi složila sa obrazloženjem koje je vezano za "Zastavu". U ime građana Leskovca ja evo nudim građanima Kragujevca razmenu - dajte nam "Zastavu", dajte nam investitore poput "Fijata" i mi ćemo biti mnogo zadovoljniji nego što jesmo u ovom trenutku, imajući u vidu činjenicu da bi to značajno poboljšalo situaciju u našem gradu i nivo zaposlenosti u našem gradu. Do tada naravno moramo se truditi da dodatno učimo i usavršavamo se, a to je sigurno nešto što će omogućiti i ovaj zakon i ovaj amandman, koji je, kako čujem, evo sada prihvaćen. Zahvaljujem.

Hvala, ima repliku gospođica Jovanović.