Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, član 14, na koji je DSS podnela amandman, glasi ovako: Organi javne vlasti treba da nastoje da obezbede zastupljenost manje zastupljenog pola od najmanje 30% u svojoj organizacionoj jedinici, na rukovodećim mestima i u organima upravljanja i nadzora.
U redu, apsolutno smo apsolvirali ovo - treba da nastoje. Mislim da nema mesta dalje razgovarati na tu temu, ali sada udahnite duboko, jer će uslediti šok. Naš amandman predviđa da ovaj procenat ne bude 30%, nego 50%. Zašto je sada ovo šok? Zato što smo pažljivim čitanjem ovog zakona osetili da predlagač ne želi ništa bitno da menja u društvu, da je ovaj zakon zapravo jedan fini šlag na torti, lepo zvuči i jako lepo izgleda, ali suštinski ništa neće da menja, čak ni u jezičkom smislu, jer ćete tek normirati nazive.
Prvo, ako ćemo da pođemo od toga šta je ravnopravno, 50 prema 50 jeste ravnopravno. Drugo, žene su zastupljene u društvu sa 52%. Dalje, šta smo još želeli da kažemo, a to što smo mi slutili ste vi rekli u odgovoru.
Vaš odgovor glasi ovako - amandman se ne prihvata. Standard od 30 do 40% je činjenica kojoj teže razvijena društva EU, tako daje predloženi postotak neprimeren uslovima u kojima se trenutno naše društvo nalazi po pitanju ravnopravnosti polova.
Sve ono što smo hteli da čujemo, što smo pretpostavljale, što smo osećale intuitivno i potpuno nam je jasno da se ništa ne želi promeniti suštinski, vi ste ovim odgovorom rekli.
Da vam nešto objasnim, ministre, prvo, između 30 i 40% je strašno velika razlika, pogotovo za žene koje su u današnjem društvu u Srbiji zaista na marginama. To je 10%. Da ste napravili iskorak od 1%, pa rekli 31%, mi bismo razumeli. To je iskorak u odnosu na 30%.
Šta je već viđeno? Od 2004. godine, kada je Vlada Vojislava Koštunice donela čuveni Zakon o izboru narodnih poslanika i prvu kvotu od 30% koja je bila tada šok, tih 30% je već neka kvota koju je društvo prihvatilo. Ovo društvo se u demokratiji razvija pet godina sledećih. Danas je kraj 2009. godine. U odnosu na taj period, pet i po godina se društvo razvija nekakvim demokratskim procesom, ako ćemo to da zovemo demokratskim procesom. Valjda je naviklo da se za 1% pomeri to poverenje u žene kao radno telo, kao rukovodeće telo, kao bilo šta drugo. Da li je tako?
Vi tako ostajete na tome i kažete nam da je to između 30 i 40% optimalno za naše današnje društvo i da tu ne treba da pravimo iskorak, zato što društvo nije prihvatilo to što jeste demokratski proces i ono što Ustav predviđa, razvijanje politike jednakih mogućnosti i ravnopravnost polova.
Drugi deo vašeg odgovora ovde, gde kažete da se pozivate ponovo na evropska razvijena društva, je u direktnoj suprotnosti sa onim što sam vam malopre pročitala kada ste mi odgovorili o tome kako ćete normirati jezik. Kažete da imate odgovor u budućnosti. Nazivi za zanimanja i titule žena još uvek nisu normirani. Oni će biti normirani i sada se bavimo predviđanjem kako će to biti, a ovde mi kažete - dostignut je nivo u evropskim zemljama. Tu ćemo stati.
Dakle, to licemerje između toga što nam govorite i onoga što piše je nešto što povređuje inteligenciju žena. Sasvim je u redu da se donese zakon. Zaista mislim da zakon treba da bude donet, ali mora suštinski da napravi promenu za 1%, za 0,5%, za bilo koji procenat koji će pomeriti stanje žena u društvu.
Ovako kako ste mi napisali, namerno smo išli na tih 50%, svesni smo toga da je i 30% nešto o čemu se danas priča, kao to nije u redu u društvu i slično, jasno pokazuje da između toga što zakon želi, a to je status kvo, prihvatili ste neke amandmane i u redu je, one o mehanizmima, lokalnoj zajednici, sve je to u redu, ali i to što ih niste uneli u zakon pokazuje tendenciju da ostane status kvo. Između tog što će biti za neku godinu, vidimo prostor za ono što se u Srbiji zove licemerje. Hvala.
