U članu 17. posle reči „pol“ dodaju se reči „u svim fazama radnog veka“.
Član 17. se inače odnosi na jednaku zaradu za isti rad ili rad jednake vrednosti. Amandman smo predložili, jer proces privatizacije i restruktuiranja preduzeća i javnih službi, najviše je otpušteno žena i muškaraca koji imaju preko 45 godina. Za ove osobe nema drugih mesta u drugim preduzećima. Tako ove osobe koje postaju socijalni slučajeva posle 30 godina radnog staža, mnogi postaju beskućnici, a mnogi obolevaju, jer nemaju ni socijalnu zaštitu, a ni novac da kupe najosnovnije lekove.
Gospodine ministre, i vi ste lekar kao i ja, i vi ste u godinama sličnim meni, pa pretpostavljam da bi za vas, kao i za mene bila jedna od najvećih stresova, ne daj bože, neka smrt u porodici, ali i otkaz i prekid radnog staža u ovim godinama, kada se osećamo stvarno i psihički i fizički da možemo ovom društvu najviše da pružimo.
Zbog toga smatram da ovaj amandman treba bolje da razmotrite i da pružite šansu ljudima koji su društvu 30 godina dali puno, da ne postanu beskućnici, a to se dešava. Neću da pominjem ono što je govorila gospođa Mićić, ali kao predsednik Odbora za ravnopravnost polova i kao lekar neuropsihijatar, moram da kažem da se zalažem za ovu starosnu kategoriju koja mislim da je jedna od najviše diskriminisanih kategorija.
Kažem, stres je jedan od faktora koji ne dovodi samo do kardiovaskularnih oboljenja, do raznih malignih oboljenja, nego i raznih fizičkih oboljenja. Svedoci smo ne samo ubistava koja se javljaju posle nekih stresnih situacija u porodici, nego smo, isto tako, svedoci raznih pokušaja suicida koji se dešavaju posle gubitka posla.
Zato smatramo da je ovo humano, a da je amandman koji je SRS predložila adekvatan i da bi se suzbilo i siromaštvo i bolesti i drugi problemi. Mislim da bi trebalo ovaj amandman bolje da razmotrite i da ga prihvatite. Hvala.

Iskorišćen je jedan minut od vremena poslaničke grupe. Reč ima narodna poslanica Lidija Dimitrijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji je u ime SRS podnela dr Paunović-Milosavljević svakako je trebalo prihvatiti, uostalom kao i druge amandmane SRS, jer je cilj podnošenja ovih amandmana unapređenje teksta Predloga zakona. Naročito je opravdan ovaj amandman, o čemu je dr Paunović-Milosavljević već govorila, šta je to što se dešava našim ljudima u toku svog radnog veka. Samo ću kratko podsetiti na sadržinu oglasa koje bez ikakvog ustručavanja poslodavci objavljuju i u kojima se, između ostalih potrebnih kvalifikacija, navodi da je za to radno mesto potreban muškarac do 40 godina starosti ili mlada devojka privlačne spoljašnosti.
Ovaj predlog zakona obrazložen je kao antidiskriminatorni, a ustavni osnov sadržan je u odredbama člana 15. i član 21. Ustava Republike Srbije. Pročitaću sada član 31. stav 3. Ustava, koji kaže: "Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta".
Kao što možemo videti, između ostalog je zabranjena i diskriminacija po osnovu političkog ili drugog uverenja. Svi mi ovde smo svedoci da se u Narodnoj skupštini vrši diskriminacija čitave jedne političke partije - SRS i to tako što se krše prava dva narodna poslanika, moja i koleginice Elene Božić-Talijan. Nebrojano puta do sada sam o tome govorila u ovoj skupštini. Ove godine 31. avgusta uredno su predsedniku Narodne skupštine predate naše ostavke. Sve što nalaže Ustav, zakon i Poslovnik o radu, ispoštovano je. Međutim, naša volja iskazana ovim ostavkama, nije ispoštovana od strane Administrativnog odbora.
Prilikom donošenja odluke o neprihvatanju ostavki izmišljena je nova procedura koja važi samo za poslanike SRS. U vezi sa evidentnom diskriminacijom učinjenoj prema meni i Eleni Božić-Talijan, nameće se logično pitanje - zbog čega je predsednik Administrativnog odbora Nenad Konstantinović doneo neispravnu odluku? Da nije možda zbog toga što smo nas dve žene, pa naša volja nije bitna ili prema našem političkom uverenju, pa ono što nalažu Ustav, zakon i Poslovnik nije bitno?
Bitan je jedino interes vladajuće većine kojoj odgovara da štiti mandate koji su pripadali SRS i koji bi, kada bi se u Srbiji poštovali Ustav i zakon, i danas pripadali SRS, jer mi smo stranka koja je legalno učestvovala na izborima 2008. godine, sa svojom izbornom listom SRS - dr Vojislav Šešelj.
U prepodnevnom delu sednice sam već govorila o tome, ne bih da sada ponavljam, ali činjenica je da vladajuća većina u Narodnoj skupštini ovim svojim postupkom pokušava da legalizuje ono što se legalizovati ne da. Hvala.

Četiri minuta je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Amandman kojim se dodaje novi naslov i novi član 18. zajedno su podneli narodni poslanici Donka Banović, Milica Vojić-Marković i Milan Dimitrijević.
Reč ima narodna poslanica Donka Banović.

Kao što rekoste, mi predlažemo dodavanje novog člana i to na bude na ovom mestu, tako da bi to bio novi član 18, odnosno brojevi bi se promenili. Naslov iznad člana bi glasio: "Vrednovanje kućnog rada" i kaže: "Nezaposleno lice koje nije zdravstveno osigurano po bilo kom drugom osnovu stiče pravo na zdravstveno osiguranje po osnovu rada u kući (vođenje domaćinstva, staranje o deci i ostalim članovima porodice, rad na poljoprivrednim imanju i slično), a sredstva za ove namene obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije".
Kolege poslanici iz DSS zaista smatraju da je ovaj zakon taj koji bi morao da prepozna značaj kućnog rada, tako da sam iznenađena da ste odbili. Kamo sreće da smo mi dovoljno bogata država koja bi mogla i umela da vrednuje kućni rad i na taj način što bi osobe, bilo žene ili muškarci, primali i neku vrstu nadoknade za obavljanje kućnog rada. Svesna sam da to u ovom trenutku nije moguće, bojim se da neće i za dugi niz godina biti moguće, ali je onda, ako ništa, moguće da se tim ljudima obezbedi zdravstveno osiguranje, ako ga nisu stekli po nekom drugom osnovu.
U obrazloženju zašto je amandman odbijen, predlagač kaže da smatra da se radi o materiji koja je već uređena drugim sistemskim zakonima, te je neosnovano normiranje više struke pravne zaštite u konkretnom slučaju. Ovo obrazloženje nije adekvatno. Zašto? Zato što bi se i čitav ovaj zakon, kao celina i u pojedinačnim članovima, takođe mogao smatrati kao višestruka pravna zaštita.
Imate neke članove iz oblasti rada koji su takođe normirani ili regulisani, na primer, Zakonom o radu, a da ne pričam o Ustavu. I Zakon o radu govori o tome da je zabranjena diskriminacija, između ostalog i po osnovu pola.
Ako pogledamo član 17. u vašem predlogu, on govori o tome da su svima u procesu rada zagarantovane iste zarade ili jednakost po osnovu rada. Ovo je, takođe, normirano i regulisano Zakonom o radu, tako da su mnogi članovi, u stvari, višestruka zaštita.
Mi iz poslaničke grupe uopšte ne smatramo da ovaj zakon nije potreban. Ovaj zakon je potreban. I te kako je potrebna višestruka zaštita zato što se jako malo stvari u društvu promenilo, tako da mislim da bi ovaj amandman trebalo da postane sastavni deo teksta, pogotovo što je zaista socijalno osiguranje regulisano po različitim osnovama, ali u slučaju da se desi da je neko lice propalo kroz tu mrežu različitih zakon ili se nalazi u situaciji da nema socijalno osiguranje, ovaj zakon bi mogao da bude ta poslednja karika, da kažem spas za te ljude.
Takođe, pretpostavljam, nisam imala mogućnosti da napravim neku analizu koliko bi takvih ljudi bilo. Mislim da se ne radi o velikom broju i mislim da to uopšte ne bi ugrozilo budžet ili sad bi tu bilo potrebno izdvajanje nekih velikih sredstava.
Bilo bi dobro da ovaj zakon prepoznaje značaj kućnog rada, pa bilo da su u pitanju muškarci ili žene. Mislim da nijedan drugi sistemski zakon ne prepoznaje značaj kućnog rada. Ovo bi bila mala satisfakcija za ljude koji vode domaćinstvo, staraju se o deci i o starim licima itd. Hvala.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je dva minuta i 30 sekundi. Da li još neko želi reč?
Na član 18. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Da li neko želi reč? (Da.) Narodna poslanica Nataša Jovanović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Lakićević-Stojačić, sada vama moram da se obratim, jer je ministar izašao, ovaj član zakona je veoma važan zbog toga što je on prvi put u zakonodavstvu naše zemlje definisan u kvalifikovanom Krivičnom zakoniku od 2005. godine: uznemiravanje, seksualno uznemiravanje i seksualno ucenjivanje.
On ima dva stava i terminološki je primerenije to hteo kolega Krasić da ga uskladi sa Krivičnim zakonikom. Kao pravnik je tu intervenisao u ime SRS, pa je u članu 18. stavu 1. reči "čini zaposleni prema drugom zaposlenom", kada je u pitanju ta vrsta uznemiravanja i ucenjivanja, zamenio rečima "čine međusobno povezana lica".
Mnogo se pričalo o tome i razni primeri su iznošeni i u toj debati i sa skupštinske govornice. Bila je jedna "afera" u tom smislu u Narodnoj skupštini Republike Srbije, kako to da se reši, kako država da stane na put tome.
Ovde za ovo učinjeno delo ne mogu da postoje kaznene odredbe u smislu da neko bude kažnjen zbog toga. Potrebno je da se vodi, u stavu 3. ste ovde precizirali, evidencija o toj vrsti uznemiravanja.
Verujte, posle ovoliko godina kako sam imala prilike to da pratim i ranije kao član Odbora za ravnopravnost polova, sada je na čelu tog Odbora naša koleginica dr Gordana Paunović-Milosavljević, i na osnovu svih izveštaja uopšte ne postoji jasna strategija država kako ovo da se suzbije, niti postoji neki relevantan izveštaj koliko je ovo učestala pojava, zato što poslodavci ne reaguju kad se tako nešto desi, kako je to ispravnije rekao kolega Krasić - u situaciji među povezanim licima, a ne u odnosu zaposlenog prema zaposlenom. Molim vas da to mnogo ozbiljnije sagledate.
Kako može da se deluje i ko je taj ko može da pomogne da se suzbije takva vrsta uznemiravanja i nasilje nad ženama? Upravo muškarci, i oni koji su zaposleni na tom radnom mestu ili sličnom, i oni koji se nalaze na odgovornim funkcijama, a nisu poremećeni, kada moram da upotrebim taj izraz, jer sve ove međunarodne rezolucije koje su donete uključuju taj psihološki faktor. Zašto bi to neko radio?
Molim vas, pogledajte, ako postoji neka statistika, ne znam je, ali može da se svrsta u crne hronike, možda vi imate neku evidenciju, nikada do sada nisam mogla da je dobijem. Dobili smo je za neke druge zemlje, opet se pozivam, ali šta da radim, to je neka dvostruka uloga, član sam Komiteta za ravnopravnost polova Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, usvojena je Rezolucija takođe u junu nasilje nad ženama. Izvestilac je bio jedan kolega socijalista iz Švedske, koji je morao da definiše jedan novi termin u okviru nasilja na radnom mestu, nasilja u porodici, nad ženama i decom, pa čak i taj novi termin - nasilje, odnosno zločin iz časti.
Hvala bogu, kod nas nije u našoj sredini tako nešto zabeleženo, bar ne pamtim unazad više decenija, možda ove starije kolege da se u nekim sredinama i krajevima Srbije tako nešto dešavalo. U svakom slučaju, mora da se osnaži svaki zaposleni da ne stoji po strani, a pogotovo ako su u pitanju seksualna uznemiravanja žena, da ti muškarci i te kolege, pre svega poslodavci, mnogo više budu motivisani da pomognu tim žrtvama da se izvuku iz te situacije.
Niko ne može tako učinjeno i bestijalno delo koje se kažnjava po Krivičnom zakoniku naše zemlje da skloni kao teret sa duše koji može da ima neka mlada žena ili, bez obzira žena u kojim godinama ili muškarac u drugoj situaciji, zato smo stavili - međusobno povezana lica.
Ko je taj ko može bilo kojom sankcijom, što zatvorskom kaznom i ti procesi su veoma dugi, a i teško se takve stvari dokazuju, iako je propisano to delo po Krivičnom zakoniku naše zemlje. Upravo i taj izveštaj tog pomenutog kolege govori o tome.
Koleginica Radeta i ja smo poslednji put bile na toj sednici Komiteta za ravnopravnost Saveta Evrope u Strazburu u junu, gde su se javljale i kolege i koleginice iz parlamentarnih delegacija drugih zemalja, gde su rekle da u njihovim zemljama postoji ta oblast uređena, da tako kažem, po njihovim krivičnim zakonima, ali da se žrtve veoma retko odlučuju na to, jer nisu podstaknute i nemaju podršku od poslodavaca, od kolega na radnom mestu, od članova šire porodice, da uđu u jedan takav postupak, zato što se boje za sebe.
Čak i jedna alineja jedne tačke kaže - ohrabriti nadležne državne organe, ohrabriti države članice Saveta Evrope da se više angažuju u postupku dokazivanja učinjenog dela, kako bi te žrtve imale zaštitu pred međunarodnim sudovima.
Dok smo mi to pratile, koleginica Radeta je reagovala u tom izlaganju jednog od izvestilaca po toj rezoluciji i rekla da je moguće da se to uradi, ali da u jednoj državi, ako imate situaciju da se lasom hvataju neki lažni svedoci koji će da svedoče u postupcima pred tzv. Međunarodnim sudom za bivšu Jugoslaviju, odnosno ad hok Tribunala u Hagu, pa se ispostavilo, vidite i sami, da su u pitanju najobičnije izmišljotine i laži koje su se stavljale na teret našem predsedniku dr Vojislavu Šešelju, gde su se pojavljivale i takve neke psihopate koje je on raskrinkao u procesu koji se vodi već sedam godina pred njim, koji su govorili o tim situacijama zlostavljanja i maltretiranja, pa se ispostavilo da to uopšte nije tačno i da lažu, izmišljaju. Ne kažemo da nema tih pojedinačnih slučajeva, ali teret odgovornosti treba svako individualno da podnosi.
Isti vam je slučaj ovde. Ne može poslodavac da snosi odgovornost za to što se dešava u tom kolektivu. Na kraju krajeva, i u konfliktnim i u nekonfliktnim situacijama je to moguće, jer imate jednu takvu nezdravu sredinu gde su međuljudski odnosi toliko poremećeni, pa se pojavi neki takav psihopata kome padne na pamet da samo zbog toga što misli da može na taj način ucenjuje ili, kako dalje prvi stav člana 18. kaže - seksualno uznemirava nekoga na svom radnom mestu.
Postoji i sasvim normalne situacije u kojima nema toga, nekog rivalstva ili nečega, već se u jednoj sredini jednostavno pojavio i zaposlen je takav koji nije normalan i koji ima problem za psihologe i neuropsihijatre i koji tako nešto radi, a poslodavac ne čini ništa, jednostavno to prećuti.
Ako bih vam rekla da je u sredini u kojoj živim, u Kragujevcu, javna tajna da među onima koji su prepoznatljivi u našem gradu, u Kragujevcu, intelektualci, iz sfere i pravosuđa i advokature ili su lekari ili neki drugi ljudi na istaknutim funkcijama, a koji to nasilje čine u svojoj porodici nad svojim ženama, da ne imenujem neke od njih, mada je javna tajna za jednog takvog prepoznatljivog psihopatu, koji čak i hoće da napreduje u jednoj sferi, odnosno u jednoj grani vlasti u našoj zemlji, onda možete da zamislite kako je teško nekoj „običnoj“ ženi, nekom zaposlenom, da dokazuje da se to desilo na radnom mestu, u sredini gde nema nikakvu zaštitu ili gde je niže obrazovne strukture ili gde jednostavno smatra da je sramota da o takvim stvarima govori.
Ako to čitav svet prepoznaje kao problem, onda vas zaista molim da kroz neku širu akciju i kroz sankcionisanje i poslodavaca koji ne postupe po stavu 3. ovog člana pokažete da imate jasnu nameru da se takve pojave suzbijaju i da jednostavno to u jednom civilizovanom društvu ne sme da se dešava ili da idemo ka tome u doglednoj budućnosti da se potpuno iskoreni. Hvala.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je 10 minuta i 15 sekundi. Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 18. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Stevanović. Da li neko želi reč? (Da)

Dame i gospodo narodni poslanici, mi mislimo da nije dobro da Vlada ne prihvati amandman koji sam podneo u ime SRS. Smatramo da uopšte nije pametno da se usvoji zakon koji u svom članu 18. neće pretrpeti izmene. Mislimo da ste ovaj član 18, ovako kako ste ga definisali, definisali tek radi reda. On je poprilično nedorečen. Pokušaću argumentima da branim ovaj svoj amandman, da vas ubedim da amandman prihvatite, jer ovo zaista visi u vazduhu i ovim pravnu ili bilo koju drugu zaštitu diskriminacije zaposlenih nećete obezbediti. Možda malo površno, u obrisima, ali suštinski, nećete obezbediti zaštitu zaposlenih, ovako kako ste definisali u članu 18, od uznemiravanja, odnosno seksualnog uznemiravanja i seksualnog ucenjivanja.
O čemu se ovde radi? Mi smo pokušali pre svega da izmenimo član 2. U našem amandmanu smo dodali da se posle reči „poslodavca“ dodaje zarez i reči „državni organ nadležan za kontrolu primene zakona“. Posle toga, predvideli smo da se dodaju novi st. 3. i 4. koji bi glasili: „U slučaju da poslodavac blagovremeno ne obezbedi efikasnu zaštitu zaposlenom, on ima pravo da prekine rad. Poslodavac nema prava da zaposlenog koji prekine rad, iz razloga navedenih u prethodnom stavu, pozove na disciplinsku ili bilo koju drugu odgovornost.“
Da bih rekao ono što sam nameravao da vam kažem, moram opet da se pozovem na vaše obrazloženje. Ovde kažete da predloženo rešenje, da državni organ nadležan za kontrolu primene zakona bude obavešten od strane zaposlenog kod poslodavca, nije prihvatljivo rešenje i u praksi ne bi bilo efikasno. Ne znam šta je problem da se paralelno sa poslodavcem obaveste nadležni inspekcijski organi? Jako je bitno ovo što ste ovde u zagradi napisali. Sada vas pitam, kao predstavnike ministarstva – kako ćete zaštititi zaposlene ako ih seksualno zlostavljaju poslodavci? Ovde predviđate da je poslodavac i fizičko lice.
Sada vas pitam, ovako kako ste vi definisali 18. član, zamislite jedan kiosk koji ima svog gazdu i vlasnika, privatnika, koji zlostavlja svoju radnicu, kome će se ona žaliti? Ako ste već izgradili mehanizme da od seksualnog zlostavljanja ili uznemiravanja štitite zaposlene, kako ćemo ih zaštititi od poslodavca?
Sada idete dalje i kažete – znate, ovde može da se dođe do zloupotreba sa ovim prekidom rada. Šta tu može da bude zloupotreba? Ako prihvatite činjenicu da se inspekcijski organi obaveste i da oni blagovremeno reaguju, da oni blagovremeno deluju na ovom problemu, oni će konstatovati da li je neko zloupotrebio ovo ili nije zloupotrebio. Ukoliko je zloupotrebio, svakako da će i disciplinski postupak i svaki drugi postupak protiv zaposlenog biti opravdan, ali ako je zaista došlo do seksualnog uznemiravanja, konstatovaće se ono što treba i onda će oni mehanizmi koje zakon predviđa imati svoj smisao.
Ne znam šta to znači – predviđaju drugi zakonski akti, daju mogućnost da se zaposleni brani od poslodavca? To je bilo i ranije. Podsetiću vas, vi ste učestvovali u izradi jednog drugog nacrta ovog zakona.
Čini mi se da ste ovaj stav koji sam predložio ovim amandmanom tada branili. Možda niste branili, ali u tom nacrtu zakona je bilo predloženo nešto slično. Tada niste imali ništa protiv ovoga. Ali, sada i za vas i za Vladu je to neprihvatljivo.
Sada se postavlja jedno objektivno pitanje – da li sam ja u pravu ili vi koji predstavljate Vladu? Da li sam ja u pravu kada kažem da je veliki broj normi ovog zakona na jedan pogrešan i paušalan način definisan?
To nije dobro i mi ne likujemo zbog te činjenice, ali to nam daje za pravo, argumente, da ovaj zakon neće moći u praksi da se primenjuje na adekvatan način. Ako hoćete da date efekte u oblasti afirmacije rodne ravnopravnosti, onda to morate jasno i eksplicitno u zakonu da stavite.
Ponovo vas pitam, naravno, ministar nije tu da mi kaže – kako će se štititi zaposleni od svojih poslodavaca? Ako ste predvideli ovaj član ili ako se pozivate na neke druge zakone, onda ovo ovde uopšte niste trebali da pišete. Amandman je smislen, racionalan i nema razloga za sumnju da će dovesti do bilo kakvih zloupotreba i smatramo da Vlada treba da ga prihvati. Zahvaljujem.

Od vremena ovlašćenog predstavnika iskorišćeno je tri minuta i 30 sekundi. Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 18. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović, Milica Vojić-Marković, Milan Dimitrijević i Aleksandar Pejčić.
Da li neko želi reč? (Da) Reč ima narodni poslanik Aleksandar Pejčić.